При Московском архитектонском институту већ неколико година ради својеврсна креативна радионица чији је главни задатак пројектовање и изградња храмова. Она носи назив „Центар за класичну и традиционалну архитектуру“. Стручњаци који раде у њој у својим референцама имају већ читав низ озбиљних архитектонских пројеката у Русији и у иностранству.
Срели смо се с директором Центра Алексејем Капустино и разговарали о проблемима савременог црквеног неимарства и о раду Центра.
– Алексеју, реците нам нешто о томе како је настао ваш Центар. Који су ваши циљеви?
– Наша архитектонска радионица носи назив „Центар за класичну традиционалну архитектуру“ и као архитекте код нас раде дипломци Московског архитектонског института. Катедра за црквено неимарство основана је по благослову Његове светости патријарха Кирила и, у принципу, то је једина катедра на свету где се специјално обучавају стручњаци за пројектовање и изградњу храмова. И сам предајем на овој катедри.
На институту се појавила идеја о организовању архитектонске радионце у којој би као архитекте које пројектују православне храмове радили свршени студенти ове катедре. Као архитекте узимамо управо добро обучене магистре архитектуре који се специјализују за црквено неимарство.
– Дакле, оснивање овог центра представља покушај да се од дипломаца са ваше катедре формира радна екипа како би људи стекавши образовање могли да се пронађу у том пројекту?
– Тачно тако. Заправо, и друге колеге и ја смо прва генерација дипломаца наше катедре. И на главним руководећим местима у центру раде управо људи из прве и друге генерације који имају довољан радни стаж и добро познају специфику пројектовања. Они координирају рад дипломаца са катедре.
– Значи, Центар сам по себи није млад само зато што је нов, већ и због узраста запослених? У њему заиста раде људи који су, с једне стране искусни и имају солидно образовање, а с друге стране су релативно млади и пуни снаге?
– Да, наравно, и притом сви радимо под научним руководством и понекад се консултујемо са професорима Московског архитектонског универзитета, при чему с различитих катедри: инжењерије и других које су повезане са мешовитим професијама, али управо у области црквеног неимарства.
Уређење територије реке Вичкинза у селу Дивејеву са спомеником Серафиму Саровском и капелом
– Шта је данас најтеже за младог архитекту који жели да се бави црквеним неимарством? Да ли можда у вашем архитектонском еснафу има неких специфичних проблема?
– Проблеми су вероватно исти као код обичних архитеката. У сваком случају, кад човек тек почиње да ради, он обавља технички посао и не бави се оним што је радио на факултету. Не дешава се да човек дође и да одмах почне да пројектује храмове. Прво ради на пројектима које су пре њега већ осмислиле искусније архитекте и бави се њиховом техничком реализацијом, израђује пројектну документацију итд. Иде на градилиште, гледа како квалификованије архитекте и инжењери разговарају с грађевинцима. У неком тренутку већ сам почиње да иде на градилиште, али још дуго времена ради на туђим пројектима. Увек је тако било. То је традиционална пракса за архитекте, као вероватно у свакој професији: човек десетак година треба да ради на туђим пројектима, које су извели искуснији стручњаци како би и сам постао такав.
– Да ли ваш Центар сам прави пројекте или дорађује нечије већ постојеће?
– Сами правимо пројекте и сву извођачку документацију за њих. Десило се тако да су свршени студенти наше катедре одмах почели да раде на томе. У том смислу смо имали среће.
Пројкат руско-српског храма у Бањалуци
На пример, пре осам или десет година смо почели да радимо на храму у част Царских страстотрпаца у Бањалуци, главном граду Републике Српске у Босни и Херцеговини. То је био мој магистарски рад и одмах је почео да се реализује што је врло ретко. Скоро у исто време смо радили на идејном пројекту Саровско-дивејевског ходочасничког кластера који је већ био одобрен. Тамо је било много култних објеката: Саровска капија, манастирски бедем, света капија, капеле на кеју реке Вичкинзе, споменици (од којих је један у част преподобног Серафима Саровског), Парк победе у Великом отаџбинском рату, уређење светог извора у част иконе Мајке Божије „Умиљење“ на реци Лубинки, као и крстионице.
