Дана 7. јануара 2025. године, на празник Христовог Рођења, на телевизијском каналу „Росија 1“ приказан је традиционални божићни интервју Његове светости патријараха Московског и целе Русије Кирила. Поглавар Руске Православне Цркве је одговорио на питања генералног директора ТАСС-а А. О. Кондрашова.
— Ваша Светости, искрено вам се захваљујемо за традиционалну могућност да разговарамо с вама на Бадњи дан.
— Хвала вам, Андреје Олеговичу. За мене је то у извесном смислу фактор надахнућа, зато што захтева одређену мобилизацију мисли и то у контексту реалног експромта. Због тога је то добар тренинг за мозак, а истовремено и усмеравање на актуелне теме.
— Дозволите да започнемо управо од актуелне тематике. Скоро је три године откако зајдно с целом земљом живимо у условима специјалне војне операције. И чини ми се да смо се чак некако опасно навикли на сталне извештаје с фронта. Да, слушамо приче о херојима, али слушамо и о губицима. И у ово тешко време смо ушли након периода који није био баш најсрећнији, а повезан је с пандемијом. О чему се ради? Да ли се ово може сматрати посланицом коју Бог шаље руском народу, и на који начин се мењамо, и да ли се мењамо, или постајемо безосећајни и све више се затварамо за ове изазове – како физичке, тако и духовне?
— Па, од Бога не може потећи ништа лоше. Лоше потиче од другог, онога ко је супротан Богу, ко је Његов противник и кога називамо ђаволом. Наравно, управо од ове силе потиче зло – зло које је усмерено на људску личност и сваки човек је изложен такозваним искушењима. Ако ова искушења анализирамо с онтолошке тачке гледишта, видећемо да иза њих стоји ова сила. Истина, не треба увек све приписивати тамној сили. Понекад неко начини омашку на послу и каже: „Ах, ђаво ме искушава.“ Људи ову фразу посебно често користе у црквеној средини како би скинули одговорност са себе. Међутим, ако је реч о догађајима великих размера, у сукобима који су изузетно опасни по читаво човечанство, и у конфликтима који се рађају без икаквог повода, у међуљудској комуникацији – ми, верници, видимо руку тамне силе. Постоји Бог, а постоји и супротна сила. И они људи који не верују ни у Бога, ни у супротну силу су потпуно разоружани. Имам у виду да они, покушавајући да све решавају сопственим снагама и често не налазећи ову снагу падају у очај зато што се проблеми не решавају. А управо на тај начин се често распадају породице, управо тако настају сукоби између генерација. Међутим, религиозан човек који се ослања на своју веру у Бога, а посебно на веома важан инструмент који спаја човека с Богом, односно молитву, заиста може да привлачи и привлачи силу Божију, између осталог, за решавање проблема с којима му је тешко да се сам избори. И овакав човек добија одговор; а кад људи не би добијали одовор на молитве, човек не би осећао никакву религију (што у преводу с латинског значи „веза“), односно везу с Богом.
Одговор на молитву је најубедљивији доказ за постојање Бога. И то што се људи моле сведочи о томе да је то реалност. То није мит, није нека заблуда, није психички поремећај, већ је стварност. Молитва нас спаја с Богом и то је једина сила посредством које можемо да привлачимо вишњу Силу за решавање наших земаљских проблема.
И Господ се одазива. Понекад, срећући се с неким ко долази по савет – људи сад већ ретко долазе код патријарха по савет – а кад сам био свештеник, па чак и епархијски архијереј, многи су долазили! Питања су понекад била свакодневна и врло једноставна, али за човека нису једноставна! И кад сам у одговор морао да говорим: „Ипак се обрати Господу, помоли се,“ неки су питали: „А да ли је то згодно? Да се обраћам поводом тако приземног питања, врло простог, свакодневног?“ Увек сам говорио: „Богу се треба обраћати са свим питањима, само што ће Он на једна одговорити, а на друга неће одговорити.“
Кад човек, посебно савремени, споји своје образовање, своје искуство и своја знања с дубоком религозном вером, он постаје веома јак. Ако се ослања само на своја знања, знања га могу изневерити, то се често дешава. Осим тога, знања не додају духовну снагу. Знањима се можеш рационално наоружати и помоћу њих можеш да решаваш неке рационалне задатке. А ретко оно што најчешће мучи душу, што човека избацује из колосека, што му снижава квалитет живота, зависи од знања. Управо у овим областима је веома важно да човек има умеће општења с Богом и кроз ово умеће сваки човек ће се напослетку уверити да небо одговара, да то није мит и да је Бог присутан у човековом животу.
