Телефонски позив
Протојереј Илија Зубриј
Телефонски позив-молба да поново одем у зону СВО на службу у болници зачуо се у јеку летњих очекивања: завршетак школске године, матурски и упис кћерке на факултет, распуст за млађе и планови за лето. Прва емоционална помисао која ми је севнула у глави била је да одбијем, али сам био довољно паметан да то не изговорим наглас, замолио сам да ми дају времена да размислим.
Поразговарао сам са супругом, размотрио школске планове с директором, назвао сам намесника и схватио да немам никакве аргументе да једноставно одбијем.
Алгоритам вађења докумената је јасан, недељу дана касније добио сам благослов из епархије, у два профилна синодска одељења су ми направљене легитимације за службени пут и купљене су карте.
Ствари имам један и по пут мање него први пут, све је упаковано у згодну врећу, у коју се сместио и излетнички ранац са свештеничким принадлежностима за требе.
Телефонски позив-молба да поново одем у зону СВО на службу у болници зачуо се у јеку летњих очекивања
На Казанској железничкој станици су ми одмах пришла три човека источњачког изгледа. Обучени у чисту и скупу одећу, почели су да ми причају како су за трен ока остали без новца и докумената. Рекао сам да идем на службени пут и да немам ништа сувишно.
Минут касније пришао ми је онижи непознати сувоњав момчић, хришћански се поздравио и замолио ме је за благослов. А ја сам њега замолио да се помоли: идем „тамо“. Загрлили смо се разишли. Не знам ко је он и како је сазнао да је човек са спортским качкетом и с војничком врећом на леђима свештеник, а то вероватно и није важно.
Надајући се да ћу се наспавати на доњем кревету ушао сам у купе. Међу сапутницима је била весела бака која се жалила да је, премда је купила карту три месеца унапред, ипак доспела на горњи кревет. Ћутке сам изашао на перон, уопште нисам желео да јој уступим место, али пошто сам се сабрао у мислима и осећањима, одлазећи на починак приморао сам себе да се нашалим и понудио сам јој свој кревет.
Цео пут сам преспавао. На изласку из воза сам се окренуо, да нисам нешто заборавио, али сам прелазећи мост на железничком путу установио да је мој качкет отишао у Севастопољ на одмор.
Човек који ме је дочекао, отац Андреј, није закаснио, одмах ми је предао пакет са укусном храном и тако је максимално скратио време за упознавање. Људи се овде разумеју упола речи. Пут је био слободан, гранични прелаз смо прешли без задржавања и предвече смо били у војном одељењу где се испоставило да се у једној од мојих легитимација за службени пут поткрала грешка. А главни лист за службни пут ми је „висио“ у електронској пошти, био је послат касније, али није било ни струје, ни интернета, принтер није радио. Сви унаоколо су били заокупљени својим пословима, ја сам седео на столици, најмлађи син је назвао због неког проблема који њему изгледа као светски, затим је назвала кћерка која се спремала за камп и жалосно је питала где може да нађе батеријску лампу. У том тренутку више нисам имао пара за роминг, а батерија на телефону је била за издисају. Локални смак света за једног човека наступио је овде и сад, није било излаза на видику. Неко време сам фрустрирано седео не размишљајући ни о чему, а затим се појавила једна мисао: Бог је допустио, Бог ће ме и извести. Од ње ми се разбистрило у глави и почео сам да се смирујем. После извесног времена неко је предложио да ме одведе у службени стан. Договорили смо се да ће одштампати документ кад дође струја, да ће направити документа за долазак и да ће ме одвести рано ујутру.