То је веома велики број објеката који чине јединствен ходочаснички простор. Пројектовали смо читаве кејеве за пешаке који спајају свете изворе и на овим кејевима су стајали поклонички крстови, ћивоти, споменици и капеле – и све је то представљало велики просторни анасмбл. После одбране пројекта урађен је његов конструктивни (грађевински) део који је касније реализован. Овај пројекат је највећи од свих на којима смо радили и завршен је 90%, што је редак случај. Обично се за време рада на пројекту таквих размера реализује око 20-30% од замишљеног, а ми смо већ сведоци скоро потпуног завршетка. Иста је ствар са Арзамасом: његов историјски центар је потпуно обновљен.
Пројекат развоја комплекса Дивејевског манастира
Постали смо аутори ове концепције, а касније смо већ сам радили извођачку документацију. На основу свега тога смо стекли озбиљно искуство које нам је омогућило да од студентске клупе стекнемо прилично високе квалификације и успели смо да се прилагодимо и да радимо већ са свршеним студентима практично као наставници и да предводимо радне групе. Сад радимо на високом нивоу: наши пројекти пролазе државну експертизу, а то је капитална изградња врло великих количина радова. Између осталог, реализујемо државне наруџбине. Радили смо и на територији Псковске митрополије, уређивали смо је и тамо смо подигли приличан број објеката.
– Испричајте нам нешто о вашим пројектима на Балкану. Нисте радили само на храму у част Царске породице у Бањалуци, већ има и других објеката?
– У нашем Центру поред архитеката са катедре и угледних инжењера апсолутно свих профила, ради и уметничка група. Имамо своје скулпторе и уметнике који су насликали фреске у храму у част блажене Матроне Московске у селу Ритешћу код Добоја и у трпезарији манастира Светог Александра Невског у Угљевику.
Иако можемо да користимо и неуронске мреже и дигиталне технологије у архитектури још увек нисмо достигли ниво који је постојао пре револуције
Фреске су испале врло лепо. И у овом случају смо се придржавали традиције из времена пре револуције. Зашто наглашавам период пре револуције? Пре револуције се црквено неимарство ослањало на читаву миленијумску историју развоја руске архитектуре. То су били вековима брушени принципи и приступи који су давали максимално изражајни уметнички и технолошки резултат који ми данас не можемо да постигнемо. Односно, наша стручна умећа и знања у области црквеног неимарства нису довољна да бисмо саградили, на пример, Спас на Крви у Петербургу. Једноставно не можемо то да урадимо, ни са уметничке тачке гледишта, ни са технолошке: тамо су примењена таква инжењерска решења за вентилацију и климатизацију која се данас не користе. А неке конструкције у црквама су прорачунате тако софистицирано и деликатно да данашње архитекте и рестауратори не могу да схвате како је извршен прорачун. Иако можемо да користимо и неуронске мреже и дигиталне технологије у архитектури још увек нисмо достигли тај ниво. Не само с технолошке, већ ни са уметничке тачке гледишта.
Пројекат реконструкције и развоја града Арзамаса
Ми у Центру за класичну и традиционалну архитектуру радимо управо на обнови традиције из времена пре револуције и обједњујемо је са савременим дигиталним достигнућима. Користимо вишедимензионалне информационе технологије по којима се данас пројектују солитери и технолошки најсложеније грађевине. Урањамо објекте у виртуелну реалност и правимо макете помоћу дигиталне тродимензионалне штампе. Поред тога, радећи на уметничким и занатским аспектима, оријентишемо се на достигнућа из времена пре револуције, зато што је та страна тада била на много вишем нивоу него данас.
