Дана 28. новембра 2023. године Његова светост патријарх московски и целе Русије Кирил говорио је на пленарној седници XXV Светског руског народног сабора „Садашњост и будућност руског света“.
Срдачно поздрављам све вас који сте се окупили на седници Светског руског народног сабора, на његовој јубиларној XXV седници. У време кад је наш Сабор основан неки су сматрали да неће дуго живети. Многи су сматрали да је то неуспешан покушај који ће несумњиво доживети неуспех у условима вишенационалне државе или који ће деградирати објединивши маргиналне снаге квазипатриотског усмерења. Слична иронија присуствовала је у свести неких политичких и друштвених прегалаца, али је затим све постепно почело да се мења, зато што је већ после првог Сабора било јасно: Светски руски народни сабор има потенцијал који оправдава и који ће оправдати његов назив. И данашње, XXV заседање несумњиво подвлачи одређену црту испод ове четвртине века. Код многих од нас, овде присутних, јубиларно заседање изазива одређене мисли, наде и очекивања, а код неких можда и бојазан, зато што у нашем свету није све тако једноставно. Али с друге стране, постоји увереност у то да је манифестација као што је Светски руски народни сабор апсолутно неопходна и важна.
Наравно, много тога се десило за 25 година. Видели смо и добро, и лоше, и мислим да нам је потребан искрен разговор о ономе што нам је пошло за руком и о ономе на чему још треба да радимо, што захтева извесне корекције кад је реч о питањима која имају велики стратешки значај за живот нашег друштва, за духовни развој народа и јачање свих страна живота наше отаџбине. На ова размишљања нас подстиче и тема овогодишњег јубиларног сабора – „Садашњост и будућност руског света“.
Сећам се како је овај друштвени форум основан пре тридесет година, далеке 1993. године. У условима свеопште пометње био је изузетно тражен и актуелан покушај проналажења принципа за постизање слоге. Покушаји стварања извесног заједништва које би могло да акумулира идеје и мисли које народу помажу да изгради схватање будућности, нису увек крунисани успехом. Међутим, тема руског света и будућности Русије била је толико важна и трагање је било толико интензивно, носило је стваралачки потенцијал, да није могло да се разреши у дугој друштвеној дискусији. Тако се постепено родила идеја оснивања друштвеног форума на којем би сви они који су осећали да припадају руском народу и руској култури, којима је било стало до онога што се дешава у друштву, могли да разматрају постојећа питања и да деле са другима своје идеје. Важно је било створити простор за слободан и искрен дијалог о судбини отаџбине како би се консолидовале здраве друштвене снаге спремне да раде на обнови Русије формулишући одговоре на сложене изазове времена који би били прихватљиви и за грађане који нису Руси по националности. Такав је првобитно био задатак Светског руског народног сабора: да не одричући се своје „рускости“ и нипошто не умањујући „рускост“ чинимо све како бисмо служили целокупном многонационалном народу наше земље.
Све интензивније и упорније је у то време почела да се разматра тема духовних извора наше самосвојности. Све чешће је почела да звучи синтагма руски свет за изражавање специфичног културног феномена Русије. Излажући реферат далеке 2004. године истицао сам да је употреба овог појма након скоро десет година од оснивања Светског руског народног сабора повезана и са тим што се у протеклим годинама Русија напокон аксиолошки оредила и почела је да бива свесна себе као земље која као наследница богате православне традиције која има кључни значај за формирање односа према појавама у социјално-политичкој, економској и духовно-културној области, која је у стању да озбиљно проучава ове проблеме и да их отворено разматра, између осталог, у оквиру Светског руског народног сабора. Притом би било погрешно – и ми смо то одмах рекли, оснивајући Светски руски народни сабор – да се руски свет схвата у уско националном, етничком смислу, и да се овај појам ограничава тренутним политичким границама, те да се под руским светом подразумева искључиво Руска Федерација. Управо због тога су у нашим саборима од самог почетка учествовали људи који живе далеко ван граница Руске Федерације.
