Разговор са политикологом из Београда Огњеном Гогићем
Млади политиколог из Београда Огњен Гогић је приликом једне од својих посета Косову и Метохији посетио и Ораховац. Иако је у два три наврата радио у Грачаници и Косовској Митровици, а и сада с времена на време дође пословно, кад год може прикључи се и некој од поклоничких група које обилазе светиње и друже се са људима који живе у изолованим српским срединама.
Његов боравак у Ораховцу и Великој Хочи смо искористили да попричамо о разлозима његових долазака на Косово и Метохију, о утисцима који настају, али и о светињама и људима којима долазe у посету и са којима се дружи.
-Постоје различити разлози који су људима интригантни везано за Косово и Метохију, који их привлаче да долазе на Косово и Метохију, који се иначе баве овим простором, а ја некако посматрам то кроз своје наочаре политиколога и ја пре свега увиђам геополитички значај и интересантност тог питања и то не само у актуелном тренутку, него и кроз деценије и векове уназад. Тако да је негде и та политичка ситуација оно што је мене пре свега привукло да се бавим овим питањем. Сећам се тог периода најранијег детињства када сам почео да се интересујем за Косово и Метохију. Одрастао сам деведесетих година и тад је била ударна тема, нарочито у другој половини, када су се завршили ратови у бившим југословенским републикама и ја се сећам тих сцена када са породицом помно седим испред телевизора и гледам Дневник 2 на РТСу и слушамо вести. Онда сам касније како сам стасавао, сазревао, почео сам да читам, истражујем, посебно у средњој школи, и да се интересујем из разлога политичке природе, јер то био период мартовског насиља, погрома 2004.године, након тога преговори статусни... То је био веома динамичан и драматичан период, тад сам се заиста заинтересовао за тему Косова и Метохије и нисам се од тад одвојио од ње. Касније се отворила прилика да дођем на Косово и Метохију 2007, 2008. година, а нешто касније и да живим на Косову и Метохији. Тад сам открио и многе друге ствари везано за Косово и Метохију мимо тих политичких дешавања и превирања која су константа, открио једно цивилизацијско и културно историјско благо и богатство које овај простор баштини и које првенствено припада традицији и култури нашег народа. Ја сам желео да о томе више сазнам, да то више откријем, да боље упознам, и да сам колико могу пружим допринос очувању и промоцији тих вредности које наш народ баштини на Косову и Метохији.
Колико светиње, та наша културна баштина, значи некоме ко се, попут Вас бави политиком?
На Косово и Метохију редовно долазим по благодати, у последње две године у просеку једном месечно. Те благодати ми касније помажу мало да се и прочистим од других садржаја и тема којима се бавим, које су политичке природе, које заиста умеју човека да изложе одређеном немиру и шта више и шта горе да га поведу неком странпутицом. Када дођете у близини моћи, власти, долазе и разна искушења. И онда, долазим овде да обиђем наше светиње, да се приземим, да се подсетим на оно што је заиста важно и шта заиста траје, да бих задржао ту неку присебност и спокој. То је главни мотив и у том смислу волим да обилазим наше манастире. Скоро сам био у Гораждевцу, у близинi је Пећка Патријаршија, величанствено место које служи на част и на понос, и то је нешто што мене подсећа како је заправо изгледала величина српске државе и шта је то што ми можемо да учинимо и да понудимо свету. Ту су и Високи Дечани, Грачаница, Драганац, Бањска, Зочиште, Свети Архангели... места у која највише волим да одлазим, али ту су и мале српске средине које волим да обилазим широм Косова и Метохије. Данас знам свако српско село на Косову и Метохији, у сваком месту има нека црквица, капелица, или друга нека места која су посвећена неком делу историје, али ту постоји и нека мудрост која се задржала у самом народу. Ту ја долазим на извор за воду, ту ја долазим да би сазнао неке ствари, да бих спознао поглед на свет тих људи и то ми је драгоцено и то ми употпуњује слику живота.
Колико су Вам ти сусрети са људима и боравак на Косову и Метохији помогли да кренете да пишете чланке о Косову и Метохији?
