Дана 14. новембра 2023. године навршиле су се 103 године од дана када су из Севастопоља били евакуисани бродови Руске ескадре који су у непознато одвозили хиљаде војника и избеглица. Крим је престао да буде територија на којој се вијори национална руска тробојка и убрзо је постао црвен. Између осталог, и од крви коју су пролили победници. Данас се у знак сећања на ове трагичне догађаје из историје наше земље на територији полуострва сваке године одржавају меморијалне манифестације. У сећање на кримску евакуацију 1920. године и масовни црвени терор који је затим уследио у Севастопољу, на Јалти, у Теодосији, Керчу и Евпаторији подигнути су храмови, капеле, поклонички крстови и спомен-плоче. Трагични догађаји из прошлости и даље привлаче пажњу аутора документарних филмова, научника, истраживача и оних људи којима просто није свеједно.
Објављују се нове књиге у којима се говори о овом драматичном периоду. Са аутором једне од њих која је посвећена раним совјетским репресијама које су се спроводиле 1918-1921. године у Евпаторији (СПб, Нестор-Историја: 2023), севастопољским истраживачем и етнографом Дмитријем Соколовом разговарали смо о овим жалосним тужним страницама из живота наше змље, о њиховом осмишљавању и превладавању, као и о новим истраживањима.
Дмитриј Соколов
– Дмитрије Виталијевичу, шта вас је подстакло да своје професионално интересовање усмерите на тако болну тему као што је црвени терор на Криму у годинама Грађанског рата?
– Стицај околности. Историја ме је увек занимала, али су ме, на пример, у детињству и младости интересовале потпуно друге епохе и земље. Истовремено, као човек који се као личност формирао 1990-их година, нисам могао да изолујем од информација које су се у изобиљу појављивале на телевизијским екранима и страницама штампаних издања. У то време се много говорило о трагедији Стаљинових репресија, али углавном на примеру Москве и Лењинграда и неких других већих совјетских градова, као и у вези са именима познатих научника, уметника, писаца и партијских и државних делатника. Управо тада се у мени први пут родило питање. Ако се, као што се тврдило, то дешавало у целој земљи, шта је било на Криму? Међутим, тада се ова мисао није развила у пракси.
У току првих месеци после коначног упостављања совјетске власти на полуострву су обављана масовна погубљења
Много сам научио на студијама на факултету. Стицање образовања у области јуриспруденције било је тесно повезано са учењем предмета као што су теорија државе и права, историја политичких и правних наука, историја државе и права, политикологија, социологија и основе економске теорије. На сваком од ових предмета вршила се критичка и научна анализа совјетског система, његових плусева и минуса.
Управо тада сам почео да се упознајем са првим публикацијама у којима се није говорило само о репресијама из 1930-их година, већ и о терору из времена Грађанског рата, као и о другим злочинима бољшевичког режима у првим годинама постојања. На проучавање ове теме у регионалном аспекту подстакла ме је монографија коју је 2003. године издала група аутора „Они које је историја рехабилитовала“ „Политичке репресије на Криму (1920-1940. године)“. Управо из ње сам први пут сазнао за масовна погубљења која су се на територији полуострва вршила у току првих месеци након коначног успостављања совјетске власти у новембру 1920. године. Ове информације су ме потресле и пожелео сам да сазнам нешто више. Почео сам да сакупљам материјале и да систематизујем чињенице. Овај рад је попримио осмишљени облик у лето-јесен 2005. године. Тако су се појавили први материјали који су касније постали окосница публикација у новинама и на друштвеним мрежама. Овај рад је у прво време био публицистичког карактера (у текстовима из овог времена било је грешака и непрецизности), али је затим прерастао у озбиљну истраживачку делатност.
– Ваша нова књига је посвећена крвавим догађаима из Грађанског рата у Евпаторији, чији виновници су били бескрупулозне присталице бољшевизма. У овом малом граду-летовалишту, који је касније постао чувен као свесавезна бања за децу, група окорелих садиста-фанатика се са жаром који човек здравог разума не може да схвати обрачунавала са представницима „класе експлоататора“ које је пре погубљења подрвгавала најсвирепијим мучењима.
– Кад сам почињао да пишем књигу о раним совјетским репресиајама у Евпаторији већ сам имао иза себе мноштво публикација и неколико књига на ову тему. Те материјале сам на овај или онај начин користио у раду на тексту, између осталог, осмишљавајући их изнова и имајући у виду нове изворе.
