У току специјалне војне операције (СВО) у Оружаним снагама Русије неке борбене јединице су почеле да се називају именима светаца. Иницијатива је потекла од војника на доњецком правцу. Сад има више од тридесет пет оваквих једница. Оне, по правилу, имају свој храм, капелу или молитвену собу, и свештеници код њих долазе чешће него у друге батаљоне. А то значи да се редовно обављају богослужења и да борци имају могућност да учествују тајнама. Командири истичу да војници који служе у оваквим јединицама чешће бивају свесни смисла војничке дужности и пожртвованости, да се побољшавају војна дисциплина, борбена способност и међусобно притицање у помоћ. О томе код кога и како се родила ова иницијатва, шта о њој мисле официри и борци и зашто им је важно присуство свештеника нешто је сазнао дописник „Журнала Московске патријаршије“ Алексеј Реутски (бр. 9, 2024).
Ратни надимак Јапанац
Борци из јединица које су узеле имена светаца се на различите начине односе према вери. Има оних који се могу видети на богослужењу у војничком храму, они добијају благослов свештеника кад крену на борбени задатак и труде се да се чешће причешћују. А има и оних који засад не журе у храм. Међутим, чињеница да су добили небеског покровитеља ипак у њихове душе улива понос и они све чешће размишљају о Богу, осећајући у овом или оном облику Његово невидљиво присуство у свом животу.
На рамену борца с ратним надимком Гуливер види се обележје с приказом светог Димитрија Донског.
— То што наш батаљон носи име светог кнеза даје унутрашњу снагу момцима, — каже он. — Они у извршавање задатка крећу с вером у то да ће их свети Димитрије по њиховим молитвама заштитити у боју и дати им снагу.
— Осећам да је над нама покров светог арханђела Гаврила и његов благослов. Мислим да је управо с тим повезан мали број наших губитака, иако смо учествовали у тешким борбеним операцијама, — признаје борац с ратним надимком Пантер из батаљона арханђела Гаврила.
— Одлуку о томе да се назовемо у част светог арханђела Михаила донео је цео батаљон. Не очекујемо да он уместо нас решава све задатке, али верујемо да ће нам у томе помоћи, — објашњава командир батаљона у част арханђела Михаила с ратним надимком Азбука.
Али ко је и зашто у СВО покренуо иницијативу да се војним јединицама дају имена светаца?
— На ову идеју је дошао високи официр из ДНР с ратним надимком Јапанац, — почиње да прича ратни дописник телевизијског канала „Спас“ Андреј Афанасјев.
Десило се да се команда једног батаљона, који се састоји од резервиста Доњецке Народне Републике суочила с масовним одбијањем војника да изврше борбене задатке (у војном жаргону се овакви борци називају „борац 500“). Командир је предложио да се пошаљу у војни затвор, али се Јапанац успротивио: „Онда ће петстотих сутра бити више, зато што тамо добијају храну, топло им је и не гину.“ Почео је да одржава с њима „профилактичке разговоре“. Јапанац их није приморавао и није их заплашивао, већ им је једноставно говорио о части и савести, али пре свега – о Богу. Јер борац не треба да зна само у име чега ризикује свој живот и здравље, већ зашто убија противника. Јапанац је управо то покушавао да објасни.
Говорио је о својим борбеним задацима, показивао је иконице светаца којима се молио, делио је с војницима духовно искуство и како му је у тренуцима духовног немира молитва овим свецима учврстила дух и како му је помагала, не само да преживи, већ и да изврши борбени задатак. На крају се свих 196 људи с којима је разговарао вратило у строј. А Јапанцу је коначно постало јасно да за подизања војног духа борци треба да дођу у додир са својим духовним изворима односно с православном вером.
— Јер, ако им се објасни историјски и духовни контекст, ако се обнови сва пуноћа слике – шта је претходило овом сукобу и зашто је важно да победимо, они заиста почињу боље да сагледавају. А то најбоље може да им каже свештеник, — каже Андреј Афанасјев у закључку.
Зато се Јапанац обрадовао кад је код њега дошао директор ТК „Спас“ Борис Корчевников исправно претпостављајући да ће телевизијски канал помоћи у проналажењу клира за вођење духовне бриге о војницима. Као човек јаке вере он је добро знао да молитве, тајне, разговори са свештеником и беседе заиста јачају дух и помажу у борби против страха. Борци су се ускоро уверили у то с ким се забраво боре, кад су постале познате чињенице о нечовечном односу према заробљеницима и у томе да су у заузетим базама противника пронађена обележја са сатанском симболиком.