Ја сам кроз студије и касније кроз професионални рад( пошто сам се специјализивао за области решавања сукоба и изградњу мира), бирао програме и касније радна места и имао сам прилике да пуно истражујем и пишем. То су углавном политичке анализе и то су текстови који се баве политичким дешавањима пре свега питањем статуса, али и уопште о питањима српско-албанских односа како на Косову и Метохији тако и између Београда и Приштине, али за разлику од многих других који се баве том темом и профитабилно, пуно новца из света је долазило, ја имам познавање терена. Ја често коментаришем дешавања у медијима у Београду, генерално у Србији и у региону и волим да да саслушам људе о њиховим искуствима из прошлости, о ономе што је везано за ратове деведесетих, касније и за период тежак за наш народ након 1999.године; упознам историјат дешавања и односа и ту сам видео да једно перо не може да захвати читаву стварност. Свакако и ко пише, ако има најбоље намере, увек је то једностраност, увек захватимо један део стварности. Да бисмо имали комплетну слику заиста је потребно имати различите изворе, а пре свега људе који живе ту и који су преживели сва та трагична дешавања.
Ви сте у сарадњи са Удружењем породица несталих и погинулих лица ,,Суза,, учествовали и у припремању књиге,, Када чекање и неизвјесност успоре ритам живота - судбине несталих и погинулих лица 1991-1995. године,, која се бави породицама, тј. људима који су изгубили неког у рату.
Да. Ја сам се кроз образовање а касније и рад бавио сукобима на просторима бивше Југославије. Недавно сам дошао у упознавање и сарадњу са Удружењем породица несталих и погинулих Срба из Хрватске ,,Суза,, које је желело да овековечи страдања и живот чланова породица који су пострадали од 1991-1995- чак и касније у пораћју, тј. након рата и ја сам се том позиву одазвао да помогнем у томе. Ценим приступ који су они одабрали а то је да у фокус ставе људске судбине, и људске трагедије. То сам научио од јеврејског народа, народа који је много страдао. Они се прилично баве сећањем на своје страдале и имају приступ који је исправан, јер хоће да памте те људе онакве какви су били . Свака особа која је изгубила живот у Холокаусту сећа се не преко мучних фотографија које сведоче то страдање и те бестијалности, него жели да их се сећа ко су они били док су живели, шта су радили. Та књига је збирка сведочанстава где су преживели људи из Хрватске говорили о страдалим члановима своје породице, о њиховом животу пре рата, али и о самим дешавањима током рата када се дешавају трагични догађаји, а након тога каква је била њихова борба за остваривање правде, проналажење тела, јер је реч о великом броју несталих људи.
Ви сте написали уводни текст за ту књигу?
Кроз те текстове ви можете да добијете пуну слику како је изгледао и живот и страдање једне особе и ја сам написао Предговор и помогао да приреде ту публикацију. У предговору сам истакао да је реч о врло важној и драгоценој грађи која служи свима нама да се упознамо са тим дешавањима, али и да запамтимо те људе. Ту сам апеловао да се такве књиге прочитају и колико год особа која је проживела рат и прича о тим дешавањима, она пролази кроз ретрауматизацију и секундрелативизацију. Та особа отвара своје ране поново, изнова проживљава трагедију коју је доживела . И онда сам ја реко кад су они већ сами смогли снаге да напишу та сведочанства, хајде ми да макар одвојимо време да их прочитамо. У књизи се налази сведочење и о Ђури Славују, новинару Крајишнику, који је отет у близини Велике Хоче 1998. године. О њему се до данас ништа не зна.
Та неизвесност, то чекање сведочи и о члановима породица које су изгубиле своје?
Породице чекају да сазнају истину и да сазнају околност и да нађу гробно место за то што је остало од те особе и то се показало, знам јако добро, и са простором Косова и Метохије да је људима потребно да сахране остатке, кости, да имају једно место где могу да спусте цвеће да гробно место и да нађу утеху. Нажалост, многи Срби са Косова и Метохије, из Босне и Херцеговине и Хрватске, то немају и живе у тој перманентној неизвесности.
Огњене, Ви сте члан Удружења ,,Подржи ме,,из Косовске Митровице. Шта то Удружење ради и који су пројекти актуелни на Косову и Метохији?
