Чика Анта на гробљу у Ораховцу
- У последње време, често ухватим себе како их кунем. Ја која сам увек била против клетви, сад кунем... – кажем владики Теодосију пред црквом у Ораховцу, приликом његове посете, почетком јануара ове године, и настављам:
-Како да их не кунем, владико, кад су нам све уништили!? Имали смо живот, родбину, куће, цркве, винограде, њиве, нормалне школе и вртиће, амбуланте и породилишта... Имали смо мир, имали смо живот, дружења, песму, а сад се све свело на импровизацију. Хоћу ја, али не могу увек да се одбраним од гнева у себи. Шта смо све прошли, колико смо драгих особа изгубили, а колико нам је расејано на све стране, и живих и мртвих... Да, да, сем што смо сабијени овде око цркве, сем што су нам живи протерани, и упокојене сахрањујемо по гробљима широм Србије, Црне Горе и Света... Родбина мора да бира где ће свог упокојеног сродника сахранити, ил на ораховачком гробљу где ће му рушити крст и споменик, разносити делове мермера, све док и последње парче не нестане, прекопавати гроб, бацати смеће и цркнуте животиње по њему... Ил негде тамо на неком гробљу, далеко од Ораховца. Све то треба да се поднесе. А опет ми, живи, и наша деца, свакодневно изложена различитим искушењима. То што нам одрастају без основних услова за нормално детињство, наставу похађају у импровизованој школи, без школског дворишта, фискултурне сале, без фудбалског терена, играоница, кафића... је једно, а друго што и на том парчету камена испред цркве нису мирна, већ јуре ту којекакви мангупи моторима и аутомобилима и само их Бог чува да их не ударе, прегазе... То што се чује музика ил псовка у пролазу, што воде чопоре паса ил стада оваца... на то смо већ огуглали, али тешко је, тешко. А неки наши који су већ отишли продају своје домове ту око цркве и кад крене лепо време, захуктају се машине и куће са историјом постају рушилишта. Да, рушилишта, јер прво се те куће поруше и тако стоје рушевине месецима, и ми смо принуђени да гледамо по њима побацане фотографије и иконе, ормаре, кревете и књиге... Туга велика, кад гледаш у шта су се претворили векови наших предака...Ево, погледајте, на педесет метара од цркве су рушевине куће чувених Кујунџића Андрије и Благоја. Један од њих, Андрија је био учитељ и сенатор у Краљевини Србији, а други, Благоје учитељ и због заслуга му је гроб уз сам улаз у цркву... На њему епитаф ,, Овде лежи тело неумрлог раденика на њиви Господњој...,,, Данас, ту где је била њихова кућа гомила камења и земље, по нека књига, и туга... Бог ћути и гледа, каже наш Матија у једној својој песми. А ми одболујемо сваки кућни праг, сваку кућу које више нема, а кад је опет буде, из ње се неће чути српска песма, у њој се неће славити крсна слава...
-Немојте, сестро Оливера, да кунете, није то добро. Сакупило се знам, али ви их благосиљајте! Да, благосиљајте, јер је благослов плодоноснији од клетве. Знам све, није лако, ал Бог од нас тражи да останемо на правом путу. Бог од нас тражи да будемо људи, да волимо и непријатеље своје - упорно ме, благим тоном саветује владика, а у његовим очима видим исту муку, моју муку, исти бол и болове свих нас.
-Растуриће се и они, као што су нас растурили, видећеш, од Бога ће ги дође- каже ми на путу до куће чика Анте Баљошевића моја комшиница Стана, десетак дана по разговору са владиком.
У грудима ме раздире бол од јутрос, када смо, узимајући нафору и богојављењску водицу у цркви по завршетку Литургије, чули од оца Милана да се упокојио чика Анта Баљошевић.
-Драга браћо и сестре, помолимо се за нашега деда Антонија, упокојио се док смо се ми овде молили на литургији. Отишао је Господу... рекао је отац Милан.
Још једно место у нашој цркви празно. Тај стари ораховачки господин, омањег раста, увек у оделу и са шеширом на глави, имао је своје место у нашој цркви. На свакој литургији је стајао у једној од стасидија са десне стране од улаза у цркву. Одстојао би целу литургију, спустивши шешир на рукохвату стасидије, а потом држећи шешир у једној руци, другом примао нафору коју би му свештеник пружио. И увек онај осмех на лице кад би једни другима рекли: ,, На здравље и спасење Литургија да нам буде,,. Господствено је долазио до продавнице по хлеб, поздрављао окупљене на тргу, а по лепом времену смо га сретали како са својом супругом Добрилом прошета путем који је водио између ораховачких винограда, до фабрике Панонија пласта од које се пружао поглед до Фиљиног моста и Леске, до његове њиве, коју ни по коју цену није хтео да прода иако су га друговере комшије стално звале и нудиле му новац за њу. Знао је чика Анта да је у тој његовој њиви некада био и стари храст, запис, у који се урезивао крст, када се литијом из Ораховца ту долазило за Врбице и за Велигдан. Храста ни старих стабла ораха одавно нема, али њива је до чика Антине смрти остала његова, и српска.
