Руска православна школа за арапске девојчице у Витанији у близини Јерусалима и Светој земљи је вероватно позната целом православном свету. Сада се у суштини обрела у зони ратног сукоба који је избио у сектору Газа. Како се осећају деца чија родбина се тамо налази? Како им наставници помажу да остану деца и како сама издржавају овај пакао? О свему томе разговарали смо са монахињом Маријом (Вал), сестром манастира Свете Марије Магдалине која већ 18 година обавља послушање директора ове школе под патронатом Духовне мисије у Јерусалиму Руске Заграничне Цркве.
Ученице православне школе у Витанији
– Имате 374 ученице из целе Свете земље, углавном из Палестине. Да ли су сада све оне и њихови наставници безбедни?
Чак и много пре садашњих догађаја било је ситуација кад постаје јасно да безбедност постоји само у Господу
– Знате, откако сам дошла у Свету земљу појам „безбедности“ се за мене веома променио. Чак и пре садашњих догађаја било је ситуација или периода који су јасно постављали све тачке на „i“ и кад постаје јасно да безбедност постоји само у Господу.
Доживела сам врло поучно искуство (чак се ни не сећам пре колико година), кад сам тек ступила на дужност директора. Тада се заоштрио сукоб између Израела и Хезболе у Либану, и паљба и бомбардовање су се одвијали у том делу земље, на северу. То се десило у току лета, и једна од наших девојчица-хришћанки из интерната која је имала 12-13 година отишавши кући на распуст обрела се у превеликој близини северне границе. Све време је морала да проведе у склоништу.
Ова девојчица ме је назвала и замолила је да дође у манастир. Наравно, одмах сам била спремна да одем по њу, али ми мати игуманија није дала благослов за путовање: није било безбедно, зато што се унаоколо пуцало. Покушала сам да решим ситуацију и обратио ми се један возач таксија, муслиман, који је предложио да крене по њу. Имао је око 60 година и знала сам да има осморо или десеторо деце, велику породицу. Питала сам га: „Зар се не плашите? Да ли схватате да је то и за вас опасно? И ви имате породицу, децу...“ И дан-данас се сећам његовог одговора у тешким ситуацијама. Рекао је: „Чујте, сестро! Ако је моје име написано на том пројектилу пронаћи ће ме чак и ако се будем крио у склоништу. А ако на њему нема мог имена, чак и ако му се нађем директно на путу, свеједно ће ме мимоићи.“
Монахиња Марија (Вал)
То је оно што човек учи у сличним ситуацијама. А ситуације се у Светој земљи мењају прилично често. Ништа не очекујете, идете некуд уобичајеним послом – у манастир, на пошту, у продавницу – и одједном ниоткуда врца варница која се у најкраћем року разрасте у пламен... Барем од изненађења почнете да се молите – а Господ заузврат умири ову олују у усталасаном овоземаљском мору. Умири је да бисте могли да прођете по води.
– Кад смо се договарали о интервјуу рекли сте да је школа отворена и да је то већ само по себи добро? Да ли то значи да је ситуација толико опасна?
– Да, ситуација је опасна. Премда није прва и бојим се да није последња ове врсте. И школа која ради у таквим условима је – барем за нашу децу – симбол нормалности у њиховом обичном животу. Нешто стабилно и обично што имају. Могућност да остану деца и да наставе школовање.
Многе школе око нас се затварају због различитих разлога. Понекад и због безбедности: човек се свеједно плаши да преузме одговорност и да ризикује. Међутим, многе државне школе сад једноставно немају новац за плате и прелазе на онлајн-школовање. И то је наша реалност.
– Али ваша школа у потпуности наставља са радом, без обзира на све ове потешкоће?
– Ми настављамо редован рад, што се каже, „лицем у лице“. Наша управа сад чак има већу одговорност: треба пажљиво да прати ситуацију и да процењује ризик – да ли родитељи могу да доведу децу у школу и да их на време одведу, да ли сама деца могу да дођу до куће.
Сада је у нашој Витанији све мање-више мирно. Међутим, неки наши наставници живе у Јерусалиму или Витлејему, и они чине најрањивију групу, излажу се опасности на путу до посла. На граничном прелазу сад није безбедно, ситуација је непредвидива и човек се може суочити с проблемима тамо где их најмање очекује.
– Вашу школу похађају девојчице из Палестине, врло мале. Како се осећају, шта их брине?
