У разговору на празник Ваведења Пресвете Богородице, после служене литургије у манастиру Дечани архимандрит Сава нам је рекао да треба да се угледамо на Богомајку која је цео свој живот посветила Богу.
-Богородица је као девојчица уведена у храм где је проводила време у молитви и она је за нас пример великог надахнућа и духовнога живота који је у потпуности од малена био посвећен Богу. Бог је од ње сачинио изабрани сасуд у коме се зачео Духом Светим и сам предвечни Бог Логос и постао човек. И зато је Пресвета Богородица пример и за нас и истовремено и подстицај да ми своје срце отворимо да би Божја благодат, Божја љубав у њему живела. Посебно сада када се приближавамо празнику Рођења Христовог, да се стално подсећамо да и ми треба да припремимо Витлејемску пећину, да наше срце буде једна одаја у којој ће сам Господ Бог благодаћу својом да дође да обитава, да бисмо и ми били и остали сведоци Његове неизмерне љубави и доброте која нас држи и у постојању. Зато је овај празник и припрема за празник прославе рођења Христовога, а уједно и један од великих Богородичиних празника који смо данас литургијски прославили у манастиру Високи Дечани.
Увођење Богородице у храм је на почетку Божићног поста и то је некако и увођење свих нас у тај пост. Колико је овај пост важан и како треба да га постимо?
Црква је кроз историју развила праксу да имамо те велике постове пред неке од већих празника: пред сам Васкрс, Васкршњи пост; пред празник Рођења Господњега је овај, Божићни пост; Богородичин пост је пред Успење Пресвете Богородице и Петровски пост, пред Петровдан. То су постови који су у периоду духовне припреме, духовнога просвећења и освећења где се припремамо за велике празнике и за тајну Божју која се сведочи тим празницима нашим животом и зато је најважније да у том периоду поста што више духовних снага усмеримо ка Богу, јер живимо у времену велике расејаности, великих смутња, обиљу информација, у једном сталном кошмару овога света и веома је важно да период поста буде период када ће душа да се смири, када ће душа да осети радост присуства Божјега, и да те празнике дочекујемо у једном духовном миру, тишини срца. Према томе најважније у посту је молитва, најважније је однос према ближњима, да имамо разумевање према другима, да будемо спремни да опростимо једни другима али исто тако, по могућности, колико ко може да се и уздржава од претеране употребе хране и поштује правила поста која се прилагођавају наравно у складу са здравственим стањем свакога. Али пост није само питање гастрономије, пост је пре свега једна духовна припрема јер све и уздржавање од хране и молитва и сви други подвизи су усмерени да задобијемо љубав Божју. Да отворимо своје срце да се у њему пројави љубав Божија, а Бог стално сија као сунце. Дакле ми морамо да отворимо прозор своје душе да би то сунце, та светлост ушла у одају наше душе. И управо пост је тај процес у коме ми отварамо своју душу, отварамо своје срце и онда Божја љубав као светлост улази у нас и ми постајемо свесни неких својих слабости, немоћи, шта треба да исправимо, али исто тако постајемо и свеснији и савеснији у односу према другима и пре свега у односу према Богу. Тако да је пост пре свега духовне природе, време када више треба да проводимо у молитви и у читању, тишини срца и избегавању свега онога што је непотребно, што нас расејава, што нас узнемирава, а трудећи се да служимо и радимо тамо где смо позвани и у ономе што је наш посао. Наравно и то веома важно и поред свих духовних трудова, важно је да знамо да
О молитви
Молитва није само молитва коју изговарамо или читамо у цркви, ил којом се молимо у нашим домовима, већ пре свега стајање пред живим Богом. Молитва је обитавање пред живим Богом у срцу, у тишини свога ума, без обзира шта радили, да ли разговарали, да ли писали, да ли радили било који посао, да стално будемо свесни да то чинимо пред лицем Божјим и таква молитва се зове у традицији наше цркве непрестаном молитвом која подразумева једно стално стајање умом у срцу у дубини нашег бића пред лицем живога Бога. И то је смисао нашег постојања да живимо у Божјем присуству а истовремено да живимо у овоме свету и да се трудимо да ту Божју љубав којом нас Бог благодаћу надахњује ширимо и међу другима, да је показујемо према другима тако што ћемо другима да опростимо, што ћемо разумети друге, а Божја љубав је безусловна и чак подразумева и љубав према онима који нас не воле, дакле и према непријатељима јер Господ и сам са крста каже ,, Опрости им, Оче јер не знају шта раде,, Дакле морамо да волимо лик Божји у другом човеку. То нема везе са емоцијама, то је духовна категорија, начин постојања по којем друге људе препознајемо као носиоце лика Божјег, без обзира каквим животом они живели, да ли нас воле или не, да ли живели добрим или лошим животом да препознајемо лик Божји у њима и да волимо тај лик Божји и то је истинска љубав. Тако Бог воли све људе.
