Са о. Стевом, разговор испред цркве
У средишту Новобрдске парохије, у селу Бостане, налази се црква Успења Пресвете Богородице. Њена историја је дуга и траје вековима преплетена са предањем о цркви која је прелетела са новобрдске тврђаве у ово село у време владавине Османлија. Парох новобрдски, протојереј Стево Митрић, који са породицом живи у селу Бостане и служи у овој цркви, каже да је црква задужбина краља Милутина и да је у преношењу камења учествовало више од 10 000 људи.
-Пратећи страдања нашег народа, 60 година после Косовског боја и Ново Брдо је пало под турску управу, полако се гасио црквени живот овдје, чак је и бискуп барски записао да су у то врјеме Турци цркву српских деспота претворили у џамију. Пред само ослобођење, негдје 1852. године Срби су добили задатак да за три дана цркву премјесте са самог мјеста гдје се налазила тврђава, овдје на ово место. И кажу да је негдје око 10 000 људи учествовало. Преносили су камен по камен и зато фреске нису сачуване. Али, гледајући да је та црква само пренешена, да није грађена нова црква, ми сматрамо да је она и задужбина нашег краља Милутина и људи који су ту обитавали и то је једини храм који је, у том велелепном Новом Брду, опстао. На сваком мјесту у околини можете да нађете црквиште, мјесто гдје је била црква, причу гдје је била црква, у свако село у које уђете можете наћи остатке тог великог, славног града, наше културе и некако, због нашег живота и због дешавања у историји, због мјеста на којем смо сада, од силног богатства и све те љепоте, остала нам је ова скромна црква овде.
Тврђава Ново Брдо
О Новом Брду у средњем веку, посебно о слави и богатству у времену краља Милутина, има пуно записа и предања.
-Ново Брдо је запамћено не само у нашој, већ и у култури других народа који су тада трговали у овом граду, граду који је био отворен, град који је имао дипломатска представништва свих људи, који је био светски трговински центар у то вријеме. Новцем из Новог Брда су сазидани и Грачаница, и Дечани, и Хиландар... Краљ Милутин је у исто вријеме имао рат са Византијом, и зидао цркву и болницу усред Византије и то нам говори колико је био моћан, колико је била моћна држава српског царства. Он је знао да ће цркве и храмови говорити више о њему него што ће говорити то богатство. И кад сам био у манастиру Хиландару, кад сам видео да се Ново Брдо у Хрисовуљама спомиње више од сто пута, и село Бостане и да је можда једна од најстаријих црквених општина Новобрдска парохија и то ми даје разлог да вјерујем да ми можемо да потпуно васкрснемо ову цркву и благољепијем и самим народом и својим животом. Морамо полако, а за све нас треба да има стрпљења. Ко што мајка има стрпљења за дијете кад почне да говори, па кад почне да хода, па око њега се труди, тако Бог око нас има стрпљења стално, а ми некако као да немамо разумјевања за данашње људе, хоћемо све на брзину. А не може на брзину мора кад дође пуноћа времена.
Црква Успења Пресвете Богородице била мајсторска црква
Богородичина црква у селу Бостане
За Богородичину цркву се сматра да је била мајсторска црква, да је сазидана, пре него што је почет да се зида катедрални храм Светог Николе, јер је овде било и седиште Митрополита новобрдских. Са озбиљнијом обновом цркве почео је владика Павле, потоњи Патријарх српски, осамдесетих година 20. века. Народ је био уз владику, помагао, а кажу да је владика Павле и сам давао новац , па је црква стегнута споља и изнутра, јер је била у таквом стању да је могла да падне, није имала ни један стуб, него је зидана камен по камен. Због тога се говори да је ово задужбина и Патријарха Павла, краља Милутина, као и народа, као и свих великих људи који су овде долазили и помагали.
До завршетка осликавања цркве потребно још 14000 евра
Оно што су чинили Немањићи, а потом и владика Павле у своје време са народом, наставио је отац Стево по свом доласку на ову парохију уз благослов владике Теодосија.