Објављена књига наставља серију истраживања која су планирана у вези са овим питањем. Специфично је то што су догађаи који су се дешавали у сваком од градова на полуострву 1918-1921. године имали своје особености. Ситуација у којој су се дешавали је тема детаљног истраживања.
Први рад је посвећен догађајима у Симферопољу и објавио га је некомерцијални Добротворни фонд „Наслеђе“ крајем 2022. године. Књига која је сада објављена представља наставак. Притом претендује на потпуност. Уједно, мислим да се предузети покушај реконструкције једне од најдраматичнијих епизода у историји региона у ХХ веку не може назвати неуспешним. Надам се да ће мој скромни труд помоћи у даљем откривању и проучавању ове нимало једноставне теме, као и превладавању уврежених митова.
Група црвеногардејаца Евпаторијског одреда Црвене гарде 1917-1918. године
– У сажетку књиге се истиче да је управо у Евпаторији масовни црвени терор „попримио најсвирепије и најстрашније облике...
Управо у Евпаторији је масовни црвени терор „попримио најсвирепије и најстрашније облике...
– У датом контексту се имају у виду трагични догађаји с почетка јануара 1918. године кад су за свега три дана револуционарни морнари који су дошли из Севастопоља и левичарски радикали мучки убили од неколико десетина до неколико стотина људи. Обрачуни су се одвијали јавно, наочиглед многих очевидаца. Међу њима је било и родбине и пријатеља жртава. Места за обављање масовних погубљења били су ратни бродови Црноморске флоте – хидрокрстарца „Румунија“ и транспортни брод „Трувор“. Пре него што би их бацили у море несрећне жртва су подвргаване чудовишним мучењима: секли су им руке и ноге, као и носеве, уши и полне органе. Неки су били осуђени да буду живи спаљени. Тако је у Евпаторији успостављена „народна радничко-сељачка“ совјетска власт. Кад су се бродови вратили у Севастопољ иницијативу у истребљивању „непријатеља револуције“ преузели су локални кадрови.
Евпаторија, 1918. године. Масовно поугубљење официра од стране бољшевика. Цртеж М. Шуба
Наравно, тако страшне ствари се у то време нису дешавале само на западу Крима. Већ у децембру 1917. године насиље је преплавило улице Севастопоља. Наредног месеца страхоте масовног теророра пале су удео Симферопоља, Јалте и Теодосије. Међутим, управо је у Евпаторији насиље попримило крајње и циничне облике који падају у очи чак и по мерилима тако страшног времена. Касније се испоставило да је искуство евпаторијских убистава врло пожељно у очима кримских крајњих левичара приликом спровођења терора у другим градовима. Као што тачно истиче домаћи истраживач левичарског екстремизма Михаил Јелизаров, ови догађаји су одиграли запажену улогу у даљој ескалацији мржње: гласинама о извршеним свирепим обрачунима „руководиле су се нове потенцијалне убице међу морнарима“. Карактеристично је да су ови догађаји забележени чак и у делима совјетске књижевности – у приповеци Александра Малишкина „Севастопољ“ и роману Иље Сељвинског „О, младости моја!“
Још једна особеност евпаторијске трагедије с почетка 1918. године састоји се у томе да су њена даља дешавања темељно истражена. Не само то, већ је ово скоро једини познати пример кад су организатори и непосредни учесници у масовним погубљењима ухапшени и кад су тешко кажњени (разуме се, истрагу и кажњавање криваца није извршила совјетска власт). У другим градовима је терор углавном остао дело руку неидентификованих лица.
Препознавање тела људи које су бољшевици мучки убили у Евпаторији
– У којој мери су вам у раду на књизи помогли мемоари очевица евпаторијских догађаја из јануара 1918. године Бориса Пузанова који је у позним годинама у емиграцији постао протођакон?
Ово је скоро једини познати пример кад су организатори и непосредни учесници у масовним погубљењима ухапшени и кад су тешко кажњени
– Сећања протођакона Бориса Пузанова представљају изузетно важно сведочанство. И он није био само непосредни очевидац ових страшних догађаја. Заслугу Б. Пузанова представља то што је он као истражни судија за изузетно важне случајеве после пада совјетске власти у граду и региону у пролеће 1918. године не чекајући налог суда лично започео истрагу. Захваљујући његовим напорима били су ухапшени, испитани и притворени неки од важнијих организатора и извршилаца масовних погубљења. У оквиру истраге су такође добијене изјаве многобројних сведока и оштећених и извршена је ексхумација жртава.
