У Центру за помоћ при манастиру Свете Тројице у Курској епархији свакодневно се служе молебани
Јутро 7. августа 2024. године за становнике Курске области који живе на граници са Украјином започело је грмљавином непријатељске артиљерије и вишецевних бацача. Људи који су навикли на честу паљбу нису могли да претпоставе колико озбиљан може бити упад противника и до каквих последица ће довести. У овим августовским данима показали су се истински јунаци, не само међу мирјанима, већ и међу православним пастирима који су ризикујући животе обављали своју дужност. Пружање помоћи избеглицама са подручја у близини границе постало је приоритет за целу Курску епархију. Детаље о главним догађајима и на који начин ово искуство може бити од користи другим епархијама сазнао је репортер „Журнала Московске патријаршије“ (бр. 11, 2024).
Молитва на Преображење Господње
— Нико није очекивао продор украјинских бојовника. Сви су навикли на то да непријатељ с времена на време отвара паљбу по нашим селима од почетка специјалне војне операције. Људи би се склонили да сачекају да прође, а затим су се враћали својим кућама, – каже намесник Суџанског округа, старешина храма Преображења Господњег у селу Замостју, протојереј Петар Немеришин.
Чак и кад је непријатељ почео да отвара паљбу по стамбеним зградама само су појединци отишли, углавном породице с малом децом. У селу Махновка пројектил је приликом паљбе пао у башту једне од кућа. Породица само што је успела да се сакрије у подрум и следећи „хитац“ је њену кућу претворио у рушевине. У ударима су погинули људи у насељима Гончаровка и Заољошанка. Ипак, живот се одвијао својим током, а пострадали су пресељени у нови стан. И колико год да су се храмови налазили у близини границе, службе се нису прекидале и свештеници су наставили да са својим парохијанима деле невољу, празнике и свакодневицу.
Зато су људи своје домове почели ужурбано да напуштају тек кад су на улицама угледали војну технику и војнике ОСУ. Међутим, тамо где противник није био активан и где се ограничавао само паљбом, део мештана, посебно старци, нису журили да оду. Кад су се 7. августа пронеле вести (мобилна телефонија није радила) о томе колико је ситуација критична, већина је схватила у којој мери је непријатељ суров и немилосрдан. Свештеници су учествовали у евакуацији земљака, посебно оних који нису могли да оду самостално. Тако је старешина Тројичког храма у гаду Суџи протојереј Јевгеније Шестопалов неколико дана евакуисао земљаке из Суџе (в. о томе материјал „Никад се нисам тако молио“ на стр. 68 овог броја), а старешина храма Христовог Рођења у селу Бољшоје Солдатско протојереј Анатолиј Волошин – из свог села. Отац Анатолије је 8. августа већ служио у празном храму. У Курск је отишао тек у 9 сати увече сазнавши за званичну евакуацију. Први напади на Бољшоје Солдатско су почели 11. августа. Без обзира на то свештеник се вратио уочи Преображења:
— Знао сам да ризикујем, али кад сам у селу видео наше војнике надао сам се да се ништа страшно неће десити. И касније је требало да посетим и подржим сељане који су остали овде, пошто су одбили да иду. Али главно је то што сам желео да се у мом храму на Преображење чује молитва.
Поспремио је храм, причестио је неколико бака, поразговарао с нашим војницима и у том тренутку је започела паљба лансерима „град“.
— Најстрашнија је била касетна муниција, буквално сам се следио од страха, – сећа се отац Анатолије.
Кад се све завршило војници су упозорили на то да се не сме ићи ноћу, зато што дрон може да нападне кад спази светлост фарова. Свештеник је целу ноћ провео у колима ишчекујући свануће. И ујутру је видео: сви прозори на храму су избијени, на поду су крхотине стакла и цигле, фасаде су изрешетане. Отпевавши тропар Преображењу Господњем свештеник је узео антиминс и светиње и напустио је родно село. Отац Анатолије је возио скоро 160 км на сат и у току целог пута је певао тропар светитељу Николају Чудотворцу. Молитва га је спасила, успео је да прође, а на кола комшијске породице која су ишла дању с дрона је бачена граната на хаубу. Сусед је погинуо на лицу места, а жена је тешко рањена.
Старешина храма Светог Василија Великог у селу Пушкарном у Суџанском рејону свештеник Владимир Кирејев је такође ризиковао евакуишући земљаке. У његовим колима се већ налазило четворо људи кад се свештеник зауставио да поразговара с комшијом. У том тренутку су обојица приметила како им се приближава дрон и разбежали су се у различитим правцима. Дрон је полетео за оцем Владимиром.
