Заборав може довести до губитка националног идентитета

Протојереј Кирил Каледа

    

Старешина храма Новомученика и исповедника Руске Цркве на Бутовском полигону, протојереј Кирил Каледа, дао је интервју за часопис „Фома“ („Тома“).

— Оче Кириле, зашто наши савременици тако мало знају о Бутову?

— Људи су се плашили да говоре о репресијама. Било је врло мало породица у којима се деци причало о томе да су њихови деда или бака настрадали у тешким годинама – све се крило. И држава је лагала. Сад нема никаквих препрека за обнављање сећања на новомученике и на њихово поштовање, али се не запажа ни велико интересовање. Избегавамо то говорећи: „Зашто да копамо по прошлости?“ – зато што је страшна. Хтели бисмо да живимо и да уживамо, да градимо виле, да идемо на плажу. Међутим, овде је важно следеће: не схватамо значај овог питања. Погрешно је у прошлом времену говорити о подвигу новомученика, а једноставно морамо да „копамо“ по прошлости, јер су то наши корени.

Код нас често долазе људи и кажу да знају да су им деда или прадеда настрадали за време репресија, али не знају где. Једном су дошли млади људи и рекли да је њихов нерођени деда био монах који је ухапшен 1937. године. Нестао је и негде је стрељан.

Испоставило се да је њихов деда владимирски архиепископ Николај (Добронравов), познати богослов и члан Помесног сабора који је одржан 1917. године, професор на Московској духовној академији. А у породици се сачувало само сећање на то да је био монах. И сазнајући и реконструишући животни пут свог деде ови људи су стекли веру и породица је почела да води светотајински живот. Освештао сам њихов стан у граду, они долазе на полигон на дан спомена на владику. И ово ни из далека није једини случај.

— Како се десило да Ви, научник и истраживач, напустите науку и постанете старешина храма у Бутову?

— На Бутовском полигону је за веру пострадао мој деда свештеник Владимир Амбарцумов.

Ја сам одрастао у верујућој породици и ми смо се увек молили да сазнамо околности смрти деда Волође. Слушали смо лажи о томе зашто је и кад деда умро. Након хапшења 1937. године мама и ујак су обавештени да је њихов отац осуђен на десет година логора без права на дописивање. У току 1950-их јављено им је да је деда наводно умро у логору од бубрежне болести у време рата. Временом се нада да ћемо било шта сазнати скоро потпуно изгубила, али се мама сваке године 2. новембра, на дан сећања на великомученика Артемија молила овом свецу и молила га је да пошаље било какве податке о смрти њеног оца, мог деде. И 1989. године, кад је почела перестројка, цела наша породица је одлучила да КГБ-у упути молбу за детаљније податке о дединој смрти. Написали смо допис. Сећам се да је био 2. новембар, мама се поново молила светом Артемију, а сутрадан, 3. октобра позван сам на Лубјанку где ми је саопштено да је управо на тај дан 52 године раније, 1937. године, Владимир Амбарцумович Амбарцумов осуђен на стрељање и да је пресуда извршена два дана касније. На питање где се то десило одговорили су ми да се догодило у Москви, али не знају тачно где. И ми нисмо знали где да тражимо гроб.

Прошло је пет година. У току зиме 1994. године отворено је Бутово, а на Томину недељу, 8. маја на полигону је подигнут и освештан крст. Био сам на том богослужењу и срео сам се са кћерком В. А. Комаровског којем је суђено заједно с мојим дедом. Од ње сам сазнао да је њен отац стрељан овде, што значи да и мој деда почива у земљи на овом полигону.