Подсетићу на важне речи које су исказане пре скоро 20 година и које ни данас не губе актуелност:
„За нас руски свет није етнички појам. Руски свет обухвата и све народе који припадају другим религијама, али деле исте вредности друштвеног живота са руским народом. Управо Русија која је свесна да је православна, у стању је да одржава у јединству различите културе. Русија је у току векова створила механизам саживота различитих култура и религија које прихватају исте друштвене вредности, али чувају своју верску самосвојност.“ 1)
Употреба појма руски свет у руском друштвеном дискурсу изазвала је много снажних осећања, како у земљи, међу присталицама либералног модела развоја, тако и међу нашим, како се данас обично каже, западним „партнерима“ који су у овом појму видели очигледне знаке препорода руске самосвести. Уједно, сама идеја духовно-културног света не представља ништа ново. То није измишљотина ума, већ устаљени феномен који карактерише развој одређеног типа културе која је у току успешног живота створила јединствену парадигму вредности. Управо о томе бих желео да кажем неколико речи.
Дакле, о самој формули руског света. А формула је следећа: културна разноврсност: од римског до руског света.
Шаролика сложеност људских цивилизација која се испољила у историји безусловно представља дејство мудрог Промисла Божијег. То је „богатство историјске баште Божије“ 2), као што је о томе писао Иван Иљин, истичући да је Русија позвана да покаже разноврсне дарове које је Свевишњи Творац даровао нашем народу. Истина, народи не користе увек по савести и можда неће увек тако користити таленте који су им дати, за шта данас, нажалост, видимо много примера. Наравно, сличних примера је било и у прошлости.
Неким културама је својствено да излазе ван природних националних граница и да превладавајући етничку затвореност саме постају извор развоја других народа, те да утичу на њихово друштвено уређење и духовни живот. Овакво ширење културе се у прошлости често одвијало уз употребу војно-политичких метода, доводило је до стварања читавих културних ареала – културних светова. Историја се сећа мноштва сличних примера. Тако је познати Paх Romana представљао симбол највеће моћи Римског царства, Pax Hispanica – време процвата Шпаније која је свој утицај проширила на јужноамеричке земље, а Pax Britannica је означавао период светске владавине британског колонијалистичког поретка.
Данас се говори о Pax Americana – културном и геополитичком савезу који је настао око Сједињених Америчких Држава које представљају језгро посебног економског, политичког и идеолошког система. Не заборавимо да постоји огроман арапски свет који обједињује земље арапске културе. Не само то, на основу социокултурног заједништва оснивају се и читаве организације, на пример, Арапска лига или Савез јужноамеричких нација у којем су удружене земље Латинске Америке.
Списак ових културних светова је дугачак. На крају крајева, и наша православна браћа-Грци већ много векова говоре о постојању грчког света и опевају велике вредности хеленизма и то ни у коме не изазива негодовање. Али чим смо изразили очигледно, односно да постоји ареал руске културе, руски свет – дигла се велика бука кад смо формулисали ову мисао и почели да је развијамо! Колико су апсурдних и измишљених оптужби изговорили наши наводни пријатељи и недобронамерници!
Народна мудрост гласи да се кривац сам одаје. Зар се у оквиру руског света родила концепција „осе зла“ или идеја „светског полицајца“? Зар смо ми смислили тему „укидања културе“ која запањује својим цинизмом и духовним варваризмом? Зар ми осталом свету намећемо хегемонију приказујући је као свеопште добро за сав остали свет које нема алтернативу? Мислим да је одговор очигледан.
Желео бих да истакнем да се упркос увреженом мишљењу сам појам руског света уопште није појавио 2000-их година. О самосвојности руске цивилизације размишљали су многи истакнути писци и филозофи. То је заиста упечатљив низ титана домаће културе: Николај Данилевски, Николај Берђајев, Владимир Соловјов, Николај Лоски, отац Сергије Булгаков, Лав Карсавин, отац Павле Флоренски, Семјон Франк, Иван Иљин и напослетку Фјодор Михајлович Достојевски који је аутор термина „руска идеја“. И то је само мали број имена са дугачког списка мислилаца који су се у свом стваралаштву надахњивали идејом руског света.
Ни из далека се не можемо сложити са свим у њиховим размишљањима. Свако од њих је на свој начин стављао акценте описујући феномен Русије и руске самосвојности. Међутим, ослањајући се на њихову интуицију и прозрења можемо да преузмемо нешто врло драгоцено додавши томе оно што смо доживели и схватили у сопственом духовно-културном искуству у протеклим деценијама. У чему се састоје кључна својства руске идеје која у суштини представља вредносни темељ руског света као посебног духовног и културног поростора? Како гласи формула руског света?