Боловао је неколико недеља, једно време био у болници, а потом и кући, окупљајући око себе породицу, супругу Добрилу, синове Предрага и Ненада, снају, унуке, ћерке... По некад свестан стања у којем је, а понекад је и губио свест. И у богојављењско јутро када је испратио своју ћерку Добрилу, Биљчета, дао је душу. Она је била његова рана, често је причао како је жалио шта ју је у животу снашло. Тек се удала и родила ћерку Емилију, остали су без дома у доњем делу Ораховца, а потом јој и супруга Негована киднаповали, заједно са њеним стрицем, тј. чика Антиним братом Будимиром. Упркос трагању, Негован није пронађен, ни жив ни мртав.. Ишао је чика Анта свуда, распитивао се за њега и за Будимира. Истину није сазнао. Емилија је одрасла, завршила медицински факултет као и мајка, и удала се. Дочекао је и то њен деда Анта. Отишао на свадбу, па се опет вратио у свој Ораховац, јер како би говорио ,,не могу горе да седим, само бројим дане кад ћу да се вратим у своју кућу...,,
А данас, само тридесетак минута од вести о упокојењу, пронесе се друга вест ,, Чика Анту ће сахранити у Крушевцу,,. Учини ми се као да је два пута умро. Деца одлучила, већини је тамо ближе, а и безбедније.
-Е, море Анто, што жалим што ће ми идеш у Крушевац - шапуће уз сузе крај чика Антиног одра његова супруга Добрила. Али како да те сахранимо на наше гробље кад споменике рушив стално, а и ваља да се обрћамо отуд одовуд да не не погоди неко сас камење - додаје.
Да, кад је била сахрана Педе Витошевића, у децембру (2023), преко пута гробља, испред оближњих кућа су стајале девојке које су викале ка поворци ,,УЋК, УЋК! ,, показивале рукама двоглавог орла. Ругале се, смејале, док их један старији сународник није отерао у кућу. Девојке еј, викале и смејале се! Мржња траје, траје...
Код таквих девојака, мира неће бити.
-А сећаш се, Оља, кад смо Антине матер славили стоти рођендан?- окрећући се ка мени упита ме баба Добрила, чика Антина супруга. Испевасмо гу песме, исмејасмо се.
-Сећам се- одговарам. Као сад. Имам слику пред очима кад јој чика Анта честита рођендан, љуби јој руку, а она га благосиља ,, Да Бог да мајко и ти да дочекаш моје године!,, ,,Не дај Боже, мати,, рекао јој је тада чика Анта.
Чика Антина мати, Лепосава, или Урошевица, како су је сви по мужу звали и препознавали, се упокојила шест месеци потом, а ево, чика Анта, дочека осамдесет и шесту. Стоту није.
-Лепе су то године, опет ће баба Добрила. У своју кућу умро, у своју постељу. Ту би му сеја унук Матеја на кревет, а деда имаја увек да му исприча занимљиве приче...
Сузе угушише причу.
Само неколико сати је прошло од упокојења, још ни део суграђана није стигао да дође да се опрости, а у двориште породице Баљошевић стигло је возило погребне службе из Косовске Митровице. Сахрана је заказана за сутрадан у 12 сати, па мора да се крене на време.
Син, рођаци, пар комшија понело је ковчег до кола, и кренуше пут Крушевца у пратњи аутомобила са породицом. Тамо ће их чекати остала чика Антина деца, унуци, родбина...
Улазећи у аутомобил, Зорица, чика Антина снајка ме погледа показујући капи кише које попрскаше хаубу аутомобила.
И небо плаче... Између два тамно плава облака пробише се зраци сунца. Бог се јави!
Они одоше...
За њима је остала туга у улици Баљошевића, која броји још једног члана мање. Остала је туга у сваком камену калдрме чика Антиног дворишта, и у свакој греди куће, старије од многих које опстају у делу Ораховца око цркве. Туга у српском Ораховцу.
Да је могао да бира, чика Анта не би одабрао да оде из свог Ораховца, знам. Ал, знао је да гробове његових сродника на гробљу у Ораховцу стално скрнаве. Колико су само пута ломили крст његове снаје Слободанке...
Сећам се мартовских задушница 2016. када смо заједно корачали по гробљу, а он ми показивао гробове својих сродника:
-Овде почива супруга покојног оца Григорија Баљошевића, попадија Стеванка, тамо Младен и Даница, Димитрије, Петар Баљошевић, бата Димина прва жена Зона, Зорка се звала, Цветко и син му Благоје... све споменици порушени, поломљени...
Чика Анта са супругом и компиницом на рупевинама Спасове цркве у Оптеруши
Под великим старим дудом, показао ми је чика Анта комаде мермера од срушених споменика :
,,Тамо су гробови Миленковића, Јефтића, гроб супруге Боре Мојсића Борке, и још неких Мојсића, па мајка и отац Коље Станковића су ту сахрањени, овамо Шорићи : Љубинко, Вуче, Јорданка, Драгету Шорићу мати, па Грковићи...,,
,,Како да их благосиљам, владико?,,, понављам у себи две недеље после сусрета са владиком Теодосијем исто питање, док погледом испраћам возило са ковчегом чика Антиним. Како да их благосиљам кад и упокојене морамо да сахрањујемо тамо негде, јер ће им крстове опет и опет ломити? Питам се, а душа ми дрхти, јер зна да то не бих требала да чиним.
Капи кише оквасише ми лице које подигох ка небу. Боже опрости ми! Ти све видиш и све знаш најбоље, Ти нас научи како да идемо даље Твојим путем. Знам да је тамо отишло само чика Антино тело, а да ће му душа заувек остати ту над овом улицом, и слушати молитву из наше цркве.
Знам Господе... А њима, њима Ти врати како Ти знаш... Ја да их благосиљам не могу...
На Богојављење 2024. године