Св. Царевић Алексеј
Дана 30. јула (12. августа по новом календару) 1904. године у Петерхофу је рођен син-јединац последњег руског цара Николаја II и царице Александре Фјодоровне, наследник престола Руског царства царевић Алексеј. Он је био пето и врло дуго ишчекивано дете царског брачног пара за које су се много и ватрено молили, између осталог, за време свечаности посвећених канонизацији преподобног Серафима Саровског 17-19. јула 1903. године.
Дана 3. септембра 1904. године у цркви Великог дворца у Петерхофу обављена је тајна крштења царевића у којој је добио име у част светитеља Алексија, митрополита московског. По мишљењу низа истраживача наследник је добио име Алексеј у спомен на цара Алексеја Михајловича (1645-1676). Кумови порфирородног детета били су енглески и дански краљ, немачки император, као и руски велики кнежеви. Пошто је Русија у ово време водила рат против Јапана сви официри и војници Руске армије и флотe су проглашени почасним кумовима наследника. По традицији, поводом рођења наследника биле су основанe добротворне организације: војно-санитарни воз у име наследника-царевића и Алексејевски комитет за пружање помоћи деци која су изгубила очеве за време Руско-јапанског рата.
Васпитач и учитељ царске деце Пјер Жилијар се у својим мемоарима сећа како је у фебруару 1906. године први пут видео царевића који је тада напунио годину и по дана: „...Већ сам се спремао да завршим свој час са Олгом Николајевном кад је ушла царица носећи принца и наследника у наручју. Дошла је код нас с очигледном намером да ми покаже сина којег још нисам био упознао. Лице јој је било озарено радошћу мајке која је напокон видела остварење свог највећег сна. Осећало се да се поноси и да је срећна због лепоте свог детета.
И заиста, царевић је у то време био заиста прелепо дете о којем се може само сањати, дивних плавих коврџа и великих модрих очију осенчених дугачким и извијеним трепавицама. Имао је свежу и румену боју лица здравог детета и кад се осмехивао на његовим округлим обрашчићима су се појављивале две јамице. Кад сам му пришао погледао ме је озбиљно и стидљиво и тек је после дужег оклевања одлучио да ми пружи своју ручицу.
За време овог првог сусрета неколико пута сам видео како царица привија царевића уз себе нежним покретом мајке која као да стално стрепи за живот свог детета. Међутим, код ње су ова нежност и поглед који ју је пратио откривали јасно и снажно скривену бригу да ме је то већ тада запањило. Тек много касније сам схватио шта су значили.“
Страшна болест
Алексеј је по мајчиној линији наследио хемофилију чији су преносиоци биле неке кћерке и унуке енглеске краљице Викторије (1837-1901). Болест се открила већ у јесен 1904. године кад је као двомесечна беба почео снажно да крвари. Свака огреботина могла је изазвати смрт детета; мембране његових вена и артерија су биле толико слабе да су сваки убој, нагли покрет или напетост могли изазвати пуцање крвних судова и довести до судбоносног краја: пад, крварење из носа, обична посекотина и све оно што је за обично дете било ситница, по Алексеја је могло бити смртоносно. Од првих година била је потребна посебна нега царевића и стална будност, због чега је по налогу лекара имао двојицу телохранитеља. То су били морнари царске јахте: наредник Деревењко и његов помоћник Нагорни.
