Белгородска епархија ове године обележава 30 година од дана своје обнове. Белгородска област је међу првима осетила последице догађаја који су се у Украјини десили 2014. године. Десет година су избеглице, спасавајући се од рата у Донбасу тражиле заштиту у Русији. С почетком специјалне операције у сурову стварност су се претворила редовна отварања паљбе по Белгороду и насељеним местима у близини границе, као и покушаји украјинске армије да пробије одбрану на граници и погибија цивилног становништва. О томе како епархија данас живи, шта се променило у раду њених одељења, како се одвија сарадња с државном влашћу и зашто се повећала одговорност свештеника за „Журнал Московске патријаршије“ говорио је митрополит белгородски и староосоколски Јован (бр. 2, 2025).
Пастирска одговорност
— Високопреосвећени владико, Белгородска епарихија је с почетком СВО постала предстража Руске Православне Цркве на граници су Украјином. Људи живе под непријатељском паљбом, али црквени живот не замире чак ни на опасном подручју у близини границе. Испричајте нам нешто о томе шта се променило у животу епархије од почетка ратних дејстава.
— Град Белгород је, као и други рејони у нашој области, већ три године изложен нападима украјинских војника. Непријатељске диверзантско-обавештајне групе су покушавале да упадну у наша села и градове. Има ракетирања, бацања експлозива помоћу дронова, експлозија беспилотних летелица у дворишту, као и рањеног и убијеног цивилног становништва. Нажалост, све су то реалије нашег садашњег живота.
Још откако је први пут отворена паљба по Белгородској области постало је очигледно да се психологија људи приметно и нагло мења. Неки људи су оковани страхом, рађа се осећање панике, а у некима се појављује и мржња. Човек треба да се моли да би се ослободио ових стања. Треба да се молимо и за саме себе и за своје ближње. Треба подигнемо духовни штит и изнад себе и изнад оних које волимо. Није могуће да се човек ослободи страха, посебно ако не размишља о хришћанској љубави, већ о мржњи. Треба да постоји одлучност да се заштите ближњи, а у томе се састоји највиши смисао љубави. Тако је своју деветомесечну сестрицу Ангелину заштитио десетогодишњи белгородски дечак Јевгениј који ју је за време паљбе заклонио својим телом и тако ју је спасио од гелера. Може се навести мноштво примера пожртвоване љубави.
Пастви сад треба говорити о томе да се превладавање страха и мржње постиже молитвом упућеном Богу, учествовањем у богослужењима, у делима милосрђа и пружању међусобне подршке, у очувању јединства у чврстој нади у Бога и поверењу у Њега. Често подсећам клир на то. На проповедима не треба разматрати војна дејства и не треба да се чују некаква „пророчанства“ о томе кад и како ће се завршити СВО. Свештеници пре свега треба да се брину за мир у душама парохијана. И сва проповед с црквеног амвона треба да буде посвећена духовном устројству људи који су приморани да искусе све ове догађаје. Клир треба што чешће да посећује места на којима постоји нарочита концентрација бола – војне болнице, места за привремени смештај (МПС) и центре за добротворну помоћ на која се потребити обраћају. Наш задатак је и да благовремено подржимо и охрабримо човека.
Свака парохија у нашој епархији је изабрала свој облик за пружање помоћи борцима у СВО. Једни сакупљају хуманитарну помоћ, други праве домаће ручкове за војнике у зони у близини границе, трећи плету маскирне мреже, а четврти праве свеће за ровове или пећи-бубњаре које су потребне за грејање бункера. Људи полазе од тога да обавезно треба да помогну, а парохија сама одлучује на који конкретан начин ће то чинити.
Међутим, пружање помоћи нашим браниоцима представља само део парохијског живота. За епархију је важно да подржава и друге правце делатности, да се брине за то да људи не оду из Белгородске области. Зато се богослужења код нас нигде не прекидају, чак ни у граду Шебекину који је свакодневно изложен паљби. Образовне, културне и патриотске манифестације, укључујући и манифестације за децу, се одвијају свуда, само што се поштују безбедносне мере. Све је то наведено на сајту епархије.