Прекорачивши праг у стану где ми је предстојао двонедељни боравак врло мало сам туговао због тога како је изгледао, то ми није помогло. Засукао сам рукаве и латио се чишћења собе зато што је свуда био толики слој прашине да сам могао да увежбавам технику цртања на песку. Распоредивши свештеничке ствари и учитељски лаптоп, прегледавши материјално-техничку базу, дошао сам до закључка да треба да једем и да ми ништа друго није ни потребно. Направио сам план за сутра, начинио једну метанију преко целог кревета, утонуо у сан са узнемиреним мислима о томе како ће се све одвијати на новом правцу, и с молитвом коју сам одавно сам смислио и коју изговарам кад ми предстоји одлазак на непознато место: „Боже, без Тебе не могу ништа, начини ме оруђем Истине Твоје, не ради моје славе, већ ради славе Имена Твог, ради спасења људи око мене и моје грешне душе, у Твоје Пресвето име, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.“
Врућина и змије
Рано ујутру ме је пробудило куцање на вратима: донели су ми документа и можемо да кренемо на терен.
По инструкцији не користимо јавни превоз и улицом идемо у цивилној одећи
Сакупио сам оно што ми је било неопходно и одлучио сам да јутарње молитве читам успут. Предстојало нам је да идемо пешке четрдесетак минута, по мом прорачуну три-четири километра. По инструкцији не користимо јавни превоз и улицом идемо у цивилној одећи.
Данас ми предстоји рад у пољској војној болници у којој углавном леже војници који служе по уговору.
Од контаката имам само ратни надимак човека за везу и немам ниједан телефон.
На појачаном контролном пункту дочекују нас стражари са аутоматима, помно проучавају документа, реферишу радиостаницом и добијају дозволу да нас пропусте.
У управи се упознајем с људима, мало причам о себи, питам какав је поредак. Лекари су из целе Русије, има много добровољаца.
Узбуђено идем у медицински блок. Сви унаоколо се крећу: довозе и одвозе рањенике, редови су испред кабинета за терапије.
Служба у болници за мене није нова, али војна служба има своју специфику. Улазим у болничку собу, огромна је – 25-30 момака, гласно из поздрављам: „Здраво били!“ Представљам се и укратко кажем ко сам, одакле сам и зашто, предлажем да се помолимо за здравље, а коме треба – да поразговарамо. Додајем да бих на њиховом месту обавезно искористио овакву прилику. Идем до стола преко пута врата, успут хватам на себи испитивачке погледе: какав је ово чудак дошао. На столу вадим Јевнђеље из ранца, требник и освештано уље за јелеосвећење. Иза леђа чујем шкрипу кревета на спрат и шум корака: ето ти духовна деца долазе. Облачим се, питам како се зову, ко је и одакле. Затим укратко објашњавам суштину тајне и ко може да приступи. Муслимани радо долазе, моле да их помажем, а ја их молим да остану да бисмо могли на миру да разговарамо. После молитве седам и почињем да записујем имена у помјаник. Премештају се с ноге на ногу као деца, упињући се да никога не забораве. Радују се кад чују да се за њих моли много људи. Неки стоје поиздаље неодлучно посматрајући шта се дешава. Понекад је довољан пажљив поглед у очи да човек стечне одлучност. И беседе, разговори без журбе, почевши од свакодневних, па све до дубоких религиозних тема. Жале се на командире, многи о њима говоре са захвалношћу. Неко приђе да замоли за крстић, који је изгубио на задатку, другом се похабао конопчић на њему, трећем је потребан нови појас са пламом „Живиј в помошчи“.
Многи показују фотографије породице, с топлином говоре о деци, са интересовањем слушају моје породичне приче. Један момак је данас час одлазио, час је поново долазио с неким питањима. А кад смо се опраштали питао је да ли може да ме загрли. Загрлили смо се смејући се, братски, а он каже: „Не иде ми се од вас.“
Један момак је данас час одлазио, час је поново долазио с неким питањима. А кад смо се опраштали питао је да ли може да ме загрли
Кад је завршен обилазак спремам се кући. Врућина је, преко 40 степени, немилосрдно пече. На путу се с времена не време виде змије-отровнице, око се већ навикло на њих.
На лицу места скидам све, нема сувог сантиметра. Дотакавши јастук глава искључује цело тело, спавам све док се аутоматски не пробудим, обично сат и по времена.
