Свештеномученик Павле Андрејевич Лазарев рођен је у граду Коливану на реци Об 19. новембра 1877. године у грађанској породици.
Дубока верска осећања, вера у Господа и ватрена молитва су већ у младим годинама крепиле Павлика Лазарева. У породичном предању се сачувао следећи догађај. Западни Сибир је 1884. године задесила епидемија колере која је почела брзо да се шири, између осталог, и у градићу Коливану. Павлик је тада имао пуних 7 година. Видео је несрећу и људску невољу, мноштво мртвачких сандука који су вожени улицама. Чинило се да ће колера сваког часа покуцати и на врата породице Лазарев. Страх од смрти се уселио у душе. „Једном ми је нешто после дванаест сати у подне скочила температура – сећао се касније о.Павле – за коју се после испоставило да је последица лаке прехладе“1). Међутим, сви су се одмах уплашили и оставили су Павлика самог у изолованој соби. „Клекнуо сам на колена на кревету и почео да се молим Пресветој Дјеви и то толико ватрено, молећи Је са сузама да поштеди све, па и мене од ове страшне епидемије, – сећао се касније о.Павле. – Служићу Теби и Твом Сину и Богу нашем кад порастем, само помилуј и спаси све нас.“ Павлик је ватрено плакао, разговарао је с Богородицом као са својом мамом обичним детињим језиком. Затим се десило нешто што се дубоко урезало у младо сећање. Павлик је угледао Жену, Богородицу, која је стајала потпуно усправно раширивши руке, са покровом који је падао с обе руке. Јасно је запамтио њене речи: „Не бој се, Павлик, не бој се, овде ће се зауставити.“ Визија је брзо нестала. Павлик је све испричао родитељима, али му они нису поверовали. Помислили су да је синчић у бунилу или да је пао у кратак сан. Међутим, занимљиво је да се исте вечери, на граници улице у којој се налазила кућа Лазарева, епидемија опасне болести зауставила и да се више није ширила.
Павлик је стасавао. У периоду 1894-1897. године похађао је Томску губернијску ветеринарско-болничку школу, затим је од 1900. до 1903. године служио као болничар у 1. батаљону Сибирског резервног артиљеријског дивизиона 2).
Павле Андрејевич се целог живота сећао обећања које је дао Мајци Божијој. По први пут је своје снаге у црквеној служби опробао 1904. године као диригент Никољске цркве код железничке станице Никољск-Усуријски. У Усуријску су живела и радила његова браћа, познати грађевински инжењери овог краја. Управо овде је Господ 1908. године дао благослов за брак Павла Лазарева и Клавдије Николајевне (девојачко Синцова). У њиховој породици је одгајено неколико деце: Јевгениј, Лав, Варвара и Милитина.
Павел Андрејевич је могао да бира, јер је могао да настави породични посао заједно с браћом. Међутим, био је чврсто уврен у то да живот жели да посвети Господу Исусу Христу и Његовој светој Цркви. Павле Лазарев је у својој молби на име епископа владивосточког Јевсевија (Никољског) написао: „Имам жарку жељу ка црквеној свештеничкој служби...“ 3). Почели су месеци кад се одлучност младића да крене свештеничким путем нашла на испиту. Пошто није имао богословско образовање добио је послушање црквењака у цркви Светог Инокентија у селу Многоудобно. Павлу Лазареву је 1910. године наложено да предаје црквено појање и да организује хор у женском манастиру Рођења Пресвете Богородице у Јужном Усуријску. Настојатељица манастира игуманија Сергија (Воронова) је П. А. Лазарева окарактерисала на следећи начин: „Показао је потпуно познавање и искуство у умећу појања и вођења хора. Према послу се односи с љубављу и врло савесно, те је захваљујући томе за ово време постигао безусловно добре резултате. У обичне дане чита и поје на јутарњим и вечерњим службама. Његово понашање је у морално-религиозном смислу беспрекорно“ 4). Подједнако повољну карактеристику написао је намесник, протојереј Козма Серговски: „Лазарев је, колико га познајем, доброг опхођења, трезвен је и савестан у испуњавању својих обавеза“ 5).
Пошто је пред комисијом успешно положио кандидатски испит из девет предмета (читање, појање, устав, историја Цркве и др.) Павле Лазарев је од стране владике Јевсевија рукоположен у ђаконски чин. Хиротонија је одржана 22. јануара 1912. године у Успењској саборној цркви у Владивостоку 6). Прво место службовања о.Павла Лазарева био је храм Свете Тројице у селу Раковка. У овом селу се десио још један важан догађај који је будућег мученика и сву његову породицу укрепио у духовној чврстини с вером у Господа. Клавдија Николајевна је 1916. године доживела делимичну парализу левог дела тела 7). Лечили су је добри лекари из Владивостока и Јапана, али то није помогло. Отац Павле се молитвено за помоћ обратио светом Јовану Кронштатском и у сну је добио откровење: „Служи молебан Мајци Божијој, Она долази код вас, и употреби миро“ 8).
Неколико недеља после овог сна у сеоску цркву у Раковки из епархије је стигло писмо с вешћу о томе да је из Шмаковског манастира донета донета чудотворна икона Богородице и да ће у литији у село доћи тог и тог датума. Био је мај месец. Уочи доласка светиње на улазу у Раковку је подигнут огроман крст од храстовине и око њега је посађено жбуње. У наведени дан је цело село с хором и барјацима ишчекивало долазак иконе Мајке Божије. Служили су молебан после којег је о.Павле узео уље из светиљке која је горела изнад иконе и кад се вратио кући намазао је болесне делове тела своје супруге. Три дана касније Клавдија Николајевна је устала и сама је отишла у цркву на Литургију. Овај дан чудесног исцељења је заувек ушао у породични календар као празник.
Прошле су још три године. Ђакон Павле је с „одличним“ положио пет испита у Духовној конзисторији како би стекао право да буде рукоположен за свештеника. Тако је 1. марта 1915. године епископ Јевсевије ђакона Павла Лазарева рукоположио за свештеника. Свечана хиротонија обављена је на Литургији у капели Светог Јевсевија при архијерејском подворју на Седанки недалеко од Владивостока 9).
Пастирска служба се одвијала својим током. Међутим, многи становници Русије су предосећали страшне догађаје. Први светски рат је и даље трајао. Наступили су и немирни и страшни догађаји 1917. године, а након тога и године грађанског сукоба у целој Русији. Црвена власт је 1918. године у Приморју доживела привремени пораз. Стари поредак је поново завладао у градовима уз помоћ козака Калмикова, чехословачког корпуса и стране војске која је дошла у овај крај. Међутим, одреди црвеноармејаца су се сакрили у тајги. Свештеници који су служили у сеоским храмовима далеко од градова и железнице тада су први прихватили изазов безбожничке власти. Познато је да су неки партизански одреди у новој Далекоисточној републици почели да спроводе у живот одређене антицрквене мере које је донео Савет народних комесара РСФСР 1918. године. На пример, свештеницима су претили обрачуни, а у школама је била забрањена веронаука за децу.
У овом периоду јереј Павле Лазарев је по сопственој жељи прешао на дужност редовног свештеника цркве Свете Тројице у селу Антоновка, на око 50 км од града Спаска у шумовитом пределу. У сећањима породице Лазарев која су написана на основу дневничких забележака супруге оца Павла – Клавдије Николајевне, говори се о томе да је отац Павле размишљао: „Како је наш живот у граду био празан и јалов. Тек сад живим пуним плућима. Овде ме сваки цвет и свака травка подсећа на Бога. Природа толико убедљиво говори о величини Творца. Јасно видим да задатак људи није да преправљају државно уређење, већ да раде на људској личности и да је боље бити за Свету Истину, па чак и муке примити; само убеђења која су стечна у страдању могу имати непобедиву моћ узора.“
„Хришћани треба да буду апостоли просвете – то је наша улога,“ – често је отац говорио укућанима. „Дакле, треба да идемо путем светих апостола Господа Христа који нису ковали злочиначке завере и нису оснивали ни тајна, ни јавна политичка друштва, већ су ширили учење свог божанског Учитеља и нису Га се одрицали чак ни пред паганским царевима, већ су не плашећи се мука ишли у смрт – за Истину. Својим страдањем и чистом свешћу они су на земљи утврдили Олтар за прослављање Творца.“ Отац Павле је предосећао да га очекује страдалништво и исповедништво за веру. Својој жени Клавдији Николајевној је често саветовао: „Моли се Господу за мене да се не уплашим страдања и мука, већ да бодро стојим за веру у Господа Исуса Христа до смрти...“ 10). У јануару 1919. године отац је испричао супрузи необичан сан у којем се пред њим појавио владивосточки епископ упозоривши га да ће за шест месеци бити убијен. Најстарији син о.Павла – Јевгеније, касније се сећао да је једна од омиљених књига његовог тате у то време био Сјенкевичев роман „Quo vadis“ посвећен прогонима првих хришћана 11).
Нашавши се у средини обичних људи са села отац Павле им је постао духовни отац и саветник од угледа. У условима анархије власти и превирања у умовима парохијани су у сеоском свештенику проналазили наду и ослонац. Антоновски свештеник је наставио ревносно да служи, да просвећује и учи сеоску децу основама верског живота и веронауке. У овоземаљским потребама је учествовао у раду задруге у неколико села: Афанасјевка, Глуховка, Антоновка и Никитовка. Организовао је парохијане да прикупљају помоћ у намирницама за сиромашне становнике и лично ју је развозио по кућама потребитих. Притом је отац се отац и сам бавио газдинством. Ово мере су помогле сељацима да преживе у условима све тежег живота, као и сталних намета за потребе сукобљених страна: час козака атамана Калмикова, час интервената-Јапанаца, час црвених пратизана, час просто бандитских група у чијој зони деловања су се села налазила. Отаџ Павле се притом није плашио да своју паству брани од безакоња и једних, и других.
Године 1919. у селу Никитовка (на око 10 км од Антоновке) појавили су се црвени партизански одреди Гурка, Морозова, Аљошечкина, Топоркова и Песецког под заједничкм командом А. П. Баранова. Становнике околних села су заплашивали претњама и окрутним обрачунима с онима на које би пала сенка сумње и који су добијали да дају намирнице за издражавање одреда. У таквој ситуацији свештник Павле из Антоновке је у суштини био један од људи који су сметали наоружаним групама које су се докопале власти да потпуно потчине становништвом свом утицају.
Наступио је мај. Прошао је празник Вазнесења. И у прву недељу после њега о.Павле је служио литургију у свом храму. Председник црквеног одбора, црквењаци, између осталих и свештеников најстарији син Јевгеније, по обичају су се налазили поред старешине у олтару. Изненада у храм је бучно и дрско ушло неколико наоружаних људи. Почели су да хуле Спаситеља и да скрнаве светиње. Отац Павле је мирно изашао у храм и неустрашиво је наставио да кади 12).
Народ који се накратко уплашио наоружаних људи, видећи стаменост свештеника, осетио је сигурност и партизани се нису усудили да ухапсе свештеника у присуству људи.
Међутим, неколико дана касније, уочи празника Свете Тројице, у кућу старешине су упали црвеноармејци...