Након завршених мастер студија дошао сам на Косово и Метохију 2019.године. Живео сам прво у Северној Митровици, једно време радио и у Грачаници, али пре свега сам радио за неке НВО широм Косова . Мој однос са Косовом и Метохијом настављен је и после повратка у Београд, а остале су ту и неке пословне сарадње. То је више и волонтерски рад и рад из уверења . Удружење родитеља ,, Подржи ме,, из Косовске Митровице се бави децом и младима са сметњама у развоју. Ако ви уђете дубље у проблематику и упознате те људе, видите да мимо тог главног сукоба српско - албанског, постоји много динамичнији живот свих заједница, многи други проблеми, да у свакој средини постоје деца и одрасле особе са сметњама у развоју и инвалидитетом. Када се ми бавимо сукобима на том глобалном нивоу, какав има то значај геополитички, ми у потпуности занемарујемо и превиђамо да ту постоје људи који су посебно угрожени и који имају ментално физичке сметње, који живе на линији сиромаштва. Родитељи са севера Косова, из Косовске Митровице, су покренули Удружење, предвођено председницом удружења Иваном Ракић да би одговорили на ту небригу која постоји институционално за њихове потребе. Ви знате да на Косову и Метохији постоје два система и у малим српским срединама постоје неке институције (образовање, здравство и социјална заштита) који се пружају и даље од Републике Србије. Међутим, због разних околности, иако имате у општинама са српском већином два центра за социјални рад и српски и косовски, ниједан не пружа услуге тј. нема услова, и ја имам разумевање, јер ту постоје озбиљни кадровски и технички капацитети који су потребни за тако нешто. Тако да особе са инвалидитетом широм Косова и Метохије, нарочито у српским срединама су најугроженија група која овде живи и онда родитељи сами покушавају да надоместе одсуство те бриге, да организују различите радионице, програме, дружења, активности, да колико толико помогну тој деци, младима, да имају испуњено време, али и да развију неке вештине и знања да могу да се укључе и у образовање, и у рад и уопште живот.
Како могу људи да се укључе да подрже, да помогну раду Удружења?
Могу да прате рад Удружења. Ми смо активни на друштвеним мрежама, на фејсбуку и на инстаграму, имамо велики број медијских репортажа који се баве радом Удружења. Могуће је наћи под називом,, Удружење родитеља ,,Подржи ме,, Косовска Митровица,,. Нама су се људи, који су сазнали за нас, и сами јавили и питали шта можемо да урадимо. Свака подршка је добро дошла од хуманитарних акција прикупљања средстава и помоћи породицама и деци која живе угрожена и материјално. Морам да кажем да родитељ који има дете са сметњама у развоју не може да ради пуно радно време. Он мора да чува своје дете, посебно када живи на Косову и Метохији где нема институције које би могле да преузму и чувају дете на пар сати. Често се ради о вишеструким тешкоћама које те породице имају и потребна им је материјална помоћ. Али, свако ко има идеју може да дође у Дневни центар у северној Митровици да одржи неку радионицу, неку активност за децу спортску, неко дружење музичко, ликовно.. . Свака врста пажње и подршке је више него добро дошла.
Осим пословно и у посету светињама Ви посећујете и пријатеље на Косову и Метохији?
Тако је. Више је циљева и разлога због којих дођем: ту су и ти пословни аспекти, подршке и активизма и том Удружењу и неким другима али увек долазим да се информишем, да сагледам ситуацију како изгледа на терену и да посетим пријатеље. Мене за Косово и Метохију вежу бројна пријатељства у српским срединама, имам пријатеље и Албанце, а имам пријатеље и Горанце. Са Горанцима имам лепо искуство. Увек се трудим да обиђем више средина, хоћу да се сретнем са што више људи јер знам колико то значи људима посебно у енклавама, у селима и засеоцима широм Косова и Метохије, нарочито у Метохији и када их питамо шта им треба они ми кажу дођите и то је највише што можете да урадите, то је најпотребнија ствар. Ти људи знају да брину о себи, не би ни опстали да не знају да се боре са свим изазовима, али увек је потребно то као и свакоме од нас дружење, блага реч, лепа реч, да осете да нису сами.
Кажите нам нешто о Горанцима које сте споменули, како они сада живе?
Ја сам са Горанцима дошао у контакт у Северној Митровици где они држе све бурегџинице, роштиљџинице, сластичарнице. Тамо увек волим да се послужим, а онда сам долазио и у општину Драгаш и оно што сам могао да видим да се и Гора празни, као што се празни цело Косово и Метохија. Горанци себе доживљавају као етничку групу која је део српског народа и доживљавају државу Србију као своју државу. Ту постоје институције државе Србије, али се они осећају запостављено, недостаје им подршка, па један део одлази из Горе, а други део прихвата промену ентитета, изјашњавају се као Бошњаци итд. Ја мислим да су они поносни људи, који са поносом баштине српско порекло и код њих сам чуо приче о средњовековној српској држави, о цару Душану, они су поносни на све то, али им ми не посвећујемо довољно пажње. Међусобна подршка би нам више значила. Да поменем ту ситуацију да поред Горе имамо и то словенско муслиманско становништво у Средачкој жупи и Подгори, њих смо на неки начин изгубили. То су Нашинци који су исто били привржени држави Србији, али су се под притисцима полако окренули на другу страну рецимо да смо изгубили лојалност тог становништва и ја се заиста плашим да се тако шта не деси са Гором јер је Горанцима јако тешко да опстану. Мислим да је већа пажња потребна и њима а треба да обратимо пажњу и на Жупу јер је ту такође становништво које је потенцијално нама привржено. Морамо много више да се бавимо тим људима и тим разговорима сведочењем њихове истине, да им помогнемо, да их разумемо, да сачувамо и то културно благо које се са променама идентитета такође губи.
