Већ крајем XVIII века ходочасници су у толиком броју долазили на гроб светитеља Јоасафа Белгородског да је један у низу архијереја епархије, епископ Теоктист Мочуљски сматрао да верницима треба да ограничи приступ нетрулежним моштима. Стога је у марту 1791. године заповедио да се закључа улаз у крипту светитеља Јоасафа.
Међутим, ова одлука није дуго важила. И ево зашто. Предање гласи да се у сну надлежном јерарху Теоктисту јавио светитељ Јоасаф и да га је строго упитао: „Зашто ме прогањаш?“ Са улазних врата су дмах били уклоњени катанац и печат. Тим пре што су Белгорођани појачали своје захтеве упућене Теоктисту захтевајући од њега да поднесе молбу за црквено прослављање њиховог заступника и покровитеља Јоасафа Белгородског.
У децембру 1815. године грађани Белгорода су се обратили Теоктисту Мочуљском који је у то време већ постао архиепископ и губернатору А. Нелидову упутивши им молбу да се у престоници заступе за обретење моштију светитеља Јоасафа и за то да им се дозволи да му у црквама поју молебане, као и да његово име упишу у црквене књиге и календаре и да у његову част одреде посебан годишњи празник.
Белгорођани су своју молбу образложили побожним животом светитеља Јоасафа, нетрулежношћу његових моштију које су почивале у крипти Белгородске саборне цркве, мноштвом случајева исцељења болести по молитвама покрај његовог гроба, као и све већом бујицом богомолника која код њега није долазила само из оближњих, већ и из удаљених места.
У октобру 1817. године Белгород је посетио цар Александар I. Царска свита је обишла храм Свете Тројице и прегледала је мошти светитеља, о чему је император обавештен.
Охрабрен тиме архиепископ Теоктист је ступио у преписку са оберпрокурором Светог синода кнезом А. Н. Голицином и петербуршким митрополитиом Амвросијем. Кнез Голицин је у одговор наложио архиепископу Теоктисту да достави Синоду податке о епископу Јоасафу и да наведе случајеве исцељења покрај његових моштију.
Тражени подаци су били достављени. Међутим, највиша црквена власт је сматрала да нису довољни за канонизацију епископа Јоасафа.
Синод је предложио да се тело светитеља Јоасафа остави „на садашњем месту и да се предузму разумне мере за ублажавање брига и намера оних који желе оглашавање овог тела“.
Епископска катедра је 1833. године из Белгорода премештена у Курск. Белгород се заједно са светињом нашао на периферији епархије. Курски архипископи Илиодор (1832-1860) и Сергије (1861-1879) који је на ову дужност дошао после њега потпуно су затворили мошти светитеља Јоасафа, и преко архијерејских одежди су их заодели мртвачким покровом. Мере које су предузеле власти епархије изазвале су незадовољство Белгорођана и ходочасника из других градова који су долазили на гроб светитеља Јоасафа, јер људи су преко сто година гледали увек отворени лик светитеља и сад нису схватали зашто је затворен за верни народ.
Међутим, ни ове околности нису успеле да смање интензитет религиозних осећања верника. Бујица људи који су долазили да се поклоне моштима белгородског епископа не само да није пресушила, већ се још повећала.
Нови покушај заступања пред највишом црквеном влашћу за то да се белгородски епископ приброји збору светаца 1874. године предузео је архиепископ Варлам (у свету Василиј Успенски). Пошто је дуги низ година био старешина манастира Свете Тројице Варлам је лично прикупио мноштво сведочанстава од болесника који су добили исцељење покрај моштију белгородског епископа. Међутим, Синод није удовољио ни овој молби.
Године 1833. издата је брошура „Кратак животопис преосвећеног Јоасафа Горленка, белгородског епископа“, који је написао светитељев рођак И. И. Квитка. Огроман рад на проналажењу и прикупљању материјала о подвижничком раду Јоасафа Горленка обавили су његови потомци браћа Жевахов. Цео материјал који су прикупили и прибавили претходни биографи светитеља уобличио је и приредио рилски епископ Никодим (од 1913. до 1919. године – белгородски епископ).
Архиепископ курски и белгородски Питирим који је подржавао снажни глас пастве истовремено у то време је предао молбу Светом синоду молећи га да „поклони своју пажњу побожном и смерном захтеву савременика чији су преци били очевици и сведоци богоугодног живота и ревносног служења Цркви од стране преосвећеног Јоасафа, епископа белгородског и обојанског“.
