Беседа од 18. маја 2025. године митрополита симферопољског и кримског Тихона у саборној цркви Свете Тројице у Пскову на опелу јереја Антонија Савченка који је вршио свештеничку дужност за време специјалне војне операције.
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!
Наша туга је огромна, али је наша радост бескрајна! А благодат исходи од свег срца као одговор на непоновљиву делатну љубав коју је отац Антоније подарио мноштву људи.
Вероватно многи од присутних знају околности кроз које је Господ оца Антонија призвао у вечни живот. Ипак, подсетићу на њих.
У близини Белгорода је, што би рекли војници, „долетео пројектил“. Многи су погинули; многи су рањени, међу њима и отац Антоније. Међутим, он је још увек могао да се држи на ногама и почео је да износи на безбедно место рањене борце који нису могли сами да ходају. Свештеник је једног за другим изнео четворицу људи. Рекли су му: „Искрварићеш. Треба сам да се спасаваш и да одеш одавде! На погођено место обично долети још један пројектил.
И он је кренуо да се спасава: вратио се на ово место, страшно за живе, по рањеног официра. У том тренутку је долетео још један пројектил. И наш отац Антоније (сви га као живог видимо пред собом: огроман и плећат руски делија) својим телом је заклонио рањеног официра. Гелери су се урезали у свештеника, али је човек био спасен. Жив је, као и још четворица рањеника које је отац Антоније изнео.
Рекао сам да је наша радост бескрајна. То је истина! Зато што је отац Антоније постао налик на Спаситеља – не само у разговорима, већ на делу. За људе које је спасавао он је био управо икона Христа Спаситеља.
Отац Антоније постао налик на Спаситеља – не само у разговорима, већ на делу. За људе које је спасавао он је био управо икона Христа Спаситеља
Велике су Христове речи: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15, 13). Често их понављамо, само што Господ не удостојава сваког да на делу понови Његов подвиг. Један од таквих изабраника је пред нама – отац Антоније. Речи „од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ он није поновио устима, већ их је крвљу написао као своје Јеванђеље.
Да, наша радост је бескрајна и нераскидиво је повезана с тугом. Погинуо је наш велики и изузетно добар друг који је умео заиста да воли и да туђи бол осећа као свој. Сећам се: кад су почела ратна дејства отац Антоније се после 3 месеца службеног пута враћа са фронта. Није говорио како је било тешко и како је било опасно у перипетијама рововског живота. Он је међу блиским људима просто ридао. Сећамо се страшних првих месеци. Крупан, снажан и храбар човек је ридао и молио се због губитака који су за њега били неиздрживи.
Данас смо бескрајно захвални оцу Антонију. Он нам је показао како изгледа прави хришћанин и православни пастир. Заклонивши телом рањеника заиста је показао лик Христа Чије Тело је цела наша Црква. Он је за све нас учинио овај подвиг спасења, вере и љубави – подвиг војника и свештеника.
Постао је и наш заступник пред Богом и наш учитељ
Део његовог духа ће увек остати с петорицом људи које је спасио од смрти. Он ће остати с његовим друговима-саборцима као вачна проповед православља. Остаће са сваким од нас који смо га познавали. Он је постао и наш заступник пред Богом и наш учитељ. За мене је највећа част и милост Божија што сам се данас обрео овде, у Пскову како бих, по благослову владике Матеја који је душом с нама, али стицајем околности не може сад да буде овде, служио литургију и узнео молитве за опроштај земаљске Цркве с оцем Антонијем.
Увек ћемо се молити за њега. Такође ћемо се молити и њему! Јер, од раног хришћаства човек који је спремно примио мученичку смрт „за други своја“ у локалној Цркви је поштован као светац.
Упокој, Господе, душу уснулог слуге Свог – новопрестављеног брата нашег јереја Антонија и по његовим светим молитвама помилуј и спаси нас. Амин.
Дозволите ми да пренесем изразе туге и у име Његове светости патријарха. Његова светост је благословио да његовој супрузи – попадији Серафими, мами Светлани Ивановној, оцу Олегу Ивановичу, брату Артјому Олеговичу и деци – Серјожи и Соњи – уручим његов орден који сте сви ви заслужили изграђујући га као човека, као сина, брата, мужа и оца. То је орден благоверног кнеза Димитрија Донског I степена.
Дивим се томе како попадија Серафима подноси ово искушење. Она је достојна супруга великог свештеника јереја Антонија Савченка, који је постао истински пример за све нас – свештенике и архијереје.
Нека Вас Господ спаси, драга попадијо! Нека Господ спаси вас, родитељи и родбино! Знајте: с вама је данас цела Руска Црква. У целој Русији, у далеким деловима света, у парохијама православне дијаспоре људи се моле и благодаре Богу за тако дивног хришћанина, који је животом и подвигом показао древну и вечно младу пожртвовану смелост и благодатну снагу коју му је Господ Исус Христос дао као Свом верном служитељу.
Митрополит симферопољски и кримски Тихон (Шевкунов)
Фотографија ђакона Лава Савина
19. мај 2025. године