Од доношења одлуке о оснивању Духовне мисије у Кореји у јулу 1897. године питања која се односе на Мисију званично су се налазила у надлежности Светог синода петроградског епархијског свештеноначалија.
До отварања Мисије на челу Петроградске митрополије се налазио митрополит Паладије (Рајев). После његове смрти 1898. године поглавар Петроградске митрополије постао је митрополит Антонији (Вадковски) у чијем надлештву се мисија налазила до 1908. године кад је предата у надлештво владивосточког преосвећеног епископа. За ово време су се на дужности начелника Сеулске мисије променила тројица људи: архимандрит Амвросије (Гудко), архимандрит Хрисант (Шчетковски) и архимандрит Павле (Ивановски). Рад овог последњег умесније се може сврстати у следећи период, јер се практично у потпуности одвијао док је Мисијом управљао архиепископ владивосточки и камчатски Јевсевије.
Антоније (Вадковски), митрополит петроградски и ладошки (1846-1912)
У први састав Мисије осим именованог архимандрита Амвросија ушли су и јерођакон Николај (Алексејев) и црквењак А. Красин. Почетком 1898. године чланови Мисије су из Русије отпутовали за Кореју. Пре свог одласка из Русије архимандрит Амвросије се преко црквене штампе обратио руским хришћанима замоливши их да дају прилоге за Корејску мисију. „Нека никога не збуњује, – објашњавао је отац Амвросије прикупљање средстава, – околност што молимо за прилоге и пре него што смо стигли у Кореју и започели посао, јер су нам и овде познате тамошње потребе. Осим тога, тамо су и за почетак потребна средства и то велика средства.“[1] Прва ствар коју је отац Амвросије намеравао да учини по доласку у Кореју била је изградња православног храма у част светитеља Николаја Чудотворца. „Први православни храм у Кореји намеравамо да подигнемо у име светитеља и чудотворца Николаја. Нека он буде силни чувар на морима око Кореје онима који плове и онима који гину у таласима паганства. Овај храм одавно с нестрпљењем ишчекује наша руска колонија која живи тамо (укупно око 100 људи) која се досад тамо мучила без цркве свештеника.“[2] Наведене су адресе места на којима су могли да се дају прилози. Укупна сума којом су мисионари располагали пре одласка у Кореју износила је 33.152 рубље од чега је 25.000 издвојила руска влада.
Први пројекат храма светитеља Николаја Чудотворца у Чондону. 1903. год.
Чим су се упутили на одредиште чланови Духовне мисије су наишли на потешкоће. Почетком марта 1898. године на путу за Кореју задржани су у јапанској луки Нагасаки. Узрок задржавања мисионара били су политички догађаји у Кореји везани за јачање јапанског утицаја у земљи и пад престижа Русије у њој. Због промена политичке ситуације Кореју су морали да напусте финансијски саветник, дирекција и службници руско-корејске банке и војни инструктори. Повереник послова Матјунин који је сматрао да у таквим условима долазак руских мисионара у Кореју није уместан о томе је обавестио министра иностраних послова. Телеграмом из Петрограда чланови Мисије су заустављени на путу ка Нагасакију и упућени у Владивосток. Одавде су прешли у Новокијевск – војно насеље у Приморској области где су боравили до краја године очекујући дозволу за даљи пут у Кореју.
Налазећи се у Новокијевску чланови Мисије су одлучили да не губе време и почели су да уче корејски језик ангажујући као наставнике локалне руске поданике Корејце који су знали руски и корејски језик. Архимандрит Амвросије је повремено служио у једној од цркава пука у насељу где је држао ватрене проповеди разобличавајући локалне руске војнике због развратног живота који је, по његовим речима, срамотио добро руско име међу припадницима другог народа. Војници су заузврат писали пријаве против њега и он је 1899. године био позван да се врати у Петроград где је био именован за надзорника Донске богословске школе у Москви[3].