У условима тешких револуционарних година и честе смене власти Борис Иљич је ризикујући живот извршио своју дужност и учинио је све што је било могуће како би злочинци и кривци за мученичку смрт стотина Евпаторијаца били кажњени.
У току рада на књизи мемоари Б. Пузанова су били својеврсна нит која повезује различите епизоде из историје региона.
У принципу, сматрам да је Борис Иљич учинио прави грађански подвиг. Управо због тога књига која је објављена не говори само о злочинима, већ и о казни.
Тело непознатог лица које је погубљено у Евпаторији у јануару 1918. године и које је море избацило у априлу исте године
– Да ли имате објашњење за то због чега су се ова зверства без преседана десила управо у Евпаторији? Да ли је за све крив „јединствени колектив“ џелата или и нешто друго?
– Као што је већ истакнуто, главну покретачку снагу евпаторијског терора почетком 1918. године чинили су крајње левичарски настројени морнари који су дошли из Севастопоља. Многи од њих су до тада или већ имали искуство обрачунавања с „класним непријатељима“ или су психички били спремни да их почине. У току првих месеци после октобарског преврата совјетска власт се на територији полуострва успостављала по истом сценарију. У вези с тим умесно је цитирати редове из сећања главног команданта Оружаних снага на југу Русије, генерал-поручника Антона Деникина:
„Опис пада кримских градова је потпуно истог карактера: ‘Граду су прилазили ратни бродови... топови су усмеравани на централни део града. Одреди морнара су силазили на обалу; у већини случајева лако су савладавали отпор малих јединица војске, које су још биле верне поретку и покрајинској влади (владама?), а затим су допунивши своје кадрове мрачним и злочиначким елементима из локалног становништва организовали бољшевичку власт’.“
Тело непознатог лица које је погубљено у Евпаторији у јануару 1918. године и које је море избацило у априлу исте године
Управо овај сценарио је реализован у Евпаторији. Особеност града представљало је то што је у њему постојала врло многобројна бољшевичка партијска организација чији су чланови били заступљени у локалним органима власти, а такође су имали везе у синдикалним организацијама. Под утицајем Лењинових присталица налазио се чак и штампани орган локалног Совјета – лист „Револуционарна Евпаторија“. А захваљујући чврстим везама које су биле успостављене са радницима штампарије ови су бесплатно слагали и штампали бољшевичке летке који су се затим слали у Симферопољ и тамо делили међу различитим организацијама.
Такође, треба истаћи да су већ у јесен 1917. године крајњи левичари у Евпаторији започели организацију борбне дружине и да су у том циљу набављали оружје и опрему. Међу евпаторијским бољшевицима било је много политички активних и радикално настројених радника који су у прошлости учествовали у антивладиним демонстрацијама 1905-1907. године. Ови кадрови су такође били спремни да одлучно спроводе у живот своје идеје – између осталог и методом директног насиља.
– Како се односите према томе што градске улице још увек носе називе по именима људи који су учествовали у овим зверствима – на пример, Николаја Демишева, Василиа Матвејева или породице Немич?
После успостављања совјетске власти погубљени организатори терора су добили високи статус револуционарних хероја и мученика
– Људи чија сте имена навели не само да су имала везе са терором, већ су га активно спроводили. Ови људи нису учинили ништа добро у свом животу. Након пада совјетске власти на Криму 1918. године низ ових људи (Немичи, Матвејев, Демишев и неки други) су притворени и учествовали су као тужени у кривичном поступку који је водио Б. Пузанов. У марту 1919. године, кад се појавила опасност да би црвени могли заузети град сужњи су пребачени у керченски затвор, али су се на путу до њега побунили и покушали су да одузму оружје стражарима због чега су стрељани. Кад је у региону коначно успостављена совјетска власт они су добили статус револуционарних хероја и мученика и сахрањени су са свим могућим почастима у центру града који су терорисали.
Снимак места масовног стрељања које је у Евпаторији извршено 1. марта 1918. године, Евпаторија, 10. април 1918. године
– Трагедија црвеног терора на Криму почетком 1920-их година повезује се са именима Беле Куна и Розе Земљачки. Покушавајући да оповргнете тачку гледишта по којој је насиље које је преплавило полуострво 1920-1921. године представљало резултат зле воље појединих делатника на високим положајима ви тврдите да је то била акција заплашивања која је проистицала из саме суштине бољшевизма и његових теоријских основа.