Царичина дворска дама Ана Танајева је писала: „Живот Алексеја Николајевича био је један од најтрагичнијих у историји царске деце. Био је то диван и умиљат дечак, најлепши од све деце. Родитељи и дадиља Марија Вишњакова су га у раном детињству веома размазили испуњавајући му и најмањи каприц. И то је разумљиво, јер је било врло тешко гледати сталну патњу малишана; уколико удари главицом или руком у намештај одмах му се појави огроман модри оток који указује на унутрашње крварење које му је причињавало велики бол. Са пет-шест година прешао је у мушке руке васпитача Деревењка. Он понекад не би био толико попустљив, премда му је био одан и веома стрпљив. Чујем гласић Алексеја Николајевича док је боловао: „Подигни ми руку,“ или: „Окрени ногу,“ или: „Загреј ми ручице,“ и Деревењко би га често умирио. Кад је Алексеј Николајевич почео да стасава родитељи су му објаснили од какве болести болује молећи га да буде опрезан. Међутим, наследник је био врло живахан, волео је дечачке игре и забаве и често се није могао обуздати. „Поклони ми бицикл,“ – молио је мајку. „Алексеју, знаш да не смеш!“ – „Желим да научим да играм тенис као сестре!“ – „Знаш да не смеш да играш.“ Понекад је Алексеј Николајевич плакао понављајући: „Зашто нисам као сви дечаци?“
Алексеј је одлично схватао да се може десити да не дочека пунолетство. Кад је имао десет година најстарија сестра Олга га је затекла како лежи на леђима и гледа облаке. Питала је шта ради. „Волим да мислим, да размишљам,“ – одговорио је Алексеј. Олга је питала о чему воли да размишља. „О многим стварима, – одговорио је дечак, – уживам у сунцу и лепоти лета док могу. Ко зна, можда једног од наредних дана то више нећу моћи да радим.“
Живот у Царском селу
Алексеј је физички личио на царицу и на велику кнегињу Татјану: имао је исто тако префињене црте лица и крупне плаве очи. Пјер Жилијар га описује на следећи начин: „Алексеј Николајевич је тада имао девет и по година. Био је прилично крупан за своје године, имао је танано и дугуљасто овално лице нежних црта, дивну светлокестењасту косу са бронзаним преливима и крупне плаве очи које су подсећале на очи његове мајке.
Он је у потпуности уживао у животу кад је могао, као несташно и живахно дете. Његов укус је био врло скроман. Није био нимало охол због тога што је био престолонаследник, о томе је најмање размишљао. За њега је највећа срећа била да се игра са двојицом синова морнара Деревењка који су били мало млађи од њега. Био је врло бистрог ума и темељно је размишљао. Понекад би зачудио околину постављајући питања као да је старији од својих година, што је сведочило о деликатној и тананој души.
Било ми је врло добро јасно да они који је као и ја, требало да га науче дисциплини, без задњих мисли лако могу подлећи његовом шарму. У малом каприциозном бићу, како ми је у прво време изгледао, открио сам дете које има велико срце, које је од природе пуно љубави и осетљиво на страдања, зато што је сам већ много пропатио.“
Становница Царског села С. Ј. Офросимова наводи следеће утиске: „Царевић престолонаследник је имао врло благо и добро срце. Био је ватрено везан, не само за људе из околине који су му били блиски, већ и за обичну послугу. Посебно се брзо и ватрено везивао баш за простије људе. Његова љубав према васпитачу Деревењку је била нежна, ватрена и дирљива. Једно од његових највећих задовољстава било је да се игра с васпитачевом децом и да се налази међу обичним војницима. Са интересовањем и помно се загледао у живот обичних људи и често би му се омакао усклик: „Кад будем цар неће бити сиромашних и несрећних људи! Желим да сви буду срећни.“
А. А. Танејева се сећала: „Наследник је врло ватрено саучествовао ако се члановима послуге деси нека несрећа. Његово величанство је такође био самилостан, али није то активно изражавао, док се Алексеј Николајевич не би смирио ако одмах не помогне. Сећам се шта се десило са помоћником кувара који је због нечега добио отказ. Алексеј Николајевич је некако за то сазнао и цео дан је досађивао родитељима док нису заповедили да се помоћник кувара поново врати на посао. Он је своје људе бранио и штитио из све снаге.“
Алексеј је од седме године почео да учи. Часовима је руководила царица која је сама бирала учитеље: вероучитељ је био духовник царске породице протојереј Александар Васиљев, руски језик је предавао тајни саветник П. В. Петров, аритметику – државни саветник Е. П. Цитович, наставник француског и васпитач био је П. Жилијар, а енглески језик су предавали Ч. Гибс и сама Александра Фјодоровна.