-Кад сам пре осам година дошао у ову цркву, она није имала ни под, била је само подлога од малтера и чекала да се крене са обновом, како са литургијским и духовним животом, тако и са благољепијем у самом храму. Имала је иконостас ког је појео мољац. Полако смо почели са идејом да ту једину цркву која има задужбинаре и Немањиће и Патријарха Павла и народ, уредимо и осликамо као да је то урадио краљ Милутин. Нови иконостас и трон је урадио Дејан Павић из Београда, од трешњиног дрвета, то је био његов поклон нашој цркви. Онда смо урадили под, дренажу, отклонили влагу из саме цркве па кренули са фрескописом пре три године. Први део фрескописа је урадила госпођа Ружица, фрескописац, по благослову нашег Епископа г. Теодосија. Заједно са парохијанима и осталим људима добре воље, успели смо да обезбедимо половину средстава за осликавање храма и тај део је завршен. Од завршетка осликавања целе цркве дели нас 14 000 евра и надам се да ћемо да наставимо са акцијом, да анимирамо више људи, да завршимо цркву, да и ми будемо задужбинари, да поделимо задужбинарске благослове са Патријархом Павлом, са Немањићима и са народом из Новог Брда.
-Пошто је црква посвећена Пресветој Богородици биће у првом плану богатијих приказа Пресвете Богородице, и Исуса Христа- излаже нам отац Стево планове за наставак иконописа и додаје:
- Замислили смо да са западне стране осликамо цркву како је анђели носе са Новог Брда на ово мјесто, да прикажемо шта се десило, да покажемо да овај храм дјели историју нашег народа одавде, да прикаже како је народ овдје живео, какво је било стање духовно и материјално самог народа, а надам се да ћемо урадити ктиторску композицију на којој (једна је од идеја) краљ Милутин у рукама приноси Ново Брдо и овај храм Пресветој Богородици, а она да то прима. У олтару смо већ приказали Патријарха Павла са архијерејима.
У Богородичину цркву на богослужења долазе вјерници из целе Новобрдске парохије коју у ширини од седамдесетак километара сем Бостана чине и Макреш, Јасеновик, Лабљане и Паралово.
-Овдје је заиста неким људима велики подвиг доћи на богослужења јер црква је некако у центру парохије и нека мјеста су од саме цркве удаљена 35 километара. Ширина парохије је седамдесетак километара и да неко дође у цркву из тако удаљеног мјеста је велики подвиг.
Између манастира Драганац и Народне кухиње
Живимо на мјесту благословеном људима од којих можемо много да научимо-прича нам отац Стево. Ми смо овдје на средини између седишта Народне кухиње ,, Мајка девет Југовића,, и манастира Драганац и имамо двоје људи који могу да нам буду пример, а то су владика новобрдски г. Иларион и протиница Светлана. Народ је на неки начин збринут, и духовно и тјелесно и ми смо ту да учимо и од једних и од других. Имамо срећу да нам је у близини манастир Драганац где су свакодневне литургије и богослужења и народ често одлази тамо. Имамо и цркву Св. Николе која тек треба да се уради, да се дотера и припреми за Богослужење, сада тамо служимо само за летњег Св. Николу. Имамо параклис један у Паралову гдје је некада била црква, сад смо урадили и једну салу, ту за народ она је посвећена Цару Константину и царици Јелени.
Отац Стево, детаљ са литургије
Важна подршка и помоћ духовног родитеља
У Новобсрдској парохији има око 220 домова око 3 000 Срба и око 240-оро дјеце у свим школама у општини Ново Брдо. Дјеца се рађају, највећа утјеха за нас на овим просторима. Надамо се да ћемо испунити Божји благослов да се множимо, рађамо и наследимо земљу, да владамо њом.
И око саме Богородичине цркве види се обнова. Обнављају се конаци, изграђен је Парохијски дом, а има још лепих планова који би помогли и Цркви и народу. За све то је важно, како каже отац Стево да се има благослов и подршка духовних родитеља:
-Много је важно када је наш духовни родитељ, епископ Теодосије уз нас и ово је део молитве и део његовог труда. Наш владика често долази, посећује нас и народ у Новом Брду, често нам помаже и често се и сам обавезиво да неке послове заврши и да моли уместо нас за све што је потребно.