Тако се почетак рада Мисије нашао под знаком питања и чули су се гласови о томе да њено отварање у Кореји није сврсисходно. Међутим, нови шеф руске дипломатске мисије у Кореји А. И. Павлов је 1899. године МИП-у упутио реферат у којем је изразио мишљење поводом почетка рада Руске духовне мисије у Сеулу: „Упознавши се данас са стањем ствари у Кореји и брижљиво извагавши све околности које су пратиле најновије догађаје у Сеулу лично не видим апсолутно никакве разлоге који би могли да послуже као препрека за то да се мисионарски рад настави у скромним размерама.“[4] После тога су чланови Мисије који су остали у Новокијевску, јерођакон Николај и црквењак Красин добивши дозволу за улазак у Кореју допутовали у Сеул почетком јануара 1899. године. У Сеулу су се сместили у кућу повереника послова А. И. Павлова. Он је такође једну од соба дипломатске мисије дао за уређење привремене цркве где су мисионари поставили иконостас који су донели. Павлов је лепо говорио о јерођакону Николају и црквењаку Красину који су допутовали у Сеул „од којих је први за кратко време боравка овде већ у извесној мери савладао разговорни корејски језик а друг је успео да од православних Корејаца који живе у Сулу организује мали хор заједно са неколико чланова овдашње руске колоније.“[5]
У септембру 1899. године на упражњену дужност начелника Мисије постављен је јеромонах Христант[6] који је унапређен у звање архимандрита. Као црквењак уз њега је постављен његов пријатељ и друг из разреда Јован Левченко. Првих дана јануара 1900. године заједно су допутовали у Сеул и до почетка 1900. године Мисија се састојала од четворице људи – јерођакона Николаја (Алексејева) и црквењака А. В. Красина који су се налазили у Сеулу и нових чланова. С доласком начелника Мисија је могла да приступи обављању послушања које јој је наложено и они су се у најскорије време прихватили уређења Мисије. На основу сачуваних података може се прилично детаљно описати њихова разноврсна делатност за време кратког боравка у Кореји.
Иконостас који су у Кореју донели руски мисионари. Фотографија 1906-1907. год.
Главна брига мисионара по доласку било је уређење просторије за обављање богослужења. Одлучено је да се у прво време у ту сврху користи гостинска соба повереника послова А. И. Павлова у коју је могло да стане до 60 људи. У овој соби је постављен иконостас, а ту су се налазили и богослужбни предмети. Дана 17. фебруара 1900. године, у недељу, на дан спомена на светог мученика Теодора Тирона архимандрит Хрисант је служио чин освештања храмовне просторије и прву Свету литургију на корејској земљи. Освећење је обављено у свечаној атмосфери. Присуствовали су му повереник послова А. И. Павлов, представници дипломатског кора и штампе, руске колоније, као и службеници корејског двора. На богослужењу је певао хор који се састојао од морнара с топовњаче „Одважни“ који су специјално из Чемулпоа дошли како би учествовали у освећењу. Црква је освештана у част светитеља Николаја Чудотворца. Сутрадан су у локалној штампи изашли чланци са информацијама о освећењу руске цркве и првом православном богослужењу у њој. Дан 17. фебруар 1900. године је у историју ушао као дан служења прве Свете литургије у Кореји.
Своју прву проповед по доласку у Кореју архимандрит Хрисант је упутио Корејцима који су већ били упознати с православљем. У Сеулу је привремено живело тридесетак Корејаца, руских држављана који су некада радили као преводиоци руских чиновника који су били на служби у корејској влади. Касније, с нестанком руског утицаја у Кореји, ови преводиоци су изгубили посао, а уједно и средства за живот. Сви су некада били крштени, али кад су се вратили у Кореју и пошто нису имали пастирско руководство, потпуно су напустили верски живот и чак се нису сећали хришћанских имена. Отац Хрисант је с овим Корејцима поново радио на кахитизацији, а ускоро, у једној од недеља Великог поста, они су приступили тајнама Покајања и Причешћа. Некима од њих отац Хрисант је понудио посао његових преводилаца и наставника у школи која је ускоро требало да се отвори.
Мештани су такође показали интересовање за мисионаре из Русије. Убрзо после њиховог доласка Корејци су почели да опседају начелника Мисије и да му постављају питања о вери. Архимандрит Хрисант и други чланови Мисије су почели да одржавају разговоре о веронауци с посетиоцима. После извесног времена првобитна радозналост Корејаца је била задовољена и они су много чешће посећивали Мисију, што ипак није нимало збунило мисионаре и није утицало на њихов ревностан однос према започетом делу.