— Данас се без вере сигурно никако не може тамо, на првој борбеној линији, као што сви кажемо „на фронту“. Да ли је то изазов и за Цркву? Колико свештеника данас духовну бригу о војницима води на самом фронту! А колико њих заједно с волонтерима показује потпуно други ниво социјалног служења – узмимо Курску и Белгородску област. Човек често може да чује: „Рат је учинио да потпуно одрвенимо, да постанемо хладни, цинични и безосећајни.“ А други кажу: „Па шта вам је, видите! Од времена, вероватно Другог светског рата код нас није било такве искрености, такве спремности на међусобну помоћ!“ А какве ви промене у друштву видите, међу свештеницима и у пастви?
— Не могу да сагледам цело друштво. Наше друштво је многолико: има људи који верују у Бога и оних који не верују. Има људи различитих верских ставова, постоји градска интелигенција, има људи који живе на земљи. Зато не може постојати недвосмислен одговор. У сваком случају, могу да кажем оно што видим међу верницима и у средини људи који можда нису нарочито уцрквљени, који спадају у градску интелигенцију, с којом такође имам прилику да разговарам. Овај проблем никога не оставља равнодушним. Сваки човек реагује на свој начин. За неке овај проблем није актулан – то је негде далеко и не тиче се ни мене, ни моје породице. Међутим, људи који размишљају о држави, наравно, веома дубоко осећају и реално покушавају да осмисле оно што се данас дешава с нашим народом и нашом земљом. И то нису само државни делатници, већ и уопште сви људи који су у стању да већим мерилом мере оно што се дешава у нашем животу. И заиста, има више опасности. У једној од молитава у којима молимо Господа за мир и обуставу ратних дејстава постоје речи: јер многи завојштише на нас. Заиста, данас су се многи окомили на нашу земљу. И ја сам се својевремено питао: а зашто? Ми смо Европљани, исто као и они Еворпљани, практично имамо исту културу, врло велики заједнички цивилизацијски пут. И зашто онда? Па зато што се не ради о цивилизацији и о цивилизацијским вредностима. Овде се ради о томе да су се политичке снаге којима умногоме полази за руком да потчине знатан део земаљске кугле заиста спотакле о Русију.
Као прво, зато што како кажу неки простодушни људи, „оставите нас на миру, ми смо под покровом Мајке Божије!“ То су врло простодушни људи, а други кажу: „Ми имамо искуство које други немају. Изашли смо као победници из два светска рата. Поднели смо највећа искушења повезана с револуционарним пертурбацијама у сопственој земљи. Сачували смо свој народ, сачували смо своју цивилизацију, сачували смо своју веру.“ И овај одговор је тачан. У извесном смислу Русија има потпуно другачије искуство. И данас се људи који код нас долазе са Запада, добронамерни људи који желе да схвате шта и како се дешава у Русији, највише чуде томе колико је жива религиозна вера у нашем народу. И то је заста врло упадљив феномен. Да се ради о некој неразвијеној земљи у којој су и даље на снази разноразне предрасуде, укључујући и оне које су повезане с верским култовима – све би било јасно – становништво није довољно развијено. Али ми нисмо на најнижем нивоу интелектуалног и културног развоја у поређењу са Западом који постаје све безбожнији, а по нечему га и превазилазимо. И то представља изазов. „Шта се дешава код Руса? Чујте, па они тамо граде храмове! Колико?! Ма да ли је могуће да стварно намеравате да изградите 400 храмова у Москви?“ – „Да, можда и више.“ – „Како то? Код нас се све затвара! Мења се њихова намена – у најбољем случају се претварају у џамије, а у најгорем у места за забаву!“ Оно што се данас дешава чини да се умногоме болесна западна цивилизација разликује од врло снажне и младе руске цивилизације у развоју. И наша снага је у том што смо спојили небеско са земаљским, духовно с материјалним и веру с научним знањима. Ово се не дешава на некој малој географској површини и у неким вештачким условима, већ у размерама територијално највеће земље, с великим бројем становника и наравно, потпуно особеном јуначком историјом.
