У Ђаковици сахрањена игуманија манастира Пресвете Богодродице мати Теоктиста
-Преселила се мати, - прошапута ми, грлећи ме,загледана у моје уплакане очи, мати Јоаникија, монахиња која је са игуманијом Теоктистом провела последње године живота. Заједно су примиле монашки постриг, заједно делиле и добро и зло, заједно чувале ђаковачку светињу и узносиле молитве у њој. Загледах се на тренутак у њене очи, и у њима не нађох тугу, већ радост. Зна она да је мати отишла свом Женику у сусрет... Зна и то да јој неће бити лако да настави сама у усамљеној светињи, ограђеној зидинама, у центру обесрбљене Ђаковице, али верује она да ће је мати молитвама са Неба чувати и водити даље.
Да, узвратих, преселила се мати. Једино овакво пресељење је за њу било прихватљиво, једино пресељење из земаљског у Небеско царство. Ове земаљске сеобе њу нису померале, бар не у ситуацији када је могла да бира. Када је српски народ из Ђаковице и околних места кренуо у сеобу, она је остала, сабирајући око себе, у збег, оне који нису могли или нису хтели да оду.
-Целу сам ноћ проводила молећи се на коленима пред иконом Богородичином и упаљеним кандилом за све њих. - присећала би се годинама касније, бака Пољка, потоња мати Теоктиста, у разговору са ретким посетиоцима цркве у Ђаковици и додавала: - Овде је био збег од тридесеторо, четрдесеторо људи, жена, деце, а после одоше једни, други, трећи... Остадосмо нас неколико жена...
А онда су са годинама одлазиле ђаковачке баке Господу једна по једна. Прво Белка, па Нада, и недавно Васиљка. Три гроба су никла крај обновљене Богородичине цркве.
Преселила се мати, понављала сам ту реченицу загледана у одар мати Теоктисте, прекривен јерусалимским покровом. Нисам јој видела лице, ал сам под црним покровом на којем је била икона Свете Теоктисте, осетила њене руке. Знала сам да су преклопљене једна преко друге, онако како их је често држала спуштене у крилу док бисмо на тераси манастирског конака разговарале. Топлину тих руку никад нећу престати да осећам, јер знам да ће их спуштати на моју главу кад год ми буде потребно, рекох сама себи.
Памтићу и њене речи изговаране тихим гласом, смирено, без мржње и онда када је причала о данима када је 1999.године са италијанским војницима сретала масу разуларених екстремиста који су славили победу у Великој чаршији у Ђаковици, када је осетила немоћ не могавши да спаси породицу Лазаревић из зграда иза масе. Није мрзела ни када је у јакој експлозији срушена црква Свете Тројице у Ђаковици. Није мрзела ни када се сећала дана страдања њене цркве у Мартовском погрому 2004. године.
Није мрзела никог, чак ни оне који су запалили њену цркву. Знала је да ће Бог, ако му се молимо све решити, и све опет поставити на своје место. Њеним молитвама је на згаришту, у делу где је пре рушења био олтар Богородичине цркве, већ следеће године изникло и процветало цвеће, а пет година потом се опет издигла црква.
Чуо је Господ њене речи,, Овде ће опет бити црква, мора бити!,, И у тој новоподигнутој цркви Пољка је постала Теоктиста, и у тој цркви је опет понављала своју молитву до свог пресељења у онај други свет.
Пољкина молитва
У име Оца - дај ми Боже памет,
и Сина - да знам све о Богу,
и Светога - да претрпим сваку невољу, несрећу, бол, жалост, тугу, увреду, болест и смрт,
Духа - да волим сваког ко мене воли и ко ме не воли.
Амин. Нека тако буде.
Све ће то Бог решити, не бојте се ви, нас овде Свети Краљ чува, а за њих неће бити добро то што чине
- Њеним молитвама, њеним сузама и њеном вером Господ је васкрсао ову светињу, да посрами све оне који су је рушили, који су мрзели и да покаже да је љубав јача од мржње и да је живот јачи од смрти- казао је у беседи по прочитаном Јеванђељу у цркви, крај одра мати Теоктисте, владика Теодосије, настављајући:
- И заиста и кућа у којој су живели је изграђена, парохијски дом и зид около, капија и на крају црква коју смо освештали 2011. године, у присуству блаженог спомена митрополита Амфилохија. И онда смо назначили ову васкрслу светињу да буде манастир, с обзиром да смо већ имали сестре које су овде живеле као монахиње и молиле се Богу. И заједно са, тада Ружицом, а сада монахињом Јоаникијом, наша Пољка је замонашена и добивши име Теоктиста, руком митрополита Амфилохија и онда почињу и даље службе и молитве, њиховим присуством и даље се чују звона ове светиње, не гаси се кандило и свећа, мирише тамјан Ђаковицом. Када се служила овде литургија у овом храму и ништа није остало српско осим ове порте и овог храма и њих овде, као да се цело небо слило у једну тачку. Као кад се све видљиво слило у зеницу ока нашег. Тако и овде, служећи литургију призивали смо помоћ и милост Божју за све који овде живе у овом граду и оне који су избегли да им Бог, по речима наше Теоктисте, подари трпљење и снагу да издрже крст избеглиштва, стално се молећи да се врате. И у сваком искушењу када су биле још у Дечанима је говорила : Све ће то Бог решити, не бојте се ви, нас овде Свети Краљ чува, а за њих неће бити добро то што чине. То је њена вера, то је њено јеванђеље, по коме је она живела. И Господ јој је дао дуг живот.
Владика је подсетио да је мати Теоктиста боловала последњих неколико месеци али да су уз њу били најмилији:
-И ово неколико месеци колико је боловала, она је и болове и своју болест трпељиво носила, стално се молећи Господу и онда је Господ призвао оне најмилије њој да јој послуже у болести, како њена сестра у Христу монахиња Јоаникија, тако и доктор Александар (Чановић) , а највише сестре из манастира Светог Георгија у Брњаку које су долазиле и даноноћно помагале и служиле нашој мати Теоктисти. Тако се умножавала љубав овде на овом месту. Долазили су свакодневно монаси из Дечана, професори свештеници из Призрена и Богословије да служе у овој цркви и да свакодневно причешћују нашу мати Теоктисту. Господ је тихо, полако, припремао за овај блажени пут којим данас иде њена душа.
По речима владике мати Теоктисте је многима осветљавала пут за Христом:
-Увек је била скромна, никада себе није хтела да истиче ни речју, ни изгледом, понашањем. Увек је пуштала друге испред себе, али у том смирењу у молитви, у љубави, у вери, она је била велика у очима других. Осветљавала је она пут многима како да иду за Христом. И данас, ми овде малобројни који смо се сабрали знамо да има много оних који из срца уздижу молитве своје за покој душе наше мати Теоктисте. Нека би Господ њеним молитвама подржао и ову светињу и све оне који су јој са љубављу служили у њеном животу и све који су данас не лако дошли ( многи из далека) да молитвено испрате њу на њен последњи пут Господу. Нека би Господ примио њену душу у наручје своје, препознао је као дјеву своју, која му је несебично и верно служула и мајка Божја је примила под свој омофор, свој покров, да се њена душа упокоји са бакама старицама, које су пре ње отишле, а служиле су у овом месту и са светима које су нашле спасење у Царству небеском. А ова света земља косовско-метохијска да прими њено тело, сачува га до општег васкрсења. Боравиће њено тело поред олтара, а ми ћемо се трудити да се овде литургија стално служи, да звона стално звоне, да се свећа и кандило у овој светињи никад не угаси.
Ишла сам за монахињама и монасима који су из цркве износили ковчег са телом мати Теоктисте. Ишле су крај мене и жене које су цело време плакале. Биле су то жене из Ђаковице, које су некада долазиле код тета Пољке у цркву да се утеше, да потраже савет, да се заједно моле. Зато су се обрадовале кад су виделе оца Милутина Тимотијевића, њеног дугогодишњег духовника, да је дошао, иако у поодмаклим годинама, да испрати мати Теоктисту, некада своје духовно чедо, Полексију Кастратовић.