После тога мало по кући, затим кретање без којег човек не може. Кад више нисам могао да трчим, на смену је дошло ходање, по правлу 5-10 км у току којег зовем породицу, одговарам на поруке пристигле у току дана и на пропуштене позиве, пишем забелешке и обављам друге корисне послове. Данас сам дошао до краја села, тачно 5 км. Попричао сам с момчићима на контролном пункту и у повратку сам срео модерно обученог бициклисту који је бодро окретао педале. Пало ми је у очи да му је лева нога до колена са протезом.
Слушао сам вечерње правило. Уморан, али са осећајем смисла у глави вратио сам се кући.
Дан за сређивање
Данас по плану идем у болницу, до које има још више да се пешачи. Овде имам више наде за помоћ: на смену раде милосрдне сестре из болнице светитеља Алексија.
Пролазим контролни пункт на путу, затим још један приликом уласка на територију. Провера докумената нипошто није површна, проучавају темељно.
На улазу у зграду ме дочекује сестра Марина с којом сам се претходног дана дописивао. Њено место је на пункту за евакуацију рањеника, врло одговорно и нимало једноставно.
Одвели су ме у сестринску собу, напојили чајем, увели у посао и објаснили специфику места.
Овде нема довољно свештеника, зато су веома тражени. На мене су се буквално бацили, развлачећи ме на све стране.
После стотине људи осећам слабост, ништа нисам јео јутрос, нестабилан сам на ногама и болесни желудац подсећа на себе.
Кажем: „Хајде да размислимо о разумној организацији и оптимизацији, иначе се може десити да сутра не дођем.“ Сели смо и направили план.
Приметио сам официрску трпезарију, сутра ћу свратити зна ручак. Мислим да мене неће отерати. Ако се праве паралеле, чин и радни стаж у најмању руку ми следује пуковнички ручак.
У повратку сам свратио у другу војну болницу, сâм сам обишао све болничке собе у сва три блока, позвао сам покретне војнике на задушнице у суботу у 7:00 сати на заједнички молебан за здравље и молитву за покојнике на дан спомена и туге. Многи су гласно и радосно тврдили да ће доћи. Видећемо.
Поред контролног пункта стоји морски контејнер опремљен као богомоља. После обиласка свих блокова организовао сам дан за сређивање. Прегледао сам сву имовину у болничкој капелици. Уклонио сам и упаковао иконе на чврстој основи и све сувишно. Посебно темељно сам прегледао библиотечицу, оставивши једноставније и кратке текстове за катихизацију и квалитетне књиге о хришћанском животу.
Све што је сувишно предаћу локалном парохијском храму, а нешто ћу морати и да спалим: било је књига сумњиве садржине, а неке су могле и да изазову смутњу, као на пример, брошурице бившег свештеника из Чихачова којем је забрањено да служи и који је лишен чина. Узгред речено, без обзира на отворено секташки дух у Чихачову и забрани да служи, а касније и на лишавање свештеничког чина, у суседној парохији има људи који н обазирући се на одлуку Цркве и савете свог парохијског свештеника и даље иду у ово насеље ради „духовног“ руковођења. То је погибељан пут.
Строга цензура је примењена и према кутијама с иконама које су предвиђене за дељење борцима. Уклонио сам иконе цара Ивана Грозног и сличне. Непослушање Цркви води ка оваквим духовним гримасама које у коначном доводе до погибељи.
На симсу сам пронашао пакет с дечјим писмима упућеним борцима која сад намеравам да им уручим после молитве док пијемо чај разговрамо. Она су написана поводом Дана бранилаца отаџбине, а овде је сваки дан такав, зато ће бити прави час да их уручим.
Треба да нађем негде комоду или сталажицу за капелу и два табуреа да би могло мало да се седне за време службе и разговора. Мислим да ћу набавити.
Док сам радио стално је неко свраћао: лекари, медицинске сестре, борци. Сви траже пажњу, свима сам потребан.
Добро је кад је човек слободан од погледа на свет магарца који је мислио да народ њега радосно дочекује и да под његове ноге простире своју одећу.