O Богољубљу и човекољубљу
Циљ духовног живота је оно што се у духовној литератури, искуству наше Цркве назива обожење и охристовљење. Дакле, Бог је трансцендентан, он је изнад свега што наш ум може да замисли, Божанска природа је неприступна , Бог је истовремено и иманентан, доступан нама преко својих Божанских енергија , дејстава у овоме свету, преко Божје благодати и наш циљ јесте да отворимо своје биће, своју душу за деловање Божје благодати и што више отворимо душу за деловање Божје благодати имаћемо више љубави према другима. Многи светитељи су говорили, а посебно је помињао то наш Свети ава Јустин Ћелијски, да нема Богољубља без човекољубља. Не можемо рећи да волимо Бога, а презиремо ближњега свога. Али и нема истинског човекољубља без Богољубља. Човекољубље и љубав према нашим ближњима уколико није повезана са љубављу према Богу је нешто што је емотивне природе, врло често и користољубиво везано за неке наше личне интересе која није истинска љубав о којој смо говорили која је потпуно безусловна, која воли све једнако и која је спремна да као Христос да се за све жртвује и да све загрли, без обзира како се они према нама односили.
Света Литургија - централно место нашега живота
Света Литургија је централно место нашега живота. То није само један обред у коме ми нешто тражимо од Бога. Наравно ми узносимо наше молитве и просбе, на јектенијама се читају. Међутим Света Литургија представља пре свега принос нашега целога бића које ми приносимо у виду хлеба и вина Господу, хлеба и вина које постају тело и крв Господња. Наравно то је велика тајна која се не може схватити рационалним умом, али донекле можемо да се подсетимо посебно на основу једне дивне евхаристијске молитве из раних хришћанских времена у једном старом хришћанском спису Дидахи помиње се евхаристијска молитва у којој се, парафразирам каже, као што се жито сакупља са многих поља и постаје један хлеб и као што грожђе из многих винограда постаје једно вино тако се и ми долазећи са разних страна окупљамо и постајемо један хлеб, једно Тело Христово и једна Црква. Бог нас учи новом начину постојања . Наш начин постојања у овоме свету који је заснован на нашем индивидуализму јесте увек у подељености, раздвајању што подразумева и свађе и сукобе како на личном тако и на колективном нивоу . Сукобе у породицама у заједницама али и на колективном нивоу међу народима,ратови, страдања чега смо нажалост сведоци у наше време. Међутим , нови начин постојања који нам открива Христос јесте да живимо као организам, да живимо као једно тело Христово. И као што је то жито са разних поља самлевено, оно није изгубљено није уништено, наше индивидуално постојање у Христу не бива уништено и поништено већ промењено и од жита, тих пшеничних зрна настаје пшеница која је умешена постаје хлеб и у том хлебу је све међусобно повезано. Када узмемо једну малу мрвицу хлеба не можемо рећи колико ту има зрна тачно и не можемо рећи одакле, а посебно ако узимамо зрна и пшеницу са разних поља тако исто и у Цркви Божјој не смемо да се делимо ни по пореклу, ни по језику, не смемо да се делимо на било који начин, већ да живимо као један организам, као једно тело. Тако исто и са вином које је исто тог саборног карактера