— Сакрио сам се испод надстрешнице с густом виновом лозом прелазећи с једног места на друго и непријатељ никако није могао да установи где сам. Тада је дрон смањио висину и полетео је према мојим колима експлодиравши метар и по од њих. Људи су преживели иако је један човек контузован, а једна жена је добила мождани удар. Аутомобил је веома оштећен од таласа од експлозије, али је могао да се вози. У том тренутку нам је пришло још једно возило и путници су прешли у њега. А ја сам окупио другу групу и кренули смо сат времена касније.
Сви заједно
Упад непријатеља и бујица избеглица нису Курску епархију затекли неспремну. Обиман систем за пружање помоћи овде се уходао на самом почетку СВО кад је у региону смештено преко 4,5 хиљаде становника из ЛНР и ДНР. Тада се испоставило да су главне потребе привремених избеглица: кров над главом, намирнице, кућна хемија и средства за личну хигијену, одећа. Тада је епархија радила заједно са администрацијом области.
— Заједно смо прикупљали помоћ: финансијску, намирнице, хуманитарну — и централизовано смо је делили на местима за привремени боравак (у даљем тексту МПБ) да се не би десило да нечега има превише, а нечега премало, — каже руководилац епархијског одељења за црквено доброчинство и социјално служење Павел Костин. — Епархија је за свако МПБ одредила свештеника обезбедивши људима духовну помоћ. Свештеник се такође распитивао о индвидуалним потребама људи, на пример, лековима, и проналазио је средства, објављујући „прикупљање на тацни“ у својој парохији.
Старешине су у неколико парохија основале мање центре за пружање хуманитарне помоћи чији су парохијани примали и препакивали хуманитарну помоћ која је долазила из других епархија, а затим су је делили потребитима.
Зато није било потешкоћа у поновном покретању механизма, само се повећао обим помоћи. Парохијски хуманитарни центри су се уједнили у један у Тускарној улици при омладинском парохијском одељењу. А ресурси који су раније били усмерени на помоћ Донбасу и учесницима у СВО преусмерени су на избеглице у близини границе. Кад је митрополит курски и рилски Герман одржао хитан састанак руководилаца одељења већ су сви знали шта им је чинити. Свештеници који су раније били одређени за МПБ наставили су да служе у њима (служили су молебане и тајне), а пошто се број МПБ повећао са 23 на 29, нови пастири су постављени на места где их раније није било.
По благослову владике Германа свештеници су у прве три недеље свакодневно подносили извештаје о својим обиласцима МПБ, а касније су почели да извештавају једном недељно.
— Веома је важно да свештеник свакодневно обилази МПБ, зато што то с једне стране мобилише, а с друге — људи свакодневно виде свештеника и могу да му приђу, да кажу какве потребе или питања имају, да се исповеде, да добију благослов и утеху.
Старешина Михајловског храма у Курску, свештеник Владимир Гвоздилин редовно заједно с помоћником обилази МПБ које се налази у хотелу градског циркуса. У току прве две недеље људи су били под снажним стресом и приоритет им је представљало да се скуће на новом месту.
— Свеће у молитвеној просторији у хотелу су биле нетакнуте, нико тамо није свраћао. Међутим, кад је шок прошао појавили су се први посетиоци. На основу угарака свеће и узете духовне литературе коју доносимо видео сам да долазе овамо и у мом одсуству, — каже свештеник.
Избеглице деле с њим своје страхове и бриге, причају о породичним проблемима:
— На пример, муж и његови родитељи желе да се преселе у други град, а жена је против, избија сукоб. Морам да их мирим. Дешава се да некоме није потребан само свештеник, већ и психолог да би могао да се избори са стресом. Међутим, већина се жали на животну ситуацију у коју су доспели. Нажалост, не труде се сви да осмисле своју нову ситуацију с духовне тачке гледишта и зато пате више од верујућих људи, — признаје отац Владимир.
Као, на пример, Марина, такође избеглица из Суџанског рејона која је оцу Владимиру испричала своју животну причу.
