Иди, па и ти чини тако

Проповед у 24. недељу по Педесетници

У данашњем Јеванђељу смо чули причу коју је Господ испричао једном законику који Га је искушавао и који Му је поставио питање: „Шта ми треба чинити да наследим живот вечни?“ (Лк. 10: 25). Господ му је рекао, подсетио га је на заповест коју је, наравно, знао и сам законик као човек који претендује на посебна знања о Богу. Он се налазио изнад свих осталих Јудејаца, народа Божјег. У принципу, био је то човек који је требало да учи људе општењу с Богом и вери. И наравно, он је изговорио заповест Божију о томе да треба волети Бога и ближњег као самог себе. Међутим, поставио је лукаво питање: „А ко је мој ближњи? Ето, ја поштујем све као што ми кажеш, али ми се чини да не схватам ко је мој ближњи. Како да живим?“ Наравно, у овом питању је било и лукавства и одређене безосећајности тадашњих законика и фарисеја којима се Христос није свиђао.

    

Господ је испричао причу о милостивом Самарјанину. О томе како је један Јеврејин ишао и како су га напали разбојници, претукли су га, опљачкали и полумртвог оставили на путу. Поред њега је пролазио свештеник. Мирне душе је прошао поред њега. Касније је прошао левит. Погледао је овог човека, па је и он прошао поред. То су били људи из истог народа, верници. Ово можемо упоредити с тим као кад би данас свештеник прошао поред човека за којег сигурно зна да је верник, а да чак ни не погледа о чему се ради. И поред је пролазио Самарјанин. То је јеретик, један од оних људи које су Јевреји презирали. У Светом Писму смо чули чак и речи у којима се наводи да Јевреји нису општили са Самарјанима, било је грешно чак ступати у контакт с њима на нивоу свакодневног живота. Јевреји су се трудили да то избегну. Дакле, овај човек, јеретик, који о Богу нема знања која би требало да има, по мишљењу Јевреја, зауставио се, пришао је претученом човеку, опрао му је ране и помогао му је, учинио је све што је био у стању, да тако кажем, пружио му је прву медицинску помоћ. После тога га је ставио на свог магарца и одвео у гостионицу. Осим тога, кад је одлазио из гостионице дао је новац власнику како би овај човек био негован, односно, платио му је лечење. И Христос, завршавајући ову причу каже законику: „Иди, па и ти чини тако“ (Лк. 10: 37)

Ми сад живимо у благодатно и дивно време. Шта год да причамо, волимо да се жалимо, а главно је то што се наше жалбе састоје у томе да не знамо како да живимо да бисмо били с Богом. Али ми данас напретек могућности за то! Наравно, таквих могућности је увек било, али сад је чак и једноставније. Сад не треба ни да размишљамо шта да читамо, чега да се придржавамо или не. Сад око нас има толико много претучених и напуштених људи и страдалника: и наших сународника, и Самарјана, и туђинаца, али то су они људи које нам Господ шаље ради нашег спасења.

Сад је Јеванђеље пред нама, јеванђељски догађаји се одвијају на наше очи и ми можемо да учествујемо у њима, а можемо и једноставно да прођемо поред њих, као онај свештеник или левит и да кажемо да смо заузети важнијим пословима. Али у том случају нећемо извршити главну заповест, нећемо истински заволети свог ближњег, а то значи, и Бога, и нећемо спознати Бога. И Христос, Који је дошао и пострадао за нас, остаће нам непознат. На Страшном суду ће нам рећи: „Био сам у тамницама и нисте Ме посетили. Био сам гладан и жедан, смрзавао сам се и ви Ме нисте огрејали, нисте Ме посетили, нисте Ме нахранили“ (в.: М. 25: 42-43). Сад посебна благодат може да посети срце делатног хришћанина.

