Патријарашка служба у храму Свете Тројице у Реутову у близини Москве. Његова светост патријарх Кирил и корејески архиепископ Теофан. 18. фебруар 2024. године
Мисионарска активност Руске Православне Цркве је достигла невиђени развој у XVIII и XIX веку, што је било повезано са потребом за култивисањем територије Сибира и Далеког истока која је освојена у XVI-XVII веку. Православни руски проповедници су се појављивали на новим подручјима руске државе заједно с напредовањем руских војника и пресељавањем цивилног становнштва. Захваљујући подвижничком труду светитеља Инокентија Иркутског, преподобног Махарија (Глухарјова), преподобног Германа Аљаског и светитеља Инокентија Московског читави народи су поверовали у Христа. Просветитељска делатност Руске Православне Цркве није била ограничена искључиво руском територијом. Ван граница руске државе отворене су и успешно су радиле духовне мисије на Блиском и Далеком истоку – у Персији, Кини и Jапану. Крајем XIX века отворена је Руска духовна мисија у Кореји која је најмлађа по датуму свог оснивња.
Чланак је објављен у септембарском броју „Журнала Московске патријаршије“ (бр. 9, 2024).
Прошлост
Кореја се налази на истоку Евроазије и заузима Корејско полуострво које се протеже 1.100 километара сa севера на југ. Запљускују је воде Јапанског, Жутог и Источног Кинеског мора, а на северу има заједничку границу с Кином и Русијом. Територија Кореје осим копненог дела обухвата 3.200 острва. Од давнина је овде једини облик верских представа био шаманизам, а с појавом хришћанства и несторијанство. Продирање на Корејско острво које се налазило у ареалу културног и политичког утицаја Кине, будизма, даосизма, а затим и конфучијанства утицало је на слабљење шаманизма, али он никад није изгубио значај народне религије. Будизам који се на Корејском полуострву раширио у IV-VI веку постао је једна од компоненти државне идеологије, почевши од времена Три државе и Уједињене силе све до завршетка владавине династије Корjo. Почетком XIV века у Кореју је продрло неоконфучијанство и почело је да претендује на искључиву хегемонију у духовном животу земље, док је будизам постепено остао без државне подршке.
Међутим, већ крајем XVIII века у Кореју из Кине почиње да продире хришћанство (католицизам) које је ускоро изложено прогонима. Влада Кореје која је у католицизму видела опасност по обичаје корејског друштва и државе 1785. године је издала декрет о његовој забрани и до 1872. године је подвргавала хришћане суровим прогонима. Међутим, без обзира на то, број хришћана је стално растао, притом пре свега међу интелектуалцима, а затим и у обичном народу. Број крштених Корејаца 1801. године је износио 10.000 људи. А 1872. године, кад је на власт дошао краљ Гоџонг, хришћанство је незванично признато као религија која се може „толерисати“. После откривања Кореје од 1882. године у земљу су почели да надиру протестантски мисионари чије проповеди су се такође показале као веома успешне. Укупан број хришћана у Кореји је до почетка 1897. године износио око 30.000 људи, од којих су 29.000 били католици и мање од хиљаду протестанти.
Корејци су се с православљем први пут упознали 1860-их година на територији Русије. Ових година је због природних катаклизми и глади дошло до масовног пресељавања Кореанаца на територију Русије у близини границе. Држава је била зантересована за долазак корејских досељеника који су се одликовали марљивошћу и талентом за земљорадњу. Као низ мера које су допринеле асимилацији Корејаца у Русији може се навести просветитељски рад Православне Цркве међу корејским становништвом. Овај рад је започео 60-их година XIX века кад је светитељ Инокентије (Венијамнов) крстио прве корејске имигранте који су живели у близини Новгородске луке (на Далеком истоку). У селу Корсаковка 1872. године је за Корејце саграђена прва црква у име светитеља Инокентија Иркутског. Пред крај 1870-их година почеле су да се појављују самосталне корејске парохије при чему су Корејци сами давали прилоге за изградњу храмова и школских просторија. Пред крај XIX века било је до 10.000 православних Корејаца.