Фудбал на свеноћном бденију
У 6:30 сам већ на лицу места, отварам капелу-контејнер, прислужујем два кандила и свеће на малим свећњацима.
Одмах улази стражар, моли да дођем на гранични прелаз, неко ме тражи. Остављам све и идем, стоји онижи дедица-муслиман с ратним надимком Деда. Испоставило се да је дошао да обиђе сина, за неколико сати треба да буде у Рубежном, а време за посете је тек од 13:00. Моли ме за помоћ. Кренуо сам у управу, још увек нема главног лекара, па сам замолио његове заменике да помогну.
Један је хром, другом је повезана рука, трећем је превијена глава. Нису се сви сместили, стајали су напољу
Пре 7:00 као поточић су почели да стижу покретни борци. Један је хром, другом је повезана рука, трећем је превијена глава. Нису се сви сместили, стајали су напољу. У дан сећања и туге започели смо молитву од литије за покој душа свих православних вођа и војника, убијених на бојном пољу. Неки су складно пратили. Затим сам над свима извршио јелеосвећење и окропио сам их богојављенском водицом. Четворица су свесно припремила за Причешће колико је то могуће у оваквим условима.
Једни долазе по свету водицу, други по крстић. И са сваким човеком беседе, беседе, разговори, просто седим поред њих. Добра реч и живо саучествовање злата вреде.
Почело је да пече сунце, бујица је пресушила. Замолио сам Јелену, лекара-интернисту, волонтера из Владивостока да поново обиђе болничке собе у којој леже слабо покретни борци и да упита да ли неко жели да разговара са свештеником, па да ми пошаље податке са именима и бројевима соба. То је потребно да бих знао ситуацију и да направим план за понедељак. Сутра, на дан Пресвете Тројице, ујутру идем у стационарну суседну болницу, чека много народа, крстићу једног Бурјата и причестити милосрдне сестрице и све оне који то желе.
Наставио сам оно што сам јуче почео. Прегледао сам светиње: освештано уље, свету водицу и друго. Одстранио сам све што је било сувишно и неумесно за ово место. У углу сам пронашао велику кутију с џепним молитвеницима и Јеванђељима, нема разлога да их толико стоји овде, половину ћу спаковати и однети тамо где постоји потреба.
У послу нисам приметио како је ушао човек да се помоли. Заподенули смо разговор. Владимир из Томска, овде је од марта, ускоро ће кући. Гледајући како радим каже да су га и самог сврбеле руке да све доведе у ред. Наложио сам му да пронађе ормарић-комоду ради организовања и чувања мале библиотеке и пар столица. Договорили смо се да ћу све што треба да се склони ставити на улаз, а он и борци ће однети. Права милина. Само што сам се помолио и почео – а Бог ми је одмах послао помоћнике.
Само што сам се помолио и почео – а Бог ми је одмах послао помоћнике
Однео сам старе велике зидне иконе на шперплочи које су се налазиле у углу и кренуо кући. Увече ће бити празнично бденије уочи Тројице, треба да нађем цркву у којој ћу се помолити.
Нашао сам је. Храм у којем се налази поштована икона Богородице. Служба је бодра и јасна. Помињу руског патријарха и руске свеце, атмосфера је здрава. У храму је дрвеће и зелена травица на поду, атмосфера је као код Шмељова у књизи „Лето Господње“. Сви су насмејани и дотерани. Молио сам се у згодном кутку на крају храма, било је места за седење. Катизме су читали све и у потпуности, сео сам мало на клупицу, поред мене је седео уморан младић, који је надхнуто гањао лопту на смартфону у туђи гол. Имао сам довољно стрпљења да му не ставим примедбу, он је и сам ускоро престао. Питао сам га како да се вратим пешке, на шта је он темпераментно почео да ми објашњава пут. Завршило се тако што су ме он и друг одвезли колима, посадивши ме напред да бих могао да видим њихов град. Све време пута су говорили и постављали питања, а кад смо се поздрављали пожелео сам им да нађу добре девојке за сложну породицу, што је дочекано с великим одушевљењем и жељом да разменимо телефоне. А ја сам још једном добио знак да не досађујем одраслим људима својом невином представом о свету.
