Различити посленици су крајем XIX века више пута исказивали идеју у отварању православне Мисије у Кореји. Тако је још 1858. године познати синолог гроф Ј. В. Путјатин изражавао мисао о томе да у Кореји треба ширити православље[1]. Размишљања на исту тему могу се пронаћи у дневничким забелешкама светитеља Николаја (Касаткина), апостола Јапана. У јесен 1889. године, за време пастирске посете јапанској Осаки светитељ Николај у свом дневнику оставља следећу забелешку: „Осака. Кореја и Кина. Мисао, докона услед овдашњих текућих послова који су већ познати, окреће се другим најближим предметима и ево шта сам намислио: да проучим на основу штампаних извора које будем могао да прибавим стање инославног мисионарства у Кореји и Кини и да обавестим Свети синод о потреби за тим да се у Кореји отвори Мисија и да се појача Мисија у Кини где се не чује да су наши мисионари нешто урадили. Истовремено треба написати чланке за духовну литературу на исту тему и обратити се образованој духовној омладини, те је позвати на дело Мисије у Кореји и Кини. Очигледно је да корејски политички прогнаници – Кимјо Кун и његов друг, који често долази код мене, желе да у Кореји буде основана духовна мисија; кад се видимо стално ме питају да ли је Мисија основана и да ли ће ускоро бити основана“ (20. октобар / 1. новембар 1889)[2]. „Благослови, Господе, добру мисао и дај јој да се што брже оствари: обавезно се треба трудити на оснивању Корејске духовне мисије. Треба је учинити граном јапанске; то се врло лако може учинити ако би Бог овамо послао тројицу мисионара јеромонаха, од којих би се двојица могла оставити да буду намесници у Јапану, а трећи би се могао послати у Кореју“ (21. октобар / 2. новембар 1889)[3]. У време кад је светитељ Николај писао ове речи у Јапану је већ било неколико хиљада православних Јапанца, радила је богословска школа и ближила се крају изградња саборне цркве у Токију. Није чудо што су мисли о почетку проповеди у Кореји прво долазиле светитељу Николају, јер је Кореја била најближи сусед Јапана и већ средином 1890-их година у Кореју су почели да се селе први православни Јапанци. Пастирска одговорност понукала је светитеља Николаја да размишља о својој пастви која је живела у Кореји, а уједно и о целом корејском народу.
Исту мисао о отварању православне Мисије у Кореји је у то време, 1889. године, изразио је секретар руског представништва у Кореји Николај Алексејевич Шујски. Он је у пролеће 1889. године послао у Петроград забелешку „у вези с питањем оснивања православне духовне мисије у Кореји“. Шујски је у својој забелешки потребу за отварањем православне Мисије у Кореји образложио геополитичким интересима Русије. „Географски положај Кореје, исто као и политичко стање чине да ова земља има велики значај за руске државне интересе, а њен такав значај ће још више расти с несумњивим предстојећим јачањем двеју суседних азијских велесила – Кине и Јапана. То треба да нас подстакне да се побринемо, те да предузмемо мере како бисмо тамо стекли културни утицај као темељ на којем се гради политички“[4]. Као једну од компоненти културног утицаја коју је Шујски издвојио био је „верски утицај путем рада мисионара“[5].
Светитељ Николај Јапански
Као другу основу за отварање Мисије Шујски је навео супротстављање католичкој и протестантској пропаганди у Кореји. Оцењујући услове за отварање мисије у Кореји Шујски их описује као „врло повољне за успех православне проповеди“[6]. Традиционална веровања Корејаца – будизам и шаманизам – била су у стању стагнације и по његовом мишљењу нису могла да пруже снажан отпор хришћанству. А с конфучијанством, које није било религија као таква, претежно су били упознати људи из виших слојева. Шујски је предложио да се у виду првих корака у делу отварања Мисије организују мисионрске базе: једна на граници с Корејом, а друга у главном граду Сеулу, као и да се отвори мисионарска школа у Владивостоку ради обуке помоћника за Мисију међу корејским мигрантима. Шујски је предлагао да се за новчано издржавање Мисије употреби део финансијских средстава која су предвиђена за Пекиншку духовну мисију.