Ова деца се прерано и у превеликој мери суочавају са превеликом свирепошћу и агресијом
– Пре свега, у нашу школу не иду само девојчице из Палестине и нису тако мале. Како се осећају? Па како могу да се осећају деца у зони ратног сукоба? Сада су емоције свих снажне. Нема сумње да њихови родитељи гледају превише вести и да се ова деца прерано и у превеликој мери суочавају са превеликом свирепошћу и агресијом. Трудимо се да говоримо одраслима: „Заштитите своју децу, све то утиче на њих.“ С наставницима такође дискутујмо на ове теме. И прво што говорим свима унаоколо: ако се чак и у овој ситуацији повећало време које проводите гледајући вести, али се није повећало време молтиве, очигледно идете у погрешном правцу.
– Све ове емоције негативно утичу на психу и духовно стање деце. Како се може ублажити овај деструктивни ефекат?
– Па, као прво, деца су већ рођена у овом сукобу, у овом конфликту, само што је он сад „на вратима“: негде куца, а негде упада. Авај, ово није прва ескалација напетости ове врсте. Нисам била овде за време инфитада, али су ми људи причали да је и тада било ужасно. Колико год тужно било, ово је „само“ још један у низу таласа насиља, „следећи талас“ који утиче на децу. И ми, одрасли, смо дужни да их колико је то могуће заштитимо, као и да им омогућимо да кажу и да попричају с нама о томе о чему размишљају, шта осећају, шта виде и шта им се дешава. То је оно што покушавамо да пренесемо родитељима.
И у овом случају, отворена школа је симбол нормалног живота, то је стабилност која је деци толико потребна. Без обзира на све, школа је отворена, настава се одржава, има домаћих задатака, има испита и обавеза. И човек треба да се брине за своје образовање, посебно ако ће после данас ипак наступити сутра, и после све садашње таме ипак ће зарудети зора... Управо они, ова деца ће сутра сносити одговорност, а за то им је потребно образовање.
Школска настава
И наравно, кад с човек осећа рањиво и незаштићено и кад је окружен злом, једини пут којим помоћ може доћи јесте Господ. Обавезно треба да се молимо! Треба да градимо своје односе с Богом, да поново размотримо свој духовни живот. Сви смо се неозбиљно односили према томе и зато зло тако лако надвлада.
– Сада у Светој земљи нема ходочасника, а то значи, да ни мисија РПЗЦ, ни школа не добијају прилоге. Како ми и читаоци овог интервјуа, можемо да вам помогнемо? Каква врста помоћи вам је потребна – можда не само материјална, већ и духовна?
– Наравно, пре свега је потребна молитва. Било која молитва. Чак и „најмања“, зато што се кад их има много на крају крајева обједињују у велику реку. Кад се много људи моли заједно Бог има много већу могућност да се умеша и да промени ситуацију. Зато бих рекла да је за нас пре свега важна духовна подршка. Сви ми треба поново да размотримо свој духовни живот и да схватимо шта се дешава у нашим односима са Господом, да схватимо како лако дозвољавамо греху да уђе у наш свакодневни живот и самим тим дајемо свој „допринос“ тами око себе. А то значи да сви треба да схватимо да нам је потребно покајање.
Што се тиче материјалне подршке, да, и она нам је потребна. Ситуација се, можда и помало, али ипак погоршава. Међутим, у току свих година колико живим у Витанији заиста не могу да објасним како финансијски опстајемо. У ствари, чуда не само да се „дешавају“, већ се „чине“ и то непрестано. Неколико пута се дешавало да смо у најтежим тренуцима добијали врло велике прилоге који су нас „извлачили из провалије“. Међутим, већина људи шаље врло мале износе: по 10, 20, 25 и 50 долара. Ипак, кад се све то сабере, из месеца у месец можемо да живимо: заиста „зрно по зрно“.
Сад су у Светој земљи остале само шачице хришћана. Ми смо овде заиста мало стадо
Разумете, сад су у Светој земљи остале само шачице хришћана. Ми смо овде заиста мало стадо. Молимо се да нас Господ не остави Својом милошћу. Врло нам је тешко да преживимо, и потребна је спољашња помоћ, из хришћанског света. Ми у Светој земљи смо „срце хришћанства које бије“. Не само да живимо овде, већ се и молимо и чувамо светиње. И сви одлично знамо шта се дешава кад срце стане, зар не? Треба водити рачуна о срцу. Мало нас је и наше мало стадо треба да се осећа као јединствено Тело Христово. Треба да осетимо јединство које сви добијамо за време причешћивања из Путира и да уђемо у дубину овог разумевања.