Тако је 3. децембра, на Дан незнаног јунака, наш клир учествовао у сахрањивању посмртних остатака совјетских војника који су погинули у Другом светском рату на меморијалу „У част хероја Курске битке“. Тада су сахрањени посмртни остаци 44 војника.
Од октобра до децембра одвијала су се XXII образовна предавања Светог Јоасафа у свим намесништима и на 11 тематских платформи у Белгороду. По традицији, на пленарној седници су донети закључци о регионалној фази годишњег Сверуског конкурса „За морални подвиг учитеља“. За регионалну фазу конкурса предато је 10 радова 20 учесника.
Валентина Владимировна Румјанцева, методичар, педагог додатне наставе у православном дечјем вртићу „Ваведењски“ у граду Стари Оскол, је добила гран-при на конкурсу за најбољи додатани образовни програм духовно-моралног и грађанско-патриотског одгоја деце и омладине „Дела на добробит“.
Победник у номинацији „За организацију духовно-моралног одгоја у образовној организацији“ добила је Наталија Александровна Потапова, педагог допдатне наставе у средњој општеобразовној школи бр. 36 у граду Белогорду за рад „Пут према храму“.
— На који начин парохије помажу местима за привремени смештај?
— Сваком ПМС је додељено неколико свештеника из најближих парохија који сами доносе одлуке о томе на који начин треба да помогну. Истовремено, све координирају намесници и запослени у одељењу за социјално служење у епархији.
Огромну помоћ избеглицама пружа и Сестринство Свете Марте и Марије из Белгорода. Милосрдне сестре не само да материјално помажу људима који су били приморани да на брзину напусте своје домове, већ и умирују, теше и умеју да охрабре људе под стресом. С тим најбоље излази на крај главна милосрдна сестра Јелена Химченко. Она је и сама у фебруару 2015. године мрала на брзину да напусти своју кућу у Доњецкој области и све тешкоће је и сама искусила.
Знаци времена
— Да ли се може говорити о променама у главним одељењима епархије – у војном, социјалном, образовном и мисионарском?
— Задаци се нису променили, али је порастао интензитет њиховог решавања, а у неким областима сад има више свештеника. На пример, социјалном одељењу се за три године СВО обратило преко 80.000 људи. Док се 2022-2023. године помоћ претежно пружала избеглицама из ДНР, ЛНР, Харковске, Сумске и других области у Украјини (то су 36.723 породице), Украјина је од септембра 2023. године својим грађанима који желе да пронађу уточиште у нашој земљи практично ускратила могућност да прелазе границу с Русијом. Међутим, откако су се у јуну 2023. године активирала ратна дејства на подручју у близини границе у Белгородској, а у августу 2024. године у Курској области, масовно су почели да нам се обраћају већ и наши грађани. Тако нам се од августа 2024. године обратило више од 11.000 породица.
Променио се и правац рада. Док смо раније више пажње обраћали на људе који нису могли сами да се опслужују (људи који не могу да се крећу и инвалиди), сад смо их евакуисали у безбедније рејоне. Епархија се у знатној мери концентрише на пружање помоћи породицама избеглица са подручја у близини границе у Белгородској и Курској области.
У епархијском одељењу за рад с Оружаним снагама и односе с безбедносним органима има више свештеника који воде духовну бригу о војницима у зони СВО. Они одлазе на службене путеве по пет-десет дана. Већ их има дванаесторица, а била су осморица. Сви су похађали курс тактичке медицине. Искуство које су стекли на фронту показало се као веома корисно и за свештенослужитеље из Курске, Брјанске и Вороњешке митрополије и Белгорођани га радо деле с њима.
Осим тога, порастао је број свештеника у војним болницама. И док су пре СВО имали само теоретска знања о пастирском духовном руковођењу рањених бораца, сад имају и практично искуство.
Рад образовног и мисионарског одељења се није променио. Као што је познато, на бази наше митрополије ради Центар за пружање помоћи мисионарским пунктовима. Отприлике од 18 до 22 свештеника сваких пола године на молбу архијереја одлази у удаљене регионе у земљи где је потребна мисионарска проповед. Имамо пунктове два типа. Има стационарних, као например, у Тиксију (в. ЖМП бр. 11 за 2022. годину): пункт се налази на једном месту и мисионари одлазе у удаљена насеља у тундрама и на обали Леденог океана. А има мобилних пунктова који се на неко време отварају на местима по одлуци надлежног архијереја.
