Предговор
Ова књига је посвећена историји Руске духовне мисије у Кореји од дана њеног оснивања крајем XIX века до 1950-их година, кад је њен рад на Корејском острву био прекинут.
У историји Руске Православне Цркве XVIII и XIX век су били обележени невиђеним развојем мисионарске делатности. Она је била условљена потребом за култивисањем подручја Сибира и Далеког истока која су припојена у XVI-XVII веку. Православни руски мисионари су долазили на територију коју је руска држава поново освојила заједно с доласком руског војног и цивилног становништва. Захваљујући подвижничком труду мисионара као што су светитељ Инокентије Иркутски, преподобни Макарије (Глухарјов), преподобни Герман Аљаски и светитељ Инокентије Московски, читави народи су прихватили Христа. Уједно, мисионарска делатност Руске Православне Цркве није била ограничена само на руску територију. Ван граница руске државе отворене су и успешно су радиле духовне мисије на Блиском и Далеком истоку – у Персији, Кини и Јапану.
Крајем XIX века отворена је Руска духовна мисија у Кореји – хронолошки најмлађа. Она није била славна и позната као горе поменуте мисије, а резултати њеног рада се могу окарактерисати као релативно скромни. Мисија није дуго постојала – од 1897. године, кад је издат декрет Светог синода о оснивању Мисије у Кореји до 1949. године, кад је последњи руски начелник Мисије архимандрит Поликарп (Пријмак) био приморан да напусти Кореју. Овај релативно кратак временски период одликује се тиме што су се, како у Русији, тако и у Кореји одиграли велики историјски догађаји услед којих се Москва обрела у потпуно новим условима који су се у основи разликовали од оних у којима је започела своју делатност.
Прекретницу за Корејску мисију, као и за целу Руску Православну Цркву представљала је 1917. година кад је услед промене политичког уређења Русије Мисија коју је до тада финансирала држава, практично престала да добија било какву спољашњу помоћ и кад је због недостатака средстава нагло смањила рад. Мисија која се стално развијала све до 1917. године у току каснијих година је практично била приморана да се бори за опстанак, а њен рад се свео на чување онога што је постигла за непуних 20 година свог постојања. У вези с тим историја Руске духовне мисије у Кореји се условно може поделити на два периода: први – пре револуције – отварање и развој Мисије; други – после револуције – очување мисије и престанак њеног рада.
Као други критеријум за одређивање периода у историји Мисије може се узети и њена административна подређеност, пошто се Мисија у различитим годинама налазила под управом различитих архипастира. Дакле, могу се издвојити следећи периоди у историји Руске духовне мисије у Кореји: од 1897. до 1908. године Мисија се налазила у надлештву петроградског митрополита; од 1908. до 1921. године Мисија се налазила под управом владивосточког архијереја; од 1921. до 1941. године Сеулска мисија се налазила под управом јапанског архиепископа; о 1941. до 1945. године Мисија је била привремено самостална и њом је управљао њен свештеноначелник; од 1945. године Корејска мисија је прешла у надлежност харбинског и манџуријског митрополита.
Већина истраживача сматра да рад Руске духовне мисије није био нарочито успешан, посебно у поређењу с Кинеском и Јапанском духовном мисијом из којих су касније израсле аутономне цркве. Међутим, приликом оцене рада Корејске мисије треба имати у виду да је она, као прво, отворена знатно касније од поменутих мисија, а као друго, да се тек што је успела да стане на ноге суочила с мноштвом тешкоћа повезаних с променом политичке ситуације, како у Русији, тако и у Кореји. Трагични догађаји у историји двеју земаља, као и подела Кореје после завршетка Другог светског рата на Северну и Јужну с каснијим грађанским ратом на Корејском полуострву 1950-1953. године на овај или онај начин су утицали на живот Духовне мисије у Кореји и напослетку су довели до тога да је рад Руске духовне мисије у Кореји био завршен. Чињеница да мисија није затворена после револуције 1917. године у Русији кад је обустављено финансирање и да је наставила да ради све до 1949. године, представља резултат самопожртвованости руских свештенослужитеља и њихове дубоке оданости мисионарском делу.
Веома се надамо да ће овај рад бити од користи читаоцима који се занимају за историју мисионарства, као и за историју руско-корејских односа. Желим вам пријатно читање!
