У данашњем празничном тексту који се чита из посланица апостол Петар говори о томе да су он и други апостоли проповедали Христа васкрслог, не следујући измишљеним бајкама, како каже, већ као очевици величанства Његова (2 Петр. 1: 16). Шест дана након што је Господ објавио Својим ученицима да треба да буде разапет, осрамоћен и убијен, одвео их је на гору и повео је са Собом Петра, Јакова и Јована, Своје блиске ученике и преобразио се пред њима. И преобрази се пред њима, и засија се лице Његово као сунце (Мт. 17: 2) и у том тренутку су се појавили Мојсије и Илија и разговарали су са Христом. И Петар је, видевши ово, запрепашћен и ужаснут, рекао да је добро бити на тој гори, на том месту и предложио је да направе три сенице: за Мосија, за Илију и за Христа. И појавио се облак, из којег се зачуо глас: „Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи; Њега слушајте“ (Мт. 17: 5). Тако чудесан и недокучив догађај се десио. Господ је показао Својим ученицима Своју божанску природу, Своје величанство и Своју славу. Показао им је славу чији заједничари треба да постану сви Његови ученици.
Из историје Цркве, из житија светаца и из личног искуства знамо да су се слични случајеви преображења догађали и људима, да су и они блистали од ове светлости. То је познато о древним свецима и о Серафиму Саровском. Али знамо то и из личног искуства, наравно, то није као код Петра, Јакова и Јована који су се удостојили да виде ово, али многи људи, посебно они који тек почињу да долазе у цркву, одрасли људи, говоре о томе да је један од момената који их је задивио било то што су видели да хришћани после причешћивања блистају посебном светлошћу. Често смо имали прилике то да чујемо, а вероватно смо и сами доживели кад смо долазили и видели да људи после богослужења буквално сијају. Очигледно је да Господ пун љубави посебну благодат даје људима који тек долазе у Цркву како би то видели. Касније се навикавамо и престајемо то да примећујемо.
Ова божанска светлост је наша будућност, оно ка чему идемо заједно са Христом. Господ нам је показао Своју неземаљску природу и то је било попут зрака из Царства Небеског, зрак божанске благодати, оно што није могуће објаснити речима, и оно чему није могуће научити друге, како је рекао апостол, измишљеним бајкама.
Има много људи који одлично познају Свето Писмо, законе Божије. Рецимо, ако узмемо све расколнике, јеретике и људе, морално пале, који поред тога врло добро познају богословље. И сад, ако их пустимо, они ће нас престићи за сто поена, цитираће Свето Писмо, ако их човек ноћу подигне из кревета одржаће проповед на било коју тему и све ће бити исправно: из светих отаца, из Светог Писма и из тумачења – све као што су учени на овој или оној академији или богословији, а притом ће имати апсолутно црну душу и људи то виде и схватају. А тим пре ће то постати јасно касније, кад сви пређемо у вечни живот.
Данашњи догађај, овај празник свакоме од нас говори о томе да и ми треба да се преобразимо. Наша душа треба да се промени и нама припада божанска светлост којом је заблистао наш Господ Исус Христос, само што ми сами бирамо таму, а не ову светлост. Преображење Господње треба да се деси у души сваког од нас, како бисмо постали способни да видимо величанство Божие и да Га проповедамо, као што су то апостоли били у стању да чине.
Има још један врло дирљив моменат у томе како је апостол Петар почео да говори: „Хајде да направимо овде сенице и да ту живимо, веома нам је добро.“ С једне стране, ми у томе видимо извесну његову збуњеност, а можда и страх. То се дешава кад човек види нешто необично и кад почне да говори нешто на другу тему услед доживљеног шока, што би се данас рекло. Међутим, то је и због благодати које је удостојен. Петар и апостоли су се удостојили да виде Мојсија-законодавца и Илију, може се рећи, главу свих пророка, и Спаситеља у обличју у којем Га никад раније нису видели. Међутим, с друге стране је могуће да његове речи нису садржале само збуњеност, већ и осећај божанске благодати и да се већ толико приближио Царству Небеском да не треба отуда да иде.
Мислим да би било добро кад би се било који хришћанин, како год дивну кућу, вилу, стан или кућицу да има и колико год то све да воли, колико год да је везан за њих, колико год напора да је уложио у њих, рекао отприлике исто: „Не идем више никуда одавде, овде је набоље – да будем поред Христа и да видим Његово Преображење, да видим ову божанску светлост.“
Способност виђења је дата сваком од нас, само да не помрачимо свој духовни вид и свој живот греховима. И Госпојински пост је одлично време за то да развијамо ову способност у себи, да распламсавамо способност да видимо Христа и да „постанемо очевици Његовог величанства,“ као што је рекао апостол Петар.
Господ Који се преобразио пред Својим ученицима преобразиће и нашу душу и учиниће нас способнима да видимо ову божанску светлост, а што је главно – да постанемо Његови заједничари, заједничари Царства Небеског у којем ћемо се радовати заједно са Илијом, Мојсијем и апостолима Јаковом, Петром и Јованом и свим хришћанима који су остали верни свом Спаситељу, који су у својој души брижљиво сачували небеску благодат и чија је душа заблистала неземаљском светлошћу. Амин.