Косово је извор креације и - ако оно није креација, ако није прошли и садашњи стваралачки тренутак - онда није право, није истинито!

Разговор са мр Живојином Ракочевићем, директором Дома културе Грачаница, председником УНСа, књижевником и новинаром са Косова и Метохије.

    

Живојине, у мору дешавања последњих недеља ја бих да се у овом разговору осврнемо на два догађаја, а то су једанаести фестивал документарног филма ,, Графест,, у Дому културе у Грачаници и дешавања у Великој Хочи где је после тродневне драме одузето вино породици Петровић. Да ли по Вама дешавања на Косову и Метохији утичу на стварање документарног филма и да ли документарни филм утиче на свакодневни живот у народу?

Документарни филм нам помаже да сагледамо шта нам се дешавало од Графеста до Графеста. Тих 27 филмова, телевизијских прилога, извештаја, различитих телевизијских форми, нам омогућавају да се запрепастимо шта се то десило са животом и какве смо ми одговоре пружили. То су фантастичне слике наше стварности коју живимо, а често је не примећујемо, зато што су се стопиле са нама и постале уметност.Документарни филм је чудо које нам објашњава шта нам се дешава, то чудо може да се вреднује и зато је Графест важан. Дом културе Грачаница неколико пута годишње зове све за које мисли да стварају и подстиче људе да узму камеру, телефон, и забележе тренутак у ком се дешава њихов живот који је више од уметности. Кад се та слика нађе на великом платну схватите њену дубину. Ево 23 године од злочина у Старом Грацку и опет се види нека нова слика, емоција, дубина, бора на лицу саговорника, неки ожиљак на селу Старо Грацко...Видите, и схватите начин вредновања и како 23 године за документарни филм нису ништа. Исто је са професорком Митром Рељић и њеном дубином схватања гробаља које се уништавају.У неком другом контексту видите да је то нека врста онога што је Хандке дефинисао као ,,универзум бола,, на КиМ и што је препознао, не само као бол, него као вредност или као надвредност. Зато је Графест важан као мера, као вредност,као вредновање.

Филм ,, Старо Грацко, хроника бешчашћа,, Немање Јоксимовића је првонаграђени на Графесту, а филм Анђелке Ћуп ,, Сваки гроб је једна мала црква,, у којем Митра Рељић сведочи о гробљима по Косову и Метохији је добио трећу награду. Специјална награда је припала Ивици Симићевићу за филм ,, И ми имамо право на живит,,. Намерно сам оставила за крај ,, Косовске нити,, серијал Раде Миљковић и Соње Ристић, који је добио другу награду, јер ми се чини да нити тих жена, девојчица, повезују споменуте филмове и иду од муке до муке стварајући други вид борбе за опстанак.

    

Ми, често, имамо једнодимензионалну слику о Косову и Метохији и врло нам је тешко да прихватимо да је то мозаик и да свака коцкица тог мозаика може бити слика која се вреднује и јесте вредност. Примећујем, како се чланови жирија изненађују темама, јер и они су навикли на једнодимензионалну, најчешће политичку, слику, која не одражава стварност. Политика се искључила из тог мозаика и она заступа саму себе, а тај мозаик је богат, пребогат...Он држи овај простор и наш опстанак и много креативних људи који стварају. Да није њих, врло брзо би Дечане видели као музеј, Грачаницу као гомилу лепо сложеног камења, Пећку Патријаршију као ето тамо су неки кивоти светитеља, у који ћемо доћи једном годишње и отићи... Не. То је сам живот, то су ови људи који сликају, то је Маја Тодић која од фрагмента на фрескама, прави целине. Ми смо обилазили младе вајаре и жао ми је што нисмо снимили документарни филм о условима у којима стварају. Ко је чуо за неког младог вајара са Косова и Метохије? Тако талентовани, тако чудесни, тако добри да могу да излажу у Паризу, Берлину... Ми смо направили у Новом Саду ту изложбу која је била опште изненађење: како је могуће да тамо неко ваја? Да ваја, одлични су, фантастични, модерни, необични,прекрасни, са поетикама које су модерне, важне и препознају се свуда. То је Косово...Косово, извор креације и - ако оно није креација, ако није прошли и садашњи стваралачки тренутак - онда није право, није истинито!