Предлоге за отварање православне мисије у самој Кореји крајем XIX века више пута су истицали разни посленици. Размишљања на ову тему могу се наћи у дневничким забелешкама светитеља Николаја (Касаткина), апостола Јапана. На оснивању мисије у Кореји инсистирале су дипломате Н. А. Шујски, З. М. Пољановски и др. Интересовање за оснивање мисије испољио је и министар финансија С. Ј. Вите који се постарао и за издвајање потребних новчаних средстава.
Дана 2. јула 1897. године Свети Синод је „наложио да се оснује православна духовна мисија у Кореји на основама заједничким за наше православне мисије у иностранству“. Мисија је била подређена Санктпетербуршком епархијском руководству. Први начелник мисије постао је архимандрит Амвросије (Гудко; †1918).
У први састав мисије ушли су и јерођакон Николај (Алексејев; †1952) и црквењак А. Красин. Почетком 1898. године чланови мисије су из Русије отпутовали за Кореју. Међутим, због сложене политичке ситуације мисионари су преко две године чекали да добију дозволу за улазак у Кореју боравећи недалеко од Владивостока у војном насељу Новокијевску. Архимандрит Амвросије је за ово време напустио Мисију. Остали чланови мисије су у Кореју допутовали у јануару 1899. године, а касније им се придружио нови начелник мисије архимандрит Хрисант (Шчетковски; †1906).
Главну бригу мисионара по доласку представљало је уређивање просторија за обављање богослужења. Одлучено је да се у прво време у том циљу користи гостинска соба у кући шефа руске дипломатске мисије у Кореји А. И. Павлова која је могла да прими до 60 људи. У соби је постављен иконостас, а ту су били и предмети за богослужење. У недељу, 17. фебруара 1900. године на спомен на светог мученика Теодора Тирона архимандрит Хрисант је служио чин освештања црквене просторије и прву Свету литургију на корејској земљи.
Своју прву проповед по доласку у Кореју архимандрит Хрисант је упутио Корејцима који су већ били упознати с православљем. У Сеулу је својевремено живело око 30 Корејаца – држављана Руске империје који су некад служили као преводиоци руских чиновника и који су били на служби у корејској влади. Отац Христант је с овим Корејцима поново обавио рад на катихизацији и врло брзо, у једну од недеља Великог поста они су приступили тајнама Покајања и Причешћа. Некима од њих отац Хрисант је понудио да раде као његови преводиоци и учитељи у школи која је убрзо отворена.
Мештани су такође показали интересовање за мисионаре из Русије. Убрзо по њиховом доласку Корејци су почели да врше опсаду на стан начелника мисије распитујући се о његовој вери. Архимандрит Хрисант и други чланови мисије су с посетиоцима почели да воде разговоре о православној веронауци. После извесног времена првобитна радозналост Корејаца је била задовољена и они су много ређе долазили у мисију, што ипак није нимало поколебало мисионаре и није утицало на њихов ревностан однос према започетом раду.
Један од најважнијх послова које је предузео архимандрит Хрисант био је превод молитава и богослужења на корејски језик. Да би се он обавио ангажовани су Корејци који су говорили руски и које је отац Хрисант позвао да раде у мисији. Прво су текстови молитава превођени с црквенословенског језика на руски, а затим с руског на корејски. После тога су текстови проверавани помоћу енглеско-руско-француских речника. Међутим, овај начин се није показао као успешан и због великог броја грешака донета је одлук да се прибегне другом, поузднијем начину превода – с кинеског језика који је Корејцима био ближи и разумљивији. Архимандрит Хрисант се обратио начелнику Руске духовне мисије у Пекингу архимандриту Инокентију (Фигуровском; †1931) упутивши му молбу да пошаље богослужбену и вероучитељску литературу на кинеском језику. Кад су књиге стигле, рад на превођењу је постао много једноставнији.
Преводећи богослужбене текстове мисионари су истовремено учили корејски језик, јер без његовог знања није било могуће замислити проповед у туђој средини.