Хрисант (Шчетковски, 1869-1906), епископ јелисаветградски
Једна од важних ствари које је предузео архимандрит Хрисант био је рад на превођењу молитава и богослужења на корејски језик. У ту сврху су ангажовани Корејци који су говорили руски и које је отац Хрисант позвао на рад у Мисији. Рад се одвијао у фазама. Текстови молитава су прво превођени са црквенословенског језика на руски, а затим с руског на корејски. Касније је текст провераван помоћу енглеско-руско-француских речника. Тако су преведене уводне молитве, кратки молитвеник, Символ вере и десет Мојсијевих заповести. Међутим, овај начин се није показао као успешан и због великог броја грешака донета је одлука да се прибегне другом, поузднијем начину превођења – с кинеског језика који је Корејцима био ближи и разумљивији. Архимандрит Хрисант се обратио начелнику Руске духовне мисије у Пекингу архимандриту Инокентију (Фигуровском) упутивши му молбу да пошаље богослужбену и вероучитељску литературу на кинеском језику. Кад су књиге стигле, рад на превођењу је постао много једноставнији. С кинеског језика су преведени „Православно исповедање“ светитеља Димитрија Ростовског, богослужбене књиге – Часослов и Чин крштења незнабожаца. Међутим, започети рад је ускоро морао бити прекинут. Разлог за то је био боксерски устанак који је у Пекингу избио 1900. године и у којем је Пекиншкој мисији начињена велика штета. Мисија је остала без библиотке и отац Инокентије је у писму упућеном оцу Хрисанту молио да му врати послате примерке превода.
Ипак, рад на превођењу се наставио и већ у току прве године су преведене основне молитве и Света литургија. Тако је архимандрит Хрисант писао да је црквењак Јона Левченко (он је изненада преминуо у мају 1901. године) организовао хор од Корејаца – ученика школе мисије и руске школе Корејске владе при чему су скоро целу литургију појали на корејском језику: „...појали су скоро целу службу (осим „Милости мира“ што још није било преведено) на корејском језику и то су појали тако лепо да су литургију за покој душе свог преминулог хоровође Корејци врло складно певали сами, без диригента“[7].
Преводећи богослужбене текстове мисионари су дужну пажњу посвећивали учењу корејског језика, пошто без његовог познавања проповед у страној средини није била могућа. „Чланови Мисије су сматрали и сматрају својом главном и неизоставном обавезом и да сами уче корејски језик, држећи да је то један од главних услова будућег успеха Мисије,“[8] – писао je отац Хрисант у једном од својих чланака. Учење корејског језика је споро напредовало, јер је то био врло мало познат и проучен језик за Европљане. У то време нису постојали практично никакви уџбеници на руском језику. Ипак, чланови Мисије су „постигли велики успех у проучавању језика, тако да корејски језик, бачен у засенак кинеском мудрошћу, из дана у дан постаје све јаснији и повремено се појављује слатка нада да ћемо превладати све тешкоће и постићи жељено,“[9] – писао је отац Хрисант.
Архимандрит Хрисант је након свог доласка у Кореју сматрао да је неопходно да успостави везе с Руском духовном мисијом у Токију, између осталог, с архиепископом Николајем (Касаткином). Почетком 1900. године отац Хрисант је упутио писмо светитељу Николају, а у току лета 1900. године начелник Корејске мисије је посетио Токио. „Ноћу, негде после једанаест сати, допутовао је отац архимандрит Хрисант, начелник Корејске духовне мисије. Из Нагасакија је донео писмо од оца Јована Кронштатског уз које Мисији шаље неколико црквених ствари у сандуку који још није стигао из Нагасакија...“[10] За време боравка у Јапану архимандрит Хрисант се упознао с црквеним животом Токијске мисије, срео с с локалним свештенослужитељима, посетио је руску амбасаду, учествовао је у сабору клира и мирјана Јапанске Цркве, као и у богослужењима. Притом је отац Хрисант стално испољавао живо интересовање за оно што је видео и чуо, трудећи се да усвоји искуство мисионарског рада које је стечено у Токијској мисији. Светитељ Николај Јапански у својим дневничким забелешкама с поштовањем говори о архимандриту Хрисанту: „Пре литургије је крштено неколико одраслих и мале деце, – наставља епископ да говори о првом дану архимандрита Хрисанта у Токију. – Повео сам оца Хрисанта да види како се то овде обавља... Од два сата смо отац Хрисант и ја слушали окупљене свештенике и катихете. Испоставља се да је отац Хрисант озбиљан човек, што је тим пре пријатно, јер нисам очекивао (тако су ме мисионари навикли да се лакомислено понашају!). Све време отац Хрисант је седео са мном, иако сам му преводио само најуопштеније. А после девет сати, кад су посете престале почео је да ми поставља масу озбиљних питања о раду Мисије! Од чега да почне у Кореји? Да ли треба да прима у школу сасвим малу децу? Како да обавља катихизацију? И тако даље и томе слично. С ретким задовољством сам разговарао с њим до једанаест сати. Види се да је у Кореју дошао прави мисионар. Нека му је Бог у помоћ!“ (25. јун / 8. јул 1900. године). „Први дан саборних седница... Отац Хрисант је целог дана пажљиво слушао и гледао, што је веома пријатно: можда је Бог у њему послао мисионара Кореји“ (30. јун / 13. јул 1900. године)[11]. Архимандрит Хрисант је у Токију на поклон од светитеља Николаја добио књиге и иконе за Корејску мисију. „Отац архимандрит Хрисант је из резервне библиотеке, на мој предлог, узео све књиге које је сматрао да су потребне, али не много; такође је узео одређени број икона које су му потребне, а које смо имали“ (7/20. јул 1900. године)[12]. После повратка у Сеул архимандрит Хрисант је одржавао везу са светитељем Николајем, о чему сведоче дневници првојерарха Јапана.