Отац Павле је засигурно знао да ће у току ноћи доћи по њега. На то га је неколико сати пре тога упозорио један од антоновских сељака. Међутим, као пастир одбио је предлог да се сакрије и да брзо оде код родбине у Спаско... Кад је у његову кућу ушло девет наоружаних људи изјавивши да је ухапшен свештник је већ био обучен и није чак ни питао зашто. Све се одвијало наочиглед породице. Он је устао и помолио се пред иконама Спаситеља и Мајке Божије, ставио је напрсни крст, опростио се и благословио је децу. Клавдији Николајевној је рекао: „Не тугуј! Моли се Царици Небеској. Она вас неће оставити.“
Партизани се нису усудили да оца Павла убију у Антоновки, већ су га одвезли у суседну Никитовку где је организовано испитивање у просторијама основне школе. Нехотични сведоци „суда“ над свештеником били су школска стражарка Татјана и њн муж 13). По њиховој причи командир одреда Писецки је лично разговарао са свештеником. Одмах му јер рекао да Бога нема, да су свештеници царске слуге и да су измислили Бога како би држали народ у страху и покорности. Оцу Павлу је дат услов за ослобођење: да у цркви каже народу да је све варао, а да затим скине крст и расу пред људима. Међутим, отац Павле је на овај предлог чврсто изјавио да се неће одрећи Бога и да је спреман да умре за Христову веру.
Недалеко од школе, у шуми иза Никитовке, свештеник је упуцан и остављен да умире тешко рањен. Да је било тако – закључили су црквени стражар и њен муж који су нешто касније под претњом доведени до места погибије свештеника и којима је наређено да ископају гроб да сахране тело. Видели су како се покојник мучио на месту где је пао од задобијених рана и како је покушао да покрије крваву рану с леве стране стомака.
По забелешки у метричкој књизи Спасо-Преображењске цркве у селу Спаском бр. 101 смрт свештеника Павла Андрејевича Лазарева наступила је 20. маја / 2. јуна 1919. године – убили су га црвеноармејци 14). Имао је четрдесет три године. Неколико месеци касније, у августу 1919. године сељаци из Антоновке су пронашли тајно место на којем је сахрањен њихов духовни отац и кад су откопали тело видели су да се његово лице потпуно сачувало од трулежности 15). Међутим, партизани су спречили покушаје Клавдије Николајевне да сахрани тело покојног о.Павла хришћански и у ковчегу. Они су после овога спалили посмртне остатке свештеника. Након извесног времена двадесетак жена из Тројичке парохије из Нтоновке је без обзира на опасност немирног времена пешке отишло до мушког манастира у Шмаковки. Прешле су око 40 км кроз тајгу и тамо су се на Литургији за покој душе заједно с манастирском братијом помолиле оца Павла који је убијен за Христову веру.
По указу Владивосточког епархијског савета од 31. октобра 1919. године бр. 5712/7449 по извештају свештеника цркве села Спаско о.Петра Вотчинског званично је служено опело и унета је забелешка у метричке књиге 16).
Одлуком Светог синода Руске Православне Цркве од 26. децембра 2019. године (журнал бр. 159) име јереја Павла Лазарева је унето у Сабор новомученика и исповедника Руске Цркве.
[1] Лазарев-Мирононв Е. П. Потомкам. Мемуары царского кадета. Colorado: Vestnik-Herald, 2017. С. 135
[2] РГИА ДВ. Ф. 2414. Оп. 3. Д. 263. ЛЛ. 32-34
[3] РГИА ДВ. Ф. 244. Оп. 3. Д. 263. Л. 1
[4] Исто. Л. 3
[5] Исто. Л. 45
[6] Исто. Л. 52
[7] Лазарев-Мирононв Е. П. Потомкам. Мемуары царского кадета. Colorado: Vestnik-Herald, 2017. С. 132.
[8] Исто. С. 132.
[9] РГИА ДВ. Ф. 244. Оп. 3. Д. 263. ЛЛ. 57 – 62.
[10] Лазарев-Мирононв Е. П. Потомкам. Мемуары царского кадета. Colorado: Vestnik-Herald, 2017. С. 169.
[11] Исто. С. 129
[12] Лазарев-Мирононв Е. П. Потомкам. Мемуары царского кадета. Colorado: Vestnik-Herald, 2017. С. 133.
[13] Исто. С. 151.
[14] РГИА ДВ. Ф. 244. Оп.7. Д.158. Л.94об-95
[15] Лазарев-Мирононв Е. П. Потомкам. Мемуары царского кадета. Colorado: Vestnik-Herald, 2017. С. 165.
[16] РГИА ДВ. Ф. 244. Оп .3.Д. 263. Л. 74-74 об.