Хришћанство нису само разговори, оно није само читање књига, полагање испита и гледање разних проповеди на „Јутјубу“, оно није само молитва у храму, и није чак ни само причешћивање Телом и Крвљу Христовом. Хришћанство је човекова способност да у сваком тренутку зрачи љубављу. Онаквом љубављу какву на нас излива Господ Исус Христос, какву на нас изливају Мајка Божија и сви свеци. Истом оном љубављу коју су имали апостоли, као и храброст и смелост да иду за Христом.

Данас нам овакво апостолско служење само иде у руке, само је главно да то увидимо и да схватимо, и да почнемо да служимо, да не останемо глуви. Данас многи људи пате и још ће патити, и гину, и остају без свега што су имали у животу. Ови људи нису гори од нас.

Човек има прилике да види и да чује различите приче, и о свештеницима, и о монасима, и о обичним верницима, о животу заједница у разним градовима и селима, па се задиви: „Какви су то људи? Они су заиста свети! И таква искушења су их задесила, такве патње... Људи остају без свега: родбине и ближњих, храмова, својих светиња, читавих градова, посла, здравља и живота.“ Али сви ми треба да се заиста пренемо и да као и овај милосрдни Самарјанин живимо у сваком тренутку свог живота.

Московски светитељ Филарет (Дроздов) изванредно анализира ову причу. Он на сваком кораку анализира шта је овај Самарјанин учинио и каже: „Иди, па и ти чини тако“ – обраћајући се нама. У принципу, Христос се обраћа и нама, а не само законику: „Иди, па и ти чини тако.“ Све је врло једноставно. Једино што не треба да пролазимо поред човека који страда. Није довољно да само приђемо и да се распитамо шта му је. Потребно је више: за тог човека треба да дамо нешто до чега нам је стало. Погледајте шта је учинио Самарјанин (и светитељ Филарет указује на то): дао му је своје једино транспортно средство, донео га је, такође је ризиковао, јер су и њега могли да пребију разбојници. Ако су пребили Јеврејина, вероватно ће и њега, Самарјанина, има магарца, има новац. Није му само данас купио пециво и рекао: „Ето, учинио сам добро дело.“ Не, интересовао се за оно што ће му се касније десити, ко ће га неговати, ко ће га лечити. Данас има врло много људи који се налазе у стању веће нужде него што можемо и да замислимо. А тешко можемо да замислимо зато што нас не занима, журимо, имамо своје проблеме. И тако сами себе лишавамо божанске благодати и општења са Христом.

А Христос није у дворцима, не налази се у лепим собама опремљеним лепим намештајем. Он се налази тамо где људи страдају, где се муче, где је потребна права хишћанска љубав – а не лицемерна као што је то било код овог законика. Он је све знао, и ми знамо, али сад ова знања треба да претворимо у живот. То од нас очекује Христос, то од нас очекује Господ како бисмо постали синови Божији, апостоли и проповедници. И тада ће разни туђинци, видећи наша добра дела, прославити Христово име, и нашу Цркву, и народ. Кад погледамо Православну Цркву и православце – чиме су они увек освајали? Не само снагом неког духа, или рецимо, војничког или грађевинског подвига, стваралачког и државничког, премда је био освећен благодаћу Светог Духа, јер су се наши преци увек молили чинећи велика дела. Међутим, људи су највише били задивљени милосрђем, љубављу и спремношћу да се помогне сваком човеку. Данас нам Господ пружа такву прилику. Он куца на наша срца и позива нас за Собом. Главно је да идемо попут овог милосрдног Самарјанина, да идемо и да чинимо као што је он поступио, да испољавамо исту љубав према ближњем и даљњем, да се занимамо, да жртвујемо, да дамо нешто своје, да размислимо шта ће касније бити с овим људима, с нашом Црквом и с нашом душом. Господ говори врло једноставне ствари и врло приступачно. Само треба да отворимо своја срца, треба да почнемо да деламо, па ће благодат Светог Духа увек бити с нама. Амин.

Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)

Са руског Марина Тодић

12/3/2022

×