Као известан костур, као аксиому узимамо традиционално знање, а савремене технологије су као извесна надградња. Приликом осликавања храмова примењивали смо исту методологију као пре револуције. Све композиције у овом храму створиле су архитекте зато што је композциција фресака наставак архитектонске мисли. Храм се гради од камена, а затим се сва његова архитектура истиче фрескама. И тек кад архитекта створи композицију, његове скице се предају уметницима. А они, са своје стране, у потпуности владају свим стиловима фрескописања храмова и оваплоћују у живот архитектонску замисао. Фасаде такође осмишљавају архитекте, а затим каменорезац обавља свој посао, а скулптор свој, али по одређеној композиционој замисли. Може се рећи да је то прво искуство у савременој историји кад је враћена у живот традиција сарадње архитекте и уметника у погледу фресака.
Такође смо обавили известан експеримент: половина уметника који су радили на фрескама били су иконописци, а не сликари-монументалисти. То је била свесна одлука како бисмо видели како темељнији приступ иконописца може да се одрази на монументалну фреску и испало је врло добро. Обратили смо пажњу на то и сад ћемо ово искуство примењивати и убудуће.
– Говорите о споју традиције и савремених технологија. А ко вам сад недостаје у радионици? У чему се у вашој сфери одражава недостатак кадрова?
– Заиста нам недостају кадрови. Почнимо од наше струке. Пре свега, физички немамо довољно архитеката који би могли да реализују пројекте. Ако говоримо стратешки, недостаје архитектонска школа која би одгајила потребан број архитеката који би по целој Русији могли да граде храмове достојне руске културе. Чак поред тога што у свом Центру покушавамо да формирамо овај смер на проучавању традиционалних закона у архитектури и њихово прилагођавање савременој технологији и пракси. Код нас ради 50 људи и то није довољно да се обухвате грађевинске размере у области црквеног неимарства које сад показује наша земља. Односно, потребно је 1.000 архитеката који би пројектовали храмове. Јер, не ради се само о томе да се храм замисли, већ и да се сва извођачка документација уради тако да не изгуби своје уметничке добре стране. За то човек треба да има образовање, управо уметничко. И да бисмо то урадили треба да започнемо образовне процесе потпуно другачијег карактера, као што је то било пре револуције. Специјалисти које сад спремамо за себе нису довољни за целу земљу; а управо такве архитекте које су у стању да размишљају традиционално и које објективно схватају лепоту, потребне су за стварање нових модерних стилова. Односно, стил никад не формира један самоук човек. Стил свеједно на известан начин представља резултат рада друштва, он у њему живи, од њега се храни идејама, а затим се кристализује и формира. Савремене архитекте се боре за стварање нових квалитетних стилова – таквих стилова које ће за 100 година нова генерација погледати и моћи да каже: „Да, то је руски стил. Он је био савремен у XXI веку, а истовремено је традиционалан у целој хиљадугодишњој историји Русије.“ Али да би се то десило није довољан један човек, двоје или 50 људи.
– Ипак, у овој области има позитивних дешавања?
Ми сад не можемо да наведемо ниједан леп град који је створен за последњих 50 година који обилазе туристи
– Као прво, граде се храмови и већ то је добро. Међутим, резултат великог и озбиљног заједничког рада архитеката с добрим квалификацијама, по правилу није појединачан храм или нешто друго, већ леп град. Ми сад не можемо да наведемо ниједан леп град који је створен за последњих 50 година који обилазе туристи. У принципу, у иностранству је иста ствар. Нови. Рецимо, нове квартале које би гости наменски ишли да обиђу. Тога нема. Зато што наша професија данас не ствара велики простор који је привлачан за човека. А то је управо резултат заједничког рада свих архитеката. Напротив, чешће долази до уништења: руши се врло леп објекат културног наслеђа, а на његовом месту се гради нешто велико и високо што обавезно све поквари. Сад се свуда то дешава.