Теофан, архиепископ корејски
Кореја. Кратки подаци о земљи и религијама.
Русија и Кореја крајем XIX века
Кореја се налази на истоку Азијског континента и лоцирана је на Корејском полуострву које се са севера на југ протеже 1.100 км. Запљускују је воде Јапанског, Жутог и Источног кинеског мора, а на северу се граничи с Кином и Русијом. Поред копненог дела територија Кореје обухвата 3.200 острва. Око две трећине целе територије земље заузимају планински предели. Корејско полуострво је било настањено још у палеолиту. Прва протодржава на територији Кореје – Стари Чосон – настала је 2333. године п.н.е. До I века три ране корејске државе – Когурјо, Пекче и Шила имале су контролу над целим Корејским полуострвом и већим делом Манџурије. Период њиховог постојања од 57. године п.н.е. до 668. године н.е. познат је као „период Три краљевине“. Држава Шила је 668. године освојила државе Когурјо и Пекче, те је 676. године успела да обједини целу територију Корејског полуострва јужно од реке Тедонган. Период уједињене државе Шила 676-935. године сматра се периодом процвата корејске културе. Посебно велики успеси су постигнути на пољу будистичке уметности. На смену уједињеној држави Шила која се распала под ударима побуњеника, дошла је држава Корио (918-1392), у којој је успостављена аристократска владавина. Сматра се да од назива државе Корио потиче данашњи европски назив земље. Касније је у Кореји на власт дошла династија Ли (1392-1910), чији родоначелник Ли Сон Ге је основао државу Чосон (Земља јутарње свежине). У овом периоду су спроведене политичке и економске реформе од којих је најзначанија прихватање конфучијанства као државне религије. Важно достигнуће из овог периода представља стварање националне корејске писмености хангил 1443. године и процват корејске књижевности који је после тога уследио. Главни град државе Чосон је 1394. године постао град Ханјан који је данас познат под називом Сеул. Династија Ли је владала до 1910. године кад је Јапан анектирао Кореју. Кореја се наредних 35 година налазила под колонијалистичким јармом Јапана, односно до краја Другог светског рата. Јапан је 15. августа 1945. године капитулирао пред здруженим снагама савезника те је дошао крај јапанској колонијалистичкој владавини у Кореји. После ослобођења земље њена територија је била привремено разграничена на две зоне војне одговорности: совјетску – северно од 38. паралеле и америчку – јужно од ње. Касније су у обе зоне створене самосталне државе: Република Кореја – на југу и Корејска Народна Демократска Република Кореја – на северу. Данас јединствена нација остаје подељена на две државе – Северну и Јужну Кореју. Становништво Северне Кореје брои око 22 милиона људи, а Јужне Кореје – 50 милиона људи.
Становништво Корејског полуострва је било изложено утицају многих веровања. Од најстаријих времена јединствени облик религиозних представа овде је био шаманизам. Продор будизма, таоизма, а затим и конфучијанства на Корејско полустрово које се налазило у ареалу културног и политичког утицаја Кине требало је да утиче на слабљење шаманизма у Кореји, али он никад није изгубио значај народне религије. Таоизам је дожвео кратак период процвата у VII веку у краљевини Когурјо. Будизам који се на Кинеском полустрову ширио у IV-VI веку представљао је саставни део државне идеологије почевши од епохе Три краљевине и уједињене државе Шила све до краја владавине династије Корио. После доласка на власт нове династије Чосон будизам је изгубио свој некадашњи утицај. Почетком XIV века у Кореју је продрло неоконфучијанство које је почело да претендује на искључиву хегемонију у духовном животу земље, док је будизам постепено остао без подршке државе. Коначна стагнација будизма и таоизма одиграла се у XVI веку. Средином XVI века затворени су сви будистички и таоистички храмови у престоници, будистичким свештнослужтељима је забрањен улазак у главни град, а манастирима је наметнут низ обавеза. Истовремено су сачињени филозофски аргументи против будизма, што је довело до пада његове популарности међу образованим људима.