То их брине. Зто што ми представљамо цивилизацијски изазов за врло многе људе на Западу који су се одрекли и вере, и основних постулата људског морала. Нећу много говорити о снажној тенденцији ка промени пола тако даље – све то већ просто мирише на апокалипсу. Али тамо се ово већ сматра нормом! А ми кажемо: „То није норма, то је грех! То је грех, то је против Божијег закона! Ми тако не можемо и никад нећемо то дозволити док год верујемо у Бога и док је наша култура повезана с нашом духовном хиљадугодишњом традицијом.“
Управо овде се одиграва прави сукоб. То је борба за коју је код апостола Павла речено да не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6: 12). Ово је сукоб погледа на свет, у извесном смислу духовни, па чак и верски.
— Можда се плаше наше духовне доминације?
— Доминације и примера. И тамо има врло много верујућих људи који пате због онога што се дешава. А ако узмемо Латинску Америку, католички свет – веома висок ниво религиозности! И оно што се дешава на Западу све плаши. Како то – земље у којима је било толико светости, толико испољавања верских осећања, и одједном је све то отишло у парампарчад и гради се ко зна каква цивилизација. А ми смо пример за друге, алтернатива развоја цивилизације. Управо у том погледу представљамо опасност – и можда је то разлог због којег многи устадоше против нас.
— Нажалост, постајемо врло слични овим чудним цивилизацијама које сте малочас поменули по томе што рађамо мало деце. Прошла, 2024. година је била проглашена за Годину породице. А ако изведемо закључке, каква је уопште била? Шта се сад дешава с нашом обичном, просечном статистичком руском породицом?
— Статистика је жалосна. Наравно, немам најновије конкретне цифре, зато што се нешто не може мерити бројкама, али је тенденција врло жалосна. Имамо мало породица с више од троје деце. А ако има само двоје деце – нема репродукције. Муж, жена и двоје деце – то значи да ће на место оних који оду доћи два човека; треба да има минимум троје деце.
У нашој породици је било троје деце. Живели смо у једној соби од деветнаест квадрата, у заједничком стану и није било никаквих проблема! Верујте ми: никад се нису појављивали никакви комунални проблеми, никоме није било тесно, иако сам ја спавао на пољском кревету, а неко други је спавао на сандуку. Родитељи су спавали у кревету, знате с неким шрафовима од никла. Али није било осећаја нелагоде! А зашто? Живели смо заиста сложно! Родитељи су имали неку нарочиту љубав. Можда је то повезано с тим што је мој отац био у заточеништву. Мама је чекала да он дође из заточеништва. Прошли су кроз таква искушења. Она је ишла код њега на Колиму док је био на робији у логору; све је то било повезано с таквим јунаштвом. И зато, кад је наступило благодатно време заједничког живота оно није било помрачено сукобима, сумњама, а још мање преварама и неким другим околностима које нарушавају и подривају основе породичног живота. Зато је породица била срећна, премда материјално сиромашна и услови у заједничком стану су били страшни. Без обзира на то, чак на основу мојих данашњих емоција можете да закључите да су моја сећања на детињство врло светла.
— То се осећа. Ваша Светости, више пута сте говорили о томе да код нас постоји проблем неопаганства. Ипак, да ли вам се чини да људи једноставно одлазе у неопаганство зато што не могу да добију одговоре на нека своја питања? И у принципу, да ли Црква данас успева да заштити од ове невоље?