Живот у Царском селу се одликовао топлом и породичном атмосфером: свита, изузев дежурних дворских дама и командира здруженог-гардијског пука није живела у дворцу и Царска породица се осим родбинских посета за столом окупљала без људи са стране у врло једноставној атмосфери. Часови царевића су почињали у девет сати са паузом од једанаест сати до поднева и наследник је у току паузе заједно са васпитачем одлазио у шетњу кочијама, санкама или аутомобилом. Затим би се часови наставили до ручка, после чега је Алексеј два сата увек проводио на ваздуху. Придружили би му се велике кнегиње и цар уколико је био слободан. Зими се Алексеј забављао са сестрама спуштајући се са леденог брдашцета које је било направљено у близини малог вештачког језера.
Свети страстотрпци цар Николај II и царевић Алексеј
Царевић је, као и сестре, обожавао животиње. Пјер Жилијар се сећа: „Волео је да се игра са својим магаретом Вањком који би био упрегнут у мале санке или са болоњским псетанцетом Џојем, тамно браон боје кратких ножица и дугих свиленкастих ушију које су падале скоро до пода. Вањка је био невероватна, паметна и забавна животиња. Кад су Алексеју Николајевичу пожелели да поклоне магарца дуго, али неуспешно су се обраћали свим трговцима коња у Петербургу; онда је циркус Чинизели пристао да уступи старог магарца који због немоћи више није могао да учествује у представама. И тако се Вањка појавио на двору, очигледно оценивши по заслузи дворску коњушницу. Веома нас је забављао, јер је знао много најневероватнијих трикова. Врло вешто је извртао џепове надајући се да ће у њима пронаћи слаткише. Посебно су му се свиђале старе гумене лоптице које је нехајно жвакао зажмуривши на једно око као стари јенки. Ове две животиње су имале велику улогу у животу Алексеја Николајевича у којем је било врло мало разоноде. Највише је патио зато што није имао другова. На срећу, као што сам рекао, његове сестре су волеле да се играју с њим; оне су у његов живот уносиле весеље и младост без којих би му било веома тешко. У току дневних шетњи цар који је веома волео да хода обично је обилазио парк с једном од кћерки, али би се дешавало да нам се придружи и уз његову помоћ смо једном направили огромну кулу од снега која је попримила изглед импонзантне тврђаве и којом смо се бавили неколико недеља.“ У четири сата поподне учење би се наставило све до вечере која се служила у седам сати за Алексеја и у осам за остале чланове породице. Дан се завршавао читањем неке омиљене царевићеве књиге.
Свети царски страстотрпци Сви ближњи Алексеја су запажали да је веома религиозан. Сачувала су се писма царевића у којима честита празнике родбини и његова песма „Христос васкрсе!“ коју је послао баки, удови-царици Марији Фјодоровној. Из сећања С. Ј. Офросимове: „У току је празнична служба... Храм се купа у сјају безбројних свећа. Царевић стоји на царском узвишењу. Скоро је исте висине као цар, који стоји тик покрај њега. На његово бледо и лепо лице излива се сјај кандила која тихо горе и то му придаје неземаљски, скоро прозрачни израз. Његове крупне и дугуљасте очи гледају стармалим, озбиљним и тужним погледом... Непомично је окренут према олтару где се одвија свечана служба... Гледам га и чини ми се да сам још негде видела овај бледи лик, ове дугуљасте и тужне очи.“
Јерусалимски патријарх Дамијан који је знао колико је наследник побожан, 1910. године му је за Васкрс поклонио икону „Васкрсење Христово“ с честицима камења са Гроба Господњег и Голготе.
По речима П. Жилијара Алексеј је био средиште сложне царске породице, центар све наклоности и нада. „Сестре су га обожавале и он је био радост својих родитеља. Кад је био здрав чинило се да се цео дворац преобрази; био је то зрак сунца који је обасјавао и ствари и људе из околине. Срећно обдарен од природе развијао би се потпуно исправно и поступно да се није испречила његова болест.“ С. Ј. Офросимова се сећа: „Болест није могла да умањи његову живахност и чим би му било боље, чим би минула његова патња, почињао је необуздано да се шали, зарио би се у јастуке и увукао се испод кревета како би уплашио лекаре наводним нестанком... Кад су долазиле принцезе, поготово велика кнегиња Анастасија Николајевна, почели би страшна трка и несташлуци. Принцеза Анастасија Николајевна је била велики шаљивџија и веран друг у свим несташлуцима царевића, али је она била јака и здрава, а царевићу су били забрањени тренуци дечјих несташлука који су по њега били опасни.“
Одгајање престолонаследника
За време одмора у Беловјешкој шуми царевић је невешто скочио у чамац и јако се ударио у бедро: хематом који се створио дуго се није повлачио, дететово здравствено стање је било врло тешко о чему су објављиване званичне вести у штампи. Смртна опасност је била реална: „Царица је седела покрај синовљевог узглавља од почетка болести, – пише П. Жилијар, – нагињала се према њему, мазила га је и обасипала својом љубављу, трудећи се да му хиљадама израза ситне пажње олакша муку. И цар је долазио чим би уграбио слободан тренутак.
Он се трудио да охрабри дете и да га разоноди, али је бол био јачи од мајчинског миловања и очевих прича и јецаји би мало минули, па би се наставили. Покаткад би се одшкринула врата и једна од великих кнегиња би на врховима прстију ушла у собу, пољубила малог брата као да доноси млаз свежине и здравља. Дете би на тренутак отворило своје крупне очи већ дубоко оцртане болешћу, па би их поново затворило.
Једнога јутра сам затекао мајку покрај синовљевог узглавља... Царевић је лежао у кревету и жалостиво стењао прививши главу уз мајчину руку и његово танко лишчце без капи крви је било непрепознатљиво. Покаткад би прекинуо јецаје како би прошапутао само једну реч: „мама“ којом је изражавао сву своју патњу и сав свој очај. И мајка га је љубила у косу, чело и очи, као да овом нежношћу може да му олакпа патњу и да му удахне мало живота који га је напуштао. Како описати мучење ове мајке која је беспомоћно присуствовала патњи свог детета дуги низ сати у смртној опасности...“
По мишљењу многих људи из околине царевића Алексеја он је поседовао снажну вољу која није била просто наслеђена особина, већ се развила и учврстила због честих физичких мука које је детету причињавала страшна болест. Болест је представљала својеврсног васпитача малог мученика. По речима Ане Танајеве „честа страдања и нехотична пожртвованост развили су у карактеру Алексеја Николајевича сажаљење и саучествовање са свима онима који су боловали, као и задивљујуће поштовање према мајци и свима старијима“.
Међутим, поред све своје доброте и самилости дечак није подносио кад би му се неко као престолонаследнику односио без поштовања. С. Ј. Офросимова прича следећи случај: „Царевић није био охоло дете иако је мисао о томе да ће постати цар испуњавала све његово биће свешћу о највишој улози која му је намењена. Кад се налазио у друштву угледних лица блиских цару у њему се појављивала свест о сопственом царском достојанству.
Једном је царевић ушао у кабинет цара који је у том тренутку разговарао с министром. Саговорник цара није сматрао да треба да устане, већ се само придигао са столице и пружио је руку царевићу. Наследник је био увређен, стао је испред њега и ћутке је ставио руке иза леђа; овај гест му није придавао изглед умишљености, већ само царску позу ишчекивања. Министар је и нехотице устао и исправио се пред царевићем у свој висини. На ово је царевић одговорио љубазним стиском руке. Рекавши цару нешто о својој шетњи полако је изашао из кабинета. Цар је дуго гледао за њим и напослетку је с тугом и поносом рекао: „Да, с њим неће моћи тако лако да се изађе на крај као са мном.“
По сећању Јулије Ден, царичине дворске даме и другарице, још као мали дечак Алексеј је био свестан да је наследник: „Једном кад се играо с великим кнегињама неко му је јавио да су у дворац дошли официри пука чији је он био покровитељ и да моле за дозволу да се виде с царевићем. Шестогодишње дете је одмах престало да се игра са сестрама и с важним изразом је изјавило: „Девојке, изађите, наследник ће имати пријем.“
Клавдија Михајловна Битнер, која је наследнику држала часове у Тобољску овако се сећала царевића: „Највише сам волела Алексеја Николајевича. Био је то симпатичан и добар дечак. Био је паметан, бистар и осетљив, врло нежан, весео и пун животне радости, без обзира на то што је често боловао...