Ова забелешка која је била изложена детаљно и убедљиво представљала је почетак за даља дејства владе у вези с овим питањем. Она је предата руском амбасадору у Пекингу А. М. Куманију на оцену. Он ју је високо оценио и предложио да се „мисли г. Шујског постепено примењују и да се почне од школе у Владивостоку за мисионаре међу Русима и Корејцима“[7]. У Министарству иностраних послова Русије (МИП) губернаторски секретар Островерхов је у октобру 1889. године у вези с тим сачинио информатор „Кратки есеј о ширењу хришћанства у Кореји у вези с питањем оснивања православне духовне Мисије у истој.“ Островерхов је у овом есеју позитивно оценио могућност отварања Мисије у Кореји и дао је предлоге за њену организацију.
Тако су крајем 1890-их година питање о отварању православне Мисије у Кореји покретали и црквени и политички посленици. Притом су позитивно оцењивали могући почетак проповеди у Кореји.
После забелешке Н. А. Шујског питање отварања Духовне мисије у Кореји је неколико година висило у ваздуху. Нови иницијатор оснивања Духовне мисије у Кореји био је руски министар финансија С. Ј. Вите који се после Јапанско-кинеског рата 1894-1895. године прихватио формирања рационалне политике Русије на Далеком истоку имајући у виду нови однос снага. Дана 5. децембра 1896. године директор канцеларије Министарства финансија Русије упутио је писмо директору Азијског департмана МИП-а Д. А. Капнисту у којем је молио да се Министарству финансија на упознавање пошаљу „они реферати наших дипломатских представника у Сеулу који могу послужити за утврђивање економског стања у Кореји и реферати бившег секретара у Сеулу г. Шујског у вези с питањем оснивања Духовне православне мисије у Сеулу“[8]. Азијски департман МИП-а је Министарству финансија тражене материјале доставио 1. фебруара 1897. године.
Отприлике у исто време чиновник Дипломатске мисије у Кореји З. М. Пољановски је написао писмо на име руског повереника послова у Кореји датирано 3. јануаром 1897. године. У њему се такође покреће питање потребе оснивања православне мисије у Кореји. Пољановски у овом писму саопштава: „Због дужности и обавезе православног хришћанина осмелио сам се да на разматрање Вашој еминенцији доставим следећа размишљања... Православно становништво града Сеула... данас износи укупно до сто педесет људи. Због тога што у Сеулу нема православне цркве и свештеника становништво подноси безбројна лишавања, јер нема могућности да задовољи своје духовно-верске потребе. Примера ради навешћу могућност да човек умре без покајања која прети сваком од православних житеља Сеула и која за хришћанина представља једну од најстрашнијих несрећа.“[9] Затим Пољановски пише о групи од 30 руских држављана православних Корејаца који су као преводиоци радили у различитим сеулским министарствима: „Пошто сам... у сталном контакту с њима дошао сам до уверења да у њима тренутно постоје прилично снажне религиозне потребе, али да уједно постоји велика опасност да ће, ако ове потребе не буду на одговарајући начин задовољене, оне вероватно почети да се заглушују, те се у овдашњим неповољним условима може десити да за годину-две дана некадашњи хришћанин неће лако моћи да се разликује од Корејца-паганина...“[10] О овим Корјецима Пољановски саопштава да је већина завршила мисионарске школе у Јужноусуријској покрајини и да су се с радошћу одазвали на његов предлог да се о великим празницима окупљају на молитву. Своје писмо Пољановски завршава следећим речима: „...Од првостепене је важности да се у Сеул одмах пошаљу православни свештеник и принадлежности за привремену цркву за коју би се просторија вероватно могла пронаћи без тешкоћа“[11].
Након неколико месеци преписке Министарства финансија и МИП-а министар иностраних послова Муравјов је од министра финансија С. Ј. Витеа добио обавештење следеће садржине: „По благослову Светог синода и по договору између мене и државног секретара Победоносцева ишао сам код цара како бих му поднео поданички реферат у вези с питањем оснивања православне духовне мисије и изградње цркве у Сеулу са издавањем за изградњу цркве и парохијског дома 25.000 рубаља једнократно, а за издржавање клира и цркве – по 5.000 рубаља годишње. Дана 20. јуна Његово величанство је милостиво дало дозволу за ово. Имам част да о томе обавестим Вашу светлост.“[12]
Дана 29. јуна министар иностраних послова Муравјов је упутио два писма сличне садржине – министру финансија Витеу и заменику оберпрокурора Саблеру у којима је поред свог „врло саосећајног односа“ према одлуци о оснивању Мисије, изразио незадовољство због тога што она није била усаглашена с МИП-ом. Муравјов је у свом писму Витеу нагласио да је „само заједничким напорима надлештава заинтересованих за ову ствар могуће обезбедити да се она у пракси оствари са жељеним успехом“[13]. А у писму Саблеру указао је на потребу да се о донетој одлуци обавести корејска влада и да се с њом започну преговори у вези са доделом парцеле за изградњу цркве. Такође је изразио жељу да се мисија која се оснива не потчињава руском епископу у Јапану, већ непосредно Светом синоду и изразио је мишљење о томе да оснивање Мисије у Кореји може изазвати негативну реакцију Јапана који тежи ка томе да има преовладавајући утицај у Кореји.