— Не постоје никакве интелектуалне претпоставке и никакви интелектуални разлози за то да човек прихвати неопаганство. Паганство је – да употребим језик лингвистике – плусквамперфект, давно – одавно прошло свршено време. Човечанство је после тога прошло кроз толико важне фазе културног и верског развоја да неопаганству може да прибегне или човек који нема здраву психу или онај који ствара квазирелигиозност, псеудорелигиозност, која је усмерена на борбу против праве религиозности. А таква замисао може да постоји, тим пре што велики проценат наше омладине није довољно уцрквљен. Примери из паганског епоса – хероизам, јунаштво, немилосрдност и тако даље – заиста могу да надахњују неке људе. Међутим, врло је жалосно ако се то деси. Дубоко сам уверен да овим путем не може да иде образован човек, интелектуалац, који зна историју своје земље и историју своје културе, чак и ако није потпуно уцрквљеен. А ако је уцрквљен, онда је то сасвим недопустиво. Мислим да је то још једна тлапња која ће доћи и отићи, зато што ова појава нема интелектуалне и истинске историјске корене. Међутим, чак и ако је то нека, да извините, глупост, која је привремено обузела друштво, понекад може да има врло опасне последице.
— Погледајте каква глупост је сад у складу с овим проблемом. Данас се запажа просто експлозиван раст популарности, пораст тржишта окултних услуга. Замислите, пред Нову годину сам лично прочитао оглас о томе како су неке врло познате гатаре нудиле да дођу на корпоративно вече за 160.000 рубаља за сат и по времена. Плус неки врачари и врачаре, плус некакви таролози... И што је главно, фирме које су организовале корпоративне вечеринке су их са задовољством позвале. Не само то, чак и моји познаници кажу: „Наравно, гатање није озбиљна ствар, али није грех да се гата уочи Божића, хајде да мало гатамо.“ Какав је ваш став о томе?
— Човек не сме да кокетира с ђаволом. У гатању је присутна тамна сила. Док су у чудима присутни божанска сила и благодат, у гатању је присутна ђавоља сила. Ђаво може да превари човека, може да му да неке ситнице: „Ево, успело ми је. Видите како је добро!“ Али ако се човек увлачи у орбиту утицаја мрачних сила, он се увлачи у орбиту владине зла и то ће се пре свега завршити личном трагедијом по таквог човека. Ђаво не може да донесе човеку ни радост, ни корист, ни срећу, али да би га увео у орбиту свог утицаја користи такве трикове. Зато човек нипошто не сме да се бави ни гатањем, ни врачањем. Неки људи то доживљавају као известан национални фолклор, али се иза тог фолклора крије обраћање тамној сили. Човек призива ђавола да му помогне, али ће му он тако помоћи да ће све да се тресе! Ако су се наши побожни преци изборили с тим – јер било је искушења, девојке су гатале уочи Божића, али је касније све то некако прошло – зар ће се Руси из просвећеног 21. века упецати на ово искушење и зар ће сазнавати шта им предстоји посредством привлачења тамне силе? Нипошто то не бих препоручио – то је врло и веома опасна игра! И ја то не говорим тек онако, већ на основу чињеница. Оне који се повезују с мрачном силом неће одмах задесити нешто врло непријатно. Треба да прође неко време, али ови експерименти никад не пролазе тек тако.
Сећам се своје пастирске службе још у Санкт Петербургу, тадашњем Лењинграду. Разговарао сам с једном женом. Детаље сам већ заборавио, али сам запамтио смисао. Поставила ми је следеће питање: „Наизглед, мени и мужу је све добро ишло, имали смо и материјално благостање и добар посао – и одједном су почеле да се дешавају некакве чудне ствари. Као прво, муж је почео да ме вара, а после је и отишао, с децом је почело нешто да се дешава...“ Питам је: „Па како бисте то могли да објасните? Јер били сте у браку толико година.“ – „Па не могу никако. Можда то и није објашњење, али дешавало се да одем код гатаре и она ми је нешто предказивала. Да није можда то?“ Рекао сам јо: „Прво што би ми пало на памет – ако се тако срећан живот супружника који се воле и деце која се воле распао, распао у парампарчад, наравно, било би да је то неки моћан спољашњи ударац. А тако моћан ударац може да зада само мрачна сила.“ Зато, сачувај ме Боже од гатања, чак и ради разоноде. Не треба привлачити тамну силу! Она је ионако врло близу нас. Међутим, кад су људи упитали Господа: „А како се истерује ова сила?“ – Он је одговорио: „Само молитвом и постом“ (в. Мт. 17: 21). Зато што молитвом привлачимо силу Божиију, а постом преузимамо извесно самограничење како бисмо мобилисали духовне снаге.