Дана 15. октобра 1900. године при Духовној мисији је отворена школа за корејску децу. У школи су се проучавали предмети елементарне писмености, корејски и руски језик. Број ученика је био мали – 8-19 ђака, јер су се углавном издржавали од личних средстава архимандрита Хрисанта. Притом су двојица-тројица дечака сирочади у потпуности издржавана од средства начелника Мисије и живела су у њој. Школа се у прво време налазила у изнајмљеној просторији, а после изградње је зграда мисије премештена у нову просторију.
На земљишној парцели која је купљена 1898. године почела је изградња потребних објеката. Основне грађевине су биле: ограда од цигле дуж целе парцеле с улазном капијом у оријенталном стилу, школска зграда, једноспратна кућа са становима за мисионаре, корејска фанза (колиба) с просторијом за послугу и преводиоца, стражарска кућица, амбар за гориво и кухиња с парним купатилом. Скоро сви објекти су грађени истовремено под надзором оца Хрисанта и његових помоћника. Све зграде су биле од цигле, на каменом темељу и покривене ребрастим поцинкованим гвожђем. Грађевински радови су у потпуности завршени 1902. године. Укупни трошкови изградње износили су 14.220 јена, а заједно с ценом парцеле – 25.695 јена, што је еквивалентно мексичким доларима[13].
Духовна мисија. Фотографија после рестаурације 1953. године
Поглед на Духовну мисију с југоисточне стране. Фотографија 1906-1907. године
По завршетку грађевинских радова на слободном простору парцеле Мисије уређени су башта, поврћњак и алеје. „Кад су се мисионари преселили у нове зграде Духовна мисија која је међу Корејцима била позната под називом руски манастир (Араса-савон) или – чешће – руска црква (Араса сени-дан) постала је главно средиште православног живота у Кореји, а њен начелник је био представник Руске Православне Цркве у земљи.“[14]
Главно питање које је требало да реше архимандрит Хрисант и каснији начелници Духовне мисије било је питање изградње храма. Просторија у гостинској соби амбасадора у којој су се обављала богослужења, сматрала се привременом и није била згодна ни за парохијане који нису могли да без извесне нелагоде улазе у кућу руског изасланика, тако и њега. Осим тога, привремена црква није могла да прими све оне који су желели да дођу: „Корејци су у цркву долазили у толиком броју да смо због недовољне величине просторије морали да их пуштамо по картама. Осећала се велика потреба за пространом просторијом за храм...“[15] Ипак, гостинска соба амбасадора се користила прилично дуго – преко три годне од дана освештања. Црква је 17. априла 1903. године премештена у зграду школе и освештана. Премештање цркве у школску зграду је у знатној мери олакшало живот мисионара: „...живот у Мисији се променио набоље, постао је редовнији и уравнотеженији него до сада. Мисионари који су се скућили у сопственом ‘гнезду’ осетили су се ‘код куће’ и да се баве оним што им је драго.“[16] При новој просторији цркве организован је звоник и зграда је попримила црквени изглед, али се и ова просторија сматрала привременом. Ватрена жеља чланова Мисије била је да имају засебан храм, саграђен у складу с традицијом православне архитектуре.