Навикао је на дисциплину, али није волео некадашњи дворски протокол. Није подносио лаж и не би је толерисао да је дошао на власт. Било је у њему и очевих и мајчиних особина. Од оца је наследио једноставност. У њему није било никакве уображености, надмености и охолости. Био је једноставан.
Међутим, имао је чврсту вољу и никад се не би потчинио утицају са стране. На пример, да је цар поново преузео власт сигурна сам да би заборавио и опростио рђаве поступке војника који су били познати по томе. Да је Алексеј Николајевич добио власт он им то никад не би ни заборавио, ни опростио и донео би одговарајуће закључке.
Много тога је схватао и разумео је људе, али је био затворен и уздржан. Био је страшно трпељив, врло уредан, дисциплинован и захтеван према себи и другима. Био је добар као и његов отац у смислу да није могао да учини зло у љутњи без потребе.
Истовремено је био врло чуваран. Једном је, док је био болестан, добио јело које је послужено целој породици, али га он није појео, зато што га није волео. Ја сам негодовала. Како то да не може да се спреми детету засебно јело кад је болестан. Нешто сам рекла, а он ми је одговорио: „Па шта вам је! Неће ваљда због мене да се троше.“
Вољени Главни штаб. Упознавање војничког живота
Велики кнежеви су по традицији на дан свог рођења постајали покровитељи или официри пукова гарде. Алексеј је постао покровитељ 12. Источносибирског стрељачког пука, а касније и других војних јединица и атаман све козачке војске. Цар га је упознавао с руском војном историјом, уређењем војске и специфичностима њеног свакодневног живота и организовао је одред од синова нижих чинова под руководством царевићевог васпитача Деревењка и успео је да улије наследнику љубав према војсци. Алексеј је често присуствовао пријему делегација приликом војне смотре, а у годинама Првог светског рата је заједно с оцем обилазио активну војску, награђивао је истакнуте борце, а и сам је добио сребрну Георгијевску медаљу 4. степена.
Председник Француске Републике Р. Поенкаре је 20. јула 2014. године уручио наследнику ленту Легије части. У Петрограду су у Зимском дворцу радиле две установе назване у част Алексеја – војна болница и Комитет за једнократну помоћ болесним и рањеним војницима. Његово име су носиле и многе војне болнице.
Скоро целу 1916. годину царевић је провео с оцем у штабу главног врховног команданта у Могиљову. По мишљењу А. А. Мордвинова, флигел-ађутанта Николаја II наследник би „највероватније био не само добар, већ и изванредан монарх“. Пјер Жилијар се сећа: „Цар је после смотре пришао војницима и заподео је једноставан разговор с некима од њих постављајући им питања о тешким биткама у којима су учествовали.
Алексеј Николајевич је сустопице пратио оца са жаром и заинтересовано слушајући приче ових људи који су се толико пута суочавали са смрћу. На његовом лицу које је обично било изражајно и живо огледала се напетост услед напора који је чинио како не би пропустио ниједну реч из њихове приче.
Присуство наследника поред цара изазивало је интересовање војника и кад се удаљио чуло се како шапатом размењују утиске о његовим годинама, стасу, изразу лица итд. Међутим, највише их је запањило то што је царевић носио обичну војничку униформу која се ни по чему није разликовала од оне коју је носила група војничке деце.“
Енглески генерал Хенбери-Вилијемс с којим се царевић спријатељио у Главном штабу објавио је после револуције своје мемоаре „Цар Николај II, онакав каквог сам познавао.“ О свом познанству са Алексејем он пише: „Кад сам први пут угледао Алексеја Николајевича 1915. године имао је око једанаест година. Пошто сам чуо доста тога о њему очекивао сам да ћу угледати врло слабог и не нарочито жустрог дечака. Он је заиста био крхке грађе пошто га је задесила болест. Међутим, у време кад је наследник био здрав био је живахан и несташан, као сваки малишан његових година...