Пројекат обнове и рестаурације храмова са уређењем територије у граду Арзамасу
То је већ питање које се не односи на црквено неимарство. То је просто темељ наше професије. Зато што је пре револуције цветала и традиција стварања лепих градова. Ми данас долазимо у Европу и обавезно идемо у историјски центар. Никоме не пада на памет да треба да оде у нови рејон за спавање у Паризу да види како је тамо. Тамо није никако. Исто као и код нас иза Московске обилазнице. Односно, архитекте, уздајући се у то да треба избрисати традицију у ствари свуда раде једно исто и то није нарочито привлачно.
– Ипак, вратимо се нашем руско-српском храму у Бањалуци. По чему је, по вашем мишљењу, овај храм јединствен?
– Кад смо сазнали за то да се он гради истовремено смо се бавили питањима могућности обнове изгубљене православне архитектуре. У ХХ веку уништено је укупно 40.000 храмова и капела. А 10.000 храмова и капела се тренутно налази у руинираном стању.
Радили смо на пројекту обнове споменика Чудовог и Вазнесењског манастира Московског Кремља. То је један од најстаријих и најугледнијих московских манастира и још увек није решено питање да ли ће се обнављати или не. И тада смо, радећи на пројекту цркве у Баљалуци одлучили да за прототип узмемо руски храм и да то буде храм који је уништен у револуцији. То је храм Чуда Архистратига Михала Чудовог манастира. Овај храм је уништен због револуције и у његовој обнови (нека је то и на другом месту) има извесне симболике, тим пре што је један олтар освештан у част Царских страстротрпаца.
До тада смо потпуно проучили архитектуру Чудова и Вазнесењског храма и обновили смо њихов облик. Наравно, нисмо могли потпуно да их копирамо и дошли смо на занимљиву идеју: потпуно смо обновили облик храма Чуда Архистратига Михаила у Хонима, али не у облику у којем је постојао у периоду пре револуције, већ у периоду из XVI-XVII века, у облику који наравно, није био забележен на фотографијама или у сликарству. То је прототип древног храма који је раније постојао. Здање у камену има сличне мотиве, али нема једну, већ пет купола, као што је то било испочетка и има изражајнију уметничку декорацију.
И понудили смо Србима овај пројекат. У раду на другим православним руским храмовима у иностранству такође смо се ослањали на праксу пре револуције. Стил који је у целом свету познат као руски је московски стил из XV-XVI века или стил руских уметничких облика с краја XIX и почетка ХХ века. Кад се у целом свету говори о руском стилу, људи се не сете пре свега Покрова на Нерли, руског класицизма или барока, већ управо ове московске или јарославске школе. Дакле, за основу смо узели овај стил и искористили смо локални грађевински материјал и одређене локалне мотиве који су традиционални за ову област. То је као Никољска црква у Њујорку, храм Александра Невског у Паризу и други руски храмови који су раније изграђени у иностранству.
У раду на храму у Бањалуци дошло је до извесне синтезе локалне грађевинске и руске архитектонске традиције
Добили смо занимљив резултат. Поред симболике која је повезана с грађевинама Кремља добили смо московски стил из XVI века, али изведен у камену од којег су на Балкану код Срба грађене и сад се граде најзначајнији храмови и манастири. Дошло је до извесне синтезе локалне грађевинске традиције (користили смо локалну традиционалну технологију) и руске архитектонске традциције, због чега је овај храм јединствен.
– Нисте радили само на архитектонском пројекту храма... Чини ми се да је почео и рад на пројекту ентеријера?
– Да, урадили смо и пројекте унутрашње декорације. У њима смо применили, како традиционалне, тако и савременије руске стилове с краја XIX и почетка ХХ века. Тамо су ниски иконостаси који су Србима ближи, али су истовремно присутни и у нашој традицији, пошто смо у XIX и ХХ веку радили управо тако: то нису били иконостаси од пет или шест редова, већ ниски, камени.
