У току протекле недеље Виши црквени савет Руске Православне Цркве је одобрио програм специјалног курса „Основе обуке свештенослужитeља за служење у зони борбених дејстава“. Председник Синодског одељења за сарадњу с Оружаним снагама и органима безбедности митрополит ставропољски невиномиски Кирил испричао је дописнику издања „Комерсант“ Павелу Коробову шта уче свештеници који се упућују у зону СВО, као и колико клирика је тамо већ било и колики су губици Руске Православне Цркве. Митрополит Кирил је такође објаснио зашто је реч „капелан“ неумесна кад је реч о свештеницима у руској војсци и како се у Цркви решава питање правног положаја војног клира.
— Како је у руској армији уређена институција војног клира? Коме се потчињавају војни свештеници – црквеном или војном руководству?
— Сад се више нико не чуди што свештеник не служи само у храму, већ и ван њега. И заиста, данас је најпознатије место службе клира ван парохије – армија.
Говорећи о институцији војног клира морамо укратко рећи нешто о главним смерницама њене обнове у савременој фази. На колегијуму Министарства одбране 1994. године разматрано је питање сарадње Оружаних снага и Руске Православне Цркве. Резултат представља одлука „О мерама за јачање војнопатриотског васпитања војника и омладине у интересу оружаних снага“
Пут ка увођењу радовног војног клира није био лак. Биле су потребне три године рада различитих комисија пре него што је председник потписао декрет о увођењу институције војних свештенослужитеља. Ово се десило на дан који је значајан за руски народ – на празник Казанске иконе Мајке Божије, 21. јула 2009. године.
Треба истаћи да се сав рад војног клира налази под будном пажњом и контролом патријарха московског и целе Русије Кирила. Посебну пажњу поглавар Цркве обраћа на преношење акцената у раду војног клира, пре свега на индивидуалну пастирску мисију, на приступачност свештенослужитеља обичном војнику, на могућност општења с пастиром на борбеној дужности, у јединицама где војник може да открије душу свештенику и да добије одговоре на питања која га занимају.
По устаљеној пракси војни свештеници се потчињавају и духовном, и војном руководству, као што је то било пре револуције. То је потпуно логично и основано, јер се сама руска државност стварала и штитила пре свега помоћу две друштвне институције – војске и Цркве. Оне су у току целе историје Русије сарађивале у том погледу. Наравно, свештеници се непосредно потчињавају командиру јединице и обављају своју пастирску службу у складу са распоредом јединице. Посебно је важна војна дисциплина на линији борбеног додира где се од свих учесника захтева сабраност, прецизност, истрајност, међусобно разумевање, опративност, и наравно, испуњавање налога командира. Од свега тога зависи и сопствени живот и живот свих из околине.
Кандидати за службу војног клира у војној или безбедносној формацији се одређују по одлуци епархијског архијереја. Они пролазе кроз тестирање професионалне обучености у складу са захтевима које одређује Синодско одељење за сарадњу са оружаним снагама и безбедносним органима. Такође организујемо и спроводимо редовне наставно-теренске смотре.
Што се тиче богослужбеног и пастирског рада у војној или безбедносној формацији војни свештеници су подређени епархијском архијереју на чијој територији се налази одговарајућа формација.
Општу координацију рада војног клира спроводи Синодско одељење за сарадњу с оружаним снагама и безбедносним органима.
— Да ли је у стварању институције војног клира Руска Православна Црква прибегла искуству страних земаља или искуству царске армије?
— Проучено је искуство земаља као што су САД, Велика Британија, Немачка, Канада, Француска, Пољска и Грчка, али наравно, за основу је узето позитивно искуство служења војног клира Русије пре Револуције. И реч „капелан“ која се среће у лексикону на Западу и коју световна штампа користи у последње време је неумесна кад је реч о војним свештеницима руске армије, пошто је то појам потпуно стран Руској Цркви.
За сваку армију је крајње важна моћна духовно-морална основа војног одгоја, која је позвана да буде важна компонента личности сваког војног лица – од војника до официра. За руску армију такву основу због историјских околности представља православље – државотворна вера наше велике земље. Од покрштавања Русије 988. године сваки поход дружина великих кнезова је праћен молитвом, а ускоро су у свакодневни живот руских војника ушле мобилне капеле и храмови за редовно обављање богослужења на местима где је војска правила предах. Ради духовног руковођења борцима и обављања служби у свакој војној формацији се налазио свштеник. Узмимо, на пример, благоверног кнеза Димитрија Донског који је окупио војску и који је уочи Куликовске битке дошао у обитељ преподобног Сергија Радоњешког да замоли за благослов за предстојећу битку. Преподобни Сергије је великом кнезу дао двојицу монаха-схимника – Андреја Ослабју и Александра Пересвета предсказавши му победу над непријатељем. Обојица светих ратника су заувек ушла у летопис херојске битке.
Или пример нашег легендарног војсковође Александра Васиљевича Суворова који је био дубоко верујући човек и то се код њега испољавало и у мирнодопском животу и у биткама. Одликовао се узвишеном личном побожношћу и сматрао ју једном од неопоходних особина војника. Молитва је била војничка обавеза. Војници су пред битку често држали пост. На пример, пре почетка јуриша на тврђаву Измаил коју су Турци сматрали неосвојивом претходила су три дана поста. Управо Суворову припадају речи као што су: „Моли се Богу – у Њему је победа“, „Бог нас води, Он је наш генерал.“
Сарадња армије и Цркве у Русији има вишевековну историју. Православна вера је постала духовно-морални ослонац руских војника. Христољубива војска и верујући војсковођа су представљали идеалну слику руске армије.
Ова слика је почела да се крњи услед губитка вере у народу. Још од средине XIX века постале су очигледне тенденције вере у обред, а осмишљено обраћање Богу је било све ређе. Људи су престали да размишљају о вери, а Господ је престао да живи у њиховим срцима. Ова духовна болест руског народа претворила се у крваве револуционарне догађаје 1917. године и атеистички период наше историје који је коначно уништио сам појам христољубиве војске.
Власт је у совјетско време покушавала да замени свештенике у пуку политичким руководиоцима који су постали својеврсни „свештенослужитељи“ марксиситчке „религије“. Кад су 1917. године покушали да укину истинску православну веру на њеном месту је настала вештачка „религија“ под називом „марксизам“, а политички руководиоци су заменили војни клир.
Мислим да данас у структури војске треба да постоје и политички руководиоци, и војни свештеници. Потребни су и политички радници и војно свештенство! И то су потребни исто као муниција и хлеб!
Шта радимо у Украјини? За шта се боримо? Ко је наш непријатељ? Док су за већину бораца из донбаских корпуса одговори на ова питања очигледни већ десет година (они се боре против нациста који убијају њихову родбину и пријатеље, и уништавају њихове градове и села), мобилисаним руским момцима су потребни људи који ће налазећи се поред њих моћи да одговоре на питања директно и јасно. То су питања: ко човека може да подржи у тешком тренутку? Ко може једноставно искрено да разговара? Командир нема времена за то – он руководи борбама. Добро је ако у војној јединици постоји духовно снажан војнополитички радник. А ако не постоји, ову службу, по правилу, обавља војни свештеник.
— Колико свештеника се сада налази у зони СВО?
— У зони СВО се свакодневно налази преко 100 војних свештеника. У целом периоду од почетка специјалне војне операције на фронту је било око хиљаду свештеника, организовано је преко три хиљаде службених путева. Данас у војним јединицама већина свештеника служи у виду ванредних обавеза – као добровољци. Односно, они нису стално запослени свештеници Министарства одбране, али су донели одлуку да поделе све ратне тешкоће са својом паством.
— Које обавезе су им поверене? Да ли они могу да учествују у борбеним дејствима с оружјем у рукама?
— Свештеници духовно помажу војницима пред битку, духовним речима теше рањеника, моле се за војнике у рововима, моле се за победу наше армије и проповедају. Кад момци понекад немају ни молитвеник, ни молитвено искуство, само од свештеника на богослужењу могу да чују „Оче наш“, „Богородице Дјево, радујсја“, „Живиј в помошчи“, „Символ вере“ и друге молитве. И наравно, учествовање у тајнама које су главне за хришћане као што су покајање и причешће, није могуће без свештеника.
Веома је важна духовно-морална просвета, о којој се брину свештеници налазећи се на првој борбеној линији. То су помоћ у борби против чамотиње, јачање силе духа, превентива евентуалних суицида и различитих људских порока – наркоманије, алкохолизма итд.
Такође, свештеник помаже војницима да стекну хришћанску наду и веру у бесмртност душе. Нада је оно што веру чини бољом. Наши војници и цивили имају наду у то да ће руски народ освојити победу. Ова нада им омогућава да се боре, помаже им да савладавају све тешкоће и препреке, помаже им да не малаксају, колико год да им је тешко. А хришћански садржај појма „нада“ помаже у духовном животу који оживљује човекове моралне снаге, јача његову тежњу ка спасењу душе.
Поред директних обавеза свештеници се баве и социјалним радом. Многи од њих на фронт одвозе хуманитарну помоћ коју сакупљају парохијани и доброчинитељи. По правилу, свештеници носе и оно што је потребно за духовну помоћ нашим војницима: крстиће, иконице Спаситеља, Мајке Божије, светих покровитеља војске, џепне молитвенике и мала Јеванђеља.
Патријарх је недавно благословио оснивање Патријарашке хуманитарне мисије на новим територијама. То је пре свега духовно руковођење војним болницама на првој борбеној линији, такозваних МОСН-а (медицински одреди специјалне намене). Специјална војна операција је показала да постоји велика потреба за свештеницима, сестрама милосрђа и волонтерима у војним болницама. Сами лекари признају да не постоји ништа што би могло надоместити духовну подршку која се пружа рањеним борцима.
Што се тиче учествовања свештеника у борбеним дејствима с оружјем у рукама, одговор Цркве је недвосмислено негативан. Црквени канони забрањују свештенику да ратује. Он не може да узима оружје у руке, јер ако убије човека (чак и случајно), мора бити лишен чина. Тако 66. апостолско правило гласи: ако неко од клира у свађи (односно тучи) удари некога и убије једним ударцем, биће лишен чина. У 55. правилу светитеља Василија Великог речено је да се клирици који одбијају разбојнички напад (односно, који се туку с разбојницима) такође бивају лишени чина.
Само присуство свештеника у Оружаним снагама за време ратних дејстава је већ огроман ризик, али је оно крајње неопходно, јер свештеници бодре дух, јачају веру војника и уносе ноту хуманости у тешку сферу људског постојања. У Русији пре револуције управо је свештеник пука често први кретао напад, али... с крстом у рукама! Свештеници су често гинули, зато што су представљали жељену мету противника. И сад су такав циљ. Знамо да су протојереја Михаила Васиљева пратили и да је ракетни удар извршен управо да би он био убијен. Свештеници остају на фронту док их свештеноначалије не позове да се врате. Остају до краја верни својој свештеничкој заклетви и пастирској дужности.
— Које губитке је Црква имала у зони СВО?