– Кад је реч о очигледним злочинима совјетског система његове апологете често сличне догађаје објашњавају локалним „претеривањем“ или „ексцесима извршилаца“. Међутим, то потпуно неодрживо.
У најмању руку, у првим годинама совјетске власти политика бољшевика се састојала од поставки по којима је људи требало да буду убијени само зато што су припадали одређеним социјалним слојевима. Још пре октобарског преврата за ову делатност је направљен велики теоријски темељ који се, са своје стране, безирао на идејама марксизма чији су утемељивачи насиље сматрали „бабицом историје“. Карл Маркс је у мају 1849. године говорио о „револуционарном тероризму“ као о једином средству за „скраћивање и поједностављивање... крвожедне агоније старог друштва и крвавих мука порођаја новог друштва“ и претио је постојећој власти:
„Ми смо немилосрдни и... нећемо сакривати тероризам лицемерним фразама.“
Ексхумација тела на месту масовног стрељања. Евпаторија, 10. април 1918. године
Лењин је говорио да је „марксизам теоријско образложење за уништавање класа“
Фридрих Енгелс је 1853. године мирно расуђивао о „комунистичким експериментима“ који ће се ускоро вршити „под притиском пролетерских маса“ и због „неблаговремености“ оваквих дејстава марксисти се „неће сматрати само чудовиштима, за шта нас је баш брига, већ и будалама, што је много горе“.
Није случајно говорећи 7. новембра 1918. године на митингу-концерту радника Сверуске ванредне комисије Лењин изјавио:
„Кад нас неко прекорева за суровост ми смо у недоумици како је могуће да људи заборављају најелементарнији марксизам.“
Затим је у свом говору од 7. априла 1920. године на III Сверуском кнгресу професионалних савеза лидер бољшевика говорио да је „диктаторска инокосна власт не противречи социјалистичкм демократизму“ и да је „марксизам теоријско образложње за уништавање класа.“
Идентификација тела
Уосталом, у Лењинове присталице су се у једнакој мери надахњивале праксом из времена велике Француске револуције копирајући је где год су могли. Насиље за бољшевике није било само и толико средство за гушење реалних, потенцијалних и умишљених непријатеља, колико универзално средство за управљање државом и друштвеним животом. Принудне методе су се примењивале чак и у изузетно мирним активностима, као што је, на пример рад на чишћењу улица. У целини, и Лењин и бољшевици нису мрзели само царску Русију и Русију привремене владе, већ су негирали и покушавали да униште цео постојећи поредак ствари.
Спомен-крст на жртве бошљевичког терора у Евпаторији. Јул 2019. године
У условима раног совјетског система трагични догађаји који су се десили на Криму почетком 1920-их година били су логични. Истаћи ћу да се црвени ни после завршетка Грађанског рата нису одрекли испробаних средстава на која су се тако навикли. Све до прве половине 1950-их година друштвено-политички процеси у земљи су се одвијали тако што се у државној политици у великој мери примењивала пракса насиља и принуде.
Сада је објављено прилично много литературе у којој се идеализује совјетска прошлост. Уверен сам да је овакав приступ неприхватљив пошто је једностран
– Ускоро ће бити објављена још једна ваша књига „Забрањене странице историје Крима. 1917-1991. године“. За кога су забрањне, кад и захваљујући коме?
– Одабрани назив књиге која се припрема за штампу није случајан. То је истовремено и метафора и конкретна дефиниција.
Од совјетских времена је формиран парадни портрет историје региона, у којем су пре света приказана херојска дела. Међутим, стварност је много сложенија.
У књизи која је настала на основу циклуса предавања одржаних у Симферопољу у Дому књиге „Матерњи говор“ размотрене су појаве из свакодневице совјетског Крима као што су проблеми у кући, криминал, корупција, политички прогони, појаве неслагања у мишљењима и дисидентске појаве, као и државно-црквени односи. До средине 1980-их година ове „непарадне“ стране живота су претежно спадале у табу теме. Без обзира на огромно интересовање за њих за време „перестројке“ и 1990-их година ове аспекте и даље треба проучавати.
Данас је издато прилично много литературе у којој се идеализује совјетска прошлост. Уверен сам да је такав приступ неприхватљив пошто је једностран. Треба приказивати комплетну слику без изостављања мрачних страна. Управо то омогућава да се у већој мери схвати истинска вредност постојећих достигнућа.