— Кренувши у пролеће 2022. године на службени пут у Доњецк на сусрет с Јапанцем понео сам прву партију барјака са приказом Спаса Нерукотворног и са чуђењем сам сазнао да га Јапанац већ дели борцима, — сећа се Андреј. — Испоставља се да смо били међу првим људима који су интуитивно схватили да ова икона треба да постане главни симбол заједништва Руске армије у зони СВО. Познато је да је 1164. године свети кнез Андреј Богољубски кренуо у поход против волшких Бугара и да је понео иконе Спаса Неруктоворног и Богородице. По предању, од њих је потекло много знамења, а сам кнез се кући вратио као победник и у знак захвалност Богу одредо је да се 1. августа (по старом календару) прославља празник Свемилостивог Спаситеља и Пресвете Богородице (унет је у црквени календар).
Од тада је овај барјак означавао место руских кнезова на бојном пољу и био је с њима у свим биткама. Може се видети да се он помиње у текстовима летописаца о Александру Невском и Димитрију Донском, као и у „Задоншчини“ – споменику старе руске књижевности с краја XIV века у којем се прославља победа руске војске у Куликовској бици 1380. године. Осим тога, Јапанац је предложио да се праве надшивке са Спасом образложивши то чињеницом да је сваком војнику потребан неки индивидуални предмет (надшивка) који би му помагао да осећа припадност православној вери и руској војсци.
Батаљони с именима светаца
Идеја да се јединицама дају имена светаца представља природан наставак духовног препорода војске. Понекад је то била иницијатива неколико верујућих бораца, као у батаљону који се прво звао „Света Русија“. Касније, кад су изградили код себе војни храм борци из „Свете Русије“ су замолили да се освешта у част Светог Духа и да се њихова јединица назове у част Свих светаца који су заблистали у руској земљи. У батаљону који је добио назив у част арханђела Михаила за доделу овог имена се залагао командир батаљона који веома поштује овог свеца.
Борци и командир 39. засебног аеромобилног медицинског одреда Ваздушно-десантних снага су на форуму „Армија-2023“ пришли штанду Синодског одељења за сарадњу с Оружаним снагама и органима за одржавање реда и рекли су да одавно желе да њихова јединица носи име овог свеца.
— Предложили смо одреду да узме име светог великомученика Георгија Победоносца и они су с радошћу пристали. Њихов командир је верујући човек који води светотајински живот и очигледно је да се подређени угледају на њега, — каже запослени у Синодском одељењу за сарадњу с Оружаним снагама и органима за одржавање реда свештеник Георгије Шабалов. — То су они момци који под куршумима извлаче рањенике с бојног поља и пружају им медицинску помоћ.
Инжењерско-минерска чета, која је добила име у част Четрдесет севастијских мученика, поступала је на следећи начин: један од бораца из 5. бригаде „Александар Захарченко“ преко популарног сајта за војне дописнике позвао је свештеника у бригаду. А после извесног времена од њега је стигло писмо с питањем како да њихова јединица добије име свеца. Један од задатака ове чете је да крче пут јуришним одредима до противничких положаја, понекад под непрекидном паљбом.
— Кад крећу на задатак они намерно не носе оружје како не би подлегли искушењу да одговоре на непријатељску ватру, али имају по две гранате, — објашњава Андреј. — Минер на себи носе мине, а у рукама им је детектор. Крећући се по неутралној територији у мрклом мраку треба да заобиђу и непријатељске и своје мине. Кажу: стално се молимо, јер смо у суштини потенцијалне мете непријатељског снајперисте или дрона који може да нас пронађе термовизором. И у таквим условима могу да заштите само Господ и Његов свеци.
Борце са севастијским мученицима их повезује то што су приморани да по сваком времену, укључујући и мраз, пузе по земљи и немају могућности да се загреју. Командир нам је открио следећи детаљ:
— Пре него што кренемо стављамо руке на земљу како би хладноћа продрла у прсте, у удове, тако нас термовизори противника мање примећују. После тога пузимо и вучемо мине. Кад је њихова чета добила име у част Четрдесет мученика командир је признао:
— Престали смо да губимо људе. Чак ме је страх да о томе говорим, али тако је.
Временом су, наравно, почели и губици, ипак је рат. Узгред речено, он је црквен човек и ватрено се залаже за то да свака јединица има војног свештеника.
— На једном од службених путовања Андреј Афанасјев се упознао с правим јунаком, једним од „Севастијаца“ с ратним надимком Белорус. Имао је задатак да рашчисти пут јуришницима уочи јуриша на зграду бивше банке. Чинило се да је то немогуће – толико је густа била паљба и толико је објекат био јако упориште. Борци су се уочи операције молили у бункеру. Белорус је извршио задатак и јуришна група је освојила задато упориште. И хвала Богу, нико од њих није погинуо.
