О особеностима монашког живота у јарослављским и ростовским обитељима, рестаурацији древних манастира, о иркутском поглављу у свом животу дугом тридесет година, јединственим сибирским храмовима и православној мисији на Бајкалу, о идењу за Христом, надахнућу на монашком путу и многим другим стварима митрополит Јарослављски и ростовски Вадим (Лазебни) је говорио у интервјуу са уредницом „Манастирског весника“.
Митрополит јарослављски и ростовски Вадим (Лазебни). Фото: Олга Долбња
– Владико који су главни задаци и циљеви који вам се данас постављају као надлежном архијереју Јарослављске митрополије? На шта су пре свега усмерени ваши напори?
– Главни задатак који се поставља пред хришћане јесте проповед Христа Спаситеља и брига за спасење наших ближњих. Јер Христос је у свет дошао како би спасио људе, о чему је Сам више пута говорио. Наравно, разговор о спасењу нас доводи до схватања потребе за духовним и моралним усавршавањем. Сетимо се речи Господа нашег Исуса Христа о соли земље које је пренео јеванђелиста Матеј: „Ви сте со земљи: ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта осим да се проспе напоље и да је људи погазе. Ви сте светлост свету; не може се град сакрити кад на гори стоји“ (Мт. 5: 13-14). Као што со не сме да обљутави, тако ни хришћанин не треба да губи Христа, не може да постане пресан и млак према вери. И то увек треба да имамо на уму.
Још један важан задатак представља стварање снажне парохијске заједнице и монашке породице у манастиру. А на томе се може радити само заједно. Треба заједно обнављати разорене храмове и заједно градити нове, треба учити децу, помагати ближњима и јачати заједнице. Као што је Господ рекао: „Опет вам заиста кажем: Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац Mој Kоји је на небесима. Јер где су два или три сабрана у име Mоје, онде сам и Jа међу њима“ (Мт. 18: 19-20). Храм је дом посебног присуства Божијег, као што би се могло рећи сликовито. Али он је такође и наш дом. Не само да доносимо овамо своје невоље и бриге, већ много тога поимамо овде, учимо се љубави, молитви и хришћанским врлинама.
– Колико манастира и монаха има под вашом управом? Које су главне потребе обитељи? С каквим тешкоћама се суочавају монаси?
– У Јарослављског епархији има осам манастира. У женским манастирима има више сестара него братије у мушким. Највећи је Толгски у којем се сад подвизава сто двадесет сестара.
Главни проблем у сваком манастиру су браћа и сестре и њихов духовни развој, њихов пут ка савршенству који је Господ указао
Главни проблем у сваком манастиру су браћа и сестре и њихов духовни развој, њихов пут ка савршенству који је Господ указао. Ово се огледа и у томе како протиче њихов раст као личности, како превладавају тешкоће сопственог карактера, како подносе своје немоћи и како носе немоћи ближњих. То је био, јесте и остаје главни проблем.
Једно од насушних питања кад је реч о древним манастирима представља рестаурација храмова и манастирских здања. Наравно, има и уређенијих обитељи. Досад су у епархији обновљена само три манастира: Спасо-Јаковљев у Великом Ростову, Толгски и Казански у Јарослављу. Остали се још увек налазе у фази рестаурације. Желели бисмо да се овај процес одвија брже, да имамо сталну финансијску помоћ и да не морамо да се уздамо у поједине прилоге или федералне програме. Чак и ако је манастир уређен као што је, на пример, Толгска обитељ, свеједно остају економски проблеми који се морају решавати из године у годину, тим пре што стално треба одржавати велики архитектонски комплекс.
Богојављенска саборна црква у Иркутску. Фото: baikalgo.ru
Нажалост, не полази нам за руком да брзо обновимо сваки манастир. Желели бисмо да свакодневни живот монаха у обитељима буде уређен, да боравак у манастиру буде благотворан и спасоносан, а да решавање свакодненвих питања не скреће пажњу с главног циља – стварања Царства Божијег у себи.
Несумњиво, желели бисмо да има више монаха у манастирима. Ипак је монаштво на известан начин индикатор духовног стања друштва. Ако из своје средине можемо да дамо регрута за монашку војску, то значи да смо мање-више духовно здрави. Ако манастир постаје центар привлачења људи који траже духовни живот, нестаће и многи проблеми мирјана.
Фото: Вадим Тарасов
– Толгски женски манастир Ваведења Пресвете Богородице у августу обележава своју 710. годишњицу. Какав значај за земљу, јарослављски крај и за вас лично има ова древне обитељ? Како ће Толгин дан бити обележен ове године?