Кад се користи термин „нација“ обично се има у виду заједница људи који говоре истим језиком. Међутим, у случају са руским народом постоји занимљива нијанса. Може се десити да руски емигранти, рецимо, у другом и трећем колену, једва говоре руски, али да се ипак сматрају правим Русима и да се са чежњом у души сећају историјске домовине. О томе могу да говорим на основу сопственог искуства, јер сам због службе прилично дуго живео у западној Европи. Осим тога, не изјављује сваки човек који говори и пише на руском као на матерњем језику да је самим тим припадник руског народа. Чак и више од тога, неки се отворено одричу својих националних корена сведочећи о неприхватању руског културног кода. Нека им Бог суди. Одбацивање сећања на претке је појава која заслужује недвосмислену поругу у нашој духовној традицији. Дакле, нема сумње у то да је питање језика важно, али да нема одлучујући значај. А шта има?
Одлучујући значај има јединство културе које се састоји у свести народа о заједничкој историјског судбини и заједничким духовно-моралним вредностима, из чега, са своје стране, проистиче јединство погледа на свет.
Истичем – управо погледа на свет, а не идеологија. Ове ствари се нипошто не смеју мешати. Идеологије се могу мењати у зависности од политичке ситуације – због тога је јединство на таквој основи нестабилно, непоуздано и може се распасти у случају неповољних услова. Наша земља то добро зна на основу жалосног историјског искуства минулог столећа. Управо имајући у виду негативно, али ипак драгоцено искуство у важећем руском Уставу 3) је забележена забрана успостављања заједничке државне обавезујуће идеологије.
У одговор на питање низа друштвених сила које обавезно желе да имају извесну националну идеју могу само да поновим: ми је већ имамо. Шта човека може боље и ефикасније да мотивише на стваралачки рад на добробит друштва од искрене љубави и оданости домовини?
Онима који заиста воле земљу, свој народ и културу није потребна никаква идеологија. Ништа не треба смишљати и измишљати. Све главно већ имамо: изузетно богату духовну и културну традицију православља, јединствено драгоцено искуство заједничког мирног живота и сарадње с пуно поштовања са представницима других нација и религија. Треба само да будемо достојни наследници својих предака и да живимо у складу са уверењима како се речи и дела не би разилазили.
Враћајући се дефинисању формуле руског света могу да кажем да је руски свет пре свега заједништво светиња. Ову реч не користим само у верском смислу, премда нема сумње да је он веома значајан. Заједништво идеја везаних за поглед на свет и моралних вредности обједињује људе различитог етничког порекла, различитих вероисповести и културних традиција. У томе постоји нешто ирационално, као што је истицао Николај Александрович Берђајев 4). Уосталом, исто тако је очигледно ирационална и мржња противника руског света.
Шта нас то повезује? Шта је за нас свето?
Кључни појам и заједнички именилац у формули руског света представља традиција. Традиција – и то следи из самог унутрашњег облика речи, јер традиција у преводу са латинског дословно значи „предавање, преношење“ – пре свега обезбеђује везу између нараштаја, чува и преноси људима вредно духовно и културно искуство. Без овог искуства није могуће ни постојање народа, ни чврста и стабилна државност, која у суштини представља видљиви израз воље нације за друштвену самоорганизацију.
Руски народ је увек болно доживљавао раскид са традицијом касније покушавајући да залечи ове ране. Тако је било у XVIII веку у време неконтролисаног културног утицаја Запада и његове апсолутне доминације у руском друштвеном животу – а у следећем веку су, подсетићу, велики допринос обнављању целовите руске културе дали истакнути руски писци, и можда пре свега Александар Сергејевич Пушкин. Може се рећи да је од ове обнове почео снажан процват домаће културе која је свету подарила многе истакнуте писце, сликаре и композиторе.
Међутим, још трагичнији раскид десио се у ХХ веку кад су нове власти заузеле правац одлучног одрицања од наслеђа прошлости објавивши да ће до темеља уништити стари свет и да ће на његовим крхотинама изградити нови. Православна традиција која је од памтивека одређивала живот руског народа и која је одгајила његове најбоље моралне особине била је одбачена исто као што је одбачена свака религиозност. Прогони Цркве и верника без преседана, свирепе репресије против свештенослужитеља, и то различитих религија, не само православног клира представљају жалосне плодове делатности тадашње власти. Знамо шта се на крају десило. Не може опстати кућа која се гради на песку, како нам каже Јеванђеље (Мт. 7: 26-27). Испоставило се да је земља поред све своје војнополитичке моћи и снажне идеолошке пропаганде недовољно јака грађевина. И ми смо учествовали у свему томе: једни активно, јер су били ангажовани у друштвеном животу, а други – у узрасту кад још увек нису могли активно учестовати. Међутим, сви се сећамо времена из којег треба извући правилне лекције.