У Упсали, где сте завршили мастер студије, сте имали прилике да се сусрећете са студентима који нису Срби, дружили се са њима. Како они гледају на све ово, да ли разумеју шта се нама дешава или гледају са неке друге стране?
Ја сам две године живео и студирао у Шведској. У Упсали сам имао искуство и сарађивао са колегама широм света са којима и даље сарађујем и одржавам контакт. Многи су одрасли на вестима из овога региона ( ратови у Босни и Херцеговини, Хрватској, бомбардовање Савезне Републике Југославије, на Косову и Метохији). Свима су познате те ствари и неки од њих су писали неке студенстске радове на ту тему. Код њих се препознаје површност, што је разумљиво, као кад би се ја бавио питањем Кавказа или Блиског истока наравно да не могу да познајем ситуацију као локални истраживачи, али постоји та површност и постоји пристрасност. У смислу да смо проказани као лоши момци на Балкану и то се негде одражава. Међутим, занимљиво је да они имају синдром спасиоца и нас посматрају као нека полудивља племена која ето треба цивилизовати, они заправо треба да дођу овде па да нас науче вредностима и они, ту ја кажем, благо фаворизују неке друге, али заправо све посматрају као проблематичне. Ми смо за њих нека централноисточна Европа, звучи можда строго када причам, имају добре намере али постоји то да они потцењивачки, са сврсисходљивошћу, нас треба да науче како треба да се понашамо. Пре свега ја мислим да они гледају своје интересе и да сва ова дешавања овде и исходи тих политичких процеса пре свега не одговарају локалном становништву ниједном од народа већ тим њиховим калкулацијама. И ово што се са Косовом и Метохијом дешава последњих деценија јесте нешто што је неко испројектовао због других неких интереса који далеко превазилазе ова локална питања и интересе и потребе, нема везе са потребама локалног становништва, макар оно било и фаворизовано у неком тренутку.
Чула сам да волите и косовскометохијску песму?
Косовскометохијска песма ми је нешто најлепше што постоји. Објашњавали су ми музиколози да се то ослања на неки византијски мелос, али мени је толико то грациозно, толико величанствено, волим да слушам те песме, волим да их изводим, да свирам, волим да певам и рећи ћу вам неке песме које су ми омиљене: Маријо бела кумријо, Прелетеше птице ластавице, Симбил цвеће (па спор да л је Косово ил Врање), Мој голубе, Хајде Јано, Сву ноћ ми билбил препева, Маријо ћеро мори, за коју сам такође чуо да је са Косова. Знао сам напамет албум Бранкице Васић Василисе која је сама препевала косовске и македонске песме и сама је компоновала неке од песама у том кључу, у том стилу и то ми је остало. Народна песма, али ми та мелодија звучи величанствено, краљевски, тај спој ширине краљевске у народној песми ме фасцинира и имао сам прилике да пуштам међу пријатељима широм света и свима се допало колико то лепо звучи, а ми просто имамо певаче који то могу да изнесу.
Има ли тренутака којих се радо не бисте сећали?
Нема. На мом послу, када радите ту постоје и проблеми ( ја сам овде радио, па постоји и стрес и тако даље, али то оставимо по страни) али за боравак нисам имао непријатну ситуацију. Наравно, не кажем да их нема, има инцидената, ал их ја нисам доживео. Ја некако идем отворено, ја свима дајем шансу. Дешавало се да сам идем и у албанске средине у Пећ, Приштину..., дајем шансу да би и они према мени били коректни. Често се дешава кад долазим да ме људи одговарају да дођем, да се љуте на мене због страха. Постоје у реалности дешавања, али мислим да пре свега Срби у централној Србији и другим деловима света знају да се може доћи. Многи које сам позивао да дођу са мном нису смели доћи. Та константна опасност је ту да их одврати да не дођу, а онда сте ви сами овде. Треба послати поруку да се може доћи, боравити, али да се мора бити опрезан и бити пажљив. Може се провести дивно време не само на светиње и духовне теме, већ ја обожавам да се проводим овде, волим и да одем на пиће са пријатељима, да идем у кафане, посебно по енклавама, ту је увек нека топлина, срдачност, јако леп осећај присности са људима и увек се лепо проведем. Ја бих охрабрио све да нађу начин да дођу уз мере опреза и проведу време са вама овде.