– Спомен на Толгску икону Мајке Божије се увек свечано обележава. Уочи празника из Јарославља се враћа копија Толгске иконе код које се затим на платоу између манастирских храмова служи свеноћно бденије. За празник се окупљају ходочасници из разних региона земље и иностранства. Често долазе гости из Ставропоља – места на којем се трудио светитељ Игњатије (Брјанчанинов) чије мошти почивају у манастиру. Видимо ходочаснике из Грчке, Белорусије, балтичких земаља и Молдавије. За празник се служи Света литугрија и литија у кедровој шумици где је Толгска икона пронађена. Икона је пронађена у данима који су били тешки по нашу отаџбину. Народ је 1314. године живео под бременом монголско-татарске најезде. И у ово, наизглед потпуно мрачно време, Господ је даровао чудотворну Толгску икону. Ако погледамо историју видећемо да је у Јарослављу тада владао кнез Давид Фјодорович, син Фјодора Црног, који је заједно с оцем и братом прослављен у збору светаца. Мошти кнежева су пронађене и почивају у Успењском храму у Јарослављу. Као што је икона тада постала заступница за људе који долазе да јој укажу поштовање, тако су јој се они и у току наредних времена молитвено обраћали и обраћају ради добијања помоћи и утехе.
Фото: Кристина Кормилицина
Сам Толгски манастир и монаси су у току целе историје наше многострадалне домовине делили с њом све невоље. Сетите се само времена Смуте кад су Пољаци поубијали манастирску братију. Или време прогона Цркве за време совјетске власти кад је манастир био затворен и кад је међу његовим зидинама организован поправни дом за децу. Сачувале су се фотографије разорених манастирских здања – храмова и конака претворених у рушевине које су предате епархији. Овај жалосни призор је умногоме био слика човекове душе која је заборавила Бога и изгубила пут ка Очевом дому. Обитељ данас више ни по чему не подсећа на рушевине које су предате верницима. Манастир се могао обновити само уз Божију помоћ и захваљујући великом труду мати игуманије и сестара, као и захваљујући ктиторима који и данас дају врло велики допринос манастирском животу.
– Сви ми пред Богом ходимо и све се дешава по Његовој вољи, али како да се ми, хришћани, не бојимо у ово тешко време?
– Времена су увек тешка. И од сваког човека не зависи само његова лична будућност, већ и срећа његових ближњих и рођене земље. Наш однос према унутрашњем духовном животу, наша жеља да идемо за Христом и корачање овим путем умногоме одређују живот око нас. Најистакнутији пример су животи преподобног Сергија Радоњешког и Серафима Саровског, као и житије сваког свеца који је свој живот поверио Богу.
– Прошле јесени сте у ростовском манастиру Рођења Пресвете Богородице освештали храм у част Тихвинске иконе Пресвете Богородице (XIX в.), чија је рестаурација трајала шест година. Зашто је толико важно обнављати такве светиње без обзира на тешкоће које су с тим повезане? Како сте се осећали док сте освештавали овај храм?
– Ростов Велики ми је веома драг. То је био први град чије сам манастире посетио дошавши у епархију 2020. године. А обнављање манастира Рођења Пресвете Богородице за град који је био једно од малобројних места где се крштавање становника одигравало уз непосредно учествовање равноапостолног кнеза Владимира, Крститеља Русије, умногоме је симболично. Као што је симболично и то што је обитељ у XIV веку основао светитељ Теодор, братанац преподобног Сергија Радоњешког. То је било веома тешко време за руску земљу, али уједно и врло благодатно. После татарско-монголске најезде многи храмови и манастир су разорени и изгубљене су занатске вештине. Још средином XIII века јарослављска војска је на челу с благоверним кнезом Константином који је касније прослављен у збору светаца изгинула у бици на Туговој гори бранећи град. Али већ 1314. године у близини Ростова се родио преподобни Сергије с чијим именом је повезан процват монаштва, а недалеко од Јарославља, у месташцету Толга исте године је пронађна Толгска икона и постављен је темељ за Толгски манастир. И за Ростовљане име преподобног Сергија има посебан значај. Он је живео и молио се на овој земљи. Овде су се подвизавали његови ученици. И тако кроз молитву светима, кроз спомен и чување са страхопоштовањем, чак не толико историје и културе, већ духа, одржава се наследност о којој се тако много говори у последње време.