Марина и њен муж нису имали деце, лекари су успоставили дијагнозу — неплодност. Међутим, кад је постала старатељ сирочета-рођаке (ментални инвалидитет) Господ је породици послао родитељску срећу и она и муж су ускоро добили сина. Наизглед, све је било у реду, али је муж после извесног времена почео да побољева, а Марини је пре пола године дијагностикован рак. Почела су митарства по болницама. Међутим, права туга је дошла кад су органи туторства сазнавши за страшну дијагнозу лишили Марину туторства и двадесетогодишњу рођаку су сместили у интернат. „И премда се то десило пре упада, Марини растанак још увек тешко пада, — наставља отац Владимир.
— Ни то што је породица изгубила кућу и домаћинство од којег су сви чланови живели, ни болести је не муче толико као растанак од рођаке за коју се везала као за рођену кћерку. Међутим, није клонула духом и смогла је снаге да постане добровољац. Она не само да сортира ствари, прикупља пакте намирница и сервира ручак, већ чак помаже у чишћењу просторија у којима живи. И иако се не осећа баш најбоље Марина каже: оче, желим да помажем другим људима који су слични мени. Зато што сам прочитала код светих отаца: „Ако хоћеш да помогнеш себи, помози другима.“ У њеним очима сам видео толико снаге и храбрости који су довољни за десеторо људи. Осим тога, не дозвољава мужу и сину-пубертетлији да падну у мрзовољу, подстиче их да волонтирају колико могу. И понавља: оче, верујем да ће све бити добро. Господ ће све решити, вратићемо се кући и наша Суџа ће постати још лепша него што је била.“
Чамотиња је један од проблема с којим се суочавају избеглице. Зато се свештеници на све начине труде да им помогну, не само позивајући их на богослужења и на учествовање у тајнама, већ и организујући им слободно време. Тако старешина храма Светих царских страстотрпаца у Курску протојереј Олег Чабанов за оне који се налазе у МПБ организује екскурзије у свом храму, говори им о историји православног Курска. Подржао је и младе волонтере из Костроме, Туле, Петербурга, Москве и других градова из организације „Млада гарда“ и „Јунармија“ који су први притекли у помоћ Курску:
— Отприлике недељу дана касније код њих су се појавили симптоми емоционалног сагоревања, зато што су се уморили од физичког и моралног напора, — каже свештеник. — Онда сам с парохијанима сакупио нешто да се почасте и почео сам увече да долазим код омладине у госте. Боравили су у „Циркусу“. Пили смо чај и разговарали на најразличитије, између осталог, и духовне теме. Помоћ и пажња оца Олега подстакли су омладину на срдачно дружење. Неки су се чак заинтересовали за православну историју Курска и замолили су да им се издвоји молитвени кутак у близини места где су боравили.
Црквени центар за помоћ
У реду за хуманитарну помоћ у Црквеном центру за помоћ (у даљем тексту Центар за помоћ) у Тројичком манастиру људи сазнају најновије вести о томе ко је остао у селу и категорички одбио да се евакуише, ко је жив без обзира на гласине, а кога више нема.
— Јеси ли чуо да су Валерку С. Стрељали плаћеници?
— Нису, жив је.
— А шта је с Јуром К. из Махновке? Прича се да је погинуо?
— Јесте, помагао је нашим војницима, а касно увече је дошао кући да понесе документа и спремао се да се евакуише. Наместио је батеријску лампу на чело. Дрон је долетео као ноћни лептир на светлост батеријске лампе и убио је Јуру.
И док 2-3 сата стоје у реду може се десити да се неколико пута зачује сирена која упозорава на ракетну опасност, а негде високо на небу изнад шуме појавиће се облачић белог дима – траг да је наша ПВО уништила ракете или дрон противника. Међутим, сви реагују мирно, навикли су се.
Међу овим људима може се видети и старешина Преображењског храма у селу Замостје, протојереј Петар Немеришин. Непријатељски тенкови су ушли у његову родну Гончаровку 6. августа ујутру. Отац Петар познаје скоро све људе који долазе овамо, јер је у Суџанском рејону провео 38 година. Људи му говоре о својим невољама, ко се и где сместио, а свештеник се заједно са сарадницима Центра за помоћ труди да им помогне у решавању проблема. Између осталог, у проналажењу лекова.
— Једном смо људе снабдели инсулином без рецепата, — каже отац Петар. — Али наравно, многи траже утеху, пажњу, бригу и умирење, зато што су одлазили под стресом, а овде их је дочекала извесна неуређеност. Људе позивам да не седе у МПБ, већ да долазе у храм да се моле за наше војнике, за све оне који су у невољи, да нас Господ све укрепи, да нам да снаге и храбрости да победимо.