— Црква је увек била, јесте и биће са својим народом, са армијом, са владом и са председником Русије. И сад има губитака у овом невидљивом рату за људске душе. Од почетка СВО јуначки је погинуло шест свештенослужитеља Руске Православне Цркве. Прва жртва на територији Русије био је протојереј Олег Артјомов. Шездесетчетворогодишњи старац, терски козак, положио је своју душу за паству кад су системима „град“ гађана белгородска села Журављовка и Нехотејевка. Приликом вршења пастирске дужности смртно је рањен 45-годишњи казански свештеник Анатолије Григорјев. У 54. години живота убијен је козачки духовник из Курганске митрополије протојереј Јефимије Козловцев. Под паљбу америчких „хајмарса“ доспели су старешина храма Великомученице Варваре и преподобног Илије Муромеца при храму РВСН протојереј Михаил Васиљев и духовник 76. псковске дивизије ваздушно-десантних снага јереј Александар Циганов. Отац Михаил који је имао 51. годину преминуо је на лицу места (то се десило на Митровданске задушнице – на дан спомена на све војнике који су свој живот положили за веру и отаџбину), а 35-годишњи отац Александар је поднео мноштво операција и упокојио се 21. новембра (на дан спомена на Архистратига Божијег Михаила и све небеске силе бестелесне). Протојереј Михаил Васиљев је посмртно удостојен звања хероја Русије. Приликом спасавања рањеника погинуо је јеромонах Дамаскин (Волин). За верника смрт на постоји и ови свештеници који су грудима заклањали своју духовну децу, сад се налазе у небеској војсци, у бесмртном пуку.
— Пре неколико дана на седници Вишег црквеног савета разматран је документ „Програм специјалног курса ‘Основе обуке свештнослужитеља за служење у зони борбених дејстава’ за више духовне школске установе“. Зашто је то потребно?
— Виши црквени савет Руске Православне Цркве под председавањем патријарха Кирила 16. априла је размотрио питање везано за одобравање новог специјалног курса „Основе обуке свештенослужитеља за служење у зони борбених дејстава“. Програм курса обухвата обуку свештеника пре свега умећима рада у сложеним војним условима.
Нема сумње да је рат страшан и њему је свеједно да ли си војник или си ратни новинар или си ратни свештеник. Многи гину зато што не знају шта треба да раде у сложеним реалијама борбе. Зато желимо да научимо свештенослужитеље и како да се духовно труде у ратним условима и како да преживе у зони СВО. Пошто има снаге и борбени дух човек је спреман храбро да се бори, али га недостатак теоријских знања и практичног искуства често доводи до трагедије. Због тога је дужност свакога ко је стекао практично борбено искуство да га преда наредној генерацији војника.
Патријарх је рекао: „Свештник у рову је врло привлачан циљ за противника. Снајпериста пре свега њега убија.“ Али духовно лице не сме остати по страни, свештеници не треба да буду на првој линији, али треба да буду одмах иза ње.“
Главни свештеник у зони СВО, протојереј Димитрије Василенков је више пута био на првој борбеној линији и на основу личног искуства је написао књигу „У рату. Лозинка Донбас“. У њој је формулисао правила духовне безбедности за војнике и официре, а такође је дао конкретне препоруке за војне свештенике којима тек предстоји одлазак у зону борбених дејстава. Управо на основу те књиге данас се пише уџбеник за нови курс.
— Прошле године је створена концепција која на бази духовних школских установа претпоставља обуку свештенослужитеља по специјалним програмима за обуку кадрова војног свештенства. Каква је њена судбина?
— Један од праваца свестране обуке војног клира (стално запослених у војсци и оних који то нису), као и сарадника епархијских одељења за сарадњу с Оружаним снагама и безбедносним органима представља школовање у Донској богословији у оквиру магистарског програма „Државно-конфесионални односи“, који се спроводи на основу одлуке Светог синода. Програм је усмерен на професионалну обуку стручњака у области сарадње Цркве и органа извршне, законодавне и судске власти. На молбу команде Јужног војног округа садржај редовних и ванредних магистарских студија се мења имајући у виду насталу потребу клира да стекне научно-теоретска и практична знања о организацији рада с верујућим војницима.
По завршетку заједничког рада 2023. године наставни план је допуњен војно-пастирским предметима као што су: „Духовна рехабилитација учесника у ратним дејствима“, „Црквена служба у Оружаним снагама и безбедносним органима“, „Црква у условима информационих ратова“, „Општа војна обука“, „Основе геополитике“, „Војна медицина и психологија“ и „Историја војног клира у Русији“.
