Једна од карактеристичних особина нашег времена јесте крајња раслабљеност људи и дволичност, спремност да се сложимо с било чим. Чак и у хришћанским проповедима и у нашем понашању свештенослужитеља помаља се иста ствар, на известан начин бивамо сваштаједци. Не само то, често за проповедање Јеванђеља намерно тражимо начине за излагање мудрости овог света. То је, с једне стране оправдано, али се понекад претвара у нешто смешно, зато што и нехотице почињемо да се угледамо на овај свет и губимо снагу духа.
Данас је спомен на пророка Божијег Илију. „Илија је тврђава Господња“. То је значење његовог имена. А нама данас недостаје управо ова чврстина Господња. С једне стране, чврстина као утврђење у којем хришћани могу чврсто да стоје и да се придржавају своје вере, а с друге стране – недостаје нам унутрашња чврстина. Тражимо нешто удобно у овом свету, пријатно, и овај свет нам даје много таквих ствари, те тако храмљемо на обе ноге. Тако је пророк Илија говорио о људима, о народу Божијем, о својим савременицима и сународницима који су очигледно покушавали и Богу да угоде, а да се истовремено клањају Валу и другим паганским боговима, односно о онима који су се клањали својим страстима. Илија им је говорио: „Хоћете ли још дуго храмати на оба колена? Ако је Господ Бог, идите за Њим, а ако је Ваал, идите за њим.“ Другим речима: „Изаберите напослетку нешто једно, јер се називате народом Божијим, а истовремено желите да служите Валу.“ Вал се сматрао богом плодности и његово поштовање се међу Јеврејима проширило због нечастивог цара Ахава, а још више због његове жене Језавеље.
То се често дешава. На пример, верујући човек због блиске особе, супруга или супруге постаје дволичан услед своје духовне слабости. Наводно себе назива хришћанином, а живи по потпуно другачијим законима, налазећи се у власти блиске особе. Исто се догодило и цару Ахаву који је због своје жене, паганке Језавеље повлађивао ширењу идолослужења међу народом Божијим. По њиховом мишљењу Вал је био бог плодности, односно онога према чему посебно тежимо, и ми желимо најразличитије плодове у свом животу. Желимо задовољство, желимо изобиље земаљских плодова, да храна увек буде укусна, да увек будемо сити и лепо обучени, да сви буду здрави, да наша деца увек свим буду задовољна. Наизглед, у томе нема ничег лошег. Па не говоримо, на пример, о томе да желимо да пљачкамо и да једемо друге људе.
Исто тако су размишљали и Јевреји, али их је ово задовољство довело до крајњег облика разврата. Исто оно што видимо и сад – материјално задовољство – довело је до крајњег облика разврата хришћане и нашу браћу, православне хришћане. Називамо себе хришћанима, али живимо по потпуно другачијим законима. И не треба ићи далеко, човек може да изађе на улицу и да све сам види: што би се рекло, нон-стоп. Говоримо о духовном препороду, о традиционалним вредностима, а живимо, не знам ни како да кажем... Да ли су чак и они Јевреји који су се клањали Астарти и Валу и који су чинили гадости пред Богом, чинили безакоње које данас чине људи који се називају православним хришћанима? То је велико питање.
Узмимо, на пример, страшну и апсолутно чудовишну појаву као што је убијање сопствене деце. Јевреји то нису могли себи да дозволе у овим размерама. Једноставно, људски ум тада није дошао до чудовишних изума, метода и слично.
Дакле, пророк Илија је устао против свега тога. Он је био незгодан човек, као што често, а практично увек друштву изгледа незгодан човек који говори о Богу и о истини Божијој у овом свету. Људи су желели плодност, а он је дошао и говорио им је: „Клањате се идолима,“ и зато је три године владала суша. Испоставља се да је пророк Божији учинио да народ задеси суша. Сви су патили и мрзели су га, проклињали су га, гладовали су и умирали су од глади, али се нису кајали. Сматрали су да је крив Илија. Данас би се рекло да је врачар и да је бацио чини на њих.
Пророк Илија је практично целог живота био прогањан због истине, али је његов дух био јачи од духа служења идолима и он је тако чинио да се народ окрене покајању, да се поправи. Често му ништа није полазило за руком, људи су били превише огрезли у своје грехове, али се он није повлачио. И данас нам недостаје овај Илијин дух.
Треба да будемо неустрашиви и чврсти. То не значи да треба да будемо само строги или зли и да осуђујемо све, већ треба да угледајући се на његов пример, тежимо ка томе да наша душа и наше срце постану тврђава Господња, да Господ живи у нама и да наш живот буде проповед. И без обзира на оно што се дешава унаоколо, на чудовишну огрезлост у грехове, треба да се сећамо примера пророка Илије и како је Господ дошао код њега рекавши му да још има људи који се не клањају Валу и да ће зато народ Божији бити спасен, а његово покајање ће бити примљено.
Веома је важан тајни или јавни подвиг сваког од нас. Он треба да буде и тајни, као што се пророк Илија тајно молио у пустињи, плачући због грехова Израиља и због својих грехова, и јавни, кад се молио пред царем, пред лажним пророцима и жречевима, пред народом и кад је исповедао истинску веру и разобличавао грех и безакоње.
Пророче Божији Илија, моли Христа Бога да наша хришћанска душа постане тврђава Господња, да љубав према Њему не покида наше срце, да се људи, наша браћа, изабрани народ, покају и престану да служе идолима и да спознају Истинског Бога. Амин.