Што су ближи линији борбеног додира свештеници тим мање имају прилике да се крећу возилом УАЗ. Свештеник иде пешке, а све што му је потребно за кратка богослужења и обављање тајни носи у ранцу. Фото: Из личне архиве
Учесници у специјалној војној операцији ће се вратити са изузетним искуством пријатељства, братства и правде. И с практичним искуством спознаје Бога. О томе говори старешина храма у част Владимирске иконе Мајке Божије на Семи Кључах, протојереј Андреј Канев. Детаљнији текст читајте на ural.aif.ru.
Храм на бази возила УАЗ
Рада Боженко, „АиФ-Урал“: – Оче Андреје, како је почела ваша свештеничка служба у зони СВО?
– Кад сам 2013. године видео шта се дешава код суседа схватио сам да се све то неће мирно завршити... Хтео сам да дам свој допринос и зато сам од 2014. године свештеник који служи у Министарству одбране Русије. То је била моја добровољна одлука. Дакле, моја служба је повезана са службним путовањима у зону борбених дејстава.
– У чему сте тада видели и у чему сада видите свој задатак?
– Он се није мењао, а то је пружање духовне помоћи нашим војницима. Међу њима има много верујућих и зато је свештеник потребан и на обуци, а посебно у зони борбених дејстава.
– Што се каже, у рововима нема атеиста?
– Има, не могу никуда нестати. Овај израз се користи у уопштеном смислу, у смислу да човек верује, али да то није обавезно религиозна вера. И не може се рећи да су сви они који се налазе у рововима стопостотно православци или, рецимо, муслимани.
Друга је ствар што човек у таквим условима практично спознаје Бога. Не теоријски, не „по традицији“, већ управо истински. Тешко је рећи да ли ће касније постати религиозан човек, али је сигурно да ће остати верујући.
Храм је постављен на конструкцију возила УАЗ. Фото: Из личне архиве
И не желим да говорим о мотивима због којих се људи који се налазе у зони СВО окрећу Богу. Човек је сложено биће. Међутим, потпуно је очигледно да ће се ови људи вратити са изузетним искуством пријатељства, братства и правде, са искустовм општења с Богом – правим, а не формалним искуством.
– Претпостављам да се служба у овим условима разликује од служења у храму у Јекатеринбургу. Вероватно не захтевате од војника да читају јутарње и вечерње молитвено правило од првог до последњег слова?
– Наравно да не. Јутарње и вечерње правило су за миран живот. На линији борбеног додира се све одвија другачије и рад свештеника се такође другачије одвија. У принципу, наш задатак је да не сметамо и зато се све одвија језгровито и брзо. Разуме се, дуге проповеди су у овим условима неумесне. Нико не служи ни Литургију по пуном чину и зато узимамо оно главно, саму суштину.
Цело искуство које данас има клир који служи у надлештву одбране је стечено у току обуке. Као што је познато, Оружане снаге Русије су увек имале вежбе – локалне, велике, врло велике. Свештеници су увек учествовали у њима и то стечено искуство се сад примењује у зони СВО. Чак и на вежбама се не ради као у храму, нема дугих служби, не примењују се специјална правила припреме за причешће, за исповест – услови су другачији и зато се сви прилагођавају војницима.
Са почетком специјалне операције наше искуство се проширило, на пример, у смислу мобилности. Ако смо на вежбама подизали храм-шатор, у условима борбених дејстава се то не може учинити и зато имамо храм на конструкцији возила УАЗ. С једне стране, то је наше превозно средство, а с друге се отварају задња врата и тамо се налази све што је потребно за обављање кратких богослужења и тајни. Наравно, ако за то постоји могућност. Што смо ближи линији борбеног додира, тим има све мање могућности и зато свештеник тамо иде сам и све што је потребно за обављање кратког богослужења, крштења, исповести и причешћа, освештање нечега, на пример, бункера, носи у ранцу.
„Радимо заједнички“
– Да ли сарађујете са представницима кругих вероисповести?