Руско-српски храм у изградњи у Бањалуци. Република Српска. Босна и Херцеговина
Чак смо увели хералдику. У току историје у руским храмовима је коришћена државна хералдика. Иконостас којим је олтар ограђен, где се налази престо посвећен Царским страстотрпцима украсили су двоглави орлови, а српску хералдику смо применили у олтару који је посвећен светим Немањићима. Добијена је јединствена композиција: централни олтар је у част Преображења, а бочни су у част руских и српских светаца. Притом је коришћена хралдика: има симбола руске и српске државе, који су обједињени у композицији хришћанског иконостаса, што је такође симболично.
Такође смо израдили систем фресака уз поштовање свих хришћанских канона. То су конструктивни просторни елементи ентеријера храма у пандативима, то су јеванђелисти у тамбурима, апостоли на главном своду велике куполе и хришћански празници који су с њима повезани горе. А доле већ иду житија српских и руских светаца.
– Да ли је по вашем мишљењу у богословијама потребан неки курс (можда врло кратак) у којем би се излагала основна знања о црквеној архитектури?
– То би било врло корисно. Данашња традиција је формирана тако да су старешине храмова или игумани манастира у изградњи обавезно наручиоци датог храма и утичу на сам пројекат. И у оваквој стуацији би, наравно, темељнија знања која би овакав предмет давао била врло корисна.
Зато што ће у овој области у којој директно учествују, али која за њих није, да тако кажем, професионална, додатна знања, наравно, играти позитивну улогу у судбини пројекта који реализују. Поред свега осталог, у историји и теорији архитектуре црквеног неимарства је у принципу скривена једна од најважнијих компоненти православног културног кода. Ова знања су за свештника у сваком случају корисна и важна.
Завршени објекат „Саровска капија“ у Дивејевском манастиру. Новоградња
– У овој области има ствари које наводно није тешко објаснити, али које многима нипошто нису очиглдне...
– Да. Додаћу и то да нису очигледне ни људима који имају архитектонско образовање, зато што се то данас не наглашава. Испоставља се да савремене архитекте приступају пројектовању храмова често долази до ситуације да ни архитекта, ни свештеник, немају дубља знања о просторном и запреминском уобличавању храма, стилистичком и симболичном контексту духовног смисла појединих детаља. А то је важно, зато што се у принципу из тога рађа осећај за стил.
И у овој ситуацији као потребан филтер у смислу архитектонских идеја може да послужи знање које је сам свештеник стекао приликом стручног усаврашвања. Односно, он може стваралачки врло позитивно да утиче на пројекат ако се буде сналазио у овој области.
Ако поседује одређена знања свештеник може да зада архитекти потребне векторе
На пример, руски цареви су имали часове архитектуре. Павлу I је архитектура уопште била омиљени предмет. И сви су се добро сналазили у њој, зато што је архитектура била један од инструмената за преношење политичке воље. Катарина II је у Царском Селу позивајући амбсадоре све време припремала за њих разна архитектонска изненађења: турски амбасадори су пролазили поред Цариградске капије и тако даље. Тако је показиван правац размишљања. Архитектура је на известан начин представљала симболичан инструмент. А на најважнијим пројектима је увек стајао потпис императора, они су усаглавашавани директно с њим. Исто тако је било са храмом Христа Спаситеља, и са Спасом на Крви, и са Казанским и Исакијевским храмом. Све се усаглашавало с првим личностима државе, које су притом имале сасвим солидне квалификације у области познавања архитектуре. Архитекте су се увек налазиле при двору и први људи у држави су увек директно комуницирали с њима, што је за нас пример за углед. Нису дозвољавали архитектама да оду предалеко, зато што нису размишљали у оквиру професије, већ шире.
Тако је и овде: синтеза архитектонских знања и схватања шта треба да се изгради за Цркву даје добре резултатате. У том случају свештеник може да задаје архитекти потребне векторе, да га у нечему ограничи, а у нечему, напротив, да омогући његовом потенцијалу да се развије.