Свети синод је 2. јула 1897. године „донео одлуку о оснивању православне духовне мисије у Кореји на основама заједничким за православне мисије у иностранству“[14]. Мисија је била подређена петроградском епархијском свештеноначалију, а на дужност начелника Руске духовне мисије у Кореји Свети синод је предложио да се именује надзорник Бијске катихетске школе јеромонах Амвросије (Гудко). Министарство иностраних послова није имало примедаба на кандидатуру јеромонаха Амвросија и Свети синод је 9. октобра 1897. године јеромонаха Амвросија поставио на чело Руске духовне мисије у Кореји унапредивши га у звање архимандрита.
Свештеномученик Амвросије (Гудко), епископ сарапуљски и јелабушки
Саблер је писмом обавестио Муравјова о овој одлуци Синода и упутио је молбу за „одређивање времена кад... би било најзгодније да се започне рад православне мисије у Кореји“[15]. Он је у свом писму такође молио за помоћ у избору места за подизање цркве и зграде Мисије. Муравјов је 12. јула узвратним писмом известио Саблера о томе да је о донетој одлуци известио повереника послова и генералног конзула у Кореји А. Н. Шпејера и да му је наложио да „одмах почне да се бави решавањем питања везаних за оснивање Руске духовне мисије у Сеулу, избором места за Мисију и да дâ своје предлоге“[16].
Руска дипломатска мисија. Генерални конзулат после Руско-јапанског рата
Земљишна парцела за Духовну мисију у рејону Чондон који се налазио недалеко од центра главног града у близини краљевског дворца Ток Су Гун и у близини руске дипломатске мисије купљена је 1898. године. Првобитно је ову парцелу димензија 1.300 м2 руском цару желео да поклони корејски краљ Тхе Ханде који је био изузетно наклоњен Русији. Кад је сазнао да руска влада намерава да купи ову парцелу корејски краљ ју је сам откупио за 12.000 мексичких долара од локалног француског католичког бискупа Мутела и од других приватних лица под изговором да је купује за потребе руско-корејске банке, која је у то време радила у Сеулу. Даровница за парцелу уручена је поверенику послова у Кореји А. Н. Шпејеру. Корејски краљ је у даровници написао: „Ја (краљ) купио сам земљишну парцелу која је припадала Корејцима и Французима специјално ради тога да бих је дао на коришћење господину царском руском поверенику послова у Сеулу г. Шпејеру ради изградње здања која су потребна руској влади у Сеулу.“[17] Добивши даровницу Шпејер је 19. јануара 1898. године о томе обавестио министра иностраних послова Муравјова, на шта је 28. јануара исте године добио узвратни телеграм: „Цар Вам налаже да корејском краљу пренесете највишу захвалност за дар који је дат нашем царском монарху – земљишну парцелу за руску цркву.“[18]
Можда би тиме питање набавке парцеле за Мисију било решено, али је после извесног времена у Кореју упућен нови повереник послова Н. Г. Матјунин који је, као и његов претходник, почео да се бави пословима у вези с Духовном мисијом. Мотиви његових поступака нису познати, али је он о фактички завршеном послу са земљиштем поново започео преписку између Сеула и Петрограда. Матјунин је 11. априла 1898. године у Петроград на име министра иностраних послова послао телеграм у којем је позивајући се на то да је корејски краљ земљишну парцелу за Мисију „наводно купио за банку“, без навођења директне намене сматрао да је „испод нашег достојанства“ да примимо такав поклон. Осим тога, Матјунин је био мишљења да парцела „није погодна за цркву“ и притом је тражио од Муравјова смернице за могућност да одбије парцелу или да је купи. Представници МИП-а су очигледно били зачуђени новим тумачењем питања које је практично већ било решено и у одговор на телеграм Матјунина Муравјов ја послао допис од 15. априла исте године: „Овај телеграм је толико нејасно изложен тако да заиста не можемо да дамо апсолутно никакве смернице у вези с њим. Зашто је даровница испод нашег достојанства? Како се може откупити већ поклоњена парцела? И за коју тачно парцелу сматрате да је потребна за изградњу цркве?