Дана 15. октобра 1900. године при духовној мисији је отворена школа за корејску децу. У школи су се предавали основни предмети, корејски и руски језик. Ученика није било много, зато што су се углавном издржавали од личних средстава архимандрита Хрисанта.
Главно питање које је требало да реше архимандрит Хрисант и следећи начелници духовне мисије била је изградња храма. Просторија у домаћој гостинској соби у којој су се обављала богослужења сматрала се привременом. Ово решење је било незгодно како парохијанима, којима није било згодно да без извесне нелагоде улазе у кућу руског амбасадора, тако и самом амбасадору.
И пре доласка мисионара 1898. године посредством руских дипломата за мисију је од средстава царске владе купљена земљишна парцела у насељу Чонгдонг у главном граду. На овој парцели су саграђени кућа за мисионаре, звоник, кућа за преводиоце и школа. Одлучено је да се као храм користи школска зграда и 17. априла 1903. године одржано је свечано освећење храма у име светитеља Николаја Чудотворца. У Москви су специјално по наруџбини мисије изливена звона, а свети праведни Јован Кронштатски који је одржавао блиске везе с оцем Хрисантом послао је мисији своје празничне одјејаније.
При новој просторији цркве уређен је звоник и зграда је попримила облик цркве, али се и ова просторија сматрала привременом. Чланови мисије су имали ватрену жељу да добију засебан храм који би био изграђен по правилима православне архитектуре.
Прилози за изградњу храма у Сеулу сакупљани су у руским храмовима и пре одласка архимандрита Хрисанта у Кореју. До пролећа 1901. године прикупљено је 2.984 рубље и 87 копејки. Кад је већ допутовао у Кореју отац Хрисант је доставио Светом синоду забелешку с молбом за то да се што пре изгради храм при мисији. У новембру 1903. године Државни савет је размотрио поднесак Светог синода о издвајању средстава за изградњу православног храма у Сеулу 1904-1905. године, али је рад мисије обустављен због почетка Руско-јапанског рата.
У току четири године рада мисије крштено је 14 Корејаца, али то не говори о томе да мисионари нису служили са жаром. Архимандрит Хрисант је писао: „Да смо нам је био циљ да што више људи крстимо за три године боравка у Кореји могли смо да покрстимо велики број људи, али се на основу темељних потврда и строгог испитивања увек се испостављало да нико од њих не тражи веру и да се не брину за спасење душе, већ за то да у мисионару стекну заштитника за своје незаконите радње према ближњима или руководству“ 1) Оцењујући боравак оца Хрисанта у Кореји који је трајао нешто преко четири године кад је он обављао дужност начелника духовне мисије у Кореји, са сигурношћу се може рећи да је за ово време захваљујући раду мисионара много тога учињено: уређена је парцела мисије и изграђени су потребни објекти, отворена је школа за дечаке и мисионарски пункт у Мунсанпоу, завршени су први преводи на корејски језик најважнијих молитава и богослужења.
Духовна мисија је наставила да ради у августу 1906. године кад је у Кореју годину дана после завршетка Руско-јапанског рата дошла нова група мисионара с архимандритом Павлом (Ивановским; †1919) на челу. Мисија се од 1908. године потчињавала владивосточком архиереју и у том положају се налазила до 1921. године. Период кад је мисијом управљао архимандрит Павле био је доба њеног процвата. Отац Павле је за кратко време успео не само да настави оно што је отац Хрисант започео, већ и да знатно активира мисионарски рад, тако да се појавило неколико нових мисионарских пунктова и неколико стотина крштених Корејаца.
Руска духовна мисија је обновила свој рад у потпуно новим условима који су се тешко могли назвати повољним: Кореја је великом брзином губила своју државност и Јапан ју је 1910. године анектирао. Од клира мисије се захтевало да докаже да је Православна Црква у Кореји независна од дипломатских представништава и да обавља искључиво мировне задатке.
