И овог Михољдана су се са цркве Светог архиђакона Стефана у центру села огласила празнична звона. Окупио се народ на Литургију, јер тако приличи овом древном селу из доба Немањића, да сабрања и славља почиње молитвом.
Свету архијерејску литургију служио је владика новобрдски и викар патријарха српског Порфирија г. Иларион уз саслужење игумана околних манастира архимандрита Саве, Стефана и Михаила и пароха ораховачког јереја Милана Станојевића.
Призренски богослови су са певнице одговарали на литургију, а народ се тискао да пронађе себи место у пуној цркви.
Владика Иларион је по прочитаном Јеванђељу беседио и поред осталог, подсетио да хришћанин треба сваког дана да захваљује Богу јер је свет плод Божије љубави, а једино што не ваља јесте наша лоша воља, да будемо следбеници светих Немањића, да живимо вером светих мученика, а у томе да нам буде снага светлост која сија из манастира који сведоче да нам је живот на Небесима. Слава Велике Хоче, Свети Киријак Отшелник или Михољдан, није случајно одабрани празник у Хочи, већ указује на дубоку монашку традицију у нашем народу.
-Иако је ово време када се беру плодови грожђа и припрема вино, избор овог светитеља указује на дубоку монашку традицију и дух присутан у култури овог народа. Родоначелници нашега рода су Свети Сава и Свети Симеон који су светогорски монаси. Зато је тај монашки дух саживљен са народом овде и помаже му да опстане. Зато што монаси сведоче да није све у јелу и пићу, није све везано за наше природне потребе. Монаштво је сведочанство века који долази. Онога века у коме нема поделе међу народима, нема поделе међу родовима. Нема образованог и необразованог, нема вишег и нижег, нема мушког и женског пола, него је све једно у Христу. Манастири наши сведоче ту реалност која већ постоји сада. Она нам долази у сусрет и говори нам да није све ово што човек може сада својим земаљским очима да сагледа. Зато, браћо и сестре, угледајте се на монахе, помажите и чувајте наше манастире на сваки начин- поручио је владика Иларион.
Владика Иларион је истакао и симболичност винограда у религиозном контексту. Он је виноград описао као Божији дар свету и подсетио присутне да су људи, попут садница у том винограду, позвани да њиме пажљиво брину и уређују га:
-На свакоме од нас је то, да ли ће овај свет претворити у рај, да ли ће од света у коме живи да направи рајски врт у коме ће имати и дрво живота и дрво познања добра и зла. Заправо у Цркви божијој све то имамо и то је пре свега ова света служба у којој се поучавамо прво речју божјом, хранимо се знањем и познањем а касније узимамо од самога дрвета живота, од пречистих тајни тела и крви Христове.
Овогодишњи домаћин славе био је Станоје Бркић из Велике Хоче са породицом, а за наредну годину домаћин ће бити Марко Спасић.
У порти је припремљено послужење, а гости су се потом са домаћинима упутили у двориште Господарске куће где је одржана Михољданска приредба. Својом песмом су се публици представили Павлина Радовановић, ученици Призренске богословије, дечица из вртића Наша радост, хор Цар Душан Силни из Штрпца и ученици ОШ,, Светозар Марковић из Велике Хоче.
Преносећи лучу од једне до друге генерације, ми правимо ланац спасења који нас води од Господа Бога па све до пошљедњих времена
Михољданску беседу је, после благослова владике Илариона, и добродошлице председника ПО општине Ораховац Александра Мицића, произнео председник Матице српске г. Драган Станић. Он је између осталог рекао:
-Није лако говорити на оваквом месту. Услед судбоносних збивања увек се осећамо да смо недовољно дорасли, да смо недовољно озбиљни и да смо недовољно способни да понесемо све оно што је неопходно понети. Знамо и уочи Kосовског боја каквих је све оптужби било на рачун оних који су се као најбољи показали и зато не треба обраћати пажњу и на речи, па и ако нека моја буде данас неадекватна, али да обратимо пажњу на дела, на све оно што чинимо зарад неког великог подвига који нас обавезује. Чули смо нашег преосвећеног и он нам је дао инструкције по којима ваља радити, ваља мислити и како то важи овде на Kосову и Метохији, тако то важи и у другим деловима наше Србије и у свим српским земљама, а тако важи и у расејању где Срби живе. Kада размишљамо о тим обавезама мени некако стално одјекују оне речи из литургије, онај стих ,, и ниње и присно и во вјек и вјеков, амин,,. Ајде да и ми сви радимо ,,и ниње и присно,, а да стално помишљамо на ту вечност на ,,вјек и вјекова,, и да се заветујемо да кажемо ,,амин,,. То је неопходно за свакога од нас појединачно, неопходно је за читав колектив. Морамо сви имати неке свете ствари у срцу и души, морамо носити их и у складу са таквим уверењима, са таквим вредностима онда и делати.
