Окрутност света потиче од демона. Разврат света потиче од тога што је човек постао плот (тело) и само плот. И радост света – бучна и напета радост од које је човеку тешко као од мамурлука је само декорација. То је аналог репродукције слике на зиду која виси само зато да би сакрила рупу на тапетама.
За почетак, свет је празан. После пада у грех је празан као добош; празан је као новчаник који је лопов опељешио. Отуда, из утробе празнине допире управо она спора и заглушујућа туга коју човек ако не познаје неће моћи да схвати и да осети у срцу чему може да се радује за Божић.
Празан је свет и човек се издувао као балон. И ако треба да настави да живи, чак и ако то не жели, али мора, треба нечим да се развесели. Празнина потиче од пада у грех. Бука испразности – од тога што човек не може да седи на једном месту у тишини. Разврат – од гашења духа, од потпуне власти тела и немогућности да јој се човек супротстави. А сама злоба потиче од демона. Посебно лукава злоба у којој се човек осмехује и прави паузу. У којој се рађају замисли и кују планови. У којој свирепост није у налетима, већ је осмишљена, дозвољена и идеолошка.
Шта још има унаоколо, што смо изоставили са списка? Кога нисмо поменули? Управо на ову земљу коју смо описали дошао је Христос. На земљу развраћену због очаја дошао је Син Дјеве Који нема греха. На оглупелу земљу дошла је Премудрост Божија. Тамо где је празнина дошао је Онај у Којем је пуноћа. И пошто је земља због демона постала лукава и окрутна, милосрдног Христа су на земљи очекивале мреже замки у виду речи, повици оних који су Га разапињали и бичевање од стране војника преторије. Он је то знао, али је ипак дошао. Није се одрекао. Није одбио. Клањам Ти се са захвалношћу, Спаситељу мој и Доброчинитељу.
Славимо Божић, господо! Кажем да славимо Божић, другови! Браћо и сестре, мадам и месје, прослављамо Оваплоћење Сина Божијег! Празници нам нису дати да бисмо се сећали догађаја, већ да бисмо срцем учествовали у њима – у истим овим догађајима које прослављамо. По замисли и у идеалном случају ми се не „сећамо“ и не једемо, већ саучествујемо и веселимо се. И ако је празник у стању да учини да човек постане заједничар у радости пастира који су чули анђеоски хор, и мудраца који су донели дарове, Божић је у стању да појача чак и чежњу предхришћанског света у којој је човечанство издисало у чежњи. (Да ли је поново на издисају, само што више није на издисају чекајући Искупитеља, већ одрекавши Га се, због чега је његова кривица већа?)
Претпразнична чежња. Нејасна празнина која из дана у дан разједа срце. Нејасно незадовољство свим уопште, а ничим конкретно. Бунда нас не греје, куповина не теши, виц нам није смешан. Вести нас плаше, а разговори замарају. Да ли вам је то познато? Ако није, чему се радујете за Божић? Књизи су потребне корице, а слици рам. Исто тако је за радост потребан жалосни контраст, зато што је и сама радост одговор Бога на жалост света. Конкретан одговор на конкретну жалост. Не ради се о личној жалости која је код сваког посебна, већ о васељенској жалости којом одишу сви без изузетка. И благодат није она која обрезује удове, већ срце, која човека не чини осетљивим само за покрете Духа, већ и за танану жалост овога света.
То је жалост човека који гине, жалост које је мали број људи свестан, али која несумњиво постоји и која је учинила да Син Божији сиђе с наба. Он се сажалио на нашу беду, на наше гашење, на наше јалово пузање у прашини. Јер није нас са Оцем и Духом створио да бисмо живели онако као што уобичајено живимо. Између тога какви треба да будемо и какви смо постали налази се провалија. И то је требало поправити, али не људском руком. Она је слаба. Ствар је требало поправити Божијом руком. Руком, у прво време – малога детета. Управо то је Божић.
Осећајући чудну радост која није од овога света због тога што је Он дошао, сасвим смо обавезни да обрезаним срцем осећамо и укус трагедије која је довела до оваплоћења, а затим и до крсних страдања Исуса Христа и Његовог васкресења. Неосетљивост на радост је сигурана дијагноза неверја. А сувишна празнична бука је само звучна завеса. Божић жели тишину. Тишину и једноставност. Тишину, једноставност и сузе. Сузе у тишини и радосну језу.
Језа одагнава тугу и доноси смисао. И ако и постоји нешто заиста страховито (не у свакодневном, већ у библијском смислу) то је Истина повијена у пелене којој су пелене одједном скинуте.
Може се говорити много, и распричао сам се, пошто то желим. Али да ли треба? Шта човек да каже кад анђели поју, и то не понаособ, већ у хору! Тако је уобичајен, али сасвим непознат празник. Са мразем, јелкама, украсима и тракама, мучећи приближавањем, заглушујући у доласку. Дошао је Божић. Дошао је Божић. Дошао је...