Царевић је носио маскирну униформу, високе руске чизме и поносио се тиме што је личио на правог војника. Манири су му били изванредни и течно је говорио неколико језика. Временом је његова стидљивост прошла и почео је да нам се обраћа као старим друговима.
Сваки пут кад се поздрављао с нама он би за сваког од нас смислио неку шалу. Кад ми је прилазио обично је проверавао да ли су закопчана сва дугмад на мојој војничкој блузи. Наравно, потрудио бих се да не закопчам једно или два дугмета. У том случају би царевић застао и ставио би ми примедбу да сам „поново неуредан“. Тешко би уздахнуо видевши да сам тако немаран и закопчавао ми је дугмад како би ствари довео у ред.“
После обиласка Главног штаба омиљена храна царевића постали су „шчи, каша и црни хлеб, који једу сви моји војници“, како је увек говорио. Свакога дана су му доношени на пробу шчи и каша из војничке кухиње Здруженог пука. По сећањима људи из околине царевић би све појео, па би још олизао кашику сијајући од задовољства и говорећи: „Ово је баш укусно, а не наш ручак.“ Понекад би не дотакавши ништа за столом, кришом одлазио до зграда царске кухиње где би замолио куваре да му дају кришку црног хлеба коју је неприметно делио са својим псом.
Из Главног штаба је царевић донео неугледно маче боје песка с белим мрљама које је назвао Зубровка и у знак посебне везаности ставио му је огрлицу са звонцетом. Јулија Ден о новом царевићевом љубимцу пише: „Зубровка није много марио за дворце. Свако мало је ступао у бој с булдогом велике кнегиње Татјане Николајевне који се звао Артипо и бацао је на под све породичне фотографије у будоару Њеног величанства. Међутим, Зубровка је користио свој привилеговани полжај. Не знам шта је с њим било кад је царска породица послата у Тобољск.“
У листу „Кронштатски весник“ од 7. новембра 1915. године објављен је чланак под насловом „Наша нада“ посвећен боравку наследника у Главном штабу. У њему је описано како Алексеј проводи дане: „...После Литургије цар је заједно с наследником и свитом кренуо кући пешке. Осмех, поглед и држање младог наследника, његова навика да маше левом руком – све је то подсећало на манире цара од којег их је дете преузело. Без обзира на ратно време и честа путовања с родитељем-монархом на фронт царевић је наставио да се образује... У учиниоци у којој се одвијају часови с наставницима влада добронамерна атмосфера. Наставници опраштају детету његову навику да на часовима задржи свог пса с надимком Џој и мачка. „Маче“ – тако се зове – присуствује свим часовима свог господара. После часова се игра шуге с друговима. Не бира их по пореклу. То су по правилу деца обичних људи. Кад сазна да је њиховим родитељима нешто потребно често каже васпитачу: „Замолићу тату да им помогне.“ И у храм и из храма отац иде заједно с наследником. Дете у религији црпи јасне погледе и једноставност у опхођењу са свим људима.“
Сам цар Николај II је чинио много тога како би у сину одгајио пажњу и самилост према људима. Пјер Жилијар описује следећи догађај: „У повратку сазнавши од генерала Иванова да се у близини налази пункт за превијање на линији фронта цар је одлучио да оде право тамо. Ушли смо у густу шуму и убрзо смо приметили малу зграду слабо осветљену црвеном светлошћу бакљи. Цар је у пратњи Алексеја Николајевича ушао у зграду, прилазио је свим рањеницима и разговарао је с њима испољавајући велику доброту. Његова изненадна посета у тако позни час и на таквој близини с линијом фронта изазвала је зачуђеност која се огледала на свим лицима.