— Који је по Вашем мишљењу данас приоритетни правац у мисионарском раду? Да ли је то мисија на ободима наше земље где скоро да нема свештеника или су то ипак централне области Русије?
— У Јеванђељу је речено да благовест треба да се шири до краја земље. А где је крај? Јер, Земља је округла. Крај може бити и мегалополис, и забачено село у Сибиру. Зато треба проповедати тамо где људи нису чули Јеванђеље, без обзира на спољашње околности. Наши свештеници путују на Чукотку, Јамал и Алтај и у зону СВО. Један војни свештеник из Курске епархије је за три године СВО крстио више војника него свих људи за 30 година своје пастирске службе. Дакле, војни свештеници су такође мисионари и њихово служење је такође мисија, само у ратним условима. И за ту мисију је потребно двоструко више снаге.
— Какве промене сте за ове три године приметили код пастве?
— Несаломиви дух! Кад дроновима нападају храмове то чине само с једним циљем – како би сломили наш дух. Међутим, у храмовима се служи Света литургија без обзира на паљбу! И људи на богослужења долазе с породицом, с децом. Многи се причешћују. Сад имамо више мушкараца-парохијана, и то је такође знак времена.
Радује ме то што се срца већине Белгорођана постепено ослобађају страха и напада панике. Живимо с љубављу и вером у победу. Белгородски крај је данас пример традиције узвишеног руског духа.
— Да ли осећате подршку Његове светости патријарха Кирила?
— Да, и желим да кажем да је Његова светост патријарх био једини човек који се написмено обратио свим становницима Белгорода дословце неколико сати после трагедије од 30. децембра 2023. године 1) и који нас је подржао. Нису сви схватили да ће после тога уследити још озбиљнија искушења. А поглавар наше Цркве је схватио. Јер, паљба различитог интензитета је по Белгороду и Белгородској области трајала целе 2024. године. Свакодневно су је доживљавали становници Шебекина, Нове Таволжанке, Мурома, Грајворона, Казинке, Валујки, Волоконовке, Красне Јаруге, Борисовке и других насељених места у близини границе. Патријарх је стално на вези са мном. Зове ме телефоном, детаљно се распитује о текућим дешавањима и даје ми савете. И увек моли да становницима Светог Белогорја пренесем да се моли за све нас. За нас је то врло драгоцено и утешно.
Молебан у Шебекину
— Прошлог лета сте заједно с губернатором Белгородске области Вјачеславом Глатковом дошли у Шебекино и донели чудотворну Казанску икону Мајке Божије. Како се одвијао дочек светиње?
— Његова светост патријарх Кирил је дао посебан благослов за то да чудотворна Казанска икона Пресвете Богородице прво посети управо Шебекино. Овај мирни град у близини фронта је свакодневно изложен жстокој паљби. Наши људи тамо гину и задобијају ране, али не одлазе, показујући снагу воље и чврстину духа. И ми смо им донели чудотворну Казанску икону Богородице ради укрепљења у вери и љубави. Ради тога су предузете све могуће безбедносне мере. На пример, у последњем тренутку смо променили време и дошли смо раније. Кориговали смо динамику и уобичајену машруту. То се десило у ноћи између 1. и 2. августа. Икона је донета у шебекински храм у част иконе „Всјех скорбјашчих Радост“. Ту смо служили молебан и помолили смо се. И мада нико није био унапред обавештен мештани су се свеједно тамо окупили на молитву. Највероватније су толико ишчекивали светињу да су у храм дошли неколико сати пре заказаног времена. Кад се молебан завршио и кад смо већ ушли у кола почела је паљба. Затим је икона обишла Стари Оскол и Гупкино где се испред ње помолило око 25.000 људи.
Знате, кад човек дуго времена живи под паљбом, одлично схвата и у пракси постаје свестан да нема друге заштите осим Господа, да је све у Божијим рукама. Због свега што се дешава људи у себи траже заштиту од опасности и проналазе је у Цркви. Сад се у храмовима наше митрополије и у храмовима у бункеру на фронту крштава много војника који раније нису били крштени. Служе се богослужења и црквене тајне у војним болницама. У многим ПМС постоји молитвена соба или капела и тамо се служе крштење, исповест и људи се причешћују Светим Христовим Тајнама.
