У сусрет празнику Васкрсења Христовог повод за писање овог чланка је један догађај у коме су учествовали официри наше две братске земље у новосадској касарни „Александар Берић“, која носи име славом овенчаног команданта Краљевског брода „Драва“. Наиме, више од седам деценија касарнски круг је место почивалишта руских хероја Другог светског рата, палих у ослобођењу Новог Сада и Југославије. У знак захвалности за учињено дело, споменике совјетским матрозима су подигли саборци погинулих припадника, а Речна флотила добијеним аманетом у наслеђе аманетом води рачуна о овом културном добру. Самим тим јавила се жеља и хтење да се обнови место почивилишта хероја која почива на култури сећања.
Култура сећања мора да има свој континуитет, која своје утемељење има у јеванђељској науци. Као њен израз почело се са обновом и уређењем војничког гробља који је део целине спомен парка „Непотопиви прамац у тихом пристаништу“ у поменутој касарни. У спомен-парку код главног улаза у касарну непосредно уз зграду спомен-собе Речне флотиле налазе се: биста поручника бојног брода прве класе Александра Берића и народног хероја Другог светског рата Душана Вукасовића- Диогена. Насупрот биста постављена је спомен плоча члановима посаде брода РМЛ-308 заставницима I класе Марковић Стевану и Лампрет Кристијану, пострадалим на реци Дунав 08. новембра 1991. године. Спомен-обележје је подигнуто на десетогодишњицу погибије заставника 2001.године од стране припадника Речне ратне флотиле. Уједно, у оквиру спомен парка налази се и спомен соба која је својеврсни музеј који негује традиције средњовековних српских шајкаша, бораца Бродарске команде Српске војске, припадника Југословенске краљевске морнарице и Речне ратне флотиле.
Спомен соба је представљена као унутрашњост брода где су историјски артефакти поређани по тематским целинама. Култура сећања на хероје који почивају у кругу касарне увек је присутна јер је у њој саткан темељ постојања, опстанка и напретка и српске војске и братског односа према нашим савезницима у Другом светском рату. У давнијој историји, борбене задатке на рекама извршавале су првенствено речне ратне флотиле. Најпознатија међу њима била је Шајкашка флотила у чијем су саставу неко време биле и Флотиле српских деспота. Како Речна флотила баштини традицију шајкаша то је повод био да храм у изградњи у касарни буде посвећен шајкашком капетану и ратнику светом праведном кнезу Стефану Штиљановићу.
Историјат јединице обележили су пре свега њени славни претходници: почев од средњовековних шајкаша Шајкашког батаљона, бродараца Бродарске команде, бораца Морнаричке чете Народоослободилачке војске, помораца Југословенске Краљевске морнарице и Речне ратне флотиле Југославије, до данас припадника Речне флотиле Војске Србије. Кроз различите епохе, друштвена уређења и организацијску припадност постојали су и опстајали до данашњих дана бродари- војници и морнари бранећи слободу отаџбине са реке, а са њима и јединице речних ратних флотила на нашим просторима. Највеће херојство припадника Речне флотиле у одбрани отаџбине у Априлском рату 1941. године показала је посада Краљевског брода „Драва“, на челу са командантом брода поручником бојног брода прве класе Александром Берићем. Одлучни у борби до последњег испунили су завет да брод неће предати непријатељу и остали верни датој заклетви, оставили су у наслеђе светао пример часне и праведне борбе за слободу отаџбине. Речни монитор „Драва“ је имао јуначку посаду и пркосећи непријатељу нанео му осетне губитке, све до коначног обрачуна у зору 12. априла 1941. године, када је након получасовне неравноправне борбе против немачких авиона и погибије већине чланова посаде, потонуо на 1287. пловном километру реке Дунав.
Поносито је стајао и остао на палуби свог брода до последњег тренутка, извршио је часно командантску дужност. Поздрављајући ратну заставу отишао је у незаборав, у бесмртне воде славе и сећања на хероја отаџбине. Бранећи официрску част и положену заклетву исписао је златним словима најсветлије странице у историји Речне флотиле и Краљевске морнарице. У подвижничкој борбом за слободу отаџбине дао је свој живот и потврдио неписано поморачко правило да командант тоне са својим бродом. Тело погинулог команданта Берића пронађено је након неколико дана и 90 километара низводно од потонућа брода, код места Белегиш, где су га мештани кришом сахранили не дозволивши окупатору да ликује над погинулим јунаком. Од 2015. године на гробу Александра Берића постављен је споменик са уклесаним епитафом, као вечни сведок и највеће признање његовом херојству дато од стране његових преживелих сабораца:
„Гледамо према Драви, а на њој стоји командант и наша застава која се вијори. Одлучио је да сконча са својим пркосним бродом. Последње шта смо видели било је како поздравља ратну заставу. Био је велики, племенит, храбар, строг али поштен и частан човек, командант и ратник“.
У касарни која носи славно име команданта брода Драва подигнута је биста Александру Берићу, а сваке године 12. априла на 1287 пловном километру на реци Дунав служи се молитвени помен а и смимљен је и документарно-играни филм „ Драва се не предаје“ који ће ускоро бити приказан.
Да се не заборави и да остане упамћено, испричао нам је војни свештеник Речне флотиле Селимир Вагић догађај када су пре пар година генерал у пензији Лука Кастратовић и пуковник Сергеј Владимирович Парубин, помоћник изасланика одбране Руске федерације, посетили поменуту касарну. Уз присуство команданта капетана бојног брода Андрије Андрића, одслужен је помен на руском војничком гробљу и узета је земља са гробног места и вода из Дунава као спомен, намењено са изградњу меморијалног парка поред главног храма оружаних снага Руске федерације Васкрсења Христовог. Командант брода Шабац поручник корвете Иван Тешић је предао воду из Дунава, а капетан фрегате Анђелко Стаменковић земљу са гробног места, команданту Речне флотиле, који је предао Сергеју Владимировичу Парубину.
Како сведочи један од учесника обнове војни свештеник Селимир Вагић, којег сам и упознао на пропутовању кроз Косово и Метохију 2008. године кад сам се упутио из Русије, а он је као амерички држављанин дошао из Њујорка да посети своју отаџбину. Недавно сам у разговору са мојим пријатељем сазнао за овај догађај. Велики дан да се отргну трагови нечовештва забораву. Грумен земље и кап воде за Храм Оружаних снага Руске федерације.
У обнову надгробних споменика укључени су Покрајинска влада АП Војводине и Завод за заштиту споменика Града Новог Сада, бројна удружења „Ноћни вукови“, „Панонски брод“ и многи други помогли су обнову гробова руских морнара што је потврда да ће завршетком уређења спомен парка у оквиру касарне опстати и остати заједно са Речном флотилом Војске Србије.
Свакако, никад ни неће бити предану забораву, јер сваке године на храмовну славу Светог Стефана и Јелену Штиљановић у току литије служи се помен херојима. Иначе, храм у изградњи у поменутој касарни је започет 2016. године са благословом Његовог високопреосвештенства Епископа бачког и прва света литургија је одслужена на Васкрс 2017.године.
Наиме, на задушнице увек се гробље уређује и врши помен од стране војног свештеника. Уједно, руски војни свештеници(приказано на фотографији) одазвали су се позиву и саслуживали на одржаном помену.
Великим трудом архитеката Завода за заштиту споменика града Новог Сада Катарине Максимов и Велизара Коларског уређена су гробна места у првој фази уређења која је нажалост прекинута због недостатка новчаних средстава. Као централно место за комеморацију и верске обреде постављен је крст у чијем подножју се налази натпис: „СЛАВА РУСКИМ И СРПСКИМ МОРНАРИМА“ На пет гробних места, исписана су имена погинулих краснофлотејаца, на руском језику, по следећем : матросы Алексей Столяров (1918 – 1944) и Вячеслав Жук (1926 – 1944) – Командир корвета, капитан 3 ранга Павел Иванович Денисов 1918 – 1945; матрос Григорий Иванович Печереский (1926 – 1944) и једно гробнo место за незнаног морнара: могила неизвестного матроса.
Након 80 година од херојског жртвовања 1944. године Божјим промислом уређују се гробови заборављених који почивају на десетине хиљада километара од своје отаџбине Русије и њихова херојска дела неће бити предана забораву јер сваке школске године долазе деца да посете гробље хероја.