Фрагмент проповеди митрополита Теодосија черкаског и кањевског после освећења храма у част преподобног Серафима Саровског у подруму вишеспратнице у Черкасима 2. марта 2025. године.
***
Људи који почињу да хуле свеце осуђени су на безумље и самоуништење. На велику жалост, то је катастрофа нашег живота, између осталог, црквеног живота, јер свеце почињу да хуле чак и наизглед верујући људи. Међу њима има чак и свештенослужитеља који почињу да сумњају: а да ли су били свети Александар Невски или Серафим Саровски или царска породица?...
Ови људи чак ни не схватају да су постали жртве манипулација одређених служби. А како су се ове манипулације појавила и како делују? Испричаћу вам.
Још давно, много пре активне фазе прогона наше Украјинске Православне Цркве, један, да тако кажем, древни познавалац религије, атеиста, богоборац и припадник тајне службе, отворено је почео да говори једном свештенику којег познајем и овај свештеник ми је то испричао. Овај познавалац религије, припадник тајне службе, је рекао: „Сви ови ваши црквени митови штете нашем друштву. Ми ћемо сад да стварамо своје, нове митове, између осталог, и црквене. Оне који ће одговарати захтевима данашњице и наше политичке агенде.“
И што је најстрашније, то је почело да се остварује... Атеисти-познаваоци религије, професионални борци против Цркве и Бога почели су да измишљају ове митове у духу најбоље традиције Гебелсове пропаганде. Гебелс је говорио: „Што је лаж невероватнија, тим пре ће у њу поверовати народне масе.“ И почели су да убацују ове митове у разне научне радове, у штампу, а кад се појавио интернет – и на интернет. И на крају крајева, дочекали смо да су се ови митови до те мере одомаћили да некима већ изгледају као историјске чињенице.
Који свеци су пре свега постали жртве ових митова, ове лажи? Свети Александар Невски, преподобни Серафим Саровски и наравно, свети страстотрпац цар Николај са својом породицом, при чему у том случају чак нису ништа ново измишљали – једноставно су употребили бољшевичке приручнике. Као што су бољшевици писали 1920-их година како би блатили царску породицу, тако и данас деца и унучад оних припадника Ванредне комисије који су убили цара користе иста методска средства како би, како им се чини, у очима верника дискредитовали имена светих царских страстотрпаца.
Ко је још доспео под овај ваљак [владајуће идеологије]? Преподобни Лаврентије Черњиговски. Видите ли, сад кажу да није говорио оно што јесте говорио. А могли би да погледају изворе и да виде кад и ко је записао пророчанства Лаврентија Черњиговског пре 1990-их година на које се пропагатори позивају говорећи да се то појавило 1990-их година. Пророчанства Лаврентија Черњиговског нису објављена 1990-их година, већ много раније, 1970-их и 1980-их година у западној штампи. Тешко да неко може и хоће да погледа изворе: начуљили су уши и слушају. Наводно се испоставља да Лаврентије Черњиговски уопште није онај за кога смо га некада сматрали. А преподобни Амфилохије Почајевски је, како се сад испоставља на основу нових приручника за методику бораца против Цркве, имао потпуно одређене и свесне политичке ставове на основу којих је дејствовао и чинио политичке поступке. Сад се то лако може накалемити, зато што су умрли људи који су лично познавали оца Јосифа (преподобног Амфилохија) или преподобног Лаврентија.
Под овај ваљак је доспео и преподобни Алексије Карпаторуски, зато што је био непријатељ унијата. Под овај ваљак су доспели и црквени календар, и црквенословенски језик, и све оно што сматрамо драгоценим, и канони, и спомен на наше претке, и традиција нашег народа, осољена крвљу и знојем наших предака, отаца-прадедова, који су живели и спасавали се на овој земљи, који су ову земљу учинили светом за нас. Све доспева под овај ваљак.
А нека наша браћа и сестре верују манипулацијама и постају њихове жртве – то је веома велика несрећа!
Хтео бих да упитам људе који себе сматрају децом Цркве, који се налазе у Цркви, а истовремено почињу да шире ове прљаве и лажне митове о нашим свецима: „Браћо, да ли заиста верујете у то? Шта ако вас свеци сад погледају у очи? И не само свеци, већ и наши наставници и духовници који су вас рукополагали и замонашили, њихови духовници, који су нас, своју духовну децу и наше оце научили духовном животу? Ако нас они погледају у очи, хоћемо ли моћи да поднесемо, да издржимо овај поглед или ћемо га стидљиво оборити?“
Јер сад се ваљак не обрушава само на језик, календар и свеце – већ и на само предање Цркве које представља део Божанског откровења. Предање наше отаџбинске Цркве је чиста истина, изворска вода у којој су се крстили и коју су пили наши оци и дедови, наши духовници и наставници, наши прадедови на овој земљи. Ову живу воду предања коју су нам они предали неки сад просто проливају. Од тога човеку буде тако горко и почиње да схвата речи Светог Писма у којима се каже да ће се ђаво трудити да, ако буде могао, превари и изабране. Наизглед, као би могао да превари изабране, људе који се исповедају и причешћују, који су од Цркве и предања добили живу воду, коју су пили у младости и просвећивали се и њихови оци и дедови? Покушавају да униште само црквено предање. И многи црквени људи, не схватајући то, поводе се за њима.
А шта ће бити даље кад све то буде уништено? Да ли треба да оборимо главу и да на ланцу идемо у чељуст овог Ваала? Да идемо док од нас ништа не остане?
Неки кажу: сад није време да се освећују храмови у част Александра Невског, не треба сликати и стављати у храмове иконе царских страстотрпаца, није умесно говорити оно што су говорили оци-подвижници побожности из ХХ века о Цркви, о будућности о нашем народу. Није умесно говорити и бранити оно што су они бранили. Сад је неумесно, не треба, није време...
А кад ће бити време? Кад ћемо све то моћи да радимо? Кад се претворимо у пепео и прах? Не, неће бити тако! Не можемо и не треба да пристанемо на то, да издамо предање своје Цркве и да сматрамо као да га није било, те да издамо имена отаца.
Треба отворено и право да гледамо у очи наших духовника, наставника и наших преподобних. Немамо права да [изневеримо] дар, злато и драгоценост – црквено предање, које нам је дато као привремени дар, зато што је наш земаљски живот привремено стање. За кратак период нашег земаљског живота наш оци су нам дали црквено предање и ми ову драгоценост треба да пронесемо кроз наш краткотрајни живот и да га пренесемо даље – нашим духовним потомцима. Ми нисмо управитељи, нисмо господари, већ смо само узели овај дар и пренели га даље. Слава Богу ако успемо да га умножимо и да ово злато не претворимо у гомилу глинених и разбијених крхотина. Немамо права то да урадимо.
Злато које смо примили треба да пренесемо даље. Нека нам се не деси несрећа на ивици провалије на којој већ стојимо. Још нисмо пали, али већ стојимо.
Хајде да ценимо и да као драгоцени дар носимо величину славе наших светаца и традицију каноне наше Цркве, оно што су вековима сакупљали наши духовни родитељи. Сматрајмо их за велику драгоценост и чувајмо их.
Преподобни оче Серафиме Саровски и сви свети наше земље – помозите, заштитите и будите с нама. Амин!