Пре свега се наставио рад на превођењу богослужбених текстова и катихетских материјала. Отац Павле је, за разлику од мисионара из прве групе, већ солидно владао корејским језиком кад је дошао у Кореју. За рад на превођењу је ангажовао учитеља мисионарске школе Корејца Јована Кана који је добро знао руски језик. Рад на превођењу текстова се одвијао пет-шест година. Исправљен је део превода које је начинио отац Хрисант, а такође су припремљени нови: кратки Молитвеник, Часослов, зборник паримеја, Служебник, Требник, изабране песме из Октоиха, Цветог и Посног Триода, празничне Минеје, правило пред свето Причешће, текстови молебана и парастоса, кратка Света историја, Катихизис и други, чији је један део одштампан. Био је у употреби превод Британског библијског друштва Јеванђеља, апостолских посланица и Псалтира.
Посебна пажња приликом обављања богослужења посвећена је организацији црквеног хора. Обавезе диригента поверене су Фјодору Перевалову који је неколико година неуморно радио с децом ученика мисионарске школе предајући им основе музике и партесно појање које је у то време било практично непознато у Кореји. Он је прилагодио ноте новопреведених црквених песама корејском језику. За основу су узети московски и кијевски напеви, као и дела црквених композитора из XIX века: Д. Бортњанског, Г. Ломакина, Н. Бахметјева, В. Виноградова, Д. Алеманова, Д. Соловјова других. Прилагођене су песме свеноћног бденија и Литургије, стихире, тропари и кондаци за недеље и дане празника.
Тако је до 1910. године већи део богослужења почео да се обавља на корејском језику, који је био матерњи језик мештана, што је, наравно, много допринело делу мисије. Поредак који је увео начелник мисије био је близак манастирском: свакодневно су се обављали јутарње и вечерње богослужење, сви чланови мисије су свакодневно обављали своја послушања. У слободно време, кад нису имали обвеза, чланови мисије су учили корејски језик, због чега су ангажовани локални учитељи. Изузетак од уобичајеног поретка представљале су недеље и празници кад се време углавном посвећивало празничним богослужењима и одмору.
Отац Павле је наставио да отвара мисионарске школе у провинцијама и да одлази на мисионарска путовања по Кореји. Разговарао је с мештанима у кућама у којима би одсео или у другим просторијама. Мисија је касније почела да купује мање земљишне парцеле, да гради на њима молитвене домове и да организује мисионарске пунктове. Осим пункта који је радио у Мунсанпоу, отворени су и нови у оближњим селима Кјоха, Карагај, Сончон, Илсан и Марисим. У сваком пункту су се постепено отварале школе и именовани су Корејци као учитељи и катихете. Отворено је укупно седам школа у којима је радило 20 предавача и обучено 250-260 људи.
Међу другим запаженим догађајима који су се десили у животу мисије за време служења архимандрита Павла може се издвојити појава првог корејског клирика Јована Кана који је био учитељ мисионарске школе.
За време боравка оца Павла на дужности начелника мисије у Кореји је крштено 322 људи, што није мала цифра ако се имају у виду број радника мисије и дуготрајна припрема оглашаваних за примање тајне Крштења.
Архимандрит Павле је 1912. године изабран за никољско-усуријског епископа, викарног епископа Владивосточке епархије и наставио је да ради у мисији руског Далеког истока међу Корејцима. Планирано је да епископ Павле обједини рад корејске мисије у границама Владивосточке епархије и рад Сеулске мисије. Зато је архипастир и даље поклањао пажњу Сеулској мисији и издавао је њеним начелницима директне налоге који су се тицали послова мисије.
Дана 1. октобра 1917. године мисијом је почео да управља јеромонах Теодосије (Перевалов; †1933) који је упућен из Владивостока. Он је обављао дужност руководиоца (вршиоца дужности). У мисији је радио од 1906. године, тако да је био добро упознат с поретком који је у њу увео архимандрит Павле. Практично од самог почетка служења јеромонаха Теодосија у Кореји мисија се суочила са мноштвом тешкоћа. У Русији се брзо распадао некадашњи поредак. Одвајање Цркве од државе је довело до престанка пружања финансијске помоћи мисији. Док је мисија 1917. године још увек имала средстава која су јој остала одраније, кад је наступила 1918. година остала је без износа који су јој слати сваке године.