У том мору дешавања, барикада, напада различитих, провокација и инцидената, опет имамо људе који чекају уметнике, у Великој Хочи чекају Хандкеа па је Горан Радовановић снимио филм са тим називом где се ишчекује уметност. Један уметник, књижевник светског гласа је долазио у Велику Хочу и филм о Хандкеу је отворио Графест који је био под слоганом ,,После ,,. Да кажемо нешто о том отварању, о том филму?

Све што се догађа са Хандкеом и нама има неко чудо у себи. Прво, он има могућност да вас прочита до сржи, до костију, и зато му треба јако мало времена. Хандкеа треба, без икакве мистификације,видети два минута, чути пола његове реченице и схватити да је он вас препознао.Да је у вама препознао дар, било какав, али дар. Тако је препознао Велику Хочу и Ораховац, као један од највећих дарова нашега народа,онда је те дарове уобличио у речи и у ону чувену реченицу ,,ово је универзум бола,,,

    

Онда је редитељ Горан Радовановић са Ораховчанима и Хочанима одлучио да прави спомен плочу, да се Хандке препозна, иако њему то не треба јер га препознаје цео свет. Хоча, Ораховац и вино крећу да му се одуже. Лично, филм Чекајући Хандкеа, ми је учинио да више волим Хочу и Ораховац. Хеликоптери који лете изнад порушеног гробља и њихов одраз који иде преко споменика - то је једна од најважнијих слика овог простора.

А онда се то преточило у оно ,,После,, и то вече када су додељиване награде на Графесту ми смо имали та дешавања у Великој Хочи и већ су Петровићи прешли из филма у живот и то више није било везано за културу него за егзистенцију.

Јесте то је тачно, aли негде култура и духовност су срж наше егзистенције и ми смо видели да ће само та креативност и ти дарови који се у нама препознају, које подстичемо и откривамо сачувати овај свет. Уопште није случајно што је Петровић једним делом кажњен и због Хандкеа. Мислим да за то постоје три разлога: не можеш, као косовски Србин, бити богат човек на Косову и твоји производи неће проћи, неће изаћи изван твоје куће. То није само Петровићево искуство то је искуство свих који су покушали да пласирају нешто овде; друга ствар је његова природа, он је косовски Србин, ћирилица је његово природно писмо и добро стоји на вину; трећа ствар је Хандке и филм. Радовановић вам отвори неку завесицу и каже ову слику баш нисте видели јер је она постала ненормална, а нама свима природна. И због ње и онда дођете до нових слика у којима Петровић и породица прелазе једну драму, снимали смо телефонима па смо касније монтирали па видите да је готов филм, готова драма. Ту све имате, од оног црног бурета испред куће које гори до дечака који не зна шта ће са собом и који је доживео колапс, до супруге, која, у оних 12 сати нарицања не може преживети без последица. Људи ће помислити - све ће то Хандке покрити својим ауторитетом, али универзум бола госпође Дане Петровић је само њен; или слика кад Божана Петровић чисти савршено чисто двориште је страшна: Заледио сам се кад сам видео како маше метлом по чистом дворишту између чокота...Тај замах је трагизам косовских Срба.

    

То празно буре ( има своју симболику у филму) које Срђан и његов син котрљају улицама Велике Хоче између тих старих кућа, које сведоче ту древност, ту повезаност са Хиландаром чији је метох Велика Хоча. А онда ми имамо испражњену бурад у кући Петровића- све су им однели и кроз све то провлачила се једна реч коју је Дана понављала ,, освета,,. Да ли освета може да донесе некоме успех ако донесе зло онима који је нису на такав начин заслужили?

