Руска духовна мисија у Кореји (1897-1949) / архиепископ Теофан (Ким). – Москва: Издавачка кућа Сретењског манастира, 2025. године 136 страница с илустрацијама, ISBN 978-5-7533-1948-7 (Российская духовная миссия в Корее (1897–1949) / архиепископ Феофан (Ким). — Москва: Изд-во Сретенского монастыря, 2025. — 136 с. : ил. ISBN 978-5-7533-1948-7)
У издавачкој кући Сретењског манастира објављена је књига која треба да расветли недовољно проучену тему – историју Руске духовне мисије у Кореји.
Као што је познато, крај XVIII и прве деценије ХХ века одликују се процватом мисионарске делатности Руске Православне Цркве. Богатим плодом уродиле су мисије на Аљасци, у Кини и Јапану. Њиховом проучавању посвећено је мноштво истраживачких радова. Историја Руске духовне мисије у Кореји која је основана 1897. године и која је постојала до 1949. годинне је мање истражена. Књига која се нуди читалачкој пажњи треба да надомести овај недостатак. Књига „Руска духовна мисија у Кореји (1897-1949)“ корејског архиепископа Теофана (Кима) пролива светлост на главне фазе постојања Корејске мисије, њену спољашњу историју и унутрашњи свакодневни живот.
Корејска мисија није дуго постојала пошто су се и у Русији и у Кореји десиле велике политичке катаклизме. Револуције, ратови, недостатак средстава за наставак рада... Чињеница да Мисија није била затворена и да је успела да настави да ради све до 1949. године је резултат самопожртвованости руских свештенослужитеља и њихове дубоке оданости мисионарском раду. Књига говори о сарадницима Мисије и о њиховом раду и успеху, као и о томе да су без обзира на тешку политичку ситуацију у земљи и свету наставили да доносе Кореанцима светлост истините вере.
Књига „Руска духовна мисија у Кореји (1897-1949)“ је намењена читаоцима који се занимају за историју мисионарства, као и за историју руско-корејских односа.
***
Руско-јапански рат чији је узрок била борба за владавину у северној Кини и Кореји почео је нападом који су 26. и 27. јануара 1904. године јапански разарачи извршили на Тихоокеанску флоту у лукама Порт Артур (Манџурија) и Чемулпоа (Кореја). Херојски подвиг посаде крстарице „Варјаг“, која није хтела да се преда противнику и која се упустила у неравноправну борбу с њом, заувек је ушао у историју Руске флоте као истакнути пример смелости и одважности руских морнара. На самом пловилу „Варјаг“ служио је бродски свештеник М. И. Рудњев. Ни чланови Руске духовне мисије у Кореји нису остали по страни. „До Сеула се јасно чуло како грувају топови, – пише отац Хрисант, – цела руска колонија на челу с изаслаником се окупила у храму мисије на молебану и сви су се ватрено и са сузама молили Господу Богу да дарује победу над непријатељима који су тако свирепо и вероломно напали незаштићене људе.“ Неколико дана касније, кад је већ био на француској крстарици „Паскал“ где се налазио део људи рањених у бици, отац Хрисант им је пружао потребну пастирску помоћ: „Чим су рањеници дошли на крстарицу, одмах сам им се обратио: све сам исповедио и причестио Светим Тајнама...“
После битке код Чемулпоа јапанска војска која се искрцала у разним лукама у корејском приобаљу кренула је на север Кореје, а затим у јужну Манџурију. Освојени су Сеул и Пјонгјанг. И већ 10. фебруара 1904. године јапански амбасадор је предложио руском амбасадору А. И. Павлову да одмах напусти Кореју. Цела руска колонија је била приморана да се евакуише из Кореје, укључујући и дипломатску и Духовну мисију. У саставу Духовне мисије отишла су седморица људи: архимандрит Хрисант, јерођакон Вартоломеј, двојица учитеља и тројица дечака из школе мисије. Сви црквени предмети и драгоцености били су упаковани у сандуке и заједно с кључевима затворених просторија Мисије предати су француском амбасадору на чување. Чланови Мисије су с великом тугом напуштали Кореју коју су већ навикли да сматрају својом другом кућом: „Тужно, врло тужно ми је било да напустим место где сам се већ одомаћио, посебно под притиском тако жалосне нужности, али ни за тренутак не сумњам у то да нам је Господ тако тешко искушење послао на нашу корист: да би подстакао у нама љубав према овом несрећном народу који трпи притисак са свих страна, како би уселио у нас наду у бољу светлу будућност и како би појачао у нама енергију и ревност за служење...“
***
Оцењујући боравак оца Хрисанта на дужности начелника Духовне мисије у Кореји који је трајао нешто више од три године са сигурношћу можемо рећи да је захваљујући труду мисионара много тога учињено: уређена је парцела Мисије и подигнуте су потребне грађевине, отворени су школа за дечаке и мисионарски центар у Мунсанпоу, завршен су први преводи најважнијих молитава и богослужења на корејски језик и крштено је неколико мештана. Без обзира на то што овај број крштења у поређењу са западним мисијама није било велик – 14 људи – ова бројка нимало не умањује заслуге мисионара. Као што је писао сам архимандрит – „да смо тежили ка томе да крстимо много људи, за три године боравка у Кореји смо могли да крстимо десетине хиљада, јер је било много оних који су желели да приме ‘руску веру’, али се после брижљивог разматрања и строгог испитивања увек испостављало да сви они не траже веру и да се не брину за спасење душе, већ за то да у мисионару стекну заштитника својих незаконитих дејстава у односима с ближњима или надређенима...“ Међу крштенима су били и високи чиновници од којих је један био помоћник градоначелника Сеула Чо Пхил Хен – деда најстаријег данашњег корејског православног свештеника оца Данила. Други православни угледни чиновник био је Кирил Ко – заменик министра иностраних послова у првој влади Републике Кореје који је погинуо у годинама Корејског рата. Последње крштење је обављено два дана пре битке код Чемулпоа: „Дана 25. јануара пре литургије смо крстили једну жену-Корејку која је тачно четири године стално долазила у цркву и ја нимало не сумњам у искреност њене жеље и дубину вере...“ Главна ствар коју су учинили отац Хрисант и његови саборци састојала се у томе што су створили темељ за будући мисионарски рад у Кореји. И сам отац Хрисант је био свестан тога. Размишљајући о крштењу жене-Корејке коју је крстио пред одлазак писао је: „Господ је уредио тако да се први краткотрајни период постојања наше Мисије завршио тако значајним догађајем који се с правом може сматрати тек почетком мисионарског рада. И ја дубоко верујем да је управо тако.“ Промисао Божији није судио да се епископ Хрисант врати у Кореју како би наставио започети рад. Међутим, ускоро су његово дело наставили следбеници.
| Садржај |
