Фото: РИА Новости / Максим Блинов
Његова светост патријарх московски и целе Русије Кирил добио је на разматрање закључак Синодске библијско-богословске комисије о католичкој декларацији „Fiducia supplicans“. Декларација коју је недавно усвојила Конгрегација за веронауку Римокатоличке цркве односи се на питање давања благослова невенчаним хетеросексуалним савезима и истополним паровима. О овој теми која изазвала снажан одјек, о дијалогу с католицима, као и о „папистичким“ претензијама Цариградске патријаршије и храмовима Руске Православне Цркве у Мађарској у ексклузивном интервуу за РИА „Новости“ говорио је председник Синодске библијско-богословске комисије митрополит будимпештански и мађарски Иларион.
— Владико Иларионе, на који је начин комисија на чијем сте челу разматрала „Fiducia supplicans“?
— Дати документ смо разматрали по налогу Његове светости патријарха московског и целе Русије Кирила. Одржали смо пленум Синодске библијско-богословске комисије и ја сам имао могућност да са резултатима рада лично упознам Његову светост.
— Зашто се уопште Руска Православна Црква прихватила ове декларације, имајући у виду да је то интерни документ Римокатоличке Цркве?
— Зато што водимо дијалог и сарађујемо са Католичком црквом. Сматрали смо да је наша дужност да реагујемо на тако радикалну новину.
— Постоји много различитих тумачења декларације: једни кажу да је то корак који води ка венчавању истополних парова, други да овај документ омогућава људима да добију помоћ Цркве, између осталог, у борби са својим страстима, да се људима који се обраћају за благослов он даје једном по једном, да се не дозвољава имитација свадбе. Какво је Ваше мишљење?
— Декларација „Fudica supplicans“ је изазвала нашу недвомислено врло негативну реакцију. Били смо једногласни у томе да овај документ одражава врло озбиљно одступање од хришћанских моралних норми. Рекли сте да се благослов даје на известан начин једном лицу, па другом, али тога у документу заправо нема. У документу управо стоји да се благослов даје паровима. Притом се помињу две категорије парова. Један део овог пара се налази у такозваној нерегулисаној ситуацији. Односно, то су мушкарац и жена који живе у невенчаном или у такозваном „дивљем“ браку. Овакве ситуације се у Католичкој цркви срећу врло често, зато што је процес развода брака врло сложен и тешко је, практично немогуће, добити благослов за развод од Цркве. Међутим, друга категорија лица која се помињу у документу су истополни парови. И према једнима и према другима се примењују исти критеријуми.
— У чему се, по мишљењу комисије, састоји главна противречност са хришћанством?
— О истополним паровима се говори као о људима којима је благослов Цркве потребан ради исцељења и усавршавања. Односно, могу се благосиљати управо у паровима, а не свако понаособ. Да, у декларацији се више пута и у различитим облицима изражава забринотост за то да се овакви благослови не претворе у ритуал и да не поприме спонтани карактер, те да тако почну да подсећају на венчање. Због ове забринутости се нуде различите конкретне препоруке о томе шта да се учини да такви благослови не личе на венчања. У документу се наводи да учење Цркве о браку као савезу између мушкарца и жене који је отворен за рађање деце остаје непромењено. Међутим, истовремено ова пракса давања благослова истополним паровима с наше тачке гледишта ступа у радикалну противречност са хришћанским моралним учењем.
— Да ли бисте могли да објасните мало детаљније?
— На пример, у документу се уопште не помиње тајна Исповести, ништа се не говори о покајању или борби са грехом. Односно, пастирска помоћ која се пружа лицима која се налазе у нерегулисаној ситуацији или у истополоној заједници по овом документу уопште не претпоставља да, на пример, свештеник каже овим људима да је живот који воде грехован. Наравно, ово се посебно односи на истополне парове. И уопште, реч „грех“ се у овом документу помиње неколико пута, али само у контексту размишљања о томе да људски грехови не могу превагнути над Божијом љубави, да благодат Божија делује без обзира на наш грехове. И људима који долазе ради благослова управо као пар не предлаже се ни да се покају, ни да исправе живот.
— Зашто је у том случају, по Вашем мишљењу, Католичка црква усвојила такав документ – да ли је то ради каснијег признавања нерегистрованих заједница и венчавања истополних парова?
