Обитељ Светог Николаја је сад скоро потпуно уништена: налази се на линији борбеног додира у ДНР. Стотине монаха и монахиња, избеглица из других манастира које су били приморани да напусте нашли су привремено уточиште у неколико места у Донбасу. Део монаха је остао, без обзира на све. Игуманија Ана је стално на путу: све време обилази сестре, пружа им утеху и доноси помоћ. Прати је монахиња Зосима која нам је испричала нешто о садашњем животу прогоњене браће и сестара обитељи које је основао старац Зосима (Сокур).
Успењски Николо-Васиљевски манастир пре гранатирања
– Мати Зосима, манастир Успења Пресвете Богородице и светог Николаја и Василија изграђен је захваљујући раду старца Зосиме (Сокура) и труду доброчинитеља из редова његове духовне деце, а сад је у рушевинама. У њему живи само мали део браће и сестара који су одлучили да га не напусте без обзира на то што је линија фронта близу. Чак се не ради о близини, већ се обитељ, односно оно што је од ње остало налази на линији борбеног додира. Дакле, мати Зосима, да ли по вашем мишљењу чињеница да је обитељ физички разорена и скоро уништена у рату представља повод за падање у очај?
– Ништа није повод за очај! О томе јасно сведочи библијска књига о Јову коју је наш отац Зосима често понављао у проповедима: „Зар ћемо од Бога примати само добро, а лоше нећемо примити?“ (Јов 2, 10) и чувено: „Господ даде, Господ узе; нека је благословено име Господње!“ (Јов 1, 21).
У Никољском манастиру сад живи 50 људи – половину чине браћа, а половину сестре. У току свег овог страшног времена богослужења се ниједном нису прекинула. Браћа и сестре који су остали „на борбеној стражи“ свакодневно служе литургије и сва богослужења по уставу и обављају монашко правило. Наравно, човек мора имати јаке нерве да би издржао у оваквим условима. Слабији су морали да отпутују. Психичко стање није било под притиском само због сталне паљбе (линија борбеног додира се налази на удаљености од једног километра), већ и због страха да ће се, не дај Боже, ова линија померити према нама и да ће у манастир доћи људи који се отворено изјашњавају као непријатељи хришћанства.
Не дај Боже, ова линија се може померити према нама и у манастир ће доћи људи који се отворено изјашњавају као непријатељи хришћанства
То је био бескрајан ужас. Уосталом, свако има свој страх. Али има оних који лакше подносе страх од рата као што су преостала браћа и сестре који се помало труде и моле у светој обитељи.
Године 2014. кад је у Донбасу све почело, борбена дејства се нису директно дотакла манастира. Много смо се бринули за пријатеље и познанике који су се нашли у епицентру догађаја. Понекад смо ноћу телефоном слушали језиве звуке паљбе по Доњецку тешећи уплашене људе и пружајући им подршку.
Монахиња Зосима (Хомјакова)
А 2022. године, кад је све почело, рекла бих да смо се испочетка према гранатирању односили с извесним добродушним неразумевањем. Сматрали смо да су у питању страшни, али случајни промашаји украјинских артиљераца. Тада је у обитељи било око 150 сестара, 100 браће и око 500 избеглица с дечицом и старцима. Убеђивали смо себе да није могуће да неко намерно отвара паљбу по месту на којем се налази толико људи који немају никакве везе с војском. Тада смо спремали храну за све у кухињи у конаку за старе и сви је требало да оду до ње. Ручак се обично служио од 11 до 12 сати. Сви ови наши походи у кухињу одлично су се видели помоћу дронова (то смо касније схватили) и тачно у 11 сати је почињала паљба из минобацача на сам манастир, управо у време кад су сви ишли по јело. Или увече кад смо ишли на службу. Прво су се сви међусобно уверавали: „Не гађају нас, не отварају паљбу по манастиру. То је грешка артиљеријске посаде. Грешка.“ Међу избеглицама је био и један човек који је раније био артиљерац. Уздахнуо је и рекао: „Људи, каква грешка ако се они који отварају паљбу налазе на пар километара од нас? Да гађају с велике удаљености, још би се могло рећи да је грешка. Зато су све ове мине намењене лично нама.“ И неколико људи је погођено. Имамо и погинулих. Мама наше игуманије, Ана Јаковљевна, је једна од њих.
Успењски Николо-Васиљевски манастир после гранатирања
– Како човек да схвати да га неко мрзи?
– То је необјашњиво, чини ми се да се не може схватити. И не дао Бог да нешто слично осетимо према другом човеку, ко год то био. Не дао Бог народу да нешто слично осети према другом народу. Јер, као што видимо, мржња је снага која саму себе уништава – и кад је реч о појединцу, и кад је реч о друштву у целини. Не бисмо победили у Другом светском рату да смо дозволили да нама управља ово осећање. Не могу да замислим да руски војник почне да убија цивиле и децу у Немачкој. А и сад је тешко замислити да руски војници намерно отварају паљбу по цивилима или манастирима. Не смемо да дозволимо да мржња завлада у нашем срцу. Не могу опстати народ и држава чија се национална идеја састоји у одбацивању другог народа и мржњи према њему.
Не могу опстати народ и држава чија се национална идеја састоји у одбацивању другог народа и мржњи према њему
– То се вероватно може упоредити с алкохолизмом или наркоманијом и с њиховим разорним дејством на човекову душу и тело.
– Мислим да је ово још горе. Пијанство и наркоманија су људски пороци, а злоба и мржња чине да човек постане налик на сатану, јер је „он човекоубица од почетка“ (Јн. 8, 44).