У пролеће 1909. године по декрету Светог синода основана је специјална комисија за израду образложења за прибрајање белгородског и обојанског епископа Јоасафа збору светих. Комисија је у Белгороду радила седам дана – од 19. до 25. маја 1910. године.
Крајем исте године Свети синод је добио реферат који су потписали руководилац комисије кнез Н. Д. Жевахов и протојереј А. И. Маљаревски. У њему је потврђено да је веродостојан чудотворни утицај моштију светитеља Јоасафа на људе који су са искреном вером прибегавали њиховој помоћи и образложена је потреба за званичним црквеним прослављањем бившег белгородског епископа.
На основу ових предлога Свети синод је донео закључке и предао је цару реферат о томе да је потребно и сврсисходно извршити канонизацију бившег белгородског епископа Јоасафа Горленка.
Николај II се потпуно сложио с предлогом Синода. У складу са царевом одлуком Свети синод је одредио: „...Дана 4. септембра ове, 1911. године, треба извршити свечано обретење моштију светитеља Јоасафа“ и објавио је „на знање свег народа“ да се сматра да се белгородски епископ Јоасаф „налази у збору светаца..., а да је његово негово нетрулежно тело – свете мошти“. Предложено је да се убудуће спомен на епископа Јоасафа прославља два пута годишње: на дан његове смрти 10. децембра и „у нарочити дан“ обретења моштију 4. септембра.
Недељу дана пре почетка свечаности у Белгороду часопис „Руски ходочасник“ је писао: „Преко 156 година верници долазе да се поклоне моштима светитеља и само Бог зна колико се за ово време догодило чудесних исцељења, колико је слепих прогледало, колико је парализованих почело да хода итд.... Ако им не помажу лекари – иду код светитеља – и враћају се здрави. До сада је забележено до 400 чудесних исцељења, али су записана само она која исцељени нису хтели или нису могли да сакрију.“
У вези с предстојећом канонизацијом новог свеца поставило се питање његовог приказивања на иконама. За икону која испуњава све захеве канонске иконе проглашен је рад кичице кијевског сликара Ивана Ижакевича.
Поводом прославе за мошти епископа Јоасафа су направљени ковчег од кипариса и сребрни ћивот. За ћивот је потрошено 322 фунте сребра. Ћивот је смештен у северни део храма Свете Тројице. Изнад њега је постављен балдахин – позлаћени троглави шатор са орнаментом као од чипке.
Белгородска власт и клир су планирали да дан прославе моштију светитеља Јоасафа обележе изузетно свечано.
Група посланика Белгородске градске думе покренула је иницијативу да се на свечаности позову цар Николај II и чланови царске породице. Међутим, цар није могао да допутује у Белгород због разлога који нису од њега зависили. Двоје чланова царске породице је изразило жељу да дође у Белгород на прославу 4. септембра – велики кнез Константин Константинович и велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна.
Неколико дана пре заказаних свечаности поводом прослављања светитеља Јоасафа и обретења његових моштију народ је са свих страна почео да долази у Белгород. Дана 3. септембра граду су почеле да се приближавају колоне литија са иконама и барјацима. Долазиле су из харковског, курског, корочанског и грајворонског правца.
Скоро целу географију непрегледне Русије тих дана су у Белгороду представљали ходочасници из разних места. Поред огромног броја људи из околних градова и села овамо су дошли поштоваоци светитеља Јоасафа из архангелског краја и Бесарабије, са Волге и из предела Црног Мора. Из далеког Сибира је допутовало 86 ходочасника са свештеником И. Шарином на челу. Била је заступљена чак и Камчатка коју је представљао јеромонах Нестор. У Белгород су дошли и монаси са Старог Атоса. Пристигли су и потомци светитеља Јоасафа – представници рода Горленко.
На почетак свечаности је у Белгород дошло до 200.000 ходочасника.
У Белгород су на свечаност допутовали врховни јерарси из суседних и многих далеких губернија: московски митрополит Владимир, харковски архиепископ Арсеније, курски – Питирим и полтавски – Назарије. Били су ту и епископи: ришки Јован, орловски – Григорије, белгородски Јоаникије, рилски – Никодим, сухумски Андреј и гродњенски Елевферије.
Над градом и околином су „целога дана брујала“ звона свих белгородских цркава и манастира.