У Бутово су почела да долазе деца и родбина пострадалих. Било је очигледно да треба саградити храм како би се погинули помињали у молитвама. Ова потреба је лебдела у ваздуху. И Његова светост патријарх московски и целе Русије Алексије је још пре подизања крста благословио да се на овом месту изгради храм, а власти су подржале ову идеју. Онда је по благослову Његове светости од родбине пострадалих формирана црквена заједница и ја сам изабран за председника црквеног одбора. Међутим, заједници је био потребан стални свештеник који би водио духовну бригу о њој и који би служио. Свештеноначалије ми је предложило да примим свештенички чин и да станем на чело заједнице као свештенослужитељ. За презвитера сам рукоположен 1998. године, постављен сам за старешину храма.

— С каквим тешкоћама сте се суочавали у прво време?

— У прво време је било заиста тешко, храм се градио од прилога, није било никаквих богатих спонзора и покровитеља. Дошли смо на пустару зараслу у коров и затрпану шутом. Приликом припреме прве литије 1995. године на територији полигона на празник Свих светих који су у земљи руској заблистали, стазицу за опход смо дословце прокрчили секирама.

Кад је храм саграђен и кад су почела редовна богослужења народ скоро да уопште није долазио. Било је тешко. Тада су ми многе колеге и пријатељи постављали питање: „Шта ти је све то требало?!“ Неки су били у недоумици: како човек може да напусти у принципу добро утабани световни пут с јасним условима за живот и да у зрелим годинама почне да се бави нечим принципијелно другачијим! Међутим, ја сам осећао да треба да будем овде и да је оно што радимо неопходно! Мислим да без Божијег благослова нипошто не бисмо успели.

— Од стране власти није било никаквих препрека и бирократских заврзлама?

— Није било. И мислим да се у томе испољила Божија воља – да би људи знали и сећали се подвига. Чак је и питање доделе земље које је данас камен спотицања за све и за свакога, решено без борбе. Потпуно неочекивано у одговор на молбу за доделу земљишне парцеле за изградњу храма предложено је да узмемо целу територију на којој су људи сахрањивани, а то је скоро шест хектара! Земљиште је у ово време припадало ФСК како се тада звао бивши КГБ, а данашњи ФСБ. Његова светост патријарх Алексије се обратио руководиоцу ове службе и упутио је молбу за доделу земљишне парцеле за изградњу храма. Ова молба је предата администрацији Московске области. Истовремено, КГБ се два пута обраћао властима како би се спровела процедура отуђивања овог земљишта и како би се оно предало некој другој организацији. У то време КГБ једноставно није имао новца за ову територију, а управа није знала шта да ради са том земљом: не може се дати за викендице... Кад су добиле молбу Његове светости власти су се обрадовале чињеници да се напокон нашао „домаћин“.

— Шта мислите, зашто је сећање толико важно?

— Заборав може довести до губитка националног идентитета. И погрешно је мислити да је то невоља данашњице и резултат глобализације. Није! Ова појава је била позната још у старозаветна времена. Довољно је сетити се да је цар Навуходоносор преселио Јевреје из Палестине... Кад су одвојени од корена људи губе тле под ногама и постају нестабилни. Зато се њима лако може управљати и манипулисати и могу се преобликовати у нешто ново. Бољшевици су то покушали да учине пресељавајући народе унутар Совјетског Савеза и у принципу су у томе успели. Револуција, грађански рат и затим колективизација: људи су остављали све и бежали са места на којима су пустили корење, из села у градове. Затим се ситуација погоршала због Другог светског рата. На пример, у Смоленској области практично нема људи који су тамо рођени пре рата, односно, нису остали носиоци историје. Данас губимо свој иденитет у свему: почевши од голих пупкова наших девојака и завршавајући ток-шоу емисијама на ТВ-у које немају ништа заједничко са руском националном културом. Не кажем да треба да узмемо и да се вратимо у XIX век. Јасно је да култура треба да се развија, али морамо знати где су наши корени.