Ако се уништи духовни темељ живота народа дешава се катастрофа. Пре свега у срцима људи где се, по речима Достојевског, води главна битка добра и зла, где се ђаво с Богом бори. Хвала Господу, три деценије након одрицања од политике државног атеизма постепено смо успели да поправимо ситуацију.
Данас се активно граде православни храмови и манастири у Русији и у другим земљама у којима Руска Црква има канонску одговорност. Ова чињеница увек оставља снажан утисак и изазива нескривено чуђење многих верника на Западу где се хришћански храмови, напротив, затварају и преправљају, у најбољем случају у концертне сале, а понекад чак и у кафиће и ноћне клубове.
Посебну захвалност бих желео да изразим државном руководству Русије и Владимиру Владимировичу Путину због сталне и велике пажње коју посвећују духовној компоненти живота народа, због схватања посебне историјске улоге православне традиције у настанку и развоју руске културе и руске државности.
Већ сам више пута говорио и опет понављам: живимо у заиста повољно време. Ретко Господ даје тако јединствену прилику: можемо да градимо конструктивне и добронамерне односе између Православне Цркве и других верских заједница и државне власти. Ово се вероватно по први пут дешава у историји Русије. Чак и у време кад се земља називала православном империјом није било таквог разумевања и једномислености у решавању важних питања која се односе на јачање традиционалних духовно-моралних основа у животу народа.
Већ сам наводио овај пример. Кад је Александар I понудио кнезу А. Н. Голицину да постане обер-прокурор Светог владајућег синода, овај се зачудио и збунио, па је тихо рекао: „Господару, знате да сам ја масон и безбожник. Како могу бити обер-прокурор Синода?“ Цар је на то одговорио: „Иди, добро ћеш обавити посао.“ И тако га је и обавио...
Разговор о кризним појавама увек нас подстиче да се сетимо етимологије саме речи криза. Шта је „криза“? Криза се са грчког дословно преводи као суд. Од тога начина на који ћемо одговорити и реаговати на неки озбиљан проблем зависиће реалан квалитет нашег духовног живота, суд наше вере. Као што је већ речено, традиција представља заједнички духовно-културни именилац руског света. Данас се на традицију врши снажан притисак, неки покушавају да је дестабилизују, како изнутра, тако и споља.
Сад ћемо се потрудити да ову реч – традиција – испунимо конкретним појмовима.
Породица је основа руског националног живота и унутрашњи бедем традиције руског света који има кључни значај за све верске културе. Као главна школа васпитања личности породица не само да помаже човеку да спознаје свет око себе, већ га учи љубави, доброти и самилости, даје му најважније моралне представе и оријентире.
Традиционална породица се пре свега неколико деценија сматрала нечим природним као ваздух. Никоме није падало на памет да позива на стварање породица и рађање деце. Међутим, између осталог, захваљујући спољашњим утицајима који се преносе у друштвеном простору наше земље одређени део људи је убеђен да је традиционална породица рудимент. На тај начин се наш народ гуши и остаје без ваздуха који је животно неопходан.
Са тугом сам сазнао да се у домаћој филмској индустрији појављују филмови који пропагирају сурогатно мајчинство и којима се оправдава ова метода превладавања бездетности, између осталог, посредством саосећања према брачним паровима који не могу да имају деце. Наизглед, то је веома добро – саосећати с људима који пате и не могу да имају дете. Међутим, одлично знамо куда често води пут који је поплочан добрим намерама.
Једном је наша земља одредила себи циљ да открије тајне атомског језгра како би се заштитила. Никакви ресурси нису жаљени ради решавања овог задатка, јер се сматрало да без тога наш народ неће сачувати слободу и само право на живот. Сигуран сам да је данас управо чување народа и обнова традиционалне породице услов за опстанак земље и циљ зарад чијег постизања не треба жалити никакве ресурсе, ни материјалне, ни интелектуалне ни организационе. Не смеју се жалити материјална средства за развој породице – треба стварати одговарајуће услове за квалитетан живот породица са више деце, између осталог, тако што ће им се помоћи да добију стан, стекну образовање и тако даље.