Обнављање храма или обитељи је попут изградње човекове душе, унутрашњег света
Рестаурацији манастира Рођења Пресвете Богородице су претходиле дуге године окупљања манастирског сестринства и много труда и молитве. Обнављање храма или обитељи је попут изградње човекове душе, унутрашњег света. То је веома тежак посао, али и врло захвалан. Последицу таквог духовног препорода представља обнављање зидина храмова и манастира. И има много примера како после обнављања светиња не само да су се око њих окупљале праве парохије, већ су се обнављала читава села. А чини се да је обнова Великог Ростова о којој многи размишљају и говоре, у великој мери повезана и са обновом ростовских манастира и храмова.
– Владико, читавих тридесет година сте били на челу Иркутске катедре. Да ли сте наишли на примере истинског монаштва у иркутском крају, на Бајкалу, где поред великог броја будистичких дацана има само четири православна манастира?
– Монаштво је почело да се обнавља без обзира на затварање манастира, прогоне и репресије. Као што се из човекове душе не може истргнути тежња ка повратку Богу, тако се не може уништити ни жудња да буде са Христом овде и сад превладавајући све саблазни искушења овог испразног света, без обзира на то што су за време совјетске власти манастири били затворени и што се претпостављало да мисао о монаштву није могла да се појави у срцима људи из Совјетског Савеза.
Међутим, за нас је у тим годинама ипак било најбитније да отворимо православне парохије. Управо они су представљале основу православног живота у иркутском крају. Предстојала је изградња парохијског живота: окупљање парохијана, успостављање редовног богослужења, рукополагање нових свештеника-мештана, њихово одгајање и васпитавање. А раније се дешавало да кандидати дођу у Иркутск, буду рукоположени, па се врате у завичај. И даље није имао ко да служи. Тек кад су православне заједнице ојачале могло се размишљати и о организацији манастира. Управо јаке православне парохије су постале критеријум могућности обнове монаштва. Тако да је служење православне мисије која је усмерена управо на неуцрквљене и некрштене људе који о хришћанству знају само нешто површно и који често имају изврнуту и стереотипну представу подједнако актуелно као и пре револуције.
Црква Ваздвижења светог Крста у Иркутску – истакнути представник стила „сибирски барок“. Фото: Александар Шудикин
Што се тиче улоге будистичких манастира, тим пре у Иркутској области, не треба је преувеличавати. Није их било тако много и њихов утицај се у међувремену није проширио на локално становништво. Тешко је говорити о примерима истинског монаштва у савременом животу. То Господ зна. Ми можемо да размишљамо о истинском монаштву кад проучавамо животе и сведочанстве о подвизима светаца. Данас немамо такве примере. Данашњи монаси теже ка томе. Они иду путем изградње истинског монаштва.
– У каквом сећању вам је остало време кад је саборна црква у Иркутску тек била на извору свог дивног преображаја и у каквом сећању вам је остала иркутска паства?
– За мене је иркутска паства моја прва катедра која ми је постала врло блиска. У њој сам и као јеромонах служио у парохијама. Овде је почела моја архијерејска служба која је трајала тачно тридесет година. Обновљени и изграђени храмови, рукоположени млади свештеници – све је то прошло кроз срце. И то се никад не може завршити.
Незаборавне су службе у Знаменском храму код моштију светитеља Инокентија које су обретене у јарослављском крају и пренете у Иркутск, што смо тада доживели, а и сад доживљавамо као известан благослов и покровитељство светитеља и као његову помоћ у нашем труду. Сећам се труда на осликавању Богојављенског храма. Заједно са стручњацима, између осталог, са изванредним мајстором Михаилом Лутаенком – заслужним сликаром Русије, врло религиозним човеком који одлично познаје каноне, бирали смо теме и њихов распоред.
Фото: Кристина Кормилицина
Треба рећи да су иркутски храмови пре револуције слабо осликавани. На пример, у саборној цркви је осликана само горња купола и насликана су четворица јеванђелиста, а сав преостали део врло лепог храма није био осликан. Тада је то било врло скупо, а и путовање из централних рејона који су имали чувене иконописне школе и традицију је одузимало врло много времена. Зато смо се испочетка, ако се сачувао само један елемент фресака и ако је све остало било изгубљено и није остало никаквих приказа и сведочанстава, трудили да обновимо оно што је раније урађено и допуњавали смо то савременим фрескама у старом стилу. У Иркутску је било таквих храмова. Тамо смо дорађивали скице, али смо то увек радили колегијално, са сликарима.
Одржавао сам добре дугогодишње односе с Валентином Распутином
У Иркутску сам одржавао добре дугогодишње односе с Валентином Григоријевичем Распутином. На сусретима с њим су се рађале изванредне идеје. Разматрали смо Дане руске духовности и културе и оснивање Православне женске гимназије, издавање Иркутског књижевног часописа и рад епархијског позоришта. Овде сам се, у близини Знаменског храма где су сахрањени истакнути грађани Иркутска опростио с Валентином Григорјевичем 19. марта 2015. године испративши га на вечни пут.