Драган Станић је рекао да нас све обавезује да на Косову не смемо говорити празне речи:
- Од оног почетка светог који је преосвећени поменуо, од Немањићких почетака да не идемо дубље, а можемо да идемо бар што се црквене традиције тиче она је доста поуздана и до Јована Владимира и Kосаре, можемо и дубље, али да не идемо даље од ових немањићких почетака, јер су они заиста свима нама довољно јасни. Ту смо се некако фундирали, ту смо сазнали ко смо и шта смо дефинитивно и онда је то потврђено управо на Kосову Пољу. Знамо сви то добро, Свети кнез Лазар је то и својом жртвом и потврдио, ту спремност коју , ја мислим, ми данас дугујемо свом народу и својој вери. Опростите што говорим ствари које сви знамо, али бојим се када је о Kосову реч, стално изговарамо оно што добро знамо. Али, ред је ваљда да тим речима које добро знамо, непрестано охрабрујемо једни друге, да не посустанемо у том знању, да не допустимо да нас лакомост живота око нас или демонских изазова око нас, одведе у неку страну која никако не би смела да се деси. Ми данас живимо у новим покосовским временима. Ја мислим да је то свима јасно. И зато је добро када погледамо шта је било и у оним покосовским временима, које је добро описала наша народна песма и који су добро испраћени у нашој, такође, историографији, ако се сетимо како је и шта све чинио после кнеза Лазара, деспот Стефан Лазаревић, сналазећи се некако, тражећи неког спаса, а шта је чинила светородна лоза Бранковића. Много тога је повезано са оваквом структуром догађања и оваквом структуром менталних процеса са којима се морамо сви суочити.
Председник Матице српске је на крају рекао да наше установе могу да одиграју велику улогу која је пред свима нама и да због нових генерација вреди да радимо то што радимо:
- Ми смо синоћ имали задовољство да у Богословији у Призрену присуствујемо оснивању новог огранка Вукове задужбине. Имамо одбор Матице Српске ,,Kосовско-метохијски одбор,, сада је и Вукова задужбина основана овде. Имамо људе који су довољно паметни и образовани да ступе у дијалог са свима на овом свету. Овај простор је породио Павлину, која пева на предачке мелодије, које морамо сви да носимо у срцу. И још нешто, синоћ када смо оснивали Вукову задужбину, и када смо имали програм посвећен Матици српској, видео сам сина оца Јована Радића,( то је дете од отприлике 4 године), дете је седело Бога ми и пажљиво слушало и упијало. Због те нове генерације вреди да радимо све ово што радимо. Јер преносећи лучу од једне до друге генерације, ми правимо ланац спасења који нас води од Господа Бога па све до пошљедњих времена. Ми јесмо народ који заслужује као народ да уђе у пошљедња времена. И зато можемо само да запевамо ,, Христе Боже , спаси Боже на вјеки вјеков, на многаја љета. Амин.
Канцеларија ће настављати да помаже Велику Хочу
У име Канцеларије за Косово и Метохију окупљене је поздравио Игор Поповић, помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију. Он је казао да му је драго да је на овом сабрању заједно са многим представницима српске културе, да су Срби који су остали у Великој Хочи и другим местима у Метохији храбри, али и да је много искушења која могу да победе једино ако се сложе, обоже и умноже:
-У Великој Хочи је остао мали број Срба, али они који су остали ту, и у другим местима у Метохији су храбри. Ситуација је тешка, има пуно искушења, али ми то треба да превазиђемо. Пре свега важно је да одржимо мир, да се рађа што више деце, да је што више младих људи. Канцеларија ће помагати да се развије привреда, да се развијају институције, да као и до сада, дајемо допринос на уређењу инфраструктуре. Наставићемо да помажемо да Велика Хоча буде место где ће долазити људи из целога света да се увере у богатство наше културе, наше културне баштине и да се надамо да ћемо се и даље окупљати у миру и славити наше празнике. Потребне су инвестиције, више запошљавања, али су јако важни мир и слога у нашем народу, јер како каже српска изрека ,, дај Боже да се Срби сложе, обоже и умноже,, Хвала.
У дворишту Господарске куће постављени су столови на којима су домаћини из Велике Хоче изнели своје производе за дегустацију и продају. Било је ту вина, ракије и ликера породичних винарија Лукић, Маниташевић, Ђуричић, Бркић и других.
Домаћице су изнеле своје традиционалне специјалитете од погаче и проје, до јуфки, таране, ајвара... Друге су изнеле плодове свога ручног рада тканице и плетене чарапе, шпутке, пуловере и сл.
У просторијама Господарске куће поред слика уметника који су учествовали на бројним ликовним колонијама у Великој Хочи, изложен је и златовез Милице Гарић из Велике Хоче. Ту су били миљеи за славске колаче са ликовима светаца, урамљене извезене иконе Светог Саве, Светог Николе, Свете Ане и Св. Ђорђа, па до марама за венчања и крштења.
Иако је због целокупне ситуације на Косову и Метохији било мало гостију са стране, било је оних који су могли и да нешто пазаре и помогну домаћинима и домаћицама у Великој Хочи да наставе да се баве својим занимањима и хобијима.
Грнчарија из грнчарске радионице породице Стојановић је и овога пута била тражена. Куповали су се крчази, посуде за кување и печење јела, али и мале ,,свирале на воду,,.
Монаси, игумани и владика Иларион као и гости из Матице српске, Вукове задужбине и Друштва за српски језик и књижевност, међу којима су били председник Матице српске г. Драган Станић,председник и секретар Косовскометохијског одбора Матице српске проф. др Валентина Питулић и др Александра Новаков, проф. др Весна Ломпар и други, дружили су се са народом Велике Хоче и Ораховца показујући значај присуства институција које представљају на овим просторима у овим тешким временима .
И како рече на крају приредбе професорица српског језика у ОШ,, Светозар Марковић ,, у Великој Хочи:
-Чекамо вас и до године у Великој Хочи!