— Мислим да засад не може бити говора о венчавању истополних парова, јер се наводи да учење Католичке цркве о браку као о савезу мушкарца и жене остаје непромењено.
Ипак, видимо шта се дешава у протестантским заједницама: и тамо је све почињало од истог, од некаквих спонатних благослова без ритуала, а затим је у неким протестантским заједницама једноставно уведен ритуал благосиљања истополних парова. Не мислим да ће Католичка црква доћи до тога. Ипак, ово доживљавамо као врло опасан сигнал и уступак руководства Католичке цркве либералним круговима који покушавају да јој наметну своју агенду.
— Рекли сте да је то „уступак руководства“, а како се по Вашим сазнањима католички свет, свештеници и мирјани однос према овом документу?
— Декларација је већ изазвала врло различите реакције у католичком свету. Наравно, одобрили су је и веома су јој се обрадовали разноразни геј-активисти и представници сексуалних мањина. Има примера и кад су локалне структуре Католичке цркве отворено иступиле против ове декларације.
— У којим земљама се то десило?
— На бискупској конференции у Мађарској донета је одлука да благосиљање истополних бракова није могуће ни у којим условима. У Мађарској се ова документ неће спроводити. Исто је, на пример, у Нигерији, Казахстану и Белорусији. Мислим да се у афричким земљама сигурно неће спроводити. Односно, овај документ је већ изазвао озбиљну поделу у самој Католичкој цркви.
— Шта ће даље бити с „документом о документу“ – са резултатима разматрања ватиканске декларације од стране Синодске библијско-богословске комисије?
— Синодска библијско-богословска комисија увек ради по налогу Његове светости патријарха или патријарха и Светог синода. После израде текста предајемо га патраијарху и затим Његова светост одлучује о његовој даљој судбини. Или се тај документ објављује, или се објављује са исправкама, или се користи као основа за одређене одлуке, дејства и писма...
— А какву реакцију од католика бисте очекивали поводом закључка комисие Руске Цркве?
— Не бих желео да прогнозирам ситуацију, али ми смо обавили свој посао. Наша комисија носи назив библијско-богословска и ми смо скренули пажњу на то да се ова нова пракса нипошто не може оправдати Светим Писмом. Јер, у Светом Писму се наводи потпуно недвосмислен став о истополном саживоту. Скренули смо пажњу на то да се с наше тачке гледишта ове нове одлуке Католичке Цркве налазе у противречности са основним хришћанским моралним нормама.
Ми смо свој део пута прешли. А каква ће бити даља судбина документа комисије и, уколико буде објављен, каква ће бити реакција Католичке цркве на њега – тешко ми је да прогнозирам. Ипак, већ видимо каква реакција на саму декларацију („Fiducia supplicans“ – Ред.) постоји у Католичкој цркви и у свету.
— Како све ово данас утиче на односе између Руске Православне Цркве и Римокатоличке цркве? И да ли се сад прдузимају неки заједнички напори за успостављање мира, измђу осталог, за регулисање ситуације у Украјини?
— Не знам ништа о томе. И кад је римски папа Фрања прошле године допутовао у Будимпешту и кад смо се срели, нисмо разговарали о томе. Истина, кад је папа летео авионом из Мађарске новинари су га питали о чему је разговарао са премијером Орбаном и митрополитом Иларионом. Одговорио им је: „Наравно, нисмо разговарали само о Црквенкапи.“ Мислим да је римски папа ипак пре свега имао у виду господина Орбана с којим је, наравно, разматрао политичка питања. Са мном се није дотицао политичких питања.
— Да ли је „Црвенкапа“ само шала?
— Да, метафора. Веровано је имао у виду да је било говора о врло озбиљним стварима.
— Више пута сте истицали да на улогу „папе“ у православном свету претендује цариградски патријарх. Како бисте прокоментарисали вести о томе да је ове недеље вратио чин протојереју Алексију Уминском који је лишен звања у Руској Цркви због кршења свештничке заклетве – одбијања да изврши благослов патријарха и да чита молитву о Светој Русији која садржи молбу за даровање победе?