— У једном интервјуу сте рекли да су се у белгородском крају променили међуљудски односи и да има више поверења у власт и међусобно. Људи су се организовали ради неких заједничких послова, између осталог, да би пружали помоћ фронту. У чему се то конкретно огледа?
— Навешћу један пример. Требало је да се копају утврђења на граници, али није било механизације. Још увек нису стигле грађевинске војне јединице. Командант је замолио за помоћ. И наши бизнисмени су одмах „улетели“ и купили су мини-булдозере који могу да раде у шуми. Притом нико није питао да ли ће им механизација бити враћена или неће. Свима је било јасно да је то веома важно, зато што ће заштитити наше животе.
Фабрика женске одеће „Росијанка“ је преусмерила рад, зато што је био потребан доњи веш за рањене војнике. По нашим наруџбинама шију шаторе, вреће за спавање и маскирну одећу. Људи се одазивају на молбу епархије да плате наруџбине и уплаћују прилоге на банкарски рачун фабрике. То говори о поверењу према Цркви као институцији, према свештеницма и власти. Ја то називам новим друштвеним уговором.
— Како се граде Ваши односи с губернатором Вјачеславом Глатковом и какви су правци сарадње епархије и власти?
— Вјачеслав Владимирович је врло талентован руководилац. Он све време тражи решења за проблеме с којима се белгородски крај суочава. Сад је то стална забринутост која се испољава у свим областима животне делатности. Међутим, у борби с њом помаже конструктиван став губернатора који говори истину о томе шта се дешава, даје брзе и тачне коментаре и труди се да охрабри житеље наше области.
Сад сви треба да будемо заједно и да се међусобно помажемо у најразличитијим околностима. На пример, губернатор је организовао одред за самоодбрану „БАРС“ и замолио је да именујемо свештеника ради духовног руковођења. Одред сад има свог духовног наставника – јереја Димитрија Холтина који је у „прошлом животу“ служио у специјалним јединицама.
Ми на сусретима све време говоримо о учествовању наших намесника и парохијских свештеника у активностима које имају значаја за становништво области. Утврђујемо шта на себе преузима власт, а шта ради епархија. Детаљно разговарамо о међусобним задацима. На пример, кад је у јуну 2023. године дошао талас избеглица из Шебекина и насеља у близини границе епархија је радила заједно с обласном администрацијом. Пошто се у њеним рукама налазе финансијски ресурси, световна власт је на себе преузела смештај и да обезбеди људима све што им је потребно. А Белгородска митрополија је у ПМС организовала дежурство волонтера и свештеника чији је задатак био да угасе емоционалну буру која је захватила неке људе који су изгубили родни дом и који више не могу да воде уобичајени живот, који су изгубили домаћинство и средства за живот. Главно је било да се јасно расподеле обавезе – ко за шта одговара и да се утврде границе одговорности. То је умногоме помогло да ПМС добро раде.
— Како се у епархији променио распоред литија и ноћних богослужења за Божић и Васкрс?
— Веома нам је жао што засад не можемо да се окупљамо на литије: сад је опасно по људске животе да се оне организују. Последњу литију смо одржали у септембру 2023. године с моштима светитеља Јоасафа Белгородског, светог благоверног кнеза Александра Невског и копијом Годеновског Крста у центру Белгорода. Паљба по Белгороду је отворена у једанаест сати и мислио сам да нико неће доћи на литију. Без обзира на то, на њу су дошле хиљаде људи.
На подручју у близини границе се, наравно, значајно смањио број парохијана у храмовима. Многи су били приморани да напусте своје куће и да пређу у ПМС. У храмовима у близини границе се сад н одржавају вечерње службе: кад падне мрак осветљени прозори су увек циљ за противника. За Васкрс и за Божић дајем благослов да се богослужења у овим храмовима служе ујутру. Ноћу не служе, зато што у случају паљбе има проблема с евакуацијом. За оне парохијане који желе да с моле ноћу организујемо аутобусе за службу у храмовима у безбедној зони, на удаљености од педесет и више километара од Белгорода, зато што чак ни у самом Белгороду 2024. године није било ноћних служби за Васкрс због гранатирања.