Батаљон који носи име светог Александра Невског завређује да се о њему напише књига.
— Ова јединица је покривала опасну деоницу фронта, такозвану Доњецку капију где се у том тренутку очекивао масовни продор противника у град. У јединици је било свега неколико стотина резервиста, који су били обучени на брзину и нису били потпуно опремљени, — Андреј наставља причу. — И Јапанац је одлучио да противнику улије погрешан утисак да овде раде искусни професионалци. Замолио је ратне другове да му помогну да симулира дејства многобројне групације специјалаца и да самим тим натера противника да изгуби жељу да се бори. Двојица специјалаца су пријавила да помогну. Један од њих се звао Александар и имао је ратни надимак Невски. Операција је протекла успешно, али је Александар погинуо. Борци су према њему осећали толико поштовање и захвалност да су сматрали да треба да овековече сећање на њега и одлучили су да јединица узме име његовог небеског покровитеља – светог Александра Невског.
Метак се боји храброг
Главна одлика јединица које носе имена светаца састоји се у томе што у њиховој бази постоји храм, молитвена соба или молитвени кутак. Командири су одавно схватили да постоји потреба за тим.
— Један од моје сабраће је једном рекао да кад војна јединица узима име свеца она као да се крштава, — каже отац Георгије Шабалов. — И премда нас сама тајна не унапређује у ранг светаца, она нам даје известан оријентир и смисао, тако да људи почињу да теже духовном идеалу.
Ово се огледа у томе да се у бази прво организује место за молитву, а после тога храм. И чак ако у њему уопште не моли много бораца, свештеници почињу редовно да долазе у храм. То значи да се тамо чује проповед и обављају се богослужења, а они који желе могу да се крсте.
— Тамо где постоји храм и где се људи асоцирају с небеском војском, влада потпуно другачији дух, — размишља командир батаљона у част светог арханђела Михаила с ратним надимком Азбука. — Јер, човек је у рату стално под стресом, који понекад траје данима. Природно је да се борац умара, јер није робот. Али кад дође у храм и разговара са свештеником, кад се исповеди и моли на богослужењу, и кад око себе осећа благодатну атмосферу, он стиче душевни мир и спокој. Код нас чак има војника који се са борбеног задатка врате у два или три сата после поноћи, а ујутру иду да се причесте. Ово говори о томе да се човек мења изнутра, да постаје ближи Богу и чистији.
Свештеноначалије је благословило војна одељења Московске митрополије да воде духовну бригу о батаљонима који носе имена светаца. По запажањима председника одељења за сарадњу с Оружаним снагама и органима за одржавање реда Московске митрополије протојереја Марка Јермолајева, што дуже свештеник борави у кампу (чак и ако то није стално), тим више бораца долази у војни храм. Јер он не само да служи Литургију, молебане и литије, да уређује храм и помаже у нези болесника и рањеника, већ има задатак да води заједничке и појединачне разговоре с борцима и командирима.
— То је озбиљан разговор о смислу веронауке, о Богу, о човеку, — каже отац Марко. — А тема приватних разговора се не може прописати. На пример, борац се посвађа с девојком, секира се и жели да размотри овај сукоб са свештеником. Дешава се и да људи постављају општа питања – о животу и смрти, о историји Русије и улози Православне Цркве у њој.
— У рату се увек може наћи човек с којим може искрено да се разговара, — признаје један од бораца, — тако да можеш да му откријеш неке своје тајне које немаш с ким да поделиш, а имаш потребу за тим. И такав човек који ће да те саслуша и разуме и који ће ти нешто рећи посаветовати, који ће поделити с тобом своје искуство, може да постане свештеник.
Јереј Георгије Шабалов је већ шест пута био на службеном путу „иза црте“ и приметио је да се временом у борцима сакупља психолошки умор од рата, да у душу може да се угнезди чамотиња.
— Али молитвени живот и разговор са свештеником помажу у борби против тога, — каже он за утеху. — Зато што је свештеник неко ко ће увек пружити подршку и пронаћи потребне речи. Можда ће то бити неколико обичних реченица, али ће се оне тако дотаћи срца да ће борцу много лакнути. Проблем је у томе што војник можда није увек свестан колико му је то потребно.
Између бораца и свештеника се често успостављају односи на нивоу духовно чедо – духовник. И захваљујући приступачним средствима за комуникацију њихово општење се не прекида.