— Претходни пројекат Синодске библијско-богословске комисије била је припрема детаљног документа о новој еклесиологији Цариграда, односно о новинама у учењу о Цркви. По нашем мишљењу, они озбиљно одступају од православног светог предања и у суштини представљају покушај да се Православној Цркви у васељенским размерама наметне нови модел управљања који личи на модел Католичке цркве. Наш документ носи назив „О извртању православног учења о Цркви и делима хијерархије Цариградске патријаршије и говорима њених представника“ (одобрен на Архијерејској седници 2023. године – Ред.).
Ми у том документу показујемо да су православци, укључујући Цариградску патријаршију, у полемици с католицима вековима бранили тачку гледишта да су све помесне Православне Цркве равноправне и да цела Васељенска Црква не може имати једног поглавара. А конкретне радње које предузима цариградски патријарх Вартоломеј, између осталог, кад је реч о легализацији украјинског раскола, „враћању чина“ онима који су га изгубили због ових или оних радњи, јесу поступци који проистичу из његове нове доктрине. Јер Цариград сад себе проглашава за врховну апелациону инстанцу.
Односно, сваки клирик било које помесне Цркве који није задовољан одлуком свог свештеноначалија сад може да се обрати Цариграду и Цариград доноси одлуку по свом нахођењу. Не само то, овај клирик територијално може остати на истом месту, као што је то било у Литванији кад је Цариград „вратио чин“ свештенослужитељима који су дати чин изгубили и који се и даље налазе у Литванији. Ослањајући се на њих сад је створена паралелна структура Цариградске патријаршије у Литванији док ова земља чини део канонске територије Руске Православне Цркве.
— Испоставља се да документ „О извртању православног учења о Цркви у делима хијерархије Цариградске патријаршије“ засад није уразумио опоненте?
— Ми нисмо ни претпостављали да ће овај документ, да тако кажемо, уразумити јерархе Цариградске патријаршија. Али, као прво, требало је да сачинимо овај документ ради наше интерне употребе – да свима у Цркви буде јасно због чега је дошло до раскида (у општењу с Цариградском патријаршијом – Ред.) и да се не ради о неким ситуативним несугласицама, већ о принципијелном неслагању. Цариград је створио читаву еклесиолошку доктрину која противречи светом предању Православне Цркве. Осим тога, наравно, хтели бисмо да документ прочитају и људи у другим омесним Црквама. Посебно у онима које се не слажу са Цариградом. И знамо да је тамо прочитан с великом пажњом.
— Односно, запажате позитивне резултате у општењу са представницима других помесних Православних Цркава у вези с овим питањем?
— Да.
— Владико, а како се у последње време променила ситуација у вези са рестаурацијом и изградњом духовно-културних објеката у Мађарској: Успењског храма у Будимпешти и храмова у Мишколцу, Токају и Хевизу?
— Наш главни објекат је Успењска црква у Будимпешти која се налази у самом центру, а обали Дунава, на Петефијевом тргу поред споменика великом мађарском националном песнику Шандору Петефију. Ова црква је саграђена крајем XVIII века. Цариградска патријаршија је покушала да нам је одузме преко суда. Управо док сам био привремени управник Будимпештанско-мађарске епархије у време од 2003. до 2009. године судили смо се с Цариградом: они су поднели тужбу против нас. Добили смо на све три судске инстанце заредом, али је то трајало око шест година. После тога је почела рестарурација Успењског храма. Успели смо да обновимо подножје једне од изгубљних кула, новац за то је дала компанија „Лукоил“.
Међутим, права рестаурација је постала могућа након што је влада Мађарске 2017. године истовремено издвојила значајан новац за четири објеката: Успењски храм у Будимпешти, Никољски храм у Токају, храм Свете Тројице у Мишколцу и храм у част иконе „Живоносни Источник“ у Хевизу. Нажалост, пандемија је у великој мери успорила радове на рестаурацији прва три објекта и на изградњи четвртог. Међутим, рестаурација Успењског храма се сад налази у завршној фази. Спољашње поправке су завршене, унутрашњи радови су скоро завршени и сад се бавимо само рестаурацијом икона на иконостасу.
Храм у Хевизу је изграђен и у току су занатски радови. Два друга објекта се тренутно налазе у различитим фазама: у Мишколцу још увек трају радови на рестаурацији, а у Токају су близу завршетка.