Ми знамо да - мислим да је то сведочио Патријарх Павле и понављао реченицу -,,онај ко се свети сладак му је један тренутак, а онај ко опрашта сладак му је читав живот,, Трпљење косовских Срба је опраштање и зато је Ракић могао да запише да нигде није слатка српска душа као на Косову. И то се видело у Великој Хочи. Ми знамо да имамо међусобне свађе и свађице, али смо се сви окупили око Срђана и око његовог празног бурета...

И око просутог вина?

Ту смо се загрцнули, ту се загрцнуо Срђан и ту смо се сви загрцнули кад смо видели како кишном канализацијом истиче вино из Винице Петровић.То је било једнако тешко као оно нарицање и мука Миланова... Велика Хоча и Ораховац су навикли на драму,живе драму и трпљење. Посебно понижење је било што се полицајци препознају и њима су говорили: ,,па добро људи зашто баш ви?,,Сваки систем који је заснован на тоталитаризму хоће да те најближи уништи, да онај ко ти је врло близак и који је ту поред тебе и који ти је физички најближи, да те он избаци из живота. Тоталитаризам који влада у Приштини је можда несвесно препознао и посало људе који су можда пили код Петровића, да дођу и да му узму све.

    

Провлачила се и реченица ,, Па и ви сте били , знате добро, колико пута сте били у мојој кући ,, ... Гости су били и странци и људи из међународних организација и међу онима који су били у униформи тога дана било је оних који су угошћени баш тим вином?

Ово је нови тоталитаризам који говори и значи:,,Ви ћете исцурети као оно вино Петровића, сви ви!Ја вас познајем и ја, као неко ко вас познаје, хоћу да се обрачунам с вама! ,,Срђан је рекао, пред крај дана - ,,Криво ми је због ових комшија!,, Систем најлакше пошаље, гурне на вас оне који су ту, у близини, и онда долази до експлозије емоција. Како год да буде, наћиће се међу онима у униформи неко ко је можда наш рођак.

Рекли сте да су тога дана настали снимци и читав један филм који ће можда бити на неком новом фестивалу, а ја бих да заокружимо ову причу која се одвија тим нитима између свакодневног живота и онога што се дешава на филмском платну, тај одраз живота на платну и платна на живот и да кажемо да ли заправо могу да нам узму вино?

Испада да је главни јунак те комплетне приче у Великој Хочи вино.У овом случају дошли смо у позицији да уметност суди вину, да је тај изузетни филм Горана Радовановића почео да суди Срђану Петровићу, вину и Хочи и његовој судбини. То је идеална позиција за уметност, а чини ми се, и поуздано знам, да сви они који су судили уметности су изгубили, а нарочито у овом гетоизираном виду слободе. Сви људи из гета ће бити победници, а дубина њиховог трпљења, дубина њихове уметности опстајања увек ће надмашити оне који су мучитељи, оне који су дошли да вам покажу да ви можете исцурети кишном канализацијом као вино Петровића. Та слика је заувек постала више од стварности, више од слободе, и она ће чувати и ону вилу Петровића и оне Петровиће унутра и људе у Великој Хочи и Ораховцу. Она се остварила у уметности и у духовности, а ту ништа не умире.

Да се надамо да ће то вино, макар једна кап која је отишла у ту земљу метохијску, и све оне поруке које долазе из Хиландара из Херцеговине да ће та кап тога вина бити почетак новог окупљања у тој заједници која нас сједињује у Христу јер вино је оно око чега смо се окупљали а дај Боже да се окупљамо и у будуће.

Хвала на таквим мислима. Суштина може бити, да они који су забрањивали уметност или су осуђивали друге људе због уметности су највише помогли својој жртви. Не заборавите да су заједно са полицијом, као полицијски службеници, упали новинари, наше колеге и главна ствар коју су подвукли је била ћирилица:,,Велика Хоча, Косово и Метохија, Србија.,, Зашто, колеге?

После смо схватили да ће сви помоћи: Хиландар, Херцеговина и сиротиња која понавља - ,,Нађите рачун, ја имам за једну боцу вина за Петровиће,,.

Једно је сигурно, вино Ораховца и Велике Хоче је постало најважније српско вино. Хвала непријатељима!

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×