Један свештеник из Новог Брда је на оно ,, До године у Призрену,, додао,, на литургији,,. Шта о томе мислите?
Треба долазити са правим мотивима да никоме не желите лоше, да верујете да вам се ништа неће десити лоше, а ако вам се и деси онда знате из искреног вашег мотива да страдање није нешто што је непознато хришћанској вери. Треба сведочити своју веру и имати уверење да треба доћи, јер нема хришћанства, нема спасења без жртве. И са тим долазимо. Не кажем да треба да се излажемо ризику свесно, али не бежимо од чињенице да могу да буду неке непријатности јер ви живите ту, а ми само пар дана да пређемо тај ризик. А када поменусте речи свештеника, ја сам на Косову и Метохији чуо много мудрих речи од наших епископа, свештеника, од монаха и монахиња и увек се постидим, јер видим колико не знам, колико ме задиви ученост тих људи, њихово познавање свих тема, не само уско догматских и религијских већ и друштвено-политичких, емотивних и увек пуно научим. Према томе, они који су религиозни који имају потребу да иду у цркву, треба да дођу на литургију на Косово и Метохију, а они који то не осећају треба да дођу да чују ту мудру реч, да чују ствари које ће им свакодневно користити у животу, треба да знају каква та знаност постоји овде и у светињама и код обичних људи. То се у психологији зове резелијентност, можда најбоља реч у преводу на српски је отпорност. То сам научио код Срба на Косову и Метохији, та отпорност да се опстане у свим околностима на Косову и Метохији, посебно сада на северу. Увек се деси нешто у међувремену и очекујем да расплет употпуним, међутим, опет се као феникс тај живот обнови, људи нађу неку нову формулу како да заправо функционишу.
Шта би била порука за крај овог нашег разговора?
Пре свега треба да останемо постојани у тој намери да одбранимо одређене вредности, да одбранимо истину, да одбранимо православну веру, да одбранимо ту традицију. Где ће време да нас одведе то је питање, али ми знамо да овај живот овде није време коначне истине и коначне правде, верујемо у надгробни живот и то мене руководи. Јер иако на овоме свету живот је пораз то није ништа коначно, и мислим да је врло важно управо зато, не правити неке компромисе, не подлегнуtи у неким искушењима, већ остати постојан у заштити тих вредности где год нас то одвело. Да ли ће нас то одвести да у овом земаљском животу и нашем периоду( јер времена се мењају), ми повратимо власт или како год ... не знам, нисам сигуран да дам рецепт, али историја не траје десет година, историја не траје кратко , постоји хоризонт временски када се ствари могу поправити. Тако да треба имати ту свест да шта год се политички деси за годину две, деценију две, није коначно и на правој страни победа је дугорочно наша. Али, генерално, мали човек, обичан човек, ту убрајам и себе наравно, не може пуно да учини за те глобалне историјске процесе, али оно што може је да проба да у свом неком простору да допринос и треба да дође на Косово и Метохију и треба да Срби из Централне Србије, Црне Горе, Републике Српске из свих српских земаља, и из целог света, буду са својим сународницима овде, са људима који чувају ватру, који чувају све ове вредности за српски народ, али и цело човечанство, јер ово је уосталом прво српска а потом и светска културна баштина која постоји. Ми смо дужни да због целог човечанства сачувамо Пећку Патријаршију и друге манастире и друге светиње, не само због нас. Колико је Косово и Метохија и српске средине (иако звучи да је мало људи остало) то је микрокосмос. То је толико сложено, толико има дубоко и знања и вредности и мудрости и искустава. Ја кад одем сваки пут и у село и у засеок један кад одем, осећам се обогаћено, а да не причам када проведем више времена у некој већој средини. Треба људи да дођу да упознају своје сународнике овде и да виде колико је заправо тај живот богат и колико најмање село и засеок има један микрокосмос који тражи време да га спознате и разумете и када то учините постајете много богатији као личност.