Благодат нам отвара очи

    

У име Оца, и Сина, и Светога Духа!

У недељу друге седмице Великог поста славимо спомен на светитеља Григорија Паламу – светог оца Цркве, истинског и дубоког богослова. Данас је празник богословља, празник учења о Божанској благодати. То је, наравно, пре свега важно за оне људе који свој живот можда у већој мери од свих осталих хришћана желе да посвете спознаји Бога. Научној и искуственој спознаји, као што то желе да чине ученици богословских школа, те је то и за њих посебан дан.

Зашто је Црква управо овог свеца изабрала како би га данас посебно прославила у данима Великог поста? Зато што је то човек који је био богослов и речју и делом. Био је философ и назива се мистиком. Искуственим путем је спознао шта је благодат Светог Духа и стечена знања је формулисао за своје ученике, за читаве нараштаје хришћана. Био је изузетно образован, може се рећи да је потицао из аристократске породице, његов отац је био човек близак цару. Међутим, то је био већ XIV век кад је ислам попримао и политичку, и физичку снагу и већ је потресао хришћански свет, који је трпео је притисак. Шириле су се разне јереси и живот светог Григорија није представљао неко спокојно размишљање о Богу. Он је прошао кроз врло добру школу: живео је на Атосу где је био диригент и игуман манастира и кретао се у престоничким круговима. И он је у свој овој мудрости света пронашао главно – пренео нам је знање о Божанској благодати, о ономе што се можда не може опипати или што се понекад не може објаснити људским језиком, али без чега нису могући никакво богословље и никакви подвизи. И сам живот хришћанина без Божанске благодати губи сваки смисао.

Благодат исцељује нашу душу и испуњава наш живот истинским смислом. Благодат нам отвара очи. Човек који је постао заједничар Божанске благодати, чак и онај који тек почиње то да бива, већ сасвим другачије гледа на овај свет, види ствари које људи, који су можда стекли мудрост у искуству проживљених година или с извесна знања, не виде. Понекад нас, хришћане, то запрепасти – гледамо човека или групу људи и чини нам се: требало би да буду мудрији од нас, или барем захваљујући својим годинама или доживљеним животним искушењима, или захваљујући ономе што су успели да ураде, а видимо да изгледају као луди људи. Једноставно не виде. Хришћани виде шта се дешава, а ови, наизглед трезвени и паметни људи не виде, зато што се Божанска благодат није дотакла њиховог срца, њихове душе и њихових очију. Управо за стицање ове Божанске благодати се целог живота трудио Григорије Палама и зато у дане Великог поста посебно славимо спомен на њега.

Сад, за време Великог поста, пружена нам је изванредна прилика да кроз очишћење своје душе, кроз избављење од грешних склоности, кроз молитву и пост, стекнемо ову Божанску благодат. Очистили смо дом своје душе постом и молитвом и сад обавезно треба да га испунимо благодаћу Светог Духа – то је за нас главно за време поста. Не само то да се уздражавамо или нечега одричемо и физички ограничавамо. Ради чега се то ради? Јер праксу физичког поста немају само хришћани, имају је и други верујући и разни народи. И тамо има озбиљних подвижника чије учење и земне остатке људи веома поштују. Аскеза може бити аскеза, има њених разних праваца. Има људи који тврде да се хране само сунчаном енергијом, има и таквих који по дуго времена ништа не једу. Можда у томе има и извесног лукавства, али има и истине. Овакво физичко подвижништво је могуће, али у њему нема благодати Светог Духа. Због тога је све то мртво подвижништво у којем нема ничег спасоносног.

А ми постимо и колико нам то наше слабе снаге дозвољавају, покушавамо да се приближимо Богу и да стекнемо Божанску благодат.

Међутим, притом нас жалосте тужни призори из друштвеног живота које видимо око себе. Жалосте нас и због тога што оно што се дешава мора имати последице.

Неколико дана је тмурно, небо је све време сиво и не видимо сунце. И колико год да смо физички јаки и здрави, то ипак утиче на наше расположење, између осталог, и на извесно духовно расположење. А можете ли замислити у каквом расположењу се налазе нама блиски људи који немају никаквог појма о Божанској благодати и који ово сунце уопште не виде и никад га нису видели? Зато и не знају куда да иду.

Како човек који је огрезао у разврату и пијанству уопште може да размишља о божанском и о благодати? Он ујутру у најбољем случају размишља о томе како да попије мало вотке или нешто друго – да узме таблету да му буде боље. Није њему до таворске светлости. Каква таворска светлост? Он ни очи не може да отвори. Лоше му је. Али нажалост, тако живи велико мноштво људи и сви смо се ми због нечега с тим помирили, мислимо да у томе нема ничег страшног. Јер ми живимо, наизглед се трудимо да живимо праведним животом.