Прилози за изградњу храма у Сеулу у руским храмовима су почели да се прикупљају и пре одласка архимандрита Хрисанта у Кореју. До пролећа 1901. године сакупљено је 2.984 рубље и 87 копејки[17]. Кад се већ налазио у Кореји отац Хрисант је Светом синоду поднео реферат у којем је молио за што бржу изградњу храма при Мисији, као и за повећање броја запослених и новца за издржавање. Оберпрокурор Синода је садржај реферата пренео министру иностраних послова 27. јула 1902. године. МИП се у вези с овим питањем повезао с повереником послова у Кореји А. И. Павловом који је подржао иницијативу оца Хрисанта. У новембру 1903. године Државни савет је размотривши предлог Светог синода за издвајање средства за подизање православног храма у Сеулу наложио да се обезбеди 30.000 рубаља и да се овај новац уплати у две рате – по 15.000 рубаља годишње, 1904. и 1905. године[18]. Нажалост, кад је 1904. године почео Руско-јапански рат Мисија је била приморана да привремено обустави рад који је наставила тек по завршетку рата. Рат је омео издавање средстава која су дата за изградњу храма у Сеулу и ово питање је било одложено.
У Мисији се 20. маја 1901. године десио тужан догађај – упокојио се црквењак Јона Левченко. О. Хрисант је о овом тужном догађају рекао следеће: „Мисија је у прво време свог рада доживела велики ударац изгубивши Левченка. То је био човек са солидним мисионарским искуством (пет година је служио као мисионар међу донским Калмицима), био је ревностан и свом душом одан мисионарској служби. Захваљујући својим музичким способностима и врло добром познавању појања за кратко време је организовао прилично добар хор од дечака из мисионарске школе и ученика руске школе корејске владе.“[19] На место покојног Јоне Левченка исте године је именован руски поданик, Корејац Мојсије Лан. Он је у Мисији провео око годину дана и отпуштен је због тога што није успео да обавља обавезе које су му биле поверене. Отац Хрисант је о њему дао врло неповољну оцену рекавши да се „испоставило да је потпуно неспособан да обавља службу црквењака: не уме ни да пева, ни да чита, нема ни гласа, ни слуха...“[20]
Недостатак одговарајућих помоћника представљао је узрок због којег је одмах после Васкрса 1901. године архимандрит Хрисант отишао на прилично дуго (вратио се у пролеће-лето 1902. године) путовање за Русију у току којег је молио да се на радна места у Мисији пошаљу тројица појаца искушеника који би истовремено могли да обављају друга послушања – диригента, просфорника и кувара. За време одсуства оца Хрисанта у Кореји је остао само отац Николај (Алексејев) који је 1901. године био рукоположен за јеромонаха. На молбу оца Хрисанта у Мисију су 1902. године допутовали јерођакон Вартоломеј (Селезњов) и тројица манастирских искушеника. Фјодор, Дмитриј и Јаков.
Мисионарска база у Мунсанпоу, Пхаџу
Мисија је у марту 1902. године отворила и прву православну базу у селу Мунсанпо. Отварање базе у прво време није спадало у планове мисионара, али се десило једном приликом коју су одлучили да искористе. Мисију је почео да посећује извесни Корејац по имену Хан Сан Дал, родом из села Мунсанпо, који је два-три месеца касније предложио начелнику Руске духовне мисије да долази у његово село ради мисионарског рада међу сељанима који су, по његовим речима, били спремни да приме православље. Отац Хрисант се заинтересовао за овај предлог, тим пре што је за предавања, по Хановим речима, у селу била припремљена кућа и ускоро је посетио ово село. Испоставило се да је просторија за предавања обична корејска фанза: објекат лаке грађе – колиба премазана глином и покривена сламом коју су раније користили амерички мисионари. Свештенослужитељи Мисије су почели да долазе у село и да одржавају катихетске разговоре са становницима и ускоро су купили ову колибу која је прешла у својину Мисије ради молитвених окупљања и разговора с народом. Међутим, касније се испоставило да кућа није припадала Хану, већ да је била у својини америчких мисионара. Испоставило се да су Хана раније крстили амерички мисионари, али је он одлучивши да пређе у православље продао фанзу руским мисионарима. Притом је Американцима обећао да ће надокнадити износ који је утрошен за изградњу фанзе, али није одржао реч. Ипак, кућа је остала у поседу Руске мисије и донета је одлука да сам Хан буде именован за катихету у Мунсанпоу. И премда Ханова проповед није имала нарочитог успеха, мисионарска база у Мунсанпоу је постојала десет година – од 1903. до 1913. године. Руски мисионари нису губили наду у то да ће неки од мештана примити веру и редовно су одлазили тамо ради катихетских разговора, као и ради учења корејског језика.
Архимандрит Хрисант је 1903. године обавио дуго мисионарско путовање по Кореји. Циљ путовања је било, