Чланови тима Специјалног хуманитарног центра Кримске епархије (руководилац – протојереј Димитрије Коротков) посетила је Никољски манастир код Угљедара. То је место које се налази под сталном паљбом ОСУ, чији бојовници и оператери дронова не воде рачуна о томе да ли је у питању цивил, монах, репортер, медицинар, волонтер, жена или дете... отварају паљбу док их не усмрте. Није случајно што се овдашња магистрала према Волновахи назива „путем смрти“... А и сама обитељ је искусила страхоте борбених дејстава. За њену обнову неће бити потребне године, већ деценије...
Руководилац Специјалног хуманитарног центра Кримске митрополије, протојереј Дмитриј Кротков каже следеће:
„За празник Успења Пресвете Богородице и годишњицу блаженог упокојења схиархимандрита Зосиме донели смо нешто да се почастимо за храмовну славу. Заједно с братијом обитељи служили смо две литургије за славу храма у част Успења Пресвете Богородице и на дан сећања за 22. годишњицу упокојења оца Зосиме. Срећно смо се вратили на Крим.“
Отац Димитрије је по повратку написао есеј о путовању... У овом материјалу је главна истина. Онаква је каква јесте.
***
Нисам писац, а немам ни много времена да говорим, али ћу се потрудити опишем наш боравак од 27. до 29. августа у Никољском манастиру код Угљедара за храмовну славу обитељи – Успење Пресвете Богородице...
Веома бих желео да дочарам атмосферу у коју човек доспева. Чак је можда тачније рећи да доспева у други свет. Пре свега треба рећи да смо планирали да на путу до Курска возећи велику партију хуманитарне помоћи свратимо у Никољски манастир 20. августа и да одвеземо намирнице (поврће и јаја) које је послао отац Игор Лесик из Гвардејска. Осим тога, замољени смо да довеземо каблове, алат, разну опрему и много тога другог што смо купили. Срећно смо свратили у манастир и све смо истоварили. Нажалост, повратак се није одвијао по плану. На путу од манастира према Волновахи упали смо у јаму и возило више није могло само да се креће. Ово се десило испред Владимировке. Морали смо да напустимо возило и да ноћу идемо пешке до Волновахе где је затим требало да дошлепамо кола, јер би их до јутра сигурно уништили непријатељски дронови.
Још у току првог доласка, кад смо све довезли у манастир, оци су нам врло упорно нудили да останемо и да служимо. То је било на празник преподобних Саватија и Зосиме Соловјецких. Дана 21. августа био је имендан оца Зосиме, а то је у обитељи посебан дан, исто као и дан блаженог упокојења старца – 29. август. Кад смо долазили други пут нисмо хтели да дођемо празних руку. У Луганску смо на пијаци купили поврће, а у супермаркету смо накуповали разноразне сиреве, зачине, мајонез, рибу и минералну воду. У Волновахи смо узели још лубенице и диње. Све смо срећно допремили. Сместили смо се на уобичајеном месту. Били смо страшно уморни од путовања. Укупна маршрута је била прилично дугачка: Волноваха – Курск – Љгов – Вороњеж – Луганск – Северодоњецк – Рубежно – Кремена – Доњецк – Волноваха.
На дан Успења су у обитељи служене две литургије. Једна рана у многострадалној саборној цркви у част Успења Пресвете Богородица, а друга Литургија је служена у доњем храму. Руководилац друштвене организације „Андрејевски дом милосрђа“ Андреј Танигин и ја смо одлучили да без обзира на умор одемо на рану службу. Тамо још нисмо били на Литугији која је последњи пут служена за Васкрс. Здање је много оштећено од паљбе: сви прозори су избијени, а зидови и велике куполе су веома оштећени. Због свега тога не пропадају само зидови, већ и фреске и иконе на иконостасу. Браћа стално покушавају нешто да спасу, сакупљају воду после кише... Добро је што је лето било врло суво, бар су се зидови мало просушили од промаје...
Дакле, о Литургији. Припремили смо престо и чирак за седам свећа, донели смо велику Плаштаницу Пресвете Богородице и обавили проскомидију. Јутарње молитве су почеле у четири сата ујутру, прочитали смо часове и Литургија је почела уз светлост свећа. Монахиње су певале врло складно, без икаквих прекида и с великим свештеним страхом. Литургијом је началствовао отац Никон. У његовом служењу задивило нас је то што зна апсолутно све молитве и изговара их напамет. Посебна и врло опасна тема је кретање по порти обитељи. Много људи је настрадало од паљбе, од дронова, а нажалост, има и погинулих. Човек иде по порти, а не зна да ли ће стићи куд је кренуо... У сваком тренутку могу да долете мина или дрон и готово...
За Успење је увече служен парастос (богослужење за покој душа). Двадесет девети август је дан блаженог упокојења оснивача обитељи старца архимандрита Зосиме. Остали смо још један дан пошто су кола још увек била на поправци. Било је потпуно бесмислено да из обитељи одемо на дан његовог спомена и да просто чекамо у Волновахи. Дана 29. августа ујутру служени су велики парастос и саборна Литургија за покој душе. После службе је била трпеза за помен душе у сећање на оца Зосиму.
После тога – трпеза, за шољом чаја, увек је пријатно поразговарати с оцима, монасима, и чути нешто о старцу Зосими, о животу и борбеним дејствима, о предсказањима о рату. Они се веома брину за Курск, гледају и прате где се тренутно одвијају борбе и каква је ситуација.
Притом живот манастирске братије није нимало лак. Због дронова и минобацача у манастиру постоје проблеми са целокупним снабдевањем. А у обитељи живе и прилично старе монахиње. Јуче је неколико пројектила пало на територију манастира; данас нам је било врло непријатно од „долетања“ пројектила иако се налазимо у подруму. Овакви „погоци“ се осећају целим телом. Манастирска браћа и сестре су се већ навикли на паљбу. Излазим из храма после молитве, идем стазицом која је разрована од мина и пројектила. У непосредној близини чујем тежак бруј дронова (носе гранате), покушавам да се оријентишем, куда да трчим, а монахиње ми вичу: „Оче, трчите код нас“...
Андреј Тинигин и ја смо после Литургије добили две фотографије портрета оца Зосиме, али не обичне, већ пробијене гелерима...
Човеку увек тешко пада растанак од отаца из манастира. Уопште нам се не иде. Оци нас чврсто грле и благосиљају за пут. Они боље него ико знају шта значи одлазак из Никољског манастира. Колико живота је овај пут однео. Први пут смо од мати игуманије у мају 2022. године чули да браћа и сестре манастира овај пут зову „пут смрти“...