— Која врста помоћи је вашој епархији је стално потребна?
— Зависи од сезоне. На пример, у јесен смо прикупљали медицинске препарате зато што је то сезона грипа. Што се тиче исхране наших војника, војска је сад прилично добро опремљена намирницама. Наравно, млади момци би волели домаће пециво, слаткише и млеко и ми им то с времена на време испоручујемо.
У зимском периоду су потребне топле ствари које плету наше брижне и милостиве парохијанке, а за то је потребна вуница. Осим тога, наше Белгородско сестринство Свете Марте и Марије се наменски бави прикупљањем и пружањем помоћи потребитима. И они који желе да учествују делима милосрђа могу да сазнају детаље на сајту belmiloserdie.ru.
Планови за најскорију будућност
— Кад човек разговара са становницима Белогорода види како храбро се суочавају с догађајима. Људи су се уплашили приликом првог гранатирања, али непријатељ није успео да им усади страх. Неки су отишли, али су они који су остали успели да се прилагоде на нову стварност. У томе својеврсну улогу играју, како напори локалне власти, тако и заједнички послови, истакнути догађаји и празници који све уједињују. Који значајни догађаји су се 2024. године десили у животу Белгородске епархије?
— Већ смо говорили о посети Казанске иконе Мајке Божије Белгородској епархији. Други истакнут догађај представља окупљање војног клира у којем су учествовали свештеници из Белгорода, Курска, Вороњежа у Брјанска. Они су се упознали са спецификом пастирског руковођења војницма и с правном страном пастирског служења у активној војсци. Такође су похађали обуку из тактичке медицине и сазнали су нешто о специфичностима живота у борбеним условима. Драго ми је било да видим како су се сами свештници преобразили за прилично кратко време: у њима су се појавили сигурност, сталоженост, одлучност и још већа жеља да служе нашој отаџбини и нашој војсци.
На спомен на Светог Димитрија Солунског у нашој епархији је освештан нови величанствени храм од белог камена у име овог свеца. Захваљујући служењу и савесном раду грађевинаца радови на изградњи храма су трајали мање од годину дана. У храму су постављени јединствени камени престо и иконостас. И све то није у граду већ у селу Нижњи Ољшанец у Белгородском рејону које се налази на двадесет километара од границе. Заједно са изградњом храма тамо је обновљена цела инфраструктура села.
Ми градимо и стварамо зато што то улива наду у будућност. Живот живи сао онда кад се бринемо за њега и кад чинимо све што је у нашој моћи како бисмо сачували свети дар живота.
— Какви су у Белгородској епархији планови за најскорију будућност?
— У току 2025. године поводом стогодишњице од упокојења светитеља Тихона, патријарха целе Русије, комисија за културу и намесници ће у Белгородској епархији организовати рад на одржавању свечаности. Потрудићемо се да што више парохијана ангажујемо у овим свечаностима. Планирано је да се у намесништвма епархије одржи мобилна изложба „Православље у белгородском крају у време светитеља Тихона“.
У години прославе осамдесетогодишњице велике победе наставићемо још активније да радимо на духовно-моралном и патриотском васпитању омладине. Обнављаћемо и украшаваћемо споменике херојима из Великог отаџбинског рата, као и братске гробнице совјетских војника. Намесници треба да направе карте оваквих гробница у својим намесништвима и да тамо служе службе за покој душе у току целе године.
Две хиљаде двадесет пета година је тридесета година од обнове Белгородске и Старосоколске епархије. Направили смо програм свечаности у којем ће бити приказан историјат живота свих парохија у епархији у овом периоду.
Главни задатак и важну поуку и руководство за рад свих нас представљају речи светитеља Тихона из његове посланице приликом ступања на патријарашки престо: „Нека се верна деца [Цркве] у савезу љубави сједињују са својим архипастирима и пастирима и нека заједно служе у духу и сили. Молимо Господа исила да нам пошаље ревност за дело Божије [и] благодат, која укрепљује за беспрекорно служење...“