Фото: Иља Питалев / РИА Новости
Годину и по дана медицинари-добровољци из московске болнице „Светитељ Алексије“ раде у Донбасу помажући цивилном становништву и малобројним колегама-лекарима који су остали на својим радним местима без обзира на то што се у близини одвијају борбена дејства. Они у локалне болнице редовно довозе потребну опрему, а неке пацијенте одвозе у Москву на лечење. У сменама у Донбас путују милосрдне сестре. Главни лекар болнице Алексеј Заров, специјалиста-трауматолог је већ преко 20 пута одлазио у Донбас. Он је за „Лента-ру“ говорио о стеченом искуству и о плановима да се на бази болнице „Светитељ Алексије“ створи платформа за удруживање руских лекара који су спремни да добровољно помажу људима у зони СВО.
* * *
У рано октобарско јутро, пре сванућа, из болнице „Светитељ Алексије“ на Лењинском булевару за Донбас су кренула три велика возила.
Прво је једно од возила хитне помоћи у својини болнице – њиме се вози нова смена лекара, сестара за негу и пацијената који су се лечили у стационарној болници и који путују за Маријупољ. У среду ће се возило хитне помоћи у Москву вратити с новим пацијентима.
Друго возило допрема апарат за ултаразвук у Луганск, респиратор за Горловку, конвекторе-грејалице за Северодоњецк, Макејевку и Доњецк, као и медикаменте и потрошне материјале који су потребни донбаским болницама.
У трећем је нова смена лекара-добровољаца који иду у болнице у Северодоњецку и Лисичанску где се посебно осећа недостатак хирурга, анестезиолога и трауматолога.
Путовања овим и другим маршрутама одавно се одвијају редовно (од маја 2022. године – сваког понедељка, среде и четвртка). Сестре раде у сменама у шест болница које се налазе и Маријупољу, Луганску, Макејевки и Доњецку. Пацијенти и колеге-лекари у Донбасу познају и с надом ишчекују возила са обележјима болнице Руске Православне Цркве. Без њих се више не може.
Занимљиво је да се сав механизам који је добро уходан већ више од годину дана, заснива на волонтерским принципима.
Алексеј Заров се са председником Синодског одељења за доброчинство епископом Пантлејмоном и колегама по први пут обрео у Доњецку 23. фебруара 2022. године увече. Тада је основна брига људи добре воље била повезана са местима за привремени смештај избеглица из Украјине.
Међутим, медицинска помоћ је била потребна и Донбасу, јер је овде и пре почетка СВО, па чак и пре избијања сукоба 2014. године стање медицинске помоћи било на незадовољавајућем нивоу. И наравно, борбена дејства која су уследила после Мајдана умногоме су погоршала ситуацију.
„Дана 23. фебруара 2022. године увече допремили смо хуманитарну помоћ за Доњецк и остали смо да преноћимо у хотелу,“ – сећа се Алексеј Заров. Ни он, ни његови сапутници нису могли да претпоставе да ће први дан СВО дочекати у граду у близини фронта, али је можда, као што је касније схватио Заров, управо због ове околности њихова болница међу првима почела да помаже људима који су настрадали у борбним дејствима. Сам Алексеј од тада у Донбас долази најмање једном месечно.
Маријупољ
Заров је за цео живот запамтио 5. април 2022. године кад се први пут обрео у маријупољској болници за интензивну негу. Била је то једина болница која је радила у граду у којем су се још увек активно водиле борбе.
Међутим, претерано је рећи да је радила, пошто у њој није било струје, грјања и воде. У извесном тренутку остала је само шачица лекара и медицинских сестара, практично без лекова, али са врло много пацијената – настрадали људи су овамо долазили из целог града.
Први су у помоћ локалним докторима, као и запосленима у Новоазовској болници у коју су довежни Маријупољци, који су се неколико месеци крили у градским подрумима, притекли управо добровољци – људи који су узели одмор у руским болницама и који су возовима, колима и аутобусима кренули у неизвесност ради узвишене мисије спасавања туђих живота.
Исто је било и са млађим персоналом. Прве сестре и браћа милосђа из болнице „Светитељ Алексије“ путовали су возом до Ростова на Дону, а затим су са великим балама у којима се налазило све што је потребно за негу пострадалих пешке прелазили границу са ДНР.
Посла је било врло много. Подруми су спасавали од експлозија, метака и крхотина, али су људи који су се дуго времена налазили у њима патили од глади, хладноће, нехигијенских услова и других ствари.
Фото: Максим Тишченко / ТАСС
Заров се у Новоазовској болници упознао са 86-годишњом Раисом Андрејевном – женом која је довежена из маријупољског подрума и која је имала гангрену. Ампутирана јој је нога до кука. Али шта после тога да се ради?
Одлучили су да је одвезу у Москву на даље испитивање, лечење и прављење протезе. Десет месеци касније Раиса Андрејевна се по сопственој жељи вратила у Маријупољ. За ово време је, колико је то било могуће, повратила здравље и научила је да поново хода помоћу протезе – у „Јелисаветиној филијали“ болнице „Светитељ Алексије“ у Жуковском отворен је сопствени центар за прављење протеза.
Алексеј сада ову жену наводи као пример – као човека који и у тако позним годинама жуди за животом и жели поново да стане на ноге.
Једна од првих пацијенткиња које су из Маријупоља пребачене у московску болницу на лечење била је Алина која је радила као новинарка на радију.
Имала је тумор на мозгу, али се у тренутку упознавања са руским лекарима-добровољцима у априлу 2022. године Алина налазила у фази ремисије. Требало је да обави снимање магнетном резонанцом.
Као сад се сећам да су лице и руке Алине, као и многих других становника Маријупоља били црни. Лице је брзо опрала, али су руке остале црн још неколико месеци које је Алина провела у Москви, код нас у болници.
По речима Зарова била је то врло симпатична девојка, пуна животне радости и оптимизма, без обзира на болест и све што је преживела у Маријупољу. Била, зато што нису успели да је спасу.
Магнетна резонанца је показала да је почео рецидив. Ова врста тумора се у приницпу не може лечити, али су се Алексеј, његове колеге, Алина и њена мајка борили колико год је то било могуће, превазилазећи оквире протокола.
Пре нешто више од недељу дана кад је Заров поново из Москве кренуо за Донбас Алина је била жива и налазила се у палијативном одељењу болнице „Светитељ Алексије“. Међутим, док су он и руководилац Патријаршијске хуманитарне мисије епископ Пантелејмон обилазили Луганск, Доњецк, Горловку и Јасиновату девојка је преминула и болничким колима је одвежена кући, у Маријупољ.
„Десило се тако да смо, дошавши у Маријупољ стигли на њено опело и сахрану,“ – каже Алексеј. Од Алине се опростила и Лиза која је заједно с њом кренула у Москву на лечење.
Фото: Максим Тишченко / ТАСС
И Лиза је имала рак, а хемиотерапија је прекинута на неколико месеци због борбених дејстава. Такође, за време борби у Маријупољу погинуо је њен муж, на кућном прагу. Лиза је остала сама с малим дететом и никуда није могла да однесе мужевљево тело. Сахрањен је на месту где је погинуо.
„Кад сам у пролеће 2022. године дошао до куће у којој је живела прво сам угледао њеног сина који је возио трицикл око гроба свог оца,“ – сећа се московски лекар.
Лиза је успешно излечена. Људи из болнице „Светитељ Алексије“ су је одвезли у свој стационар у Москву, лечила се хемиотерапијом и успешно је оперисана.
И сами Маријупољци су активно помагали. Многи од њих су такође долазили да раде у болнице и привремена прихватилишта. Тако је, на пример, Оксана која је практично остала без средстава за живот и крова над главом била приморана да се пресели код комшија из стана који је руиниран у борбама, сматрала да треба да похађа курс за обуку млађих сестара за негу (запослени болнице „Светитељ Алексије“ редовно одржавају курсеве у Маријупољу и на другим местима) и радила је раме уз раме са колегама из Москве у истој овој болници за интензивну негу.