— Било би веома добро кад бисмо сад ове тамне силе могли да растерамо на фронту, с оне стране. Наравно, сваки рат се завршава миром и сви ми, наравно, сањамо о томе да наступи мир – разуме се, с нашом победом. Али погледајте, јасно нам је да јединство неће наступити брзо као мир. Јер, мржња и међусобно неповерење остају задуго. И како да вратимо мир у срца људи? Притом, кад кажем људи имам у виду и нас, и обичне Украјинце, јер смо ипак један народ.
— Па, као прво, међу нашом украјинском браћом и сестрама има врло много људи који пате због ове борбе, због овог сукоба, ништа мање од нас и који сањају о томе да се он заврши. Истина, не смеју сви наглас да кажу о томе шта сањају, зато што је то опасно и може изазвати репресије од стране државе. Ипак, знам да има врло много оних који желе да мир што пре наступи. Такође, ту су заједнички бракови – понекад је муж тамо, а жена овде и чак осим тога што је и овај фактор веома важан и повезује наше народе, ту је још и заједничка култура. Јер, многи су се школовали на московским или лењинградским факултетима и наши становници Русије су или радили тамо или су се школовали – везе су врло разгранате! Наравно, сама чињеница да је без обзира на ове везе некима пошло за руком да изазову мржњу и да доведу ствари до оружаног сукоба, сведочи до томе да су врло велике снаге ангажоване за залуђивање украјинског народа. Ипак, верујем да је ово лудило краткотрајна појава попут анестезије. Човек се буди после наркотичког сна и почиње да се враћа у стварност подвргавајући сумњи оне визије које је доживео за време наркозе. Управо то ће се десити. Људи ће схватити да је то ђавољи напад, да је то заиста операција спољашњих снага усмерена на изазивање раздора у јединственом народу. Није ме страх да то кажем, зато што смо сви изашли из кијевске крстионице. Међутим, да би се то што је могуће пре десило, важно је, отворено ћу вам рећи, да се промени политичка оријентација украјинске власти. Зато што заправо отуда допиру сви сигнали – не иду одоздо – усмерени на борбу против Русије, на то да се од Русије створи непријатељски лик. Међутим, веома и врло се надам да ће духовни и културни потенцијал који је уткан у наше народе, на крају крајева освојити победу над овим пролазним, али врло опасним политичким злочинима који су довели до сукоба два братска народа, до међусобне борбе.
— Ваша светости, друга тема. Ви сте на проблем миграције указали буквално међу прима у нашој земљи – на свом високом нивоу. Указали сте на опасност од промене руског културног кода услед тога што у нашу земљу долазе милиони људи који често ни не говоре руски. С друге стране, наравно, јасно нам је да наша економија данас сигурно не може без ових, често добрих људи. И данас се предлажу врло озбиљна решења за то на који начин да се регулишу проблеми неконтролисане миграције. Какво по вашем мишљењу треба да буде решење овог проблема?
— Тешко ми је да дам неку оцену с економске, па чак и са политичке тачке гледишта, али ево шта бих хтео да кажем. Па, живели смо и без миграната! А оно без чега не можемо, с тачке гледишта суперпрофита послодаваца, јесте врло јефтина радна снага на којој могу да се богате и да стварају капитал. Вероватно има неких који не могу без тога. Сви ови захтеви за ангажовање јефтине радне снаге потичу од оних који једноставно не желе да изгубе неки део својих прихода. Међутим, ако се богатимо за рачун других, самим тим понављамо страшну грешку колонијалистичких земаља. Зато је за јединство нације, чак и уколико у њој има много етноса, веома важно да не дође до ситуације кад ови етноси спадају у потпуно различите културе, кад мигранти сматрају да су дужни да сачувају све што су донели, да то бране, често у сукобу с локалним становништвом. Зато треба бити врло опрезан. Узгред речено, многи људи који долазе из Средње Азије се врло добро понашају, добро раде, и зашто онда вређати такве људе? Не треба их вређати. Међутим, чини ми се да ипак треба да постоји државна контрола која се односи на пропорције. Радну снагу пре свега треба ангажовати у оним економским секторима где је она заиста потребна и у обиму који је заиста потребан. И треба јој обезбедити мање-вше људске услове. Није обавезно да ови мигранти себе повезују с Русијом за цео живот. Све то захтева регулисање на државном нивоу. Међутим, треба се с разумевањем опходити и према потребама људи који су дошли овамо. Они не треба да буду људи десете категорије и да живе у беди. Ипак, поред тога, ангажовање радне снаге миграната не треба да представља претњу по наш национални идентитет. Треба да постоји равнотежа.