Застао је крај ископане раке и обратио се окупљенима. Говорио је о Полексији коју је познавао више од 55 година, о њеном животу:
-Виде она прво обнављање овога храма, виде и друго, виде и рушење његово, али и васкрсење и претварање ове парохијске цркве у манастир Успења Пресвете Богородице. Не одлажаше наша мати из храма овога и служаше њему дан и ноћ постом и молитвом као Ана Фануилова. И још више, после ноћних молитава у храму изјутра гласом звона са ове цркве објављивала је зору новога дана народу који седи у тами и сенци смрти, народу широм Метохије. Још нешто и више, овде око овога светога храма окупљала су се деца из Ђаковице, из српске улице, једне једине (друге није ни било), сваке недеље на богослужење и оформљен је и дечји хор у којем су и моја деца учествовала, а после литургије их је хранила и затим као учитељица причала им приче о Богу о вери, о нади ,о љубави, о лепоти Царства Божјега. Није имала своје деце, ал је многе упутила на прави пут, тако их је духовно родила. И данас, то су одрасли људи који су широм земнога шара, али носе у срцима име Божје исписано руком сестре Пољке.
Подсећајући на искушења и прогоне сестре Пољке зато што није хтела да прихвати идеологије новога времена и да окрене леђа Богу, отац Милутин је рекао:
-У часовима тешких животних искушења када су је истерали из школе у околини Призрена, само због тога јер су деца у понедељак изјутра дотрчала до ње, на капији школе, она их је загрлила и казала ,, анђелчићи моји,, Оптужбу су против ње потписале и крштене и некрштене душе. Никога није осудила. Кад сам је питао и казао он је крив она је казала нико није крив, али не бојте се, све ће то Бог ријешити. То је она истинска, снажна, мисао којом је она живела да ће све то Бог решити, али је у себи увек говорила зашто си жалосна душо моја, зашто се смућујеш, надај се у Бога, јер ће Бог све то решити. И заиста је Бог решио.
Тај њен случај је решен, како је рекао отац Милутин. Пољка није враћена у просвету, али је радила у водопривредном предузећу у Ђаковици до пензије, када се потпуно преселила у кућу својих кумова уз ђаковачку цркву где је и дочекала 1999. годину:
-Живела је овде, у овом манастиру, са сестрама које јој је Бог дао, храбрила их је и тешила говорећи: јуначи се и снажи срце моје и очекуј Господа. Веровала је да ће видети дом Господњи у земљи живих, топила се душа њена за дворовима Господњим, јер и птица нађе дом и грлица гнездо себи. Тако и она нађе себи гнездо у незалазном дану Царства божјега. Обрадоваће се твоме доласку на онај свет и Ђорђе и Даница и Јела и Ђоља и Драго и Јова и Бица и Нада и Марко и Станко, Тома Лука, и Раде и Дима и многи други јер сестра Пољка или игуманија Теоктирста је украс града Ђаковице, украс православне Ђаковице коју је много волела и у коју је живела и своје тело завештала да ту почива. Бог да јој душу прости.
Одјекивала је из стотину гласова молитва за вечан спомен мати Теоктисте. Владика Иларион, изасланик Патријарха српског Порфирија бацио је грумен земље у ископану раку, коју је само трен пре њега владика Теодосије полио вином. Тело мати Теоктисте су монаси и свештеници положили у раку, око које је мирисало цвеће. Мати је садила, неговала те биљке у порти са својим сестрама и молила се са птицама за све, и за оне који нису православни. Шапнула је владици Теодосију, како нам рече, неколико дана пре упокојења ,, Ако те цео свет мрзи и ако те сви људи мрзе, немој ти никога да мрзиш, јер то није добро за душу. Такву је она љубав имала јер је имала Бога у себи. Носила је Господа у себи и њиме је љубила и грлила све људе како у овом граду тако и шире.
Изнад звонаре су се ужурбано смењивали плави и бели облаци. Као дете сам веровала да тамо међу њима лете душе покојника и одлазе Богу.
Излазећи кроз манастирску капију осетих потребу да се још једном осврнем иза себе. Мати Теоктиста нас је увек пратила до капије уз речи да поново дођемо. Тамо крај улаза у конак је данас стајала мати Јоаникија и разговарала са оцем Данилом из Дечана. Са њихове десне стране се раширила лоза. Тамјаника. Боже како се развила и родила, помислих гледајући гроздове који су висили сакривени листовима.
-Видите, опет рађа тамјаника-допре ми до ушију тихи и умилни глас мати Теоктисте. Да, да, тамјаника је била пре минирања, тамјаника да се засади и сада...говорила је после обнове цркве. Испратише нас полузрели гроздови тамјанике. Рађаће тамјаника овде још, верујмо.