У име Оца, и Сина, и Светога Духа!
Данас смо се окупили како бисмо показали поштовање према седморо царских страстотрпаца и као што чујемо у тропару, „јединственој домаћој Цркви“.
Заиста, царска породица за нас представља прави пример онога о чему тако често говоримо са највиших говорница, оних најважнијих породичних вредности – јединствене домаће Цркве. Људи који су их убили и који су замислили овај страшни злочин одлично су знали шта раде. Можда то нису знали сви директни починиоци, али они који су иза тога стајали и они који су то схватали, и злочинци који су то чекали и на све начине подстицали на то више деценија, одлично су знали шта раде.
У ствари, они нису убили само владара Русије, већ су убили породицу. То је било убиство руске породице, страшно и демонстративно. Ушли су у домаћу Цркву и све су растурили, све су полили крвљу и оскрнавили, и затим је историја нашег народа у ХХ веку била заливена овом крвљу. Много касније, наравно, било је разних достигнућа, открића и победа, али ако се узме историја Русије и руског народа за скоро век, до чега смо дошли? Ако се погледа само број људи, стиче се утисак да смо, што се каже, изашли на нулу. Као да је овај век и постојао и као да није постојао.
А затим, кад је наша земља поново почела да се распада, постало је још горе. Има нас све мање и мање. И јасно је да наша најслабија тачка није недостатак технолошких средстава и тако даље, о чему сви говоре, већ да су наше најстрашније ране – наша домаћа Црква и породица. И многи од нас, има нас врло много, за то знамо на основу сопственог живота. Али ако не буде било породице, праве домаће Цркве, ни Цркву неће имати ко да гради. Зато има толико проблема. Чак се и у основи разних раскола и подела у Цркви налази породица. Кад погледаш живот људи који то чине видиш колико у томе има много болних ствари које потичу из породице. Нарцизам, самољубље и незрелост, људи се труде да пре свега чине нешто за себе, а не за неког другог. А разлог се крије у томе што нису видели прави пример домаће Цркве и зато им је тешко да правилно граде Христову Цркву како би заиста давали себе ближњем.
Чланови царске породице су прави покровитељи наше хришћанске породице. Код нас је уведен нови празник Петра и Февроније и ми се трудимо да му посвећујемо више пажње схватајући, између осталог, како је тешка ситуација у којој се налазимо. Међутим, мислим да треба посебно да се молимо царској породици у својим једноставним и сложеним породичним искушењима. Зато што је цар Николај II био заиста последњи прави хришћански владар Русије и његова породица представља идеалан пример за углед. Може се осуђивати због неких грешака у политици, критике му се упућују и са десне и са леве стране, али наравно, нико не може да оспори да је имао праву, добру, лепу и хришћанску породицу. И с њом се нипошто не могу поредити породице или нешто што личи на породицу коју су имали каснији владари наше државе и наше земље, без обзира како да се она звала и без обзира на то које идеологије да су се ови људи подржавали. То се једноставно не може поредити.
Узмите сад и окупите адолесценте од 10 до 14 година, па их одведите у салу у којој су изложене фотографије царске породице и погледајте њихову реакцију. Тешко је чак и замислити да могу бити изложене фотографије породица комунистичких вођа и њихових породица и да могу да се упореде на било који начин, премда су ти људи били венчани, посебно прве генерације. Али ако се њихов живот погледа из овог ракурса, наравно, он често представља само страхоте и трагедију.
Царски страстотрпци су покровитељи руске хришћанске породице и треба да им се обраћамо. И људи који то чине из искуства схватају да заиста помаже. Као што је један познати свештеник-мисионар написао у једном од својих многобројних есеја, цар Николај II је сад заправо јачи него што је био за време живота. И заиста је тако. Сад га нико не омета, ни политичари, ни новине, ни руска аристократија и интелигенција која га је мрзела можда и више од револуционарне радничке класе. Јер трулеж је потекла отуда. Занимљиво је то што се то може запазити и по потомцима, између осталог, и беле емиграције, да ни из далека нису сви људи танкоћутни кад је реч о царској породици. Понекад се чини да га људи више воле овде, у домовини, где је комунизам владао умовима. Често потомци комуниста сад, чини се, више чине за царску породицу и активније изражавају своју љубав према њој: граде храмове, баве се њеном историјом и пишу књиге.
Треба посебно да се молимо царској породици управо у нашим породичним недаћама и невољама: чак и ако имамо непотпуну породицу, чак и ако смо учинили неке грешке, да нас цар Николај као прави отац не остави. Кад је он био цар људи који су живели на територији бивше Руске царевине нису ратовали међу собом и нису се међусобно убијали. А чим је убијена царска породица почео је грађански рат и ХХ век је представљао низ таквих страшних и трагичних догађаја. И земља се све време смањивала, све време смо се делили зато што нам је одузет отац којег је Господ поставио, а ми смо пожелели нешто друго. А ово друго је било врло крваво и страшно. Изгубили смо сопствено лице.
Молимо царске мученике за њихове молитве, за покров, за покровитељство према нама, за то да се уразумимо и да у нашем народу ипак не умре известан остатак хришћанског морала, већ да се обнови и да посебно нове генерације буду боље од нас у том смислу и да буду боље од нас у познавању царске породице, њихових подвига и њиховог живота и да више од нас личе на њих. Амин.