Дакле, пред крај владавине династије Чосон политичка и културна елита земље се практично у потпуности састојала од присталица неоконфучијанства. Међутим, већ од XVIII века у Кореју из Кине почиње да продире принципијелно ново учење, односно хришћанство (католицизам). Млади научници Квон Чхолсин, Чон Јакчон и Ли Бјок су 1770-их година основали Друштво за проучавање западног учења (сохак) под којим се подразумевао католицизам. Француски католички свештеник је 1783. године у Пекингу крстио Лија Синхуна, сина секретара корејске амбасаде у Кини. После његовог повратка у домовину Друштво за проучавање западног учења се претворило у прву хришћанску заједницу у Кореји. Ли Синхун је 1784. године са својим истомишљеницима отворио прву цркву. Ова година се сматра званичним датумом почетка историје хришћанства у Кореји. Међутим, прогони хришћанства у Кореји почињу већ од 1785. године: корејска влада је видевши у католицизму опасност по основе корејског друштва и државе 1875. године издала декрет о његовој забрани и до 1872. године је спроводила сурове прогоне хришћана. Међутим, то није довело до искорењивања католицизма. Напротив, број хришћана је стално растао и то пре свега међу интелектуалцима, а касније и међу простим народом. Број крштених Корејаца је 1801. године износио 10.000 људи. Убрзање ширења католицизма у земљи поспешила је одлука папе да Кореји да статус засебног бискупског округа и број хришћана је у току наредног века стално растао. У земљу је 1846. године тајно дошло 12 француских мисионара што је довело до брзог пораста броја верника који је 1865. године достигао 23.000 људи. На власт у земљи је 1864. године дошао регент Хинсон-Тевонгун који је пооштрио прогоне католицизма 1866-1867. године у којима је погинуло 8.000 корејских хришћана. Године 1872. након доласка краља Коџона на власт хришћанство је незванично признато за религију која се може толерисати. После отварања Кореје 1882. године у земљу су почели да долазе протестантски мисионари чија проповед се такође показала као врло успешна. Укупан број хришћана у Кореји не до почетка 1897. године износио око 30.000 људи од којих су око 29.000 чинили католици, а мање од хиљаду људи – протестанти.
Коџон, император Кореје
Пред крај XIX века почиње обнова будизма, која је била повезана с јачањем јапанског утицаја на Корејском полуострву. Године 1899. створен је план за организацију удружења корејских будистичких храмова на челу са храмом Вонхинса. Експанзија јапанских будистичких школа послужила је као стимуланс за обнову интереса Корејаца за исконску религију – будизам. Истовремено долази до настанка такозваних нових религија које су представљале синтезу три традиоционална далекоисточна учења (конфучијанство, будизам и таоизам) који су се подвргли утицају хришћанства.
Историја руско-корејских односа траје око триста година, почевши од времена кад су руски пионири дошли до обала Тихог океана и почели да култивишу тамошња подручја и да ступају у везу с народима Далеког истока, укључујући Корејце. Руски изасланици су били представници прве европске велесиле која је успоставила контакт с Корејом. Ширење руско-кинеских веза је пред крај XVII века довело до првих контаката с Корејцима. Почетком XVIII века и столеће касније контакти између Руса и Корејаца су се одвијали на нивоу дипломатских мисија у Пекингу. Прекретницу у односима између Русије и Кореје представљала је средина XIX века кад се између двеју држава појавила заједничка граница дуж доњег тока реке Туманган. Између Русије и Кине је 1858. године потписан Ајгунски трактат по којем је званично признато да Примурска покрајина улази у састав руских поседа, а 1860. године је закључен додатни Пекиншки споразум којим су потврђени сви чланови Ајгунског споразума и по којем је признато право Русије на поседовање Јужноусуријске покрајине која се граничи с државом Корејом. Тако су Русија и Кореја добиле заједничку копнену границу дуж доњег тока реке Туманган на североистоку Корејског полуострва. Демаркација руско-корејске границе извршена је 1861. године дуж доњег тока реке Туманган.