не можемо да кажемо ,,аха ту је вино које је узето из Велике Хоче,, нпр. пошто ми користимо вино из нашег винограда из Велике Хоче, али користимо и грчко слатко вино које заједно мешамо и добијамо вино које користимо за Литургију. Не можемо рећи сад је ова капљица из Грчке, а ова је из нашег винограда у Великој Хочи, већ то постаје једно вино, постаје крв Господња. Господ нас тим примером Свете Литургије, од тих освећених дарова од којих сви на крају кушамо и примамо, учи да ми тако требамо да постојимо, да ми на литургију долазимо као много зрневље да би постали један хлеб, као много грожђе са разних виногарада да би постало једно у путиру Божје љубави, да бисмо живели новим животом, да бисмо препознали једне у другима, иако смо одвојени, иако смо многи истовремено смо и једно у Христу, нисмо раздвојени, нисмо подељени. Различити јесмо, али нисмо подељени и нисмо потпуно одвојени једни од других. И зато је Христос центар нашег живота, то је крајњи смисао Литургије и зато је сасвим природно и нормално да пре свега не само да би принели молитву Господу, не само да би присуствовали на Литургији, већ да би учествовали у њој, тј. да бисмо слушајући молитве које се читају ми заједно са свештеником који предстоји у молитви, Литургији дакле, приносили те дарове и после тога кушали од тих дарова и показали се да смо једно Тело Христово, да смо једно у путиру Божје љубави. И то је заправо стално подсећање који је смисао нашег постојања и шта је Црква. И подсећајући се свега тога на Светој Литургији ми се стално враћамо том аутентичном начину постојања које је човек изгубио против свог сталног настојања да се индивидуализује, да се подели на идеолошкој и на другој основи, на основи порекла, језика, а Господ каже да у Царству Божјем неће бити ни Грка ни Јеврејина, ни мушкога ни женскога. Све разлике бивају превазиђене, а то Царство Божије је изван времена и простора, оно већ и сада бива иако ће у пуноћи бити пројављено из наше перспективе у будућности иако у Богу нема ни прошлости ни будућности већ постоји само једна стална садашњост. Зато нас Бог позива да на светој Литургији уђемо у један простор који надилази време, који надилази простор, који надилази све оквире овога времена и осетимо се да смо једно, да нема ту ни богатог ни сиромашног, ни некога ко је дошао из централне Србије или је са ових простора Србије на Косову и Метохији или је из Црне Горе, или је из других неких крајева да сви осетимо да смо једно у Христу и приносећи сами себе и једни друге приносимо себе Господу да бисмо примили Њега самога као дар, односно Његову благодат која нас повезује у Духу Светоме бивамо једно, живимо новим животом у Христу. То је смисао Литургије која је централни елемент и централна тајна нашег постојања и оно што чини цркву. А где је Црква? Не на некој адреси , као што Господ каже Царство небеско неће бити ни ту, ни тамо, ни овде ни онде него је у нама самима. Дакле Царство Божије се пројављује као тајна која није ни нешто што је временско ни просторног карактера , Царство Божије јесте тајна присуства самога живога Бога кроз нас, јер ми многи бивамо једно у Христу као што је Господ дивно то рекао у својој првосвештеничкој молитви у Јеванђељу по Јовану.