Још увек нема воде. То је тешко на трећем спрату.
Покајање разбојника
Данас ми је предстојао тежак задатак да у току дана обиђем две болнице и да никога не пропустим, зато што је велики празник – дан Свете Тројице.
По милости Божијој има помоћнике, верујуће лекаре и сестрице. Замолио сам их да претходног дана обиђу све болничке собе и да најаве мој долазак.
После лекарског састанка окупили смо се у сали за састанке, дошло је тридесетак људи. Обавио сам миросање, а затим смо поседели, као на часу, разговарали смо о тајни Пресвете Тројице и о Светом Писму.
Опростио сам се од њих претходно поделивши поклоне. После тога су остали људи који схватају о чему се ради и који су се припремали за Причешће. Након тога је остало неколико људи који су хтели лично да разговарају.
Исекли смо врх флаше за воду од пет литара и добили смо импровизовану посуду за освећење водице, па сам започео обилазак целе болнице. Људи ме дочекују радосно, моле да их што више окропим. Скоро у свакој соби сам морао дуже да останем на захтев болесника ради разговора.
Организујем се тако да на хируршко одељење дођем на крају: ту ме чека Бурјат Владимир који је чврсто одлучио да с крсти и који се неколико дана припрема за овај корак. Питао сам сестре на дужности где можемо да се осамимо ради обављања тајне и оне су ми показале своју собу – удобну и чисту, сестринску. Сместиле су се код симса и молиле без журбе. Обављена је велика тајна – ново рођење. Човек је блистао, због беле мајице за крштење коју смо пре тога успели да набавимо маскирна боја униформе је постала још свечанија. Пред људима се појавио нови човек, човек који се поново родио. Бог му је опростио све, чак и тежак злочин који је починио пре много година.
На хируршком одељењу ме чека Бурјат Владимир који је чврсто одлучио да се крсти
Поздравили смо се. Волођа се осврнуо на вратима оклевајући да нешто пита. Испоставља се да га копка да ли је прича о покајаном разбојнику Опти истинита. Уверивши се да у историји Цркве има огроман број таквих случајева, још више је заблистао. И тихо је рекао да има један сан: да обиђе позната света места кад се све заврши. Позвао сам га у госте, посаветовао сам му да путовање започне од Тројице-Сергијеве лавре од које Оптина пустиња уопште није далеко.
У ходнику сам га представио као најсветијег човека данас. Мушкарци су се осмехивали као деца, руковали су се с њим и честитали су му, шалили су се, а медицинске сестре су га грлиле. Гануто гледајући овај призор и ја сам се осмехивао, са одушевљењем размишљајући о томе колико Бог воли сваког од нас и колико је милостив према нама, без обзира на јучерашње грешке којих смо постали свесни, само ако пожелимо ову милост.
У другом блоку, на нижем спрату, чекале су ме милосрдне сестрице, једна од њих је била болесна. Помолио сам се с њима, причестио сам се. Дуго смо седели за столом за чај у њиховој заједнчкој соби делећи једни с другима мисли и осећања. Било је време да кренем, чекали су ме у другој војној болници. Наравно, није било опасности да одавде одем гладан, са захвалношћу сам ручао. Пешке идем даље. Врућина је невероватна, осећам да има више од 40 степени. Успут закрштам и кропим војна возила и људе, многи стају желећи да ме одвезу, неки стају и излазе, моле за благослов и да их што више окропим. Осмехују се широко и искрено.
Дошао сам, прво одлазим у лекарске ординације, чекају ме. Затим свраћам у болничке собе, честитам празник и говорим оно што ми је на срцу. На крају молим да подигну руке они који не желе да их окропим светом водом. Таквих има, премда ретко, а ја се и према томе односим с поштовањем, прилазим и просто се рукујем.
Један момак-муслман пита како може да дође до муле. Одговарам да не знам, за време службених путовања ниједном нисам видео ниједног од њих. Одлази ожалошћен.