Један од војника који је мало пре тога био поново смештен у постељу после превијања пажљиво је гледао цара и кад се овај нагнуо над њега придигао је своју здраву руку како би дотакао његову одећу и уверио се да је пред њим заиста цар, а не привид. Алексеј Николајевич је стајао мало иза оца. Дубоко су га потресли јауци које је чуо и патња коју је могао да запази око себе.“
Дана 2. (15. по новом календру) марта 1917. стигла је вест о томе да се Николај II одрекао престола у своје и синовљево име у корист Михаила Александровича, царевог млађег брата. Пјер Жилијар се сећа: „...Могло се запазити колико јој [царици] је тешко што ће морати да узнемири болесне велике кнегиње саопштивши им да се њихов отац одрекао престола, тим пре што је ово узбуђење могло погоршати њихово здравствено стање. Отишао сам код Алексеја Николајевича и рекао сам му да се цар сутра враћа из Могиљова и да тамо више неће одлазити.
– Зашто?
– Зато што ваш отац не жели више да буде врховни командант!
Ова вест га је веома ражалостила, јер је много волео да одлази у Главни штаб. После извесног времена сам додао:
– Знате, Алексеју Николајевичу, ваш отац више не жели да буде цар.
Зачуђено ме је погледао покушавајући да на основу мог лица докучи шта се десило.
– Зашто? Због чега?
– Зато што је веома уморан и поднео је много тешких ствари у последње време.
– Ах, да! Мама ми је рекла да је његов воз задржан док је ишао овамо. Али да ли ће тата касније поново бити цар?
Тада сам му објаснио да се цар одрекао престола у корист великог кнеза Михаила Александровича који је то такође одбио.
– Али ко ће онда бити цар?
– Не знам, засад нико!...
Ни речи о себи, ни алузија на своја права наследника. Снажно је поцрвенео и био је забринут. После неколико минута тишине рекао је:
– Ако више нема цара ко ће владати Русијом?
Објаснио сам му да је формирана Привремена влада која ће се бавити државним пословима до сазивања оснивачке скупштине и да ће тада можда његов стриц Михаил ступити на престо. Поново сам био запањен скромношћу овог детета.»
Последњи сати учења с царем-оцем
Царска породица се од 8. марта 1917. године налазила у притвору у Царском селу, а 1. августа је је послата у прогонство у Тобољск где се налазила у заточеништву у кући губернатора. Овде је цар успео да оствари свој сан и да се сам бави синовљевим одгојем. Држао је предавања царевићу у мрачној кући у Тобољску. Часови су се одвијали у сиромаштву и убогости јекатеринбуршког заточеништва у које је царска породица превежена у пролеће 1918. године.
Живот царске породице у кући инжењера Н. К. Ипатјева се одвијао по строгом затворском режиму: изолација од спољашњег света, оскудне намирнице, шетња од сат времена и непријатељски однос страже. Алексеј је још у Тобољску пао на степеништу и добио је тешке убоје после којих није могао да хода, а у Јекатеринбургу се његова болест погоршала до акутног стања.
У ово трагично време породицу су ујединили заједничка молитва, вера, нада и стрпљење. Алексеј је увек долазио на богослужење, седео је у фотељи, а покрај његовог узглавља висило је мноштво иконица на златном ланцу који су стражари касније украли. Окружени непријатељима сужњи су читали духовну литературу и храбрили су се примерима Спаситеља и светих мученика припремајући се за мученичку смрт.
Царевић Алексеј је погинуо неколико недеља пре свог четрнаестог рођендана. У ноћи између 17. и 18. јула 1918. године убијен је заједно с родитељима и сестрама у подруму куће Ипатјева. Синодска комисија за канонизацију светаца под председавањем крутицког и коломенског митрополита Јувеналија (Појаркова) 1996. године је дошла до закључка да је „могуће покренути питање прибројавања збору светих страстотрпаца... царевића Алексија“. Канонизација светог страстотрпца царевића Алексија обављена је на Архијерејском сабору у августу 2000. године.