Посебно ме срце боли због нерешеног проблема абортуса коју често покрећем у разговору са државним властима на различитом нивоу. То је без преувеличавања права национална несрећа која подрива будућност нашег друштва и разара представу о вредности људског живота.
Међутим, решавање проблема абортуса се не налази само у равни законодавних забрана. Веома је важно да се обавља просветни рад, између осталог, у школи и да се код деци одгаја поштовање према људском животу, љубав према родитељима, према рођеној земљи, нашим моралним вредностима и идеалима. Без љубави која делује у слободном моралном избору никакве забране не могу кардинално да промене ситуацију. Без љубави све то постаје бездушан систем кажњавања који ће човек увек покушавати да заобиђе лукавствима.
Борба против абортуса, наравно, није једина мера за промену демографске ситуације. Знам да је Декретом председника 2024. година проглашена Годином породице. Захваљујем се Владимиру Владимировичу на овој иницијативи и надам се да ће се планирана државна подршка институцији традиционалне породице наставити и у наредним годинама.
Сад неколико речи о миграционој ситуацији као болној тачки. Заиста, тема миграције је у Русији актуелна и није свима пријатна. Међутим, ово питање је изузетно важно у контексту онога што је речено о чувању руске културе. Савремени миграциони процеси и њихов текући карактер представљају озбиљан спољашњи изазов нашој културној традицији. Погрешна миграциона политика може довести до најжалоснијих последица по руски свет и по Русију као његово духовно-културно језгро.
Сад је у јавном простору популарна идеја да су мигранти конкурентна радна снага и да зато друштво треба да се помири са последицама које има практично неограничени доток стране радне снаге.
Наравно, нисам упознат са свим аспектима овог проблема и претпостављам да је у економском смислу прилично тешко потпуно изаћи на крај без миграционог кретања. Међутим, то уопште не значи да оно ни на који начин не треба да се регулише и ограничава.
Масовне бујице миграната који не знају руски језик и који немају потребне представе о руској историји и култури, о нашој традицији и обичајима, дакле, који нису у стању, а често и не желе да се интегришу у руско друштво мењају обличје руских градова, доводе до деформације јединственог правног, културног и језичког простора земље. У неким од највећих градова настају и активно се развијају затворене етничке енклаве које представљау расаднике корупције, организованог етничког криминала и незаконите миграције. То не треба прећуткивати. Ми никога не вређамо: међу онима који су дошли у Русију да нешто зараде има много честитих људи који се с поштовањем односе према руском народу, нашој традицији, Православној Цркви и вери, али има и људи с другачијим интересима и циљевима.
Нажалост, дневници су препуни вести о агресивном понашању миграната према нашим грађанима. Случајеви насиља над женама, увреде које су им упућене и непоштовање старијих људи – све то изазива праведно негодовање многих наших сународника који желе да виде строжи и пажљивији однос безбедносних органа и државне власти према овом проблему.
У истој мери друштвену напетост и раст неповерења поспешује то што руско држављанство све чешће добијају мигранти из земаља чије се културно-цивилизацијске карактеристике озбиљно разликују од оних које постоје у нашој отаџбини. Истовремено, процедура добијања личне карте људи који говоре руске и који су Русији културно блиски остаје бирократски компликована. И поставља се питање: зашто је једнима прилично лако да добију држављанство, а другима врло тешко?
Нипошто нисам против људи који желе поштено да раде у нашој земљи, али треба да им буде потпуно јасно: ни добит коју доносе руским предузетницима, ни то што имају руску личну карту не значи да не треба да поштују руско друштво, руски народ и нашу традицију.
Желео бих да истакнем: осим економске користи постоје изузетно важна стратешка питања живота државе и друштва, наша традиција, језик, закони, култура и обичаји. Вредност добити не може бити изнад вредности државе која је спремна да брани итересе државотворног народа.
Истичем: овде се не ради о томе што већина радника-миграната нису хришћани. Не! Да су хришћани, на пример, припадници друге конфесије, који су дошли из другог региона и донели своје обичаје, традицију и културу то би такође могло да изазове одређене проблеме.