Село Бостане су за живота често посећивали и владика Атанасије Јевтић, Митрополит Амфилохије, Патријарх Иринеј а све то по речима оца Стеве је доказ љубави Божје:
-Све нам то даје снагу да смо ми на једном благословеном путу, на путу љубави. Пре десетак дана се завршио пост, а пост није ништа друго до љубав, спремност да ми понесемо друге људе, али пустимо да и нас други понесу. Ако не можемо, схватимо да смо немоћни, да живимо то преумљење у љубави и да се у љубави спасавамо, да пустимо да нас други разумеју, али много да се трудимо.
У цркви икона са приказом Косовског боја
У цркви је и икона на којој је представљен Косовски бој, на један нови, иконописачки начин. Икона је поклон игумана манастира Рукумија цркви и селу Бостане. На икони је сва војска која је била причешћена пред Косовски бој представљена као део Царства Небеског.
-На тој икони је заиста представљен Завјет, оно што ми живимо овдје, оно што осјећамо-каже отац Стево. Ми смо давно принјели своја срца овдје на Косову за опстанак, за благослов Божји и заиста се у самој тој икони може видјети да постоји Васкрсење, а и ми носимо ту вјеру васкрсења нон стоп овдје, јер јесмо ближе страдањима, али смо и ближе благодати Божјој, љубави Божјој, јер је ово наш највећи олтар на висини, нешто о чему може човек да сања.
Ораховац и Велика Хоча места где се умива и оплемењује сваки човек
Иако је рођен у Љубовији, а школе завршавао у разним местима од Братунца, преко Крагујевца, Србиња, Бјељине и Београда, отац Стево је дошао на Косовоо и Метохију и Божјим промислом ту остао да живи.
-Ја сам Божјим промислом био примљен као богослов за Епархију рашко –призренску. И мој први долазак на Косово био је везан за Велику Хочу, тамо сам упознао дјевојку која ће бити мој животни сапутник и упознао сам лепоту Метохије, умио се тим сунцем, јер мјесто гдје најлепше сунце сија јесу Ораховац и Велика Хоча, мјесто гдје се умива сваки човјек, где се оплемењује, гдје ти људи оплемењују све људе око себе и некако сам осјетио блискост у Великој Хочи и Ораховцу, ал сам блискост осетио и међу овим људима овдје. И мислио сам Божјим промислом да ћу ту бити неко кратко вријеме ал ево, остаде се, Богу хвала, и захвалан сам Богу на овом крсту.
Везаност за цркву Светог Јована у Великој Хочи
-Мој боравак у Великој Хочи је везан за цркву Св. Јована, а она је први знак да, кад је погледате и схватите колико дуго стоји ту, кажете себи: биће добро-наставља отац Стево. Она некако улива наду, она је на брду и чува цело село, осматра и Ораховац с једне стране и Велику Хочу држи као да је грли. И има најљепше фреске у целој Хочи, и све оно што су учинили отац Мирон и људи који су после њега живели у манастиру Св. Јована у Великој Хочи је уствари оно за шта ми служимо, да настављамо да дајемо једну коцкицу мозаика у ономе што су нам оставили наши преци. А на крају је довољно да то буде мало молитве, ако људи осјете да онај који се моли да то ради искрено и да има велику срећу и љубав кад то ради да народ осјећа, онда Господ Бог васкрсава и вријеме и простор и људе око нас и сви се на крају нађемо на једном мјесту, на истом путу. Иако нас некад рјеке одвоје на неке стране, дође вријеме да опет будемо заједно, да опет идемо и да се заједно трудимо. Заиста то је преблагословено место и није случајно што је остало у рукама Срба. Те светиње у Великој Хочи и светиња у Ораховцу доказују да је неко заиста приносио молитве ту и оставио народу у аманет.
Фреска Марије Египћанке у цркви Св. Јована у Великој Хочи
-Једна од фресака у Св. Јовану је фреска на којој старац Зосима причешћује Марију Египћанку, а Марија Египћанка је пример покајања. Моменат покајања је један од најблиставијих тренутака у човековој историји. То је најљепши тренутак кад човјек схвати да је створен да би се молио, благодарио Богу, и да би све око њега васкрсавало кроз молитву и онда долазимо до Марије Египћанке, онда долазимо до свих трудова, гледамо пад и гледамо васкрсење, гледамо муку и гледамо радост и на крају њено славно спасење и она је својом слободном вољом схватила да жели да служи Богу и да слави име Божје. И та икона, заиста, иако је она приказана као прави испосник, али у њеном подвигу, она је већи муж од нас који ходамо данас овом земљом. Она треба да нам буде симбол како ми треба да живимо овдје на Косову и Метохији, да је то опстанак, мало по мало, мрвицу по мрвицу, да ћемо бити бољи људи.
