На акцији протеста против абортуса од 5. децембра 2011. године у Санкт Петербургу
Овај догађај се десио пре десетак година. У мају 2013. године на друштвеној мрежи Вконтакте из клинике ми је писала моја бивша студенткиња Марија А. која је била потпуно затечена: лекари су јој после ултразвука свечано и неопозиво рекли да њен будући син има неизлечиву срчану ману и да ће се његов живот (живот његових родитеља) претворити у праву муку, те да је због тога боље да га (и себе) ослободи патње.
Покушао сам да је умирим колико сам могао. Сетио сам се једног и драматичног и помало смешног случаја кад су једној будућој породиљи лекари показали ултразвук њеног детета... без главе, и наравно, препоручили су јој да абортира. Међутим, она је била права православна хришћанка и одлучила је да роди дете без обзира на све. Колико се обрадовала кад је родила потпуно здравог малишана! Не знам да ли је невештим лекарима (а можда и врло искусним, у зависности од њихових циљева) било имало непријатно. Мислим да није. Вероватно су сматрали да је то испод њиховог достојанства. Кад сам јој то испричао Маша се смирила и одлучила је да у сваком случају роди дете. Извесно време после порођаја ми је написала: „Испоставило се да је лаж све што су лекари рекли. Фјодор је рођен потпуно здрав.“ А пола године касније, за време прве обновљене литије у част благоверног кнеза Александра Невског Марија ми је показала свог Феђу – дивну и снажну бебу. Он сад успешно похађа четврти разред...
Међу мојим познаницама са више деце није било ниједног случаја да будуће мајке нису уцењиване и наговаране на абортус под овим или оним изговором
Ова тема ме је заинтересовала. Сетио сам се шта ми је испричала појац Л. о томе како су је 1991. године за време трудноће и тешке ангине која је била праћена високом температуром, лекари у суштини приморали да абортира искористивши њено полусвесно стање. Затим сам се сетио неколико ствари. Међу мојим познаницама са више деце није било случаја да лекари будуће мајке приликом консултативних прегледа или чак у одељењима за стање пред порођај нису уцењивали и наговарали на абортус под овим или оним изговором – компликације на порођају, будуће (или садашње болести деце и напослетку, сама чињеница да их има много: „Дакле, то вам је шесто дете? А како ћете их прехранити?“ Затим сам из емисије „Линија живота“ схватио да је то масовна појава: многе мајке су се бар једном суочавале с предлогом, покаткад и врло наметљивим, да абортирају.
У мени је опрез изазвала следећа околност: обично се од нашег изванредног здравства тешко може ништа добити као вода из суве дреновине: многи пацијенти месецима чекају на бесплатан ултразвук и магненту резонанцу. А овде нуде апсолутно бесплатан ултразвук милионима жена. Овај преглед у комерцијалним структурама кошта „од две до пет“ хиљада. Откуд онда таква широкогрудост?
Одговор сам делимично пронашао међу познаницима-медицинарима који су ме упознали с прећутном инструкцијом Министарства здравља: да у што је могуће ранијој фази откривају децу с евентуалном патологијом и потенцијалним инвалидитетом и да покушају да издејствују да буду абортирана. Испоставља се да држави не иде у прилог да плаћа пензије и помоћ инвалидима и да се брине за то да им се пружају медицинске услуге. Нема човека – нема проблема и нема трошкова. Хитлер је у књизи „Мајн кампф“ писао да је једна од главних обавеза државе „спровођење практичне и модерне контроле наталитета“: „болесним или слабим људима не треба дозволити да имају децу“. Хитлер се врло децидно изјаснио по овом питању:
„Ако немамо више снаге да се боримо за нечији живот, право на живот у овом свету борбе је исцрпљено. Свет припада само ‘пуновредном’ човеку пуном снаге, а не слабом ‘фелеричном човеку’.“
Чини ми се да је занимљива и следећа околност: по подацима познатог публицисте Сергеја Михејева запослени у гинеколошким ординацијама за праћење трудноће девет месеци добијају око шест хиљада, а за абортус око три хиљаде 1). Није тешко претпоставити шта ће изабрати лењ, непринципијелан и користољубив човек – да ли да се будућом породиљом бакће девет месеци или да час посла упут и да за пет минута добије три хиљаде.
У вези са доплатом за абортусе наишао сам на занимљив коментар на форуму родитеља с више деце:
Лекар је питао на шта се жалим, а ја сам одговорила да се не жалим ни на шта. Климнуо је главом и ћутке ми је написао упут на абортус
„Сигурно знам да добијају бонусе. Радим с трудницама и младим мајкама и зато често имам прилике да разговарам с лекарима на различите теме. Дакле, болнице имају план абортуса и бонусе уколико премаше план. А у току прве трудноће и ја сам на првом прегледу добила упут за абортус. Нико ме није ни питао да ли желим да родим дете. Тада сам први пут дошла у дом здравља због трудноће. Лекар ме је само питао на шта се жалим, одговорила сам да се ни на шта не жалим, али сам трудна... Он је климнуо главом и ћутке је написао упут за абортус. И тако сам ћутке изашла с овим папиром у рукама. Никад више нисам отишла код тог лекара.“2)
Поставља се питање: ЧЕМУ СВЕ ТО?! Наизглед, одговор је видљив на први поглед: крвави послови – матичне ћелије, фетална терапија, креме за подмлађивање итд. Ево шта је испричала сарадница једне од приватних гинеколошких клиника из престонице која је пожелела да остане анонимна:
„Сад има много мање клиника које обављају абортусе у касној трудноћи. А тада је (1990-их и 2000-их година) овај посао био популаран. Оно што је остајало од оваквих абортуса после се слало ‘за матичне ћелије’“ 3).
Контингент је притом био следећи: или су жене које су дошле на преглед убеђиване да је дете болесно и да треба да абортирају, или су девојке саме долазиле, углавном провинцијалке, које су помоћу трудноће хтеле да „упецају“ младожењу из главног града и кад им то није полазило за руком, трудноћа је већ била превелика за обраћање државној установи. Обраћале су се приватницима. Тако је корист била двострука: и цена операције је висока и њеним резултатима се успешно могло трговати.
„Имам искуство од 30 година рада у гинекологији, и то не само у приватним клиникама, већ и у државним болницама. Нажалост, свашта сам видела, – наставља наша саговорница. – Увек је било лекара који су пристајали да обављају абортусе у касној трудноћи и који су касније некуда продавали тела деце.“ 4)
Ево шта о феталној терапији пише игуман Филип (Филипов), руководилац медицинског одељења Воркутинске епархије:
„Међу различитим злочинима против човечности и човечанства постоји један чија је тежина очигледна и не захтева доказе – фетална терапија.
Фетална терапија представља нов и перфидан облик људождерства. У њеној основи се налази одузимање и употреба ткива плода (fetus – лат. ‘плод’) детета које се већ формирало у мајчиној утроби и чији се живот вештачки прекида у позној трудноћи. Од феталног – зачетог – ткива великог мозга, полних жлезда, гуштераче, јетре итд. праве се нови ‘лековити’ препарати. Претпoставља се да ‘биомаса’ прерађена од ткива људских тела представља јединствено средство широког спектра дејства: од лечења Дауновог синдрома и Паркинсонове болести до неплодности и импотенције, обољења нервног система, оштећења великог мозга и бубрега. Такође се сматра средством за подмлађивање организма који стари, укључујући употребу феталног ткива у козметичке сврхе. Покренута је рекламна кампања за нова ‘средства’ лечења (в. билтен РАМН ‘Експериментална биологија и медицина’ у издатом прилогу ‘Трансплантација феталног ткива и ћелија’).
Фетална терапија спада у низ трансплантолошких манипулација. Ипак, она се у основи разликује од метода обичне трансплантације у којој се пресађују органи умрлих људи који за живота нису протестовали против тога да се њихови органи узму након тога или добровољних донатора који су за то дали свој пристанак. Лечењу помоћу делова тела људских ембриона претходи њихово убиство које се чини упркос свим моралним нормама, и никаква претпостављена корист од феталне терапије не може да оправда убиство (абортус), а абортус се не може сматрати нечим што доноси корист, пошто ће ова корист бити слична канибализму који не могу да оправдају никакве животне околности, чак ни смрт од глади“ 5)
Извињавам се због дугачких и страшних цитата: они су неопходни да бисмо схватили страхоте које се око нас дешавају. По мишљењу Сергеја Михејева трговина телима и ткивима абортираних беба само у Русији доноси приходе од најмање 23 милијарде рубаља 6).
Пароле „нема разлога да рађате сиротињу“ и „имаћете још деце“ уништиле су много више људи од бомбардовања корејских градова тепих-бомбама
Али то је само врх глечера. Проблем је много дубљи и страшнији и повезан је са стратегијом депопулације Русије. Хладни рат још увек траје и чак прераста у оружани. Само се његове технологије принципијелно разликују од класичних ратова из XIX и прве половине ХХ века и састоје се у уништавању непријатеља његовим рукама кроз употребу идеолошких, финансијских и дипломатских инструмената. Истаћи ћемо да је пројекат „Харвардски универзитет“ Америку коштао стотину пута мање од познатог Менхетнског пројекта за производњу нуклеарног оружја, а показао се на десетине пута ефикаснијим, пошто је обезбедио распад Варшавског пакта и Совјетског Савеза помоћу стварања „пете колоне“ и преформатирања свести 7). Отровне пароле „нема разлога да рађате сиротињу“ и „имаћете још деце“ уништиле су много више људи од бомбардовања корејских градова тепих-бомбама и спаљивања вијетнамских села напалм бомбама.