„Наше милосрдне сестре у Новоазовску нису неговале само Маријупољце из подрума већ и заробљене азовце. Њима је било лакше него локалним медицинарима,“ – истиче Заров.
Фото: Иља Питалев / РИА Новости
Епидемија повреда
Велики број рањеника и недостатак потребну опреме, посебно у прво време, доводили су до тога да су лекари за пружање помоћи користили све помоћне материјале. Алексеј је био задивљен домишљатошћу медицинара у Горловки који су научили да праве приручна средства имобилизацију за пацијенте са ранама од мина и експлозива. То им је помагало да рањеницима сачувају ноге и руке.
Повреде од мина и експлозија, као и ране од гелера су биле најчешћи проблем с којим се медицинари суочавају у зони борбених дејстава. Није случајно што се рат назива епидемијом повреда.
Аматерске направе ипак нису излаз из ситуације и запослени у болници „Светитељ Алексије“ се труде да по могућности допремају у Донбас савремена средства за имобилизацију.
„За обављање савремених операција такве врсте потребна је стална рендгенска контрола – између осталог, помоћу апарата „С-Дуга“. Ова опрема поредставаља очи хирурга,“ – каже Заров. Запослени црквене болнице су први апарат допремили управо у Горловку, и Заров је заједно са колегама обавио обуку како би им показао како ови апарати функционишу.
Ова опрема се не може једноставно купити у продавници. Она се прави по наруџби и кошта неколико милиона рубаља. Новац за то прикупљају парохијани руских цркава.
Фото: Иља Питалев / РИА Новости
Болница такође има два мобилна дијагностичка комплекса који лекарима омогућавају да обављају амбулантни пријем на сваком месту где је то потребно у зависности од ситуације. Један се стационарно налази у Маријупољу, а други саобраћа по различитим градовима у Донбасу и Херсонској области.
Један од најсложенијих праваца у раду таквог мобилног медицинског комплекса представља Северодоњецк са околином. Тамо неко време није било телефонског сигнала. Осим тога, лекари су морали свакодневно да мењају локацију, па чак и да маскирају возило.
Лекари-добровољци су тамо помагали јединој отвореној болници у округу у којој је остала само петина запослених.
Примали су људе који су, наравно, и даље боловали од обичних болести: примењивали су флуорографију и рендген, кардиограме, ултразвук и обављали друга функционална испитивања. Бесплатно су делили донете лекове.
Прошлог лета мобилни медицински комплекс је добро дошао за време потапања подручја у Херсонској области због минирања Каховске хидроцентрале. Тамо лекари добровољци нису могли само да прегледају пацијенте, већ и да обаве потребна функционална испитивања и да препишу адекватно лечење и издају лекове.
Они којима је била потребна помоћ више технологије, као и у случају са Маријупољцима, били су евакуисани за Москву колима хитне помоћи. Тренутно се овај мобилни медицински комплекс налази у Лисичанску.
Фото: Иља Питалев / РИА Новости
Пут
У току свих ових месеци Алексеј Заров и његове колеге-добровољци проводе много времена на путу. Повремено настају непредвиђене ситуације.
Једном, кад је возило већ ишло новом руском територијом, пукла му је задња гума. Ниједан од тројице одраслих мушкараца, при чему су сви искусни возачи аутомобила, није могао да скине точак кад су одвили све навртке – толико се све скорело.
„На интернету смо нашли два начина: да ударамо маљем и да возимо са издуваном гумом и уз ослабљене навртке – није помогло,“ – сећа с Заров. Малтене очајни, у пакленој тами, кренули су према станици где је било паркирано двадестак камиона за дуге пруге.
Прошло је један после поноћи, на прозорима свих возила су биле навучене завесе, није било никаквих знакова живота. Међутим, из кабине једног од камиона чули су се звуци радија. Разазнавши речи лекари су схватили да неко слуша књигу „Несвети, а свети“.
У кабини је седео сањиви брадати мушкарац који је без имало оклевања кренуо да помогне лекарима који су доспели у невољу.