Дјете је васиона, одрастао човјек је мало оштећен, дјете није оштећено, никако.
Протојереј Стево Митрић је активан и у раду са децом.
-Срећан сам што имамо прилику да радим са дјецом. И када сам био координатор за веронауку и данас као свештеник увјек говорим, свјестан да ће нас Бог вероватно питати кад одемо код њега шта смо урадили за вријеме које смо добили да проповедамо дјеци Јеванђеље. Господ је увјек говорио пустите мени дјецу јер је таквих Царство Небеско. И ако нисмо спремни да онима који су најбољи за примање наше науке, вјере и љубави како ћемо радити са одраслима јер уствари дијете је васиона, одрастао човјек је мало оштећен, дјете није оштећено, никако.
Сарадња са удружењем ,, Света Србија,, из Београда кроз четири активна спортска друштва
-Имамо у ,,Светој Србији,, у Косовском Поморављу, четири активна спортска друштва: Фудбалску секцију у Бостану, Карате секцију у Коретишту(тамо имамо 300 дјеце), Атлетску секцију у Стражи ( наш чувени параолимпијац који је освојио златну медаљу на европском првенству он води ту секцију) и имамо Секцију фудбала у Пасјану. То нам је најстарија секција, једна од најбољих, они су исто имали запажене резултате на неким такмичењима. То нам је циљ, да се тај соколски покрет настави, да дјеца се развијају поготово појавом нових открића, паметних телефона, таблета... јер некада су се родитељи трудили да дјецу натјерају да уђу у кућу, данас се ми трудимо да дјецу избацимо из куће. Често можемо видјети да дјеца због физичких неактивности имају проблема те искривљена кичма, те равни табани...Циљ ,,Свете Србије,, је да се то избјегне, да дјеца изађу, да се друже, да постоји комуникација и без телефона, да постоји дружење а притом и да јачају своје мишиће, да расту здраво, да расту уз молитву, сваки њихов час почиње и завршава се молитвом. Дјеца се на тим спортским активностима уче својој вјери, уче поштовању личности и оно што је најважније да ми можемо да те људе спремимо да могу да понесу оно што ми њима остављамо.
Музичка школа ,, Стеван Христић,, у Станишору-бисер Косовског Поморавља
-Имамо и један бисер у Косовском Поморављу а то је Музичка школа која има 500 ђака и свако друго дјете у Косовском Поморављу иде у ту школу, било оно талентовано или не, свако има прилику да се оплемењује музиком и да тако своју душу чини богатом и да тако стасава. Дјеца имају могућност да се виде лицем у лице, да једни другима пренесу своја искуства, да разговарају једни са другима, да једноставно живе живот онакав какав смо ми имали, који је био нормалан. Неко вријеме ће доћи да људи неће ступати у комуникацију једни са другима. Питање је за оне генерације које долазе да ли ће са комшијом моћи да ступе у контакт. Њих данас васпитава нешто друго, васпитава нека вештачка интелигенција и једина ствар како ми да спасимо нашу дјецу, да их имамо што више, да не можемо сваком да приуштимо све што је потребно и да их усмеравамо да се баве спортом, музиком, племенитим стварима, јер ће тако сачувати и своје здравље и своју душу. Наставни кадар у Музичкој школи је изузетан, може да се учи све од контрабаса, виолине, клавира, гитаре до бубњева,... велики спектар шта дјеца да уче и чиме да се баве у тој Музичкој школи, али и ти професори који са њима раде су изузетни педагози, добри и ја сам заиста поносан шта они раде гледајући своју дјецу како су напредовала што се тиче музике.