Отац Петар са свима разговара врло мирно, убедљиво, с љубављу и пажњом и лица његових саговорника постају светлија, а у очима се појављује нада.
Центар за помоћ у Тројичком манастиру отворен је 16. августа. Његов рад је организовала Наталија Јермичова, руководилац црквеног штаба за помоћ избеглицама у Москви.
— У току првих дана најпотребније су намирице, средства за хигијену и ствари које су потребне за организовање свакодневног живота. Преко су потребни опрема за спавање и пољски кревети. Апарате за мерење притиска и шећера, штапове, инвалидска колица и друге медицинске производе наручујемо у Синодском одељењу за црквено доброчинство и социјално служење у Москви и добијамо их неколико дана касније, — каже Наталија.
Запослени у Центру за помоћ помажу избеглицама да нађу смештај у другом регону или доброчинитеље који су спремни да им плате изнајмљени стан у Курску. Најважнији правац Центра јесте пружање помоћи конкретним људима уз узимање у обзир његових потреба. На пример, једном инвалиду су потребне штаке, а други не може сам да дође по хуманитарну помоћ; бака је у току евакуације изгубила телефон са свим контактима блиских људи и родбина не може да је пронађе. Ови и слични проблеми се могу брзо решити уз позив на федерални број телефона за пружање црквене помоћи који ради нон-стоп 8-800-70-70-222.
Други правац у раду центра представља пружање помоћи усамљеним старим лицима у МПБ које сестре милосрђа и добровољци хране и шишају, а ако је некоме потребно, пружају и патронажне услуге. И премда за разлику од Донбаса у Курску има много добровољаца за истовар велике количине хуманитарне робе која пристиже из целе земље у току прва два месеца су морали бити ангажовани физички издржљиви добровољци-мушкарци из различитих региона који су се добро показали на другим волонтерским правцима и који су били спремни да помажу практично даноноћно.
И Курска епархија помаже у расељавању избеглица.
— Према нама се опходе као према најрођенијима, — каже Антонина Владимировна, избеглица из Корењевског рејона, која се с породицом сместила у МПБ у Курској Кореној пустињи. — Храна, услови за свакодневни живот и медицинске услуге су на највишем нивоу. Кад су нам били потребни компјутери за ђаке и њих су донели. Женска половина пере судове и спрема ствари, а дечаци помажу у чишћењу манастира, тестеришу дрва и косе траву. Ја се трудим да што чешће одем у храм, молитва и разговори са свештеником ми пружају велику утеху. Има нас неколико жена и ми чистимо у храму. Наравно, желим да одем кући. Мада, шта ме тамо чека? Део комшијских кућа је већ бомбардован, а не знам шта је с мојом кућом.
Администратор Курске Корене пустиње Владимир Сергејев признаје да га је зачудило колико су људи предусретљиви.
— Имали смо довољно јастука и ћебади, али је било проблема с белом техником. На пример, били су потребни фрижидери за намирнице за малу децу и микроталасне пећнице, — каже он. — Написали смо шта нам треба у нашој групи „ВКонтакте“ и људи су се врло брзо одазвали. Купили су све што треба.
Међу првима се на несрећу суседа одазвало Белгородско сестринство. Сестре су нас назвале, распитале су се које проблеме имамо и саме су донеле средства за хигијену. Владимир много пажње посвећује деци која су привремено смештена у манастир и организује њихово слободно време.
— Они су ми као породица. Супруга и деца су у прво време били љубоморни, а касније су се прикључили послу. Сви су се спријатељили и постали смо као родбина.
Међутим, пошто антитрористичка опрација у Курској области још увек траје Курској Кореној пустињи су потребне намирнице и ствари за штићенике. Они који желе да помогну могу се обратити на телефон хотела +7-905-159-21-25.
Снага духа и воља за победу
У новим условима посебна одговорност је пала на плећа војног клира епархије од којег зависи да ли ће борци схватити духовни смисао специјалне операције, као и чврстина и снага духа. Војни свештеници истичу да је наступило време за повратак Богу мушке половине нашег друштва. По речима помоћника начелника Управе федералне службе за извршавање казни Русије у Курској области за организацију рада с верницима протојереја Александра Зинченка, он је за време СВО крстио више људи (војника) него за 36 година службе. Притом се многи од њих први пут исповедају и причешћују кад се нађу на фронту или у војној болници пошто су рањени. Осим тога, управо војни свештеник први доноси реч утехе и наде становницима територија ослобођених од непријатеља. Војна команда је у току СВО схватила да кад је рат у питању само свештеник може да реши нека питања, зато што се њихово решавање налази у духовној сфери.