Исто тако размишљају људи од којих зависи да ли ће увести ред у духовном и физичком животу народа или ће оставити ствари онакве какве јесу. Можемо да изађемо на Сретенку или да прођемо Булеварским прстеном, или Мјасницком или Тверском улицом око осам сати увече у петак и да посматрамо призоре пијаних гомила наших сународника. А све су то углавном млади људи. Они треба да раде, треба нешто да стварају, да граде, тим пре што толико често говоримо о томе какви нас узвишени и задаци очекују, какви озбиљни проблеми и какви изазови. Веома волимо да изговарамо ове речи о изазовима. А како ћемо одговарати на те изазове ако се само у Москви на десетине и стотине хиљада људи скоро сваке вечери одаје оваквом безумљу? Ако погледамо размере у којима се то дешава, очигледно нам је да таквих ствари раније није било. То су само изговори: „Знате, и раније и увек је тако било.“ Не, раније се није дешавало да млади и не тако млади људи, омладина, и младе девојке, и жене – да сви буду уроњени у стално пијанство, у пијане оргије. Сав тај ноћни живот, клубови и ресторани, све је то постало обавезно, без тога се не може. А шта се тамо у суштини дешава? Масовно и необуздано пијанчење које оставља последице.

Пре скоро три хиљаде година пророк Исаија је већ дао прогнозу шта ће се догодити ако се буду дешавале такве неподопштине. И управо његове речи чујемо у текстовима који се читају за време Великог поста, ове недеље, у току радних дана се читају дивни одломци из Књиге Постања, из пророка, и ево шта о томе каже пророк Исаија:

„Тешко онима који ране, те иду на силовито пиће и остају до мрака док их вино распали. И на гозбама су им гусле и псалтири и бубњи и свирале и вино; а не гледају на дела Господња и не виде рад руку Његових“ (Ис. 5: 11-12).

На дела Господа не гледају и не помишљају! Некоме почиње да се чини да је то њихова лична ствар, да је то њихов избор, јер код нас владају слобода и демократија, они су то изабрали, па нека живе како хоће, а ми ћемо возити бицикле, џогирати у парковима, зарађивати новац и у принципу, лепо ћемо живети. Тако мисле и они људи у чијем власништву се налазе ове установе, или људи који имају власт да управљају друштвеним процесима. Заиста, ови људи често једноставно искрено уопште не размишљају о томе. Они наизглед, не мисле ништа зло, ни о чему не мисле. Мисле да тамо неки пију, а ми овде решавамо озбиљна питања: волимо своју домовину, своју земљу и Цркву. Али ево шта каже пророк Исаија, шта ће се даље десити:

„Зато се народ Мој одведе у ропство што не знају, и које поштује гладују, и људство његово гине од жеђи. Зато се раширио гроб и развалио ждрело своје превећ, и сићи ће у њ слава његова и мноштво његово и врева његова и који се веселе у њему“ (Ис. 5: 13–14).

Страшне и праведне речи које нас приморавају да размислимо о томе шта смо учинили да не би било овог разврата и безумља. Јер, ако се оно умножава, ако се навикавамо на њега, ако сматрамо да је то нормално, изненада ће нас задесити невоља.

Разметаћемо се својом моћи и богатством, хвалићемо се лепим храмовима, али влада безакоње на које смо навикли и с којим смо се помирили, у којем пропада наша омладина, генерација људи чији су се преци борили, који су градили, стварали и молили се, а ми их тек тако дајемо ђаволу. Све то може врло лоше да се заврши по нас.

Ми, хришћани, који смо заједничари благодати Светог Духа, треба да будемо смели и упорни, не смемо дозвољавати да се у нашем дому и у нашој породици, у нашој земљи и у нашем граду дешава безакоње, зато што то није хришћански и зато што нема никакве везе с љубављу према ближњем. Напротив, то је издаја ближњег, кукавичлук и малодушност. Зашто се то дешава? Наравно, зато што нам недостаје управо ова Божанска благодат у нашем животу, иначе се не бисмо плашили овог света и вера би горела у нама као што је целог живота горела и као што је у складу с њом живео светитељ Григорије Палама чији спомен данас славимо. Отац Цркве за којег је благодат била најдрагоценија и најважнија у животу, оно што треба да постане за сваког од нас.

Господе, немој нас лишити Своје Божанске благодати, опрости нам наше грехове и нашу слабост, учврсти нас у вери и просветли наше ближње да отворе очи и угледају Божанску светлост којом грејеш све нас, захваљујући којој смо живи и захваљујући којој ће наша душа бити жива у векове! Амин.

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×