„Одмах сам био сигуран да ће точак морати да поклекне пред нашим новим познаником,“ – осмехује се доктор. Возач на дуге стазе је за тили час обавио задатак, а затим је на растанку закрстио Алексеја и његових сапутника.
Једном се возило хитне помоћи болнице „Светитељ Алексије“ заглавило у Ростовској области у току снежне мећаве. Целе ноћи је морало да остане на истом месту. Срећа што је било довољно горива, воде и намирница. А ујутру су лекаре и њихове пацијенте примили и пружили им прилику да се огреју људи у малој православној парохији у Гукову до које су морали да се пробијају 11 километара кроз снежне сметове.
Једном приликом је Захаров израчунао да су он и колеге за годину дана прешли више од 350 хиљада километара. Магистрала М4 је за медицинаре-добровољце постала своја. На њој се редовно срећу људи који иду у Донбас и назад.
Једног лета су Алексеја који се враћао са још једног путовања заједно са епископом Пателејмоном зауставили запослени Саобраћајне инспекције како би их... замолили да окрену кола која су имала удес и у којима су се налазила четири човека. Заједничким напорима свих, укључујући и владику Пантелејмона, то им је пошло за руком и извукли су заглављене путнике.
„Задатак је да се уједине напори лекара-добровољаца“
Свако путовање у зону СВО представља велики ризик, али Заров и његове колеге не могу да не иду, јер се ради о спасењу људи.
„Претпоследњи пут кад смо се возили кроз центар Доњецка зачули смо два пуцња. Почела је врева. И на удаљености од око сто метара угледали смо аутобус захваћен пламеном и људе који леже око њега,“ – каже Алексеј истичући да је опасност понекад у непосредној близини.
Фото: Илья Питалев / РИА Новости
Доњецк у којем је дочекао први дан СВО и даље је град у близини фронта. Сад је овде још опасније него што је било, а у неким рејонима, на пример, у Петровском, лекари и њихови пацијенти су изложени великом ризику.
„Недавно смо ‘С-дугу’ довезли у 14. болницу у Петровском рејону, а затим је отворна паљба касетном муницијом,“ – сећа се лекар.
По речима Зарова човекове главне обавезе су повезане с породицом. Породица је безусловно приоритет и добровољни рад нипошто не сме да јој причињава штету. Свака породица има своју традицију коју треба имати у виду приликом доношења одлуке о одласку на опасно место ради пружања помоћи људима.
Једној жени се може рећи: удала си се за лекара, а другој се тако нешто не може рећи. Кад човек помаже другима то не сме бити науштрб сопствене породице.
Због тога се са свим људима који планирају да иду у Донбас у саставу болнице „Светитељ Василије“ обавезно одржавају разговори на којима се прецизира да ли супруг или супруга дозвољавају одлазак и решава се питање с ким ће остати деца уколико их има.
Фото: Владимир Гердо / ТАСС
Алексејева супруга је умрла. У бризи о петоро деце помаже му дадиља. Међутим, деца и сама излазе на крај: троје већ студира медицину.
Заров сматра да сваки ентузијазам временом почне да јењава, а помоћ људима који живе у зони СВО је потребна све време и треба да буде добро организована, структурирана.
„Први су у Донбас крнули лекари-добровољци – људи који су узимали одмор и ишли тамо о свом трошку. Затим су се тамо појавили медицинари које је упућивао Центар за медицину катастрофа, лекари из региона под покровитељством, – објашњава он. – Међутим, добровољци су и сад сила без које се не може. Сад је наш задатак да ујединимо лекаре-добровољце из различитих установа и ргиона напорима црквене болнице ‘Светитељ Алексије’.“
Алексеј и његове колеге планирају да на бази болнице створе организацију која ће стално помагати стручњацима да долазе на лице места, да се запосле у конкретној болници, да тамо добију стан и храну, као и лекове и опрему која је потребна за рад.
Овде можете сазнати нешто више и како да дате свој допринос и помогнете цивилима који су настрадали у зони сукоба. Медицинари који желе да постану добровољци и да раде заједно са запосленима болнице „Светитељ Алексеј“ могу да попуне упитник и да дођу на разговор.