– Врло тесно сарађујемо пошто је наша армија многонационална и у њој има припадника разних религија. Рецимо, на нашем правцу с нама више од пола године долазе муле-добровољци. Живимо заједно, једемо заједно, возимо се заједно. Кад дођемо у неку јединицу, ако има муслимана, мула иде да ради с њима, а свештеник код православаца. Ако нема муслимана свештеник свеједно пружа прилику мули да каже неколико речи охрабрења које су војницима веома потребне. И обрнуто, ако долазимо у јединицу у којој огромну већину чине муслимани, свештеник момке поздравља лепом речју, а мула ради с њима. Осим тога, код момака-будиста у зону СВО такође долазе представници будистичког клира.
– Односно, не водите теолошке спорове?
– Наравно да не. Истински верници никад ни на кога неће наваљивати, али никога неће пуштати у своју душу. Осим тога... о чему да споримо? Радимо заједнички. Да, наше религије су различите, учења о Богу су различита, али нисмо због тога туђинци, а још мање смо непријатељи. Осим тога, што смо ближи војним дејствима ове разлике постају све мање принципијелне. На пример, долазимо у јединицу код Башкираца или Татара и толико с радујемо сусрету с њима, снажно их грлимо, а они нас увек послуже и дали би нам и последње што имају. Тамо, у зони СВО све функционише другачије. Војни колектив у условима борбених дејстава значи јединство и братство.
– Вероватно сте свесни да је служење у зони СВО повезано са ризиком по живот. Извините ми због можда глупог питања: да ли се плашите?
– Питање је у реду. И морам да се плашим. Ако се човек у рату не плаши значи да му се десило нешто лоше. Наравно, људи се плаше на различите начине. Понекад се дешава да се човек укочи од страха. Али страх је у позитивном смислу мобилизационо средство.
Душевна топлина
– Оче Андреје, како ми овде, далеко од зоне спровођења СВО можемо да помогнемо онима који у њој учествују?
– Има много начина, зато што расположење тамо умногоме зависи од овдашњег расположења. То не значи да људи треба, на пример, да престану да одлазе у биоскоп. Погрешно је прекоревати некога „како можеш то и то кад се ово дешава?“ Међутим, потребна је духовна и морална мобилизација – помоћ се може састојати у правилном односу према дешавањима, у молитви. Осим тога, сви имају могућност да на неки начин учествују у пружању хуманитарне помоћи. Пратио сам како се решавало и како се решава питање динамике снабдевања војника и могу да кажем да сад много тога имају. Али важно је да се хуманитарним акцијама покаже да не заборављамо војнике, да их поштујемо, да их волимо и да њихов рад сматрамо драгоценим. Условно речено, нису толико потребне саме вунене чарапе колико топлина којом су исплетене, а нема сумње да се она преноси. Тамо се код човека појављују потпуно друге вредности и рађају се потпуно друга осећања. Неке ситнице на које овде уопште не бисмо обратили пажњу тамо могу, како да деморалишу човека, тако и да му улију снагу. Зато су хуманитарне акције веома потребне и важне.
Свештеник у ранцу има све што је потребно, између осталог, за освештање бункера. Фото: Из личне архиве
На пример, у нашој митрополији је у току акција „Поклон за хероја“. То је изванредно – свештеник долази у јединицу и дели мале поклоне. Наш задатак није да све снабдемо или нахранимо, наш циљ је да поделимо топлину и наши војници то дочекују с великом радошћу.
Разумете, држава ће дати све што је потребно за извршавање борбеног задатка, а духовну основу даје управо наша подршка из позадине.
– А дечја писма и цртежи?
– Таква подршка је крајње неопходна! У условима кад су растављени од породице, измађу осталог и у случајевима кад због објективних разлога нема сигнала, „туђе“ дете од којег си добио писмо, доживљава се као најрођеније. И знам да многи војници приликом обављања тешког борбеног задатка увек носе иконицу и дечје писмо. Питаш: „Шта вам је давало снагу?“ Кажу: „Молитва, иконица и дечја писма.“