Приамурје и Јужноусуријска покрајина који су припадали Русији биле су неразвијене и слабо насељене области. Руска влада је сматрала да је тешко да се далекоисточни ободи земље култивишу само уз помоћ руских сељака и козаштва, тако да се благонаклоно односила према миграцији других етничких група на ово подручје, укључујући и корејске. У Кореји су почетком 1860-их година дуготрајна криза и неродица довеле до масовног осиромашења сељака. Због тога се број корејских сељака који су пребегли у Приморску област Русије значајно повећао. Придружили су им се преживели учесници у сељачким антифеудалним бунама које су добиле велики замах 1862. године. Први званични подаци о пресељавању Корејаца у Јужноусуријску покрајину спадају у 1863. годину кад је двадесет корејских породица замолило за дозволу да се настани у долини реке Тизин-хе. Већ 1. јануара 1867. године само у Јужносуријској покрајини било је 999 људи, а до 2.000 људи је долазило на сезонске пољопривредне радове. Масовно досељавање Корејаца на територију Русије почело је 1869. године кад су северне делове Кореје задесиле поплаве, а касније мразеви који су уништили целу летину у корену. До 1879. године само у три округа Јужноусуријске покрајине укупан број Корејаца који су живели у 20 насеља износио је 6.142 човека. Руске власти интересовање за корејске досељенике нису испољавале само због утилитарних разлога. О томе говори чињеница да су се корејска деца описмењавала у руским школама и да су примана у реалне и богословске школе. Другим речима, улагани су напори у то да корејска дијаспора у настанку усвајајући културу Русије постане органски део руског друштва.
У низу мера које је предузимала руска влада и које су помагале у асимилацији Корејаца на руској територији био је просветни рад Православне Цркве међу корејским становништвом. Почетак ове делатности спада у 1860-тe године кад је светитељ Инокентије (Венијаминов) крстио прве корејске имигранте који су живели у близини Новгородског затона на територији Посјетске деонице. У селу Корсаковки је 1872. године за Корејце саграђена прва црква у име светитеља Инокентија Иркутског. Пред крај 1870-их година почињу да се оснивају самосталне корејске парохије, при чему су Корејци сами давали прилоге за изградњу храмова и школских просторија[1]. Истовремено су почелe да се отварају мисионарске базе које су се састојале од неколико села с црквама, капелама и школама. Први мисионар који је проповедао међу Корејцима био је јеромонах Валеријан. За њим су уследили други свештеници: протојереј Инокентије Верешчагин, свештеници Јован Гомзјаков, Јосиф Никољски, Илија Пљаксин, Александар Новокченов, Василије Пјанков i многи други[2]. Пред крај XIX века у мисионарским базама је било до 10.000 православних Корејаца. Познати руски истраживач П. Ј. Шмит је 1903. године писао: „Успешно се одвија ширење православља међу Корејцима који су се из своје земље преселили у нашу Приморску област. У јужном делу ове области 1899. године је било већ 33 корејска села са становништвом од 14.247 душа оба пола. Свако корејско село се не жалећи средства труди да организује руску школу. Захваљујући томе у Приморској области је 1900. године било 18 школа са 597 ученика у корејским селима. Посредством школа шири се и православље које су примили... многи одрасли Корејци. Православље ће се одавде сигурно ширити и у северне суседне области у Кореји...“[3]
Руски наставници и корејски ученици у православној школи
Дакле, пред крај XIX века услед масовног пресељавања Корејаца на Далеки исток Русије овде је настала многобројна корејска дијаспора. Обревши се у Русији Корејци су се упознавали с православљем и многи су се радо крштавали. На местима где су се настањивали осниване су мисионарске базе, грађени су храмови, капеле и школе. Неки хришћани-Корејци су постајали катихете при црквама, а такође су примали свештенички чин. Међу руским поданицима – крштеним Корејцима, било је и таквих који су се привремено враћали у Кореју и запошљавали као преводиоци руских чиновника који су се налазили на служби у корејској влади. Међутим, кад би се обрели у домовини и немајући духовног руковођу, нису испуњавали своје хришћанске обавезе, па су чак заборављали и имена која су добијали на крштењу. Касније је управо њима била обраћена прва проповед руских мисионара који су у Кореји отворили Руску духовну мисију.
__________________
[1] В.: Первые миссионеры среди корейцев // Православный благовестник. М., 1906. Т. 3. № 20. Октябрь. Кн. 2. С. 164.
[2] В.: Миссионерская деятельность между корейцами, переселившимися на Амур // Миссионер. 1874. № 26. С. 239-242.
[3] Цит. по: Сагитова И. О. Евангелизация корейского населения российского Дальнего Востока (1864-1917) // Извстия корееведения в Центральной Азии. 2006. № 4 (12). С. 169.