– Колико дуго сте били старешина храма Ваздвижења светог Крста – истакнутог представника стила „сибирског барока“ који се налази под заштитом Унеска? Да ли сте за време проскомидије користили копље свештеномученика Михаила Околовича које се чува у храму?
– Храм Ваздвижења часног Крста је од почетка изградње замишљен као један од највећих у граду. И место за његову изградњу није случајно изабрано – овде је подигнут крст код којег су становници Иркутска често долазили да се помоле. Крајем XIX века Царска археолошка комисија је цркву Ваздвижења часног Крста укључила у Свод споменика отаџбинске старине. За време Совјетског Савеза, до 1991. године, храм је био саборна црква. На преласку из једне епохе у другу храм Ваздвижења часног Крста је као архитектонски споменик захтевао велику пажњу, зато што се разарања из тих година могу окарактерисати као ужасна. Тако смо чак морали да обнављамо чак и цигле са украсима. Све што смо могли и што нам је тада било дозвољено да урадимо у оквиру закона ми смо учинили, чак и поред тога што нисмо имали ни довољно средстава, ни могућности. Новац за рестаурацију храмова није издвајан. Само смо једном добили средства захваљујући којима смо успели да обновимо кров изнад једног од олтара.
Храм је био потпуно попуцао, зато што се у Иркутску стално дешавају земљотреси и многе зграде се руше. Чудно је то што су храмови изузетак на том списку. С једне тране, то јесте чудо, а с друге је последица инжењерске мисли у време пре револуције. Храмови су се градили тако да се не сруше за време земљотреса и да стоје вековима.
– Ако се упореде Иркутск и Јарослављ, какве су особености ова два толико различита региона? Чему вас је научио Сибир и чему вас данас учи Јарослављ?
– Одмах бих желео да истакнем да чак и поред толико година прогона вере спомен на светитеља Инокентија у иркутском крају још увек снажан. То се види и по томе што дечаци често добијају име Инокентије. Међутим, веза између иркутског и јарослављског краја не постоји само преко светитеља Инокентија. Не заборавимо да је владика Нил (Исакович) који је сахрањен у дворишту јарослављског музеја-националног парка некадашњој порти манастира Преображења Господњег, служио је као архијереј на Иркутској и Јарослављској катедри. Светитељ Агатангел чије мошти почивају у Казанском женском манастиру у Јарослављу, служио је у Иркутску.
Региони су различити, али имају много тога заједничког. И тамо и овде је потребна проповед речи Божије, али не спољашња, која потреса ваздух, већ коју примају људске душе и срца. И тамо и овде се треба бринути о хришћанском моралу. Треба улагати напор да би се народ окупио и да би се градио као целина.
Фото: монахиња Јекатерина (Паруњан)
– Владико, шта или ко вам представља инспирацију на монашком путу?
– За мене је пример било и јесте служење архимандрита Серафима (Тјапочкина). Отац Серафим је био мученик и исповедник. Премда је умро природном смрћу, цео његов живот је био страдалнички. Много година је провео у прогонству само због вере. За мене је драгоцен пример његовог монашког служења. Волео је службу. Богослужења су дуго трајала, до шест сати. За време обичних дана је служио код куће. Међутим, подвиг оца Серафима се није ограничавао богослужењем. Он је био исповедник и исповедао је Христа свим својим животом. Наизглед је био затворен, али испуњен снажном љубављу. Видео је срце сваког човека који је долазио код њега. Поседовао је дар прозорљивости.
За мене је пример било и јесте служење архимандрита Серафима (Тјапочкина)
Отац Серафим је био изабраник Божији, старац и човек, не само виђења, већ и знања. Видео је човека, познавао га је, пред њим је човек који је долазио стајао као на рендгену. Уједно је био врло талентован и образован човек с педагошким талентом. И крст који је носио обичан човек није могао да понесе, није било могуће носити га без Божијих дарова.
– Данас монах више није један од хиљаду, већ један од пет-десет хиљада. Како Христови ратници да се спасавају у наше дане? Које речи им говорите за утеху и како храбрите јарослављску паству и монахе? И шта вама лично даје снагу?
– Господ нам је оставио речи утехе рекавши да је с нама до свршетка света (в.: Мт. 28: 20). Желео бих да то никад не заборавимо, као и да знамо да је Христос пут, истина и живот (в.: Јн. 14: 6).