Врховни црквени јерарси су 3. септембра прво служили парастос у храму Свете Тројице на којем су помињали епископа Јоасафа, а затим су сишли у пештеру и нетрулежне мошти из старог ковчега преместили у нови од кипариса.
У недељу, 4. септембра, народ је од самог јутра похитао на трг испред манастира и преплавио је оближње улице. У 6 сати увече почеле су свечане благовести за свеноћно бдење. Оно се није служило само у Белгороду, већ и у свим црквама у епархији.
Затим је почела литија. Клир (око 400 људи) носио је ковчег око храма. Поздрављале су га масе људи од по неколико хиљада који су се окупили у манастирској порти, на тргу поред храма и на градским улицама. Литија око манастира Свете Тројице је трајала скоро сат времена. Затим се вратила у храм. Ковчег од кипариса у којем су се налазиле мошти био је постављен у сребрни ћивот испод балдахина.
Свечаности у Белгороду трајале су укупно целих недељу дана – од 2. до 9. септембра. Стотине хиљада људи је ових дана прошло поред ковчега с моштима светог Јоасафа.
Након свечаности које су одржане у Белгороду и најудаљенији крајеви Русије су сазнали и прославили светитеља Јоасафа. Бујице ходочасника постале су још веће пре него што су биле до канонизације. Овде се повећао број светиња повезаних са именом и делима чудотворца Јоасафа. Раније је ходочаснике овамо привлачила пештера у којој се налазио ковчег с његовим моштима. Пештера се сачувала као светиња и након преношења моштију у храм, у сребрни ћивот. У њој је остао некадашњи ковчег од храстовине у којем су мошти светитеља Јоасафа почивале више од једног и по века. Ту су се налазили и епископски жезал који је својеручно украсила његова вољена сестра Параскева, као и породична Владимирска икона Мајке Божије којом су родитељи благословили Јоасафа на пут пастирског служења.
У самом храму Свете Тројице недалеко од новог сребрног ћивота с моштима налазила се витрина с предметима одежде епископа Јоасафа. Пролазећи поред ње посетиоци су видели ове предмете: подрасник, појас, два крста, митру, омофор, сакос, панагију, подризник, рукавице – у њима је сахрањен после упокојења 1754. године. Одаје светитеља су такође биле претворене у својеврстан музеј: овде су се брижљиво чувале ствари које су указивале на свакодневицу и на то какав је живот водио подвижник Јоасаф Горленко.
Цар Николај II je заједно са породицом посетио Белгород у децембру 1911. године. Враћајући се из Ливадије у Петербург цар очигледно није заборавио на то да га је градска Дума позвала на свечаности поводом обретења моштију светитеља Јоасафа на које тада није могао да дође. Сви чланови царске породице су целивали мошти светитеља Јоасафа и на коленима су се молили за време молебана.
Као што је у „Курским епархијским новостима“ писао рилски епископ Никодим: „Овом најузвишенијом посетом њихових величанстава и поклоњењем светим моштима светитеља Јоасафа као да су се завршили велики дани белгородских свечаности.“
Молитва светитељу Јоасафу Белгородском
О, светитељу Христов Јоасафе, чудотворче белгородски! Верујемо, грешни и недостојни, да Господ гледа праведнике и слуша њихову молитву, и ради тога притичемо твојим молитвама и молимо за твоје заступништво за нас, уздајући се по реечи апостола да твоја љубав никад не престаје. У греховима и болестима својим постали смо слични као лан који гори и сломљена стабљика, и ако живимо, по милости Божијој живимо и по молитвама Његових праведника. И ти, оче праведни, отвори срце за молбе наше, и заступништвом својим дај хришћанском роду од Господа мир и благослов. Православље укрепи, а нападе лукавих и безаконика на Цркву Божију одагнај. Умоли Оца Небеског да се избавимо од најезде непријатеља, од међусобица и од народних метежа, од погубног помора и смртоносних чирева, од глади, ватре, поплаве и других невоља и недаћа. Измоли од Христа Бога крепост за наше душе и здравље које је потребно телима нашим, као и исцељење од болести: нека хроми проходају, слепи прогледају, раслабљени постану јаки, тужни нека добију утеху и избављење од сваке невоље. А гране које су отпале од Христове лозе поново сједини с њом, јер си и сам удостојен да будеш њен заједничар, те нека се прослави кроз тебе пречасно и величанствено име Бога нашег, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.