Сигуран сам да сви ми – како православци, тако и муслимани у нашој земљи, с којима заједно живимо – желимо да се Русија сачува у оном облику у којем се формирала у вековима свог живота. Ако се значајан део руског многонационалног народа замени другим народима који иду својим историјским путем и не прихватају наш идентитет, наша земља ће постати другачија, потпуно другачија и неће много ће личити на Русију.
Уверен сам да је Русији у овим условима потребна значајна корекција миграционе политике. Животна пракса је показала да се проблеми с мигрантима не могу ефикасно решити помоћу покушаја договарања с националним дијаспорама и клановима који не само да су спремни да се снажно заложе за свог представника како би га избавили од праведне законске казне, већ и да се на сваки начин свете онима који су се усудили да се обрате безбедносним органима пријавивши злочин.
Треба размишљати и озбиљно анализирати какво може бити решење миграционог проблема, између осталог, треба преузети искуство других земаља које су се суочиле са сличним изазовима. Међутим, главно је да тај проблем треба проучити. Он се нипошто не сме гурати под тепих, не сме се говорити да се ништа не дешава или изјављивати: „Ми не можемо другачије, недостају нам радне резерве.“ Овај проблем треба да се налази на дневном реду ради јавног разматрања, и наравно, треба га узимати у обзир приликом доношења одлука на нивоу државе. Враћајући се речима које сам изрекао пре давадесет година, поново бих желео да истакнем: Русија је у стању да одржава јединство различитих култура и народа онда и само онда кад је свесна да је православна земља. И ове речи у људима који нису православци нипошто не треба да стварају осећај нелагоде. А ево зашто: пошто је стожер руске културе, православна вера је у руском народу одгајила све оне моралне особине које данас чине нашу самосвојност и захваљујући којима можемо да говоримо о руском идентитету и руском свету. А чуварка православља, ослонац и бедем духовне традиције руског народа је наша Црква која не само да је гајила и поучавала верну децу, већ је увек с њима делила све тешкоће и искушења.
Руска култура је, по прецизним речима Ивана Иљина, чедо добијено у страдањима историјских катастрофа и националних невоља које су се свако мало обрушавале на нашу земљу 5). Превладавање ових сурових искушења уз духовну помоћ Цркве помогло је да се у народу створи осећај солидарности – најважнија компонента руске културе која и данас одређује поступке многих наших сународника који су спремни да помогну у тешким ситуацијама људима које готово не познају.
Усвајање узвишеног хришћанског идеала братства створило је у нашем народу ону танкоћутност познату у целом свету, свечовечански руски дух и тежњу ка свејединству о којима су писали и Достојевски и Владимир Соловјов. Природна доброта руског човека, трпељивост и способност да мирно живи заједно са другим народима, не намећући своја уверења, формирали су јединствени модел државног и друштвеног уређења на основу полиетичности и мултикултурализма, као и међусобног поштовања представника различитих верских традција.
Осећај велике моралне одговорности који је својствен руском народу изнедрио је свест о неодвојивости судбине Русије и судбине целог света, а отуда и тежњу ка усклађивању и, колико је то могуће, решавању сукоба ван граница отаџбине.
И зато, ако се десила невоља, биле су нам блиске и Сирија, која је страдала од терориста, и Италија, коју је 2020. године задесила тешка пандемија вируса корона, помагали смо им по својим могућностима; ни афричке земље у којима влада глад нам нису нимало туђе. То је „културни тип светског бола због свих“ 6), као што је писао Фјодор Михајлович Достојевски.
Све ове важне компоненте помножене верношћу традицији дају коначну формулу руског света – културног простора високих духовно-моралних вредности.
Није довољно само да се поносимо историјом, победама и достигнућима предака, те да се одушављавамо културом и богатом културном баштином. Ако слична осећања нису поткрепљена доживљајем традиције у искуству, погружавањем у културу и конкретним делима, то представља опасну имитацију традиције.
Настало је време још веће одговорности Цркве за наш народ и нашу земљу. Данас, кад су многе силе устале против нас моја је дужност да вас позовем да се молите за нашу Цркву, за нашег председника Владимира Владимировича и за домовину која пролази кроз врло тешке животне околности, као и за братске народе историјске Русије. Ми се молимо за то да снаге које се данас налазе на првој линији борбе за слободу наше отаџбине буду јаке. Јер ако не буде постојала слободна Русија, неће бити ни Руске Цркве – наћи ће се и они који ће је издати изнутра и они који ће је прогутати споља. Нека не буде тако!
Хвала вам на пажњи.