Свети Краљ Стефан Дечански и његове мошти у Дечанима
Читајући историју нашега манастира који је 700 година стар, сазнајемо да је у прошлости било много тешких тренутака. Ратова је увек било много. Данас нам се чини да је ситуација много тежа зато што имамо могућности да сазнамо у тренутном времену све оно што се дешава свуда по свету. То раније људи нису могли да чују. Сам Свети Краљ је прошао доста тежак и напаћен живот, али је био велики човек Божји. То пре свега видимо по огромној благодати која се излива из његових нетљених сачуваних светих моштију. Свете мошти су као извори живе воде кроз које се шири, истиче та Божанска енергија зато што је Свети Краљ себе учинио сасудом Божјим благодаћу Божјим коју је примио својим трпљењем, својом љубављу, својим страдањем. Поштујући светитеље ми заправо поштујемо Онога који је једин свет, једин Господ Исус Христос који је у потпуности заживео у тим људима, који су свој живот посветили Богу у потпуности на разне начине. Међу њима су неки били монаси, неки су били епископи, проповедници, неки су били краљеви, неки су били занатлије, уметници,... Бог налази душе које своја срца отворе за његову благодат и чини их да ти људи постану као огледало његове благодати. Као што се светлост сунца преко огледала шири и обасјава, добија практично својства те светлости да може да осветли и таман простор јер само огледало нема светлост, тако и светитељи су та жива огледала кроз која се огледа та Божанска светлост, та божанска љубав и благодат коју људи осете. Они је осете на један начин који не може да се разуме нашим умом и нашим језиком јер ми све што знамо знамо преко наших пет чула, а Божанске тајне се доживљавају на посебан начин, једним духовним чулом који се обично у духовној литератури назива срцем. И срцем осећамо Божју благодат, али да бисмо је осетили морамо да себе приведемо, да будемо у складу са том Божанском благодаћу, дакле начином нашега живота да можемо да учинимо да та Божанска благодат делује у нашим срцима и да мења наш живот. Јер Бог неће на силу да делује. То исто тако са разним стварима на овоме свету. Можемо наћи пример да сада у овоме тренутку док разговарамо кроз нас пролазе разни таласи и радио таласи и интернет таласи и разни други, међутим, ми не можемо да чујемо ни звуке радио програма, не можемо да видимо ни слике телевизијског програма, не можемо да читамо садржај са интернета зато што немамо начина да те таласе видимо, да их на неки начин чулно доживимо. Потребно је да смирењем и покајањем као начином нашега живота отворимо своје срце и онда та Божја благодат делује на нас. Врло често не можемо сами речима да изразимо како та благодат утиче да мењамо свој живот, да променимо приоритете у нашем животу да видимо шта је то истински важно. Јер Господ каже ,, најважније је да тражимо Царство Божје а све ће нам се остало придодати,,. И зато је живот уз једног светитеља као што је Свети краљ Стефан Дечански огромно надахнуће јер ми осећамо његово живо присуство, он је заправо домаћин ове куће, а ми смо ту да служећи овој кући, радећи своју дужност, свако у ономе што му је дато, препознајемо вољу Божју која се пројављује кроз нашег светитеља и заштитника, оснивача ове свете обитељи, да би овај манастир наставио да ради своју мисију као што сваки манастир има своју мисију, а то је пре свега да се људи овде сабирају, у заједници, у Евхаристији, у љубави, да осете присуство Божје љубави. И заиста многи људи овде долазе и осећају да су се вратили дому Очевом, да су се вратили Богу. Осећају присуство Божје свако на свој начин, свако по мери своје љубави, свако по мери своје жртве, колико се учинио пријемчивим за то деловање. Зато је велика радост бити овде, на оваквом једном месту јер ми стално бивамо сведоци те Божије благодати која поред свих тешкоћа спољашњих које нас са свих страна окружују доживљавамо то благодатно деловање преко моштију Светога Краља , тако да у манастиру никада не недостаје духовне радости, никада нема песимизма, никада нема очајања, па чак и у најтежа времена и тако је било у историји манастира који је непрекидну монашку традицију већ седамсто година има , управо захваљујући молитви Светога Краља и других знаних и незнаних светитеља који су овде просијали, а надасве Пресвете Богородице, неизмерној љубави Божјој која се излива на овом парчету земље метохијске подно Проклетија, да би ово место било дом Божји, дом хлеба Божјега, дом радости Божје и утеха свима који долазе.
Порука за крај разговора и крај још једне календарске године
Пут ка Христу је пут радости и оптимизма и наде. Тамо где нема вере, љубави и наде нема ни хришћанства, зато не смемо да дозволимо било какво огорчење, никакву бригу, никакве страхове, већ да ми чинимо што до нас стоји колико можемо ми као људи трудећи се у складу са заповестима Господњим, са Јеванђељем. Све оно што од нас не зависи да примамо храбро, достојанствено, са поверењем у Бога очекујући да ће на крају све бити добро. Као што знамо и у Светом писму на крају је победа Божја, на крају је победа добра.
Хвала Вам оче пуно и дај Боже да Бог победи на крају.