Магистарски програм такође предвиђа преко 500 часова обавезних практичних вежби уз помоћ Јужног војног округа. Тренутно се по овом програму обучава 60 војних свештеника из различитих епархиа Руске Православне Цркве.
— Руска Православна Црква је више пута покретала питање које се односи на регулисање правног статуса војног клира. Планирано је да се унесу измене у постојеће законе и да се предложе Државној думи на разматрање. Каква је судбина ових амандмана?
— Посебан, рекао бих, стратешки правац у нашем заједничком раду с руководством Министра одбране, представља решавање правних питања у вези са статусом свештенослужитеља, као у војним јединицама, тако и у зони СВО. У току последње године са руководиоцем правне управе Московске патријаршије игуманијом Ксенијом и правницима Министарства одбране радимо на овој проблематици. Одржан је низ састанака са сенаторима и посланицима Државне думе у вези са законодавним иницијативама у овој области. На пленарној седници XIII Божићних парламентарних сусрета 23. јануара ове године председник Савета Федерације Валентина Матвијенко је обећала да ће у најскорије време изнети на разматрање нацрт закона о статусу свештенослужитља који своју пастирску дужност обављају у зони СВО.
Сад се може рећи да смо успели да постигнемо одређене позитивне резултате. Тако је 11. марта председник Владимир Владимирович Путин потписао декрет бр. 181 „О додатним социјалним гаранцијама за одређене категорије лица“.
— Шта у оквиру регулисања правног статуса војног клира треба да се промени за свештенослужитеље који се налазе у зони СВО? На које олакшице могу да рачунају?
— У складу са поменутим декретом бр. 181 предвиђене су социјалне гаранције за војне свештенике и чланове њихових породица. Документом су предвиђене једнократн исплате војним свештеницима на дужности помоћника командира војних јединица за рад с верујућим војницима и свештеницима који непосредно учествују у обезбеђењу мера специјалне војне операције који су задобили озледу (рану, повреду и контузију) приликом обављања наведених радњи у висини од три милиона рубаља или се у случају да погину њиховим породицама исплаћује пет милиона рубаља.
— Да ли постоје неке друге социјалне гаранције за војне свештенике?
— Хвала Богу, однедавно се на свештенике на редовној служби у војсци односе социјалне гаранције у случају да погину или да буду рањени. Нажалост, још увек нема правних основа за социјалне исплате за свештенослужитеље који нису стално запослени у војсци, а налазе се у зони спровођења СВО. Тренутно се ради на овом питању. Међутим, са сигурношћу могу да посведочим: иако је питање правног статуса војног клира врло сложено има примера позитивне сарадње између нас и Главне војнополитичке управе Министарства одбране РФ и Федралне скупштине РФ.
Већина свештеника добровољно одлази на линију фронта. Нема никакве присиле. И веома је важно да им се пружи материјална помоћ, јер свако од њих оставља породицу код куће. Осим тога, свештенике треба снабдети опремом (панцир, шлем), комплетом тактичке медицине, предетима за верску употребу и литературом и треба им организовати превоз.
Истаћи ћу да сва новчана средства која одлазе на покривање трошкова и обезбеђење социјалних гаранција свештеници-добровољци добијају искључиво од Патријаршије, добротворних фондова и приватних доброчинитеља. Част и хвала нашим доброчинитељима!
С повећањем броја свештеника који учествују у духовном руковођењу војницима у зони СВО повећава се и укупан износ финансирања. И за то су потребни огромни материјални ресурси. Зато као један од својих задатака на дужности председника Синодског одељења за сарадњу с Оружаним снагама и безбедносним органима видим трагање за изворима финансирања. Можда ће захваљујући овом интервјуу неко сазнати које су потребе војног клира и пожелети да помогне људима који своју пастирску дужност обављају на линији фронта и бране духовни суверенитет и безбедност наше земље.