Важно је да увидимо да је друштво данас врло шаролико. Живимо у складу са тренутним и приватним интересима. И заједничка трагедија – репресије из 1930-их године, укључујући и Бутово – могу да нас уједине и да нас учине сложнима. Ова мисао се потврђује искуством живота на полигону. Ради се о томе да су људи који почивају у овим рововима имали различите погледе на свет. Овде су пострадали и православни верници од којих су неки канонизовани, али је било и људи далеких од било каквих религиозних трагања. У првом случају су људи били свесни шта се дешава и на шта иду. А други, напротив, ништа нису схватали и често су чак губили и људско обличје.

Кад је реч о истим овим бољшевицима, војницима, који су били на страни режима – одједном би се све окренуло против њих и они су злостављани и мучени. Били су репресирани и бољшевици-атеисти, стрељани су и муслимани, Јевреји и други. Једном речју, ово је место на којем почивају представници различитих религија и неверујући људи. И данас на ове гробове долази њихова родбина – такође потпуно различити људи. Окупљајући се овде како бисмо одали пошту сећању на убијене, схватамо да смо сви браћа. Управо овде осећамо истинско јединство – крв наших дедова и прадедова нас на чудан начин спаја. И испоставља се да је врло лако наћи заједнички језик с религиозним Јеврејином или представником друге религије и националности који је дошао овамо да ода почаст сећању на оца или мајку. Имамо заједничку историју, заједничку трагедију.

— Шта може и шта треба да чини друштво, између осталог, шта треба да чине црквена заједница, власт и медији како би све стало на своје место?

— Несумњиво је да у Бутову треба да се отвори спомен-музеј. Говоримо о томе и покушавамо да решимо ово питање. Јер потребно је да знамо ову страницу наше историје и да је сећамо, али истовремено не смемо дозволити да се оваква места претворе у туристичке објекте на које ће туристи свраћати и где ће бити отворени киосци са сувенирима.

Једном је на полигону радила група волонтера из друштва „Меморијал“. Један њен део чине чланови немачке организације „Акција искупљења“. И једна девојка из Немачке је рекла да се овдашња атмосфера разликује од атмосфере у Аушвицу. Концентрациони логор Аушвиц се претворио у један од туристичких објеката и то је страшно, то не би смело да се деси! Оваква места треба да остану места за сећање, за светло сећање на којима човек може да размисли и да се помоли.

— Да ли је корисно да човек себи поставља питање: а да ли бих ја издржао такво искушење?

— Ако понекад немамо снаге да прођемо поред киоска са сладоледом у постан дан, о каквим подвизима може бити говора?! Многим људима који су пострадали тих година није било лако. Заиста су то биле страшне муке. И не само и не толико физичке колико моралне. Као што сам већ рекао, на Бутовском полигону су стрељани најразличитији људи: и обични радници, и сељаци, и интелектуалци и свештеници. Многи људи који су овде убијени нису схватали зашто и због чега им се то дешава. Осећај апсурда и бесмислености је мучан. Било је тешко и онима који су схватали о чему се ради – свештеницима и интелектуалцима. Како је човеку кад зна да су му на слободи остали најближи – породица и духовна деца?! Како сад да живе? Да ли ће остати верни Богу? А шта ако буду злостављани и прогањани?

Многи су се плашили смрти. Нико се није правио важан: хајде да умремо за веру. Људи су заиста осећали страх и ужас. Сачувао се животопис једног духовног лица високог звања. Овај човек је још у младости примио постриг, односно целог свог живота се свесно припремао за смрт, марљиво је поштовао монашке завете, строги пост, уздржање и молитву. Кад се суочио с чињеницом да ће бити стрељан и кад му је донета смртна пресуда оставио је забелешку у дневнику, признао је да није спреман за смрт и да је се плаши. Да ли то значи да је цео живот прошао узалуд и да нема плодова? То је било страшно разочарење... Треба да научимо да радимо једноставне ствари, па тек онда да размишљамо о подвизима.

Протојереј Кирил Каледа
Са руског Марина Тодић

Фома.Ru

5/18/2023

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×