Храм привлачи козаке, а свештеници су отворени према свима

Митрополит ставропољски и невиномиски Кирил

    

О духовној подршци и помоћи у рехабилитацији козака који су се вратили из зоне спровођења специјалне војне операције, као и о улози свештенослужитеља на првој борбеној линији за портал „Руско козаштво“ говорио је председник Синодског комитета за сарадњу са козаштвом, в.д. председника Синодског одељења за сарадњу с Оружаним снагама и безбедносним органима митрополит ставропољски и невиномиски Кирил.

— На који начин реч Божија помаже козацима – учесницима у СВО да се врате цивилном животу и да превладају стрес који су доживели на фронту?

— Обраћајући нам се са страница Јеванђеља Господ каже: „Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити“ (Мт. 11: 28). Мислим да се одговор крије у овим речима.

Тачније ће бити ако будемо говорили о помоћи Самог Бога, јер управо Њему се директно обраћамо, посебно у најтежим тренуцима свог живота. Постоји позната крилатица: „У рововима нема атеиста,“ и заиста јесте тако. Војник боље од икога другог зна да је његов живот у потпуности у Божијим рукама и овај осећај у њему остаје заувек.

И кад се врати мирном животу човек се и даље сећа да је Бог био с њим у најтежим тренуцима. Затим у новим условима покушава да сачува ову духовну блискост с Творцем.

Како год било, Господ чека свакога од нас. Историја наше земље показује: кад су долазили из похода преци-козаци су се трудили да оду у храм и да се помоле. И што су борбе биле теже, тим је ватренија постајала молитва. И то не само војника, већ и чланова њихових породица, посебно мајки и жена.

— Да ли се козаци често обраћају за духовну помоћ после повратка са фронта?

— Не постоји таква статистика, а мислим да не би било ни исправно да се води. Тим пре што свештеник у храму неће одвајати козака од свих осталих – под сводовима храма су сви једнаки.

    

Међутим, са сигурношћу могу да кажем да у условима вођења специјалне војне операције управо у козачким јединицама постоји највећа потражња за присуством свештенослужитеља тамо, „иза црте“. Јер многи козаци су, као што сам већ поменуо, људи дубоке вере и за њих је свештеник – отац и наставник који се моли заједно с њима у мирнодопско време и који их не оставља на фронту.

Духовници истичу да се многи откривају на исповести, деле најскривеније, моле за духовну помоћ и поуку. Не мислим да ће човек за којег је озбиљан однос према животу постао норма, нагло све прекинути кад дође у цивилство. Напротив, обично се уцрквљавање наставља. Притом се често дешава да човек који се врати са фронта доживљава толики препород да доноси одлуку да свој живот повеже са Црквом – да се замонаши или да постане свештенослужитељ.

— Да ли се обављају неки заједнички разговори с борцима који су се вратили с бојног поља или се углавном разговара индивидуално?

— Данас постоји мноштво различитих облика служења Цркви. Међутим, ако је реч управо о раду са људима који су се вратили с фронта, он је пре свега индивидуални.

— Да ли иницијатива пре света потиче од козака или духовници сами пружају руку помоћи?

— Бива различито. Као прво, људи су различити – екстравертни и интровертни, како међу клирицима, тако и међу козацима. На пример, један свештеник је док се налазио у зони спровођења СВО понео гитару и кроз песму и неформално дружење помагао је војницима да започну разговор о важним стварима. Он има одређене таленте и видим да привлачи људе.

    

Ако је реч о мирном животу, овде је такође све врло индивидуално. Међутим, у целини постоји добра тенденција, јер се не улажу напори само с једне стране. Несумњиво могу да истакнем да козаке који су прошли кроз војну операцију привлачи храм. Свештенослужитељи су отворени према свакоме ко долази, посебно према нашим херојима. Не само то, свештеници се увек труде да заузму активан став.

Свештеник се може срести не само у храму, већ и на неким манифестацијама и конференцијама, и ту већ долази до сусрета. Јер некима није лако да поставе питање у храму – једни се стиде, а други се боје да не сметају. А овде, у другој атмосфери, лакше им је да начине први корак.

— Да ли духовници посећују рањенике у болницама или у центрима за рехабилитацију?

— Наравно. Данас се хуманитарно служење Цркве запажа на свим нивоима. Осим свештеника који служе у самим болницама где духовно руководе свим људима који се тамо налазе, духовници козака се труде да учествују и животу конкретних војника. Лично обилазим ставропољске војне болнице и трудим се да колико могу проникнем у проблеме и тешкоће бораца. На исто то позивам и све свештенике који воде духовну бригу о козацима.

Митрополит ставропољски и невиномиски Кирил
Са руског Марина Тодић

Синодски комитет за сарадњу с козаштвом

5/12/2023

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×