Све сам обишао, никога нисам заборавио.
Свакодневица
Ујутру ми је пало на памет да уопште није обавезан напоран обилазак свих болничких соба, одлучио сам да употребим технику. На сестринским местима се налази апаратура с микрофоном, а звучници су постављени у свим собама.
Мало је оних које ће поздрав „Христос воскрсесе!“ оставити равнодушним. Затим кажем да ће се за неколико сати у болници и у капели налазити православни свештеник, да сви могу да дођу и да поделе с њим проблеме и поставе му питања на духовне теме.
До самог краја пристижу борци, тешко се крећу, долазе у инвалидским колицима и иду самостално. Кад је бујица мало спласнула кренуо сам у обилазак тешко покретних. Пролазећи поред огромног реда за „чипок“ (киоск с намирницама) гунђам и у шали кажем да би било добро да тако јуначки стоје у реду за храм. Зову ме, стижу, заустављају.
Пред одлазак сређујем капелу, поново успут односим све што је сувишно и непотребно. Првог возача иза контролног пункта питам да ли пролази поред храмова и молим га да тамо преда дебеле књиге и велике иконе.
Увече следи лична терапија – 10 километара пешачења. То није помоћ само за тело, већ и за лични унутрашњи мир.
Молитва и седељка на балкону
Данас је последњи дан у једној од болница о којима водим бригу. Претпостављам да ће све бити као обично, али све бива другачије. На улазу видим нове пацијенте, има тешко рањених. Пре свега прилазим њима. После извесног времена на смену долазе лекари, уступам им место и прилазим другима. Једни се држе, други су изгубљени и суморни. Кад човек не зна шта да каже треба да ћути. Седам поред њих, упознајем се и питам одакле су. Момци се после тога отварају: жале се на неслогу, на огранченост командира, неодлучност приликом доношења одлука, пребацивање одговорности на друге и замагљивање ситуације. С поштовањем говоре о противницима, о њиховом умећу ратовања. Говорим им о другим командирима које познајем, слушају. После сачињавања докумената момчиће одводе по собама, а ја идем својом маршрутом коју су ми дан раније написале помоћнице-сестрице.
Данас смо крстили Максима, Сибирца из Томска. Касније су по реду у исту собу улазили други људи, исповедао сам на балкону, многи су се причешћивали. И тамо, на балкону, смо једноставно разговарали.
Испоставило се да је један од саговорника обавештајац из Туле. Рекао сам му да наши људи у парохији за јесење-зимско-пролећни период праве месни нарезак и шаљу на фронт. А он каже: „Доносили су нам, врло је укусан, са задовољством смо јели и носили на задатак!“ Распитао сам се детаљније – сигурно је наш! Неколико пута смо слали по нашем добром другу и брату који је стално на вези са обавештајцима.
У току прошлог службеног пута се десила смешна ствар. Једном сам отишао на конак у неку кућу, а у ходнику стоје наше кутије са месним нареском „Направљено на озбиљан начин“. Морао сам да назовем власника стана и да питам да ли могу да узмем једну конзерву за вечеру. Ако се ради осмишљено и шаље на конкретну адресу – сигурно све долази до момака. А адресу ће Бог сугерисати, ако човек пожели да закорачи ван своје високе унутрашње ограде.
Сестрице ме зову наручак, поставиле су сто, био је пиринач с месом, много чаја. Дуго смо седели и разговарали без журбе. Саговорници су Татјана, медицинска сестра из пољске војне болнице у бункеру и Марина, милосрдна сестра из московске болнице светитеља Алексија. Баш су праве, било ми је лако и једноставно да радим с њима.
Молимо се и грлимо на растанку. Пада вече.
Последњи дан
Последњи дан службеног пута. Пешке прелазим своје јутарње километре до војне болнице, осћам узнемиреност због предстојећег растанка, са многима сам успоставио искрен контакт, сад знам шта је очински осећај према човеку потпуно туђем по крви.