„Абортус је штетан по здравље.“ Совјетски плакат. Сликар: Г. Ј. Рошенбург, 1957. год.
Подсетићемо на бесмртну реченицу која се приписује (мислимо, с разлогом) Маргарет Тачер: „Русији је довољно тридесет-четрдесет милиона људи да би опслуживали своју индустрију вађења руда“8). Истичемо да се ове речи запањујуће подударају с Хитлеровим планом „Ост“ по којем је он планирао да у окупираној Русији у животу остави само тридесет милиона људи.
Неће бити наодмет да подсетимо да је Хитлер још 1932. године за источну Европу планирао следеће: „превелика биолошка плодност“ региона треба да буде сузбијена добро осмишљеном политиком депопулације. По сведочанству Хермана Раушнинга, Хитлер му је 1934. године говорио:
„Дужни смо да смањимо број становништва, треба да осмислимо технику депопулације... немам обавезно у виду ликвидацију; само ћу предузети систематске мере за гушење њихове огромне природне плодности... Има много начина, систематских и релативно безболних, у сваком случају бескрвних, да непожељне расе натерамо да изумру.“ 9)
Одмах након окупације Пољске 1939. године нацисти су објавили декрет:
„Све мере које имају тенденцију ка ограничавању наталитета треба дозволити и подржавати. Абортуси на преосталој платфорими [Пољске] треба да буду ослобођени забране. Средства за абортусе и контрацепцију треба нудити јавно и без политичких ограничења. Хомосексуализам увек треба прогласити легалним. Не треба... ометати установе и лица који се професионално баве абортусима.“ 10)
Немачки плакат из 1940-их година
Истаћи ћемо да су међу „Аријевцима“ нацисти каљеним гвожђем искорењивали хомосексуализам и да су строго кажњавали Немце за абортусе. Хитлер је 1941. године одобрио следећи меморандум Министарства унутрашњих послова:
„Свако средство пропаганде, посебно штампу, радио и филм, као и фељтоне, брошуре и предавања, треба користити како би се руском становнштву сугерисале идеје да је штетно имати неколико деце. Треба да истичемо трошкове које изазивају, да говоримо о добрим стварима које се могу купити од новца који се троши на децу. Такође треба да алудирамо на опасан утицај рађања деце на здравље жене... Треба да отварамо специјализоване установе за вршење абортуса и да обучавамо персонал у ове сврхе. Становништво ће тада радије прибегавати абортусима... Треба препоручивати добровољну стерилизацију.“ 11)
Истовремено, Химлер у свом декрету истиче:
„Руски лекари... не треба да знају за овај налог. Треба им дати инструкције о томе да трудноћу треба прекидати због друштвених разлога“.
Зар ово не подсећа на решење које је Министарство здравља РФ издало за време Черномирдина дана 8. маја 1996. године о томе да абортусе због социјалних разлога треба дозволити у било ком степену трудноће?“ 12)
Истаћи ћемо да су немачке власти за окупиране народе нудиле потпуну слободу сексуалног понашања, односно разврата. У меморандуму из 1944. године се каже:
„У циљу практичног вођења пропаганде треба мирно распоредити средства за контрацепцију (при чему држава даје субсидије). Боље је држати отворен вентил за излазак природних жеља становништва туђе крви док то не омета задржавање репродукције међу народима туђих раса.“ 13)
Немачко пропагандно одељење је у Пољској и СССР-у обилато ширило... порнографију, а такође је издвајало субсидије за варијетее с разноразним развратним призорима. Опет, зар то не подсећа на данашње понашање на телевизији и интернету? Истина, тада им овај покушај није успео: Пољаци су, у великој мери захваљујући покрету Отпора покушавали да сачувају висок морални ниво и чврсте породичне обичаје. А што се тиче Руса, један немачки лекар је био шокиран: на медицинском прегледу се показало да су скоро све девојке које су слате у Немачку биле девице. Овај доктор је свом руководству реферисао: „Нећемо моћи да победимо овај народ.“
У пролеће и лето Немци су 1943. године у Немачкој у тајности дозволили абортусе укључујући животну способност беба код жена које су одвозили са окупираних територија ради ропског рада. Оне су коришћене као експериментални кунићи и слали су их на универзитетске клинике ради обучавања студената и медицинских средстава. Многи немачки лекари, посебно католици, у прво време су се опирали говорећи о томе да је оваква пракса неморална и да је опасна, јер може пружати лош пример Немцима. Тада је Хитлер отворено изјавио да би „упуцао сваког ко покуша да забрани абортусе у Украјини“.
Рускиње и Пољакиње су подстицане, па чак и примораване на абортусе на основу нацистичких одлука
Истаћи ћемо да је на Нирнбершком суђењу међу оптужбама нациста за злочине против човечанства била и следећа: „заштита закона је укинута у односу на нерођену децу руских и пољских мајки у нацистичкој Немачкој. Ове жене су подстицане, па чак и примораване на абортусе.“ Бранитељи су покушавали да се извуку говорећи да абортуси наводно нису насилно обављани. На то им је приказан следећи документ:
„...не треба дозвољавати да постоји расно мањкаво потомство источних радника и Пољака, кад год је то могуће. Иако прекид трудноће треба да се врши искључиво на добровољној основи у сваком случају треба вршити притисак.“
Један од тужених генерал-поручник СС Хилдебранд је протестовао: наводно „до данас никоме није пало на памет да у прекиду трудноће види злочин против човечности“. Његов приговор није уродио плодом. Судије су биле неумољиве и осудиле су туженог на 25 година затвора. Неки окривљени у овом случају осуђени су на доживотну робију, а чиновник, који је био одговоран за расна испитивања како би испитивао да ли је жена имала абортус – на 10 година затвора 14).
Услед Нирнбершког процеса и осуде нацистичке идеологије у целом свету појавио се нови правни појам – геноцид као списак „радњи које се чине с намером уништења, потпуног или делимичног, неке националне, етничке, расне или верске групе“. УН су 1948. године ратификовале „Конвенцију о спречавању геноцида и кажњавању за исти“. Њом је предвиђено да су „свака нација, организација или индивидуа који примењују сличне мере, укључујући и мере за спречавање рађања деце, криви за геноцид по међународним законима“ 15). Документ гласи да се „свако индивидуално учествовање у таквим дејствима може сматрати за ‘злочин против човечности’, чак и уколико су такве радње биле легалне у овој или оној земљи.“ Сваки човек који саучествује у таквој делатности може бити оптужен за геноцид 16).
На крају крајева, земљу наслеђују народи који су можда мање културни и префињени, али имају више вере, савести и љубави према животу, за које је абортус право убиство, осим тога – подло: двоје одраслих људи черече невину бебу.
Узгред речено, чак и ако говоримо о повезаности са „рађањем и сиромаштвом“ треба цитирати великог Д. И. Мендељејева који је у свом бесмртном раду „За спознају Русије“ јасно дефинисао: „Главно богатство Русије је њен народ“. Дакле, ми не рађамо сиромаштво, већ умножавамо руско богатство и руску моћ. И онај ко је толико дрзак да изјави: „Немојте рађати сиротињу,“ јесте социјал-дарвиниста или једноставније речено, прави расиста или фашиста (в. горе).
Главно богатство Русије је њен народ“. Дакле, ми не рађамо сиромаштво, већ умножавамо руско богатство и руску моћ
Неке области (Тверска, Тамбовска) су већ усвојиле или се спремају да усвоје овакав закон. Међутим, важно је да он постане сверуски и да њим буде јасно предвиђена одговорност за рад на депопулацији, не само извршилаца, већ и организатора процеса, не само обичних лекара или новинара, већ и високих функционера који подстичу уништавање руског народа.
Притом се поставља логично питање: добро, становништво Русије ће се повећавати аритметичком прогресијом, а шта ћете радити с милионима рођене деце? Где ћете их одгајати, где ћете их учити и лечити, ако су дечји вртићи и школе већ препуни, а у домове зравља човек не може да се пробије? Одговор на то је и сложен и једноставан: треба убрзано градити нове јаслице и дечје вртиће, нове школе и домове здравља, не треба само обнављати запуштену совјетску инфраструктуру, већ треба стварати нову и на новом технолошком и идејном нивоу, а исто тако треба стварати и нова радна места за нове трудбенике. Чување и умножавање руског и других народа историјске Русије не треба да постане само један од државних програма, већ главни пројекат развоја Руске Федерације. Јасно је да ће за то бити потребна озбиљна улагања и корените друштвене промене. Међутим, немамо излаза. Или ћемо се променити и победити у грандиозној конфронтацији с такозваним „глобалним светом“ који нам намеће абортусе и депопулацију, разврат и содомију, или ћемо бити претворени у прах и чак ни 1941. година неће моћи да се упореди са страхотама које ће доћи у руску земљу. Већ је СВО показала ограниченост људских ресурса Руске Федерације. Касније ће бити још горе ако се не опаметимо и ако не почнемо да радимо на себи, на чувању, умножавању и преображају нашег народа.