Међутим, у ратним условима и за свештенике има искушења кад треба да испоље чврстну карактера, па чак и строгост, али да човеку оставе могућност покајања.
С таквим случајем се суочио старешина Давидове пустиње игуман Сергије (Куксов). У једници морске пешадије о којој је он водио духовну бригу, један од командира чете је био ватрени паганин. За време редовних разговора са људством овај командир је отворено показивао презир према свештенику, прекидао га је, ступао је с њим у емоциналне спорове чак се могло десити да запали цигару на молебану. Међутим, отац Сергије се није предавао, на провокације је увек одговарао мирно и чврсто, а понекад је одлучно инсистирао на томе да командир чете напусти место богослужења. На крају је победио миран и одлучан став свештеника. Једном је командир чете дошао код њега и упитао:
— Оче, да ли можете да ме крстите?
— Треба да видим колико си спреман за то. Посебно имајући у виду твоје претходно духовно искуство, — одговорио му је отац Сергије.
— Одлазим на борбени задатак и може се десити да се не вратим. Молим вас, крстите ме, — тихо је замолио.
Међутим, пошто није био потпуно сигуран да је то искрена жеља борца, а не још једна његова манипулација, свештеник је одговорио:
— Молићу се за тебе да се вратиш жив и здрав. После тога ћемо разговарати.
И вратио се. Отац Сергије га је крстио. Командир чете је постао прави православни хришћанин. Од оваквим малих победа се ствара позитиван однос војника према конкретном свештенику и Цркви у целини.
— У батаљону у име светог кнеза Димитрија Донског и у батаљону „Света Русија“ (у част Свих светих који су у Руској земљи заблистали) запазио сам да обични борци и њихови командири (командир батаљона и начелник штаба) редовно сами обављају молитвено правило и да се моле у војном храму пре одласка на борбени задатак, — каже отац Георгије Шабалов и наставља: — Тешко је рећи да ли би имали храм да њихове јединице не носе имена светаца. Да ли би свештеник долазио код њих? Какав би био њихов духовни живот? Верујући човек верује у бесмртност душе и вера му помаже да победи страх. У критичној ситуацији, задржавајући мир, он престаје да прави грешке. Није случајно што постоји изрека: метак се плаши храброг, а кукавицу ће и у жбуњу пронаћи.
Отац Димитрије Василенков у једној од својих књига пише да човек у бој не иде да би умро, већ да би живео. И кад мисао о преживљавању и победи постаје мотивациона основа, борац престаје да се плаши. У екстремној ситуацији, између осталог, под паљбом, људи често почињу да псују, губе душевну равнотежу и често падају у панику. Из човека излази све оно најгоре. Али ако се буде молио, Господ ће га сачувати и за то има много примера. То је могуће само ако унапред стекне ово умеће и ако се навикне на молитву.
— Ако се човек не моли, биће му врло тешко да се налази у условима борбених дејстава, — каже официр с ратним надимком Ухо. — Раније сам се према Богу односио потрошачки, обраћао сам Му се само кад будем баш сатеран уза зид, али сад сам постао свестан да молитвено обраћање Богу није само потребно, већ је нужно и то свакодневно. Кад сам у прилици обављам цело молитвено правило и позивам борце да раде исто то. Једном сам се са другом задесио у рову под унакрсном паљбом. Он није веровао у Бога. Рекао сам да треба да се молимо да бисмо преживели. Молили смо се Богородици. Нисмо погођени ниједним хицем иако су пројектили и мине изровали све унаоколо. Имао сам осећај да невидљива купола покрива наш ров. Давање имена светаца јединицама се одвија прилично успешно и у војсци се стално мења однос према клиру.
— Нико од војника, укључујући и командире, више се не чуди кад види свештеника и не гледа на нас као на непријатан неспоразум који се ко зна откуд појавио и ко зна зашто се ту налази, — каже отац Марко Јермолајев. — Наша проповед у редовима Оружаних снага је постала свакодневна ствар. У свим јединицама су изграђени нормални, партнерски односи између свештеника и виших официра, између осталог, и у погледу васпитног рада. Окарактерисао бих их као сарадњу. Чак и тамо где су се према нама прво односили утилитарно, видећи у нама само средство за побољшање дисциплине и оздрављење климе у војном колектву, односи постепено прерастају у пријатељство појављује се тежња ка уцрквљавању од стране командира. Надам се да ће то помоћи да се сачувају вера и наша војничка традиција која је увек била укорењена у православљу.
Фогографија Дениса Григорјука и ђакона Максима Лобачова