Рад мисије се са затварањем школа и отпуштањем катихета 1917. године свео на одржавање онога што је постигнуто у току претходних година. Затварање школа је довело до пада броја људи који су се крштаваали, али су се крштења ипак обављала. Док је мисијом управљао отац Теодосије крштено је 46 људи. Богослужења су се обавезно обављала у мисији сваке недеље и о празницима и вршене су требе. С времена на време су предузимана путовања у пунктове мисије и друга места у провинцији. По статистици коју је навео отац Теодосије почетком 1925. године у целој Кореји је било око 600 православних Корејаца.
Мисија у Сеулу је 1921. године предата у надлештво православног архијереја који је имао базу у Јапану. Мора се признати да је одлука донета у прави час имајући у виду тадашње околности и можда се захваљујући томе још прилично дуго одржала. У условима кад је веза с Москвом и Владивостоком била крајње отежана, а Јапан је анектирао Кореју, потчињавање Сеулске мисије Јапанској било је потребно и оправдано. Дана 5. марта 1923. године у Токијској саборној цркви архиепископ токијски и јапански Сергије (Тихомиров; †1945) унапредио је начелника мисије јеромонаха Теодосија у звање архимандрита.
Архимандрит Теодосије је руководио мисијом до 1930. године кад је упућен на службу у Харбин. У Кореју је 1936. године дошао архимандрит Поликарп (Пријмак; †1989).
Отац Поликарп је служио у сложеним условима. Јапански окупатори су Кореју, која је до тада претворена у колонију, користили као минерално-сировинску и аграрну базу. Корејско становништво је таворило у крајњој беди. Јапан је спроводио политику тоталне асимилације корејске нације. Митрополит токијски и јапански Сергије је ради избегавања провокација од стране власти благословио да се рад мисије ограничи на пастирско духовно руковођење руским парохијанима. Међутим, православни Корејци су такође долазили на богослужења. Отац Поликарп је избројао око 150 православних Корејаца. Митрополит Сергије је 1940. године због притиска јапанских власти био приморан да Руску духовну мисију у Кореји препусти самоуправи. Оваква ситуација трајала је до 1945. године кад је мисија прешла у надлежност харбинског митрополита.
Због сукоба интереса СССР-а и САД Кореја је подељена по 38. паралели и на северу и југу је почео да се одвија процес формирања две корејске државе од којих се једна оријентисала на СССР, а друга на САД. У мисији је дошло до раскола који су изазвали руски бели емигранти и Корејци који су подржавали америчко присуство на југу Кореје. Отац Поликарп је примио совјетско држављанство и сарађивао је с генералним конзулатом СССР-а у Кореји, што је изазвало велику антипатију појединих парохијана. Главни иницијатор одстрањивања оца Поликарпа од управе био је ђакон Алексије (Ким Јин Хан) који је искористио подршку епископа Венијамина (Басалиге; †1963), јерарха Америчке митрополије који је био на челу Јапанске Цркве.
Америчка митрополија је била у расколу с Руском Православном Црквом и de facto епископа Венијамина су на токијску катедру поставиле америчке окупационе власти. У току сукоба почели су имовински спорови. Противници архимандрита Поликарпа су захтевали од њега да преда послове, али кад је отац Поликарп то одбио без његове сагласности и потписа је сачињен записник по којем је Америчка митрополија добила права на мисију. Архимандрит Поликарп је после два хапшења напустио Кореју 1949. године. Тако је завршена историја Руске духовне мисије у Кореји.