— С почетком СВО однос према клиру се у војсци кардинално променио. Уместо недоумице и негирања појавила се заинтересована сарадња, — каже руководилац одељења за сарадњу с Оружаним снагама и органима за одржавање реда Курске епархије јереј Дионисије Дида. — Многи заменици командира за политичка питања већ знају како да се опреми храм у бункеру у пољским условима. На пример, оптималну варијанту представља обедница, служба која се служи без Евхаристије, у току које се борци причешћују. Ако немамо услове да служимо у потпуности, изговарамо Символ вере, затим иде исповест и одмах причешћивање. Кад има много причесника исповест је општа: свештеник набраја грехове. Ако причесник има дати грех, он каже: „Кајем се.“ Затим они који имају грехове који нису наведени прилазе појединачно. После тога се свакоме чита разрешна молитва.
Данас се сарадња војне команде и Цркве налази на том нивоу да заменици командира за политичка питања већ сами зову телефоном оца Дионисија и кажу колико је на ком правцу свештеника потребно за духовно руковођење борцима.
Службени пут јереја Игора Васјукова који редовно обилази положаје војника на курском правцу у просеку траје око недељу дана.
— Јеромонах Мелетије и ја положаје обилазимо од ујутру до увече, а машруту прави заменик командира за политичка питања, — каже свештеник. — Положаја има много и раштркани су по целој територији. Служимо молебане (великомученику Георгију Победоносцу, светом Јовану Војнику и др.) и парастосе, на крају чтамо молитву за победу која нас све уједињује. У зависности од ситуације крштавамо по кратком или потпуном чину. Разговарамо, дружимо се.
Свуда има оних који желе да се исповеде и причесте. Такође, постоји стална потреба за иконама, крстићима и молитвеницима. На питање да ли осећа страх, јер могуће је да противник отвори паљбу по њему, отац Игор одговара:
— Сваки нормалан човек осећа страх. Ипак, сад више нема страха који човек осећа у прво време кад треба да иде на непознато место и кад не зна шта га тамо чека. Једноставно, дан пре тога служим Литургију и молим Бога за помоћ. А за време службеног пута се стално молим. Да нисам уцрквљен човек чини ми се да би ми било много теже да идем у зону СВО. Осећам вољу Божију и ако буде хтео да ме позове Себи, значи да тако и треба. Увек сам се у животу ослањао на Бога.
Протојереј Александар Зинченко је аутор пројекта „Кофер добра за фронт“. Од прикупљених средстава чланови заједнице праве маскирну униформу и мреже за војнике, као и носила за евакуацију и влачила, шију веш, фантомке и одећу. Кад је почела антитерористичка операција код Курска отац Александар је учествовао у оснивању центра за стабилизацију у близини линије борбеног додира где се прва помоћ пружа рањеним борцима који се затим шаљу у војну болницу. „Кофер добра за фронт“ тамо испоручује медикаменте. Свештеник такође редовно одлази на борбене положаје где обавља своју пастирску дужност. Отац Александар има задатак да пронађе кључ за срце сваког војника који сумња у себе, да пробуди у њему уздање у Бога, да превлада искушење страха, да учврсти његову вољу и снагу духа, што ће му помоћи да издржи и победи у најтежим искушењима.
* * *
За два и по месеца од почетка АТО у Курској области помоћ Синодског одељења за доброчинство у Курску добило је 59.696 људи, у Москви – 544 породице (1.428 људи). Међу онима који су се обратили има старијих људи, породица с много деце, родбине тешко болесних људи који су остали на опасном подручу. Пружена је помоћ у смештају, транспорту, обезбеђењу комплета намирница, кућне хемије и одеће. По индивидуалним захтевима се предају лекови, јастуци, ћебад, комплети постељине, пешкири, пољски кревети, храна за децу, памперси, канцеларијски материјал, ранчеви, топла одећа, посуђе, инвалидска колица и апарати за притисак и за шећер. Између осталог, од 23. до 29. октобра у центру за селективну помоћ добило је 1.007 избегличиких породица, 1.260 породица је добило хуманитарну помоћ, за 27 породица су купљени лекови, а 16 породица је добило помоћ волонтера с аутомобилима.