Сећам се како смо једном приликом кад је паљба отворена из правца Угљедара видели жену која је потпуно мирно ишла око храма и снимала видео са северне стране. Сви новинари обично хитају код људи, што је и логично: треба пренети мисли, мишљења и осећања човека, зар не? Мати Ана, игуманија, каже: „Вероватно бисте желели да разговарате са избелицама, са монахињама и монасима? Дођите што пре, опасно је!“ Дама се представила као новинарка неког издања и нерадо је сишла у доњи храм у којем су се сви налазили. Испричали смо нешто о свом животу. На крају је чак и заплакала. Можда је чак било искрено.
Ноћу је у након њеног одласка уследила паљба по храму. Комплет неких изузетно јаких пројектила (већих од ракета „град“) пао је управо на место одакле је снимала. Спасила нас је галерија која је изграђена око храма и која је послужила и даље служи као уточиште за оне који се налазе у доњем храму. И знате, помислила сам: чак и након што је видела живот манастира под опсадом и страдање избеглица и монаха, ипак је дала „тачне“ координате онима који желе да нас ликвидирају. Чак и након што је видела децу, након што је видела да овде нема војника и након што је пустила неку сузу...
Успењски Николо-Васиљевски манастир после гранатирања
– У чему је разлика између племените јарости и паклене мржње?
– Мислим да је у умећу да се у непријатељу види човек. У способности да се пожали поражени непријатељ. У подели мржње према греху која руководи твојим непријатељем и милости према палом који је већ престао да буде твој непријатељ. У способности да се човек моли за непријатеља.
– Испоставља се да сте одговорили на питање о штети свих преноса и транслација у којима се, како сам приметио, буквално култивише осећај мржње.
– Сви медији су у принципу оснивани да би масовно утицали на психу и да би у друштву формирали расположење и мишљење које одговара њиховим господарима. Зато ће разуман човек несумњиво ограничавати количину и пазити на квалитет информација које „троши“, и неће гутати све одреда као кит-уљешура. Наравно, пожељно је да дан започиње и завршава молитвом, а не прегледом вести. Иначе се испоставља да врло често немамо времена да прочитамо главу из Јеванђеља, а врло лако нам је да проведемо по неколико сати на интернету.
Сваки пут кад човек трпи страдања и невоље треба да има на уму да после Голготе неминовно долази Васкрсење
–Да ли осећате да сте несрећни?
– Христос је васкрсао – како ми, хришћани, можемо бити несрећни? „Смрти! Где ти је жалац? Пакле, где је твоја победа?“ (1 Кор. 15, 55). Међутим, Христово Васкрсење се одвија кроз Голготу, распеће и страшне муке Спаситеља. „Се бо приде Крестом радост всему миру“ – радост је дошла управо кроз крст, разумете? И сваки пут трпећи страдања и невоље треба да имамо на уму да након Голготе неминовно долази Васкрсење.
Схиархимандрит Зосима (Сокур)
– Зашто мислите да нас је отац Зосима (Сокур), један од стараца данашњице, врло строго упозоравао да „не јуримо за разноразним чудима“?
– Нисам очекивала ово питање. Чини ми се да је отац главним чудом у човековом животу сматрао његово окретање Богу и вери и покајање, односно промену живота у складу са Христом. У извесном смислу чуда о којима толико волимо да говоримо представљају само „штаке вере“. Господ је рекао: „Ако мени не верујете, верујте Мојим делима“ (уп. Јн. 10, 38). У Исуса Христа као Сина Божијег нисмо поверовали зато што нас је убдедио мноштвом чуда. Не. Поверовали смо у Њега зато што смо Га заволели. И велико је чудо то што се наше срце одазвало на Божији позив. А зар свакодневно пресуштаствљење хлеба и вина у Тело и Крв Господа нашег за време литургије и могућност да сваки верник постане заједничар ове тајне није главно чудо у животу хришћанина?
Узгред речено, кад је отац Зосима искусио клиничку смрт и кад је видео живот у другој димензији, упорно је молио своју паству и сву духовну децу да се обавезно причешћују, да се не удаљавају од Бога, да Му ни у ком случају не окрећу леђа. „Смрт грешника је љута“ – није само леп песнички обрт из Псалтира. Отац је видео сироте душе одступника од Бога и богобораца, као и грешника који свесно нису хтели да се покају и видео је каква их судбина тамо очекује.
– Који је, по вашем мишљењу, узрок наших данашњих патњи?
– Наше духовно стање, одступање од Бога и Његових заповести. Уврена сам да се ово не односи само на појединца, већ и на друштво. Како што страда човек који води грешан живот, исти је случај и са друштвом. Заправо, у стању смо да лијемо сузе над мачићима и кучићима (наравно, и њих нам је жао), али ако убијамо милионе наше нерођене деце, шта можемо да очекујемо, какве последице? Очигледно је да ја наша патња последица наших грехова.
– Како човек да се ослободи патње?
– У овом земаљском животу вероватно никако – невоље и патња су у њему неизбежни. Само можемо различито да се односимо према њима. Једни патећи хуле на Бога и проклињу живот као онај неразумни разбојник, а други су попут разумног разбојника свесни да „примају оно што су заслужили“ и моле Бога да им да снаге и стрпљења да носе свој крст испуњавајући на тај начин речи Спаситеља: „Ходите к Mени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам Мој на себе и научите се од Мене; јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је Моје лако“ (Мт. 11, 28-30).