“[19] Матјунин је на овај допис Муравјову одговорио у два телеграма од 16. и 17. априла у којима је поновио раније наведене аргументе о томе да парцела није одговарајућа за изградњу храма. Притом је такође указао на недостатак средстава која су за то дата и поновио је своју мисао о томе да је неприхватљиво да се прими поклон од краља у случају да се не наведе прави циљ поклона – изградња православног храма. Матјунин је такође саопштио да куповина земљишне парцеле још није завршена и да му је корејски краљ тајно дао новац за завршетак посла. Прихватање поклона без навођења правог циља Матјунин је сматрао понижавајућим и предложио је да се новац врати краљу, а да се црква опреми у сали дипломатске мисије[20]. У МИП-у се очигледно нису упуштали у детаље посла и у спорове с Матјунином. Министар Муравјов се поводом овог питања обратио цару Николају II и на крају је 21. априла 1898. године послао телеграм следеће садржине: „С обзиром на податке које сте доставили о земљишљној парцели коју је даровао Краљ, треба да пренесете по највишој заповести (Корејском) Краљу да пошто наведена парцела на припада Његовом величанству, Цар неможе да прими овај поклон. Новац који је добила мисија треба одмах да вратите Краљу. Питање подизања цркве до достављања детаљних писаних података треба обуставити.“[21] Без обзира на то што је на аудијенцији која је одржана 1. маја између корејског краља и Матјунина краљ поново молио да се на поклон прими наведена земљишна парцела, његова молба није била задовољена и Матјунин је 10. маја 1898. године обавестио МИП о томе да је налог о враћању новца краљу извршен. Ова парцела коју су одбили да приме на поклон од краља и коју је Матјунин сматрао неповољном за цркву на крају је откупљена за 11.475 долара. Дати износ је након дуготрајне преписке између министра финансија, министра иностраних послова и оберпрокурора Светог синода зарачунат од прве уплате од 25.000 рубаља за оснивање Руске духовне мисије и изградње цркве.
Тако се питање куповине парцеле за Мисију испочетка могло решити брзо и без додатних трошкова. Уместо тога за куповину земљишне парцеле је било потребно неколико месеци дипломатских преговора од којих је велики део с руске стране био неконструктиван. Ово је било директно повезано са сменом руског повереника послова у Кореји. Н. Г. Матјунин који је именован на ову дужност очигледно је имао своје виђење организације Духовне мисије у Кореји које се разликовало од виђења његових претходника. Ово се делимично потврђује тиме што су чланови Мисије који су по налогу за Кореју кренули почетком марта 1898. године били заустављени и упућени у Владивосток, а за саму Руску духовну мисију Матјунин је препоручио да промени назив у клир при дипломатској мисији.
***
[1] В.: Краткая история Русской Православной миссии в Китае. Пекин, 1916. С. 181.
[2] Дневники святого Николая Японского: в 5 т. / сост. К. Накамура. СПб., 2004, Т. 2. С. 400-401.
[3] Исто, стр. 402.
[4] АВПРИ. Ф. Японский стол. Оп. 493. Д. 216. Л. 3.
[5] Исто.
[6] АВПРИ. Ф. Японский стол. Оп. 493. Д. 216. Л. 3.
[7] Исто. Л. 10.
[8] Исто. Л. 38.
[9] Цит. по: Феодосий (Перевалов), архим. Российская духовная миссия в Корее за первое 25-летие ее существования (1900-1925). Краткий исторический очерк с приложением статистических данных о вероисповедании корейцев. Харбин, 1926. С. 8.
[10] Исто, стр. 9.
[11] Исто, стр. 10.
[12] АВПРИ. Ф. Японский стол. Оп. 493. Д. 37. Л. 41.
[13] АВПРИ. Ф. Японский стол. Оп. 493. Д. 37. Л. 43.
[14] Исто. Л. 49.
[15] Исто.
[16] Исто. Л. 50 и 53.
[17] Феодосий (Перевалов), архим. Наведено дело, стр. 34.
[18] Исто, стр. 35.
[19] АВПРИ. Ф. Японский стол. Оп. 493. Д. 37. Л. 78.
[20] Исто. Л. 79-83.
[21] Исто. Л. 86.