Већина проучавалаца рада Руске духовне мисије у Кореји сматра да она није нарочито успешна, посебно ако се упореди с Кинеском и Јапанском духовном мисијом, из којих су касније настале аутономне цркве. Међутим, приликом оцене рада Корејске мисије треба узети у обзир то да је, као прво, отворена много касније него горе поменуте мисије, а као друго, да се, тек што је стала на ноге, суочила с мноштвом тешкоћа везаних за промене политичке ситуације, како у Русији, тако и у Кореји. То су били и Руско-јапански рат, у којем је једно од попришта борбених дејстава било Корејско полуострво, и да је Јапан 1910. године анектирао Кореју, због чега је она на извесно време изгубила своју државност, и револуција у Русији 1917. године, која је довела до формирања совјетске државе, која је спроводила непријатељску политику према Цркви. Директне последице револуције у Русији биле су масовна емиграција Руса ван граница отаџбине, Грађански рат и црквене поделе. Сви ови трагични догађаји у историји двеју земаља, као и формирање две државе у Кореји и грађански рат на Корејском полуострву 1950-1953. године, на овај или онај начин су утицали на то да рад Руске духовне мисије у Кореји буде окончан. Наставак рада мисије после револуције 1917. године у Русији, кад је њено финансирање престало, па све до 1949. године може се објаснити искључиво самопрегором руских свештенослужитеља и њиховом дубоком оданошћу мисионарском делу.
Православци Републике Кореје су се 1955. године придружили Цариградској патријаршији. Касније су сва имовина и територија храма који су припадали Руској духовној мисији у Кореји на захтев православне корејске заједнице у складу с одлуком суда предате овој заједници у својину. Тако су изгубљени имовина и земља које су припадле Руској духовној мисији у Кореји.
Садашњост
Седамдесет година касније Руска Православна Црква се поново враћа на Корејско полуострво. Свети синод Руске Православне Цркве је 26. фебруара 2019. године на територији Народне Демократске Републике Кореје и Републике Кореје основао самосталну Корејску епархију. И пре формирања епархије у главном граду Северне Кореје Пјонгјангу 2006. године је изграђен храм у име Живоначалне Тројице. Заједница храма је примљена под окриље Руске Православне Цркве. Храм је у августу 2006. године освештао митрополит смоленски и калињинградски Кирил (данас – Његова светост патријарх Московски и целе Русије). Свештенослужитељи храма су знања стицали у богословским школама у Русији и рукоположили су их руски јерарси.
У Јужној Кореји су основане две парохије – парохија Васкрсења Христовог у Сеулу и парохија Рођења Пресвете Богородице у Пуасану. У њима се редовно обављају богослужења. Парохије за богослужења изнајмљују просторије, јер још увек немају сопствене. Клир јужнокорејских свештенослужитеља се састоји од двојице јеромонаха и јерођакона. Јеромонах Павле (Чхве) и јерођакон Нектарије (Лим) су држављани Републике Кореје. Један јеромонах је у Кореју упућен из Русије. Заједнице парохија се састоје од парохијана који говоре руски и Корејаца, а богослужења се обављају на руском и корејском језику. Тренутно се ради на отварању нових парохија у епархији у провинцијама где је концентрисано становништво које говори руски. У граду Инчхону је постављен темељ за изградњу будућег манастира. Монаси-клирици епархије богослужења по типику служе у привременој капели.
Будућност
Данас Корејској епархији предстоји задатак организовања правог црквеног живота у градовима у којима живи становништво које говори руски. У Републици Кореји број стално насељених држављана Руске Федерације износи око 60.000 људи. Поред њих, у Кореји је пријављен значајан број држављана ЗНД који говоре руски. Сваке године Јужну Кореју посети на стотине хиљада руских туриста. У току последњих година много етничких Корејаца који говоре руски из земаља средње Азије се за стално преселило у Републику Кореју. Њихови преци су пре једног и по века крштени у православној вери. Тренутно их има до 100.000 људи. Велики број ових група које живе у Кореји су православци по вероисповести и желе да учествују у црквеном животу. Надлежни архијереј из других насељених места у Кореји добија молбе за отварање парохија. Осим самог мисионарског рада пред Цркву у Кореји се поставља задатак очувања у руској говорној средини националног идентитета и руског језика.
Рад Руске Православне Цркве на Корејском полуострву не само да ће помоћи православним верницима да живе пуним црквеним животом, већ ће допринети развоју културалних односа између наших народа.