Катедрални храм Светог Николе
О. Стево на рушевинама катедралног храма Св Николе у Н. Брду
У близини новобрдске тврђаве налазе се остаци катедралног храма посвећеног Светом Николи. Било је много својатања ове цркве са разних страна, а 2019. године је то било од од стране Римокатоличке цркве у Приштини, јер су они поред тога што имају свој храм који је исто посвећен Светом Николи, доста ниже од овог, желели су овај наш. Ова црква је урађена по византијском стилу, има улаз на западу, олтар на истоку и по свим сведочењима ово је српска, православна црква.
Остаци цркве Св Николе
Ново Брдо је у средњем веку имало своју Митрополију
Кажу да је до данашњег Гњилана (а Гњилане је удаљено 25 километара) мачка могла са крова на кров да стигне. И данас постоји село које се зове Стража, гдје су биле главне капије за улазак у град. Ново Брдо је имало 40 000 становника, док је Рим имао 30 000, а Париз и Лондон по осам, девет хиљада становника. И замислите, прича отац Стево, какав је то центар био: центар културе, центар економије, центар рада, центар нових технологија...Знате, краљ Милутин штампа тањи динар него што то раде Млеци, и они њега оптужују да је фалсификатор новца, а то што наше сребро има 30% злата занемарују. Ето, како се западна елита односила према онима који нису поштовали неке њихове норме... чак су га споменули у Дантеовој комедији као фалсификатора.
Ново Брдо некад и сад
-Наши су овдје ковали злато и сребро, монаси по пустињама су се молили за наш народ, наше краљеве, и нама је, хвала Богу, остало оно што је највредније - остала нам је вјера-каже отац Стево Митрић. То је оно што је најбитније. То злато које смо кроз вјеру добили, то је оно што се не може никада изгубити и наше је да то предамо следећој генерацији. А доћи ће опет врјеме кад ће Ново Брдо бити чувено, можда по некоме ко се овдје молио Богу, можда ће опет овдје прорадити рудник Трепча,... по било чему. Али, оно што ми тренутно треба да радимо јесте да чувамо нашу вјеру, наш идентитет и да водимо рачуна да наша дјеца знају за све оно што су нам преци оставили.
На питање ,, да ли има наде да ће то бити,,отац Стево одговара:
-Наде нема нама, како владика Његош говори, ни у кога до у Бога и у своје руке...тако мислим да бих и ја реко: наде нема ни у кога до у Бога и у своје руке. Својим рукама и својим дјелима морамо светити мјеста на којима смо и ако будемо достојни наших предака и ми ћемо се наћи са њима у вечном Царству Христовом.
На питање шта је за њега Косовски завет, отац Стево одговара:
-Косовски завет како год га окренули, како год га превтали, како год о њему причали, ми носимо у срцу. То је завет између нас и Бога Самог, и ми својом жртвом, својом љубављу, кроз овај пост, кроз чекање Васкрсења Божјег, ми очекујемо да поново будемо сједињени, јер то је завет који је једноставно у нашем ДНК, који се не губи, који се преноси, само се код неког оживи пре, код неког мало касније, ал свако дође до осјећаја да ће се тај ген пробудити.
И на крају преносимо позив Парохије Новобрдске за помоћ у фрескописању Богородичине цркве у Бостану:
,,Претпрошле године почели смо обнову живописа и уз помоћ Божију и добрих људи завршили половину храма. За завршетак живописа потребно нам је 14.000,00€. Молимо се Пресветој Богородици да заједно у славу Божију, завршимо ово богоугодно дјело. Ако сте у могућности и имате воље и љубави да помогнете и тако и ви постанете задужбинари заједно са нашом Светородном лозом Немањића, прилоге можете уплатити на следећи жиро рачун са приложене слике.
Свима Вама који сте помогли који ће постати ктитори и приложници молимо се Господу да Вама и Вашим породицама и свим људима добре воље подари свако здравље и срећу, успешно пословање и сваки Благослов Божији.
С љубављу и поштовањем,
Управа СПЦО новобрдске у Бостану.
За уплату из иностранства
Raiffeisen BANK
NAME: SPCO-NOVOBRDSKA
ADDRESS: Novo Brdo, Bostane bb
1501 0110 0162 5860
IBAN: XK05 1501 0110 0162 5860
Swift code: RBKOXKPR ,,