Сад знам шта је очински осећај према човеку потпуно туђем по крви
На контролном пункту ме одавно пуштају без провере докумената, све смене познајем, са свим војницима сам разговарао.
По уобичајеном редоследу обилазим болничке собе, али после молитве се грлим и дуже стежем руку. Они који знају да одлазим долазе у капелу, размењујемо бројеве, оклевају, не иде им се.
Поздравио сам се с још једном својом помоћницом. Јелена је лекар-интерниста из Владивостока. Врло је лепо кад далеко од куће човек сретне људе који су му блиски по духу. Јелена ми је много помагала у вечерњим обиласцима и са болничком статистиком о тешко покретним борцма.
На овом месту, суровом и посебном, и лекари су одговарајући: мало говоре, имају отворен поглед, свештеника су дочекале с великим поштовањем, многи су узимали благослов и долазили на заједничке молитве.
Улазим у болничку управу, захваљујем се на бризи о борцима, захваљујем се на сарадњи. Прешавши контрлни пункт, брзо, не осврћући се, стежем зубе да зауставим сузе које навиру. Господе, заустави ово безумље, врати момке кући, породицама, у здрављу!
После себе треба да оставим уредно, тиме се и бавим целе вечери. Спремам стари, сутра у зору јавним превозом преко условне границе треба да дођем до железничке станице.
Пут и размишљања
Ујутру сам по навици ставио ранац на леђа, изашао сам напоље у простор без људи. Одлучио сам да идем пешке, али сам угледавши усамљену прилику на станици питао да ли нешто иде у мом правцу. Испоставило се да саобраћа маршрутни аутобус и то прилично често.
На станици је почињао сасвим миран живот, само су војна патрола и знаци који указују на склониште од бомби, као и разбијена стакла подсећали на то да је мир привидан.
У старом аутобусу, обновљном ручно молерском четкицом у ватрено жуту боју било је чисто и пријатно. Некако домаће су изгледали бројеви седишта на ретро-картама. Севши на своје место почео сам да се молим окрећући бројанице. Људи су постепено почели да попуњавају простор, поред мене је села милолика жена од тридесетак година, преко пута главног пролаза сместили су се њен муж и син од отприлике девет година који је са занимањем нешто причао свом оцу. С друге стране прозора су промицали куће, поља и шумски честари. Прелаз на условној граници смо прешли врло брзо, провера докумената и пртљага је била неформална, уходана до ситница. Девојка поред мене је задремала и нехотице ми је спустила главу на раме коначно подвукавши мирну црту испод осећаја „тамо и овде“. Пажљиво сам је пробудио с поштовањем према њеном мужу и преместио сам се до излаза разговарајући преостали део пута са возачем. Махнувши руком својим сапутницима кренуо сам према станици где ме је дугачка композиције с војном техником подсетила да је осећај мира крхак и варљив.
Атмосфера у вагону је подсећала на снимке филмске хронике. Већина путника ме је очигледно или индиректно својим изгледом, разговорима и понашањем враћала назад – на место с којег сам се враћао.
***
...Деца ме весело грле и љубе, радују се, предстоји им лето са оцем. Жена ме је посадила за сто. Немам речи, не прича ми се. После вечере пред починак идем у вечерњу шетњу, читам молитвено правило. Молитва ми не иде, у глави ми је збрка, испливавају приче воника које нису исте као свечане јуначке телевизијске репортаже и лепе објаве на разним информационим интернет-каналима.
Код комшија је весело: за викенд су све површине заузете, свуда се оре смех и весеље, у великој мери подстакнути алкохолом. Слику употпуњавају гротескне нијансе веранде за 350 људи где нека компанија уз громогласну живу музику оркестра и гром ватромета који кошта ко зна колико хиљада рубаља обележава свој корпоративни празник.
У глави ми је збрка. Један део Русије ратује, други игра...
Један део Русије ратује, други игра.
Господе Боже, стани на наше место, доведи све у ред, заустави безумље с обе стране и врати нам здрав разум.
Сутра ће сванути. Ако се не угушимо у личном простору убуђале малограђанштине и егоизма.