Раме уз раме с војницима из војних одељења и јединица Руске армије у зони специјалне војне операције се налазе војни свештеници помажући у приближавању наше заједничке победе.
Фотографија из архива Министарства одбране
Помоћника командира за рад с верујућим војницима из 810. засебне гардијске бригаде морске пешадије која је награђена ореденима Жукова и Ушакова, а која припада Црноморској флоти аутор ових редова је једва успео да затекне у бази одељења у Севастопољу. Разлог за то су стални одласци оца Михаила у Курску област где маринци настављају да чисте родну груду од бандеровске нечисте силе.
На територији војне јединице смо прво разговарали у клубу, а затим смо отишли да обиђемо храм одељења. Овај пут је био неочекивано дуг, а све зато што је свештеник морао да застаје буквално сваких неколико метара и да сваком војнику одговори на поздрав и да заподене разговор. Сви су се, независно од година и војних чинова, срдачно поздрављали с оцем Михаилом (најчешће не по црквеном типику, већ снажним руковањем, па и пријатељским загрљајима) и размењивали су лепе жеље. Одмах се видело да је то њима близак свештеник морске пешадије.
Међутим, иза ове једноставности се осећа озбиљан и захтеван приступ. Свештенослужитељ је награђен орденом „За заслуге према отаџбини“ II степена. Код куће га после одлазака на прву борбену линију чекају жена и четворо дечице.
– Одгајен сам у уцрквљеној породици, – каже отац Михаил. – После школе сам служио редован војни рок, а затим сам радио у спасилачком одреду Министарства за ванредне ситуације. После тога је у мени сазрела одлука да се упишем у Кијевску богословску школу која се налазила у Кијевопечерској лаври. Недуго пре догађаја на Мајдану, у току лета 2013. године завршио сам школовање. Отишао сам на Далеки исток – у Камчатску епархију, у одељење за сарадњу са Оружаним снагама. То је била моја жеља – да будем што ближе војном колективу.
Три године је при саборној цркви у Петропавловску-Камчатском сарађивао с бригадом морске пешадије Тихоокеанске флоте. Био је свештеник одељења, који није био везан ни за једну парохију. Касније је у Виључинску водио духовну бригу о подморничарма.
Заједно са супругом 2019. године се преселио у Севастопољ (супруга је отуда родом). Прво је био свештеник храма Александра Невског на територији 810. бригаде. А од децембра 2021. године је званично именован на дужност помоћника командира одељења за рад с верујућим војницима.
Ускоро је почела СВО...
– Бригада од првих дана извршава борбене задатке. Командир ми је одмах рекао: „Не можемо да вам наредимо, али ће нам бити веома драго ако будете с нама.“ И наравно, био сам с момцима, – наставља саговорник. – Људи осећају да смо поред њих. Причешће и исповест им дају снагу. Момци често признају колико им је то важно. Посебно у овим условима. Овде је као нигде другде потребна сила Божија – како би преживели и превладали. Да би победили.
Специфика бригаде се састоји у томе што се по правилу увек налази у покрету. Практично не постоји могућност да се направи храм у бункеру. Зато се често све одвија у походу.
Људи осећају да смо поред њих. Причешће и исповест им дају снагу. Момци често признају колико им је то важно
– Командири јединица саопштавају да је стигао свештеник. Кажем да је увек важно да човек има жељу. И ако не зна, и ако не уме, али срцем осећа да ће му бити добро да се помоли, да се причести и исповеди, – истиче.
Фотографија из личног архива Михаила Грицаја.
По његовим речима, редовно се обављају крштења.
– Стално крштавамо борце – и на положајима, и на полигонима, и у храму при војној јединици. У срцима многих се рађа вера. Можда човек не зна каноне, можда чак не уме ни да се прекрсти, али се његов однос, жеља појављује из душе и она је врло искрена и права, – додаје отац Михаил.
Он је једини свештеник у целом одељењу. Понекад по неколико дана мора да проведе на положајима. Увек носи панцир и шлем. То није за шалу.
– Нисам наилазио на неонацисте, али јесам разговарао с обичним људима који су насилно мобилисани. Сиромаси, човеку буде и жао кад их гледа. Мислим да у Украјини има много оних који то схватају и негодују. Међутим, ћуте због тога што се елементарно плаше, – истиче он. – Често постављају питање о примени заповести „не убиј“. Трудим се да то објасним једноставно: војнику је на бојном пољу дата власт да заустави онога ко иначе није у стању да се заустави. На основу ликова наших великих војсковођа Александра Невског, Димитрија Донског, Фјодора Ушакова и Александра Суворова знамо да живот и истину треба бранити свим снагама, – уверен је отац Михаил.
Каже да познаје многе свештенике који су нашавши се под паљбом на бојном пољу спасавали људе. Можда је прва дужност свештеника да спаси човеков живот.