— Ваша светости, да ли бих у завршном питању могао да вас замолим да се издигнете чак и изнад ваше поглаварске дужности у Руској Православној Цркви и да уочи светлог празника упутите неке главне речи свим грађанима наше земље, независно чак и од вероисповести? Које би то речи биле?
— Хајде да кажемо шта је главно за све нас као народ. Заиста, у нашем народу живе људи различитих религија, разних националности који можда чак имају различите циљеве. Да ли желимо да останемо такав народ? Мислим да ће већина људи рећи: да, наравно, пошто је то стварност и датост, желимо. Осим тога, можда смо умногоме јаки због ове разноврсности, а то значи да треба да учинимо да наш унутрашњи живот буде без сукоба. Зато, с једне стране, политика државе пре свега треба да буде усмерена на то да се донесу закони који би довели у равнотежу све снаге које делују на овом простору. С друге стране, несумњиво је да треба обезбедити праведност и заштиту историјских, духовних и културних компоненти које су формирале наш руски народ. Нипошто ништа не смемо да ризикујемо! Присуство људи друге религије и друге културе не сме представљати изазов или ризик по наш национални идентитет, већ треба да постоје потребни закони, потребна одређена правна пракса и, наравно, одговарајући васпитни процес. Људи који долазе овамо треба да постану пријатељи Русије, а у најбољем случају – њени поуздани синови и кћери. Међутим, у то треба уложити врло велике напоре, и од стране државе, и од стране друштвених организација, а што се тиче Цркве, она већ иде овим путем, и надам се да ћемо наставити да идемо њим.
— За светли празник Божић – шта у руском човеку треба да постоји овде, у срцу, у души?
— Радост.
— А по чему се она разликује од весеља?
— У весељу се човек неко време смеје, а после тога долази, што се каже, до емоционалног мамурлука. Прича се нешто смешно, вицеви, људи су се целе вечери грохотом смејали, а кад изађу – душа им је празна. А радост је оно што задуго остаје. Радост је оно на шта апелујемо у тренуцима туге. Сећамо се радосних стања. То се дешава у породичном животу, у односима између супружника, у родбинским односима, у односима између колега, у односима између бораца који заједно, с оружјем у рукама бране домовину. Радост је резултат, пре свега, начина на који међусобно комуницирамо. Наравно, радост потиче од Господа, зато сви треба да верујемо у Бога и да завршимо ову срамотну причу с нашим атеизмом. Па, нека остану неки људи, филозофи, који говоре: „А ја свеједно не верујем!“ – то је њихов ствар. Међутим, вера треба да буде органски део наше националне самосвести. Чујте, земља се хиљаду година држала на овој вери! После су дошли неки „разночинци“, интелектуалци и почели су да говоре да Бога нема. Треба окренути ту страницу! Човек не може да живи без вере. С вером у Бога је нада, с вером у Бога су морални принципи и кад их остварујмо постајемо срећни. Ниједна идеологија нас не учи срећи – срећи нас учи религиозна вера – обавезан залог људске среће и мирног међуљудског заједничког живота.
И друго, наравно – очување наше културне традиције, заштита нашег културног кода. Ни у ком случају у овој глобализацији не треба да изгубимо себе као народ. И ако потпуно пређемо на хоризонталну димензију, важно је да у земљи влада ред. Треба да се боримо против сваког испољавања злочина, да бранимо слабе и да чувамо нашу омладину од сваког лошег и опасног утицаја. Ето, тако у неколико речи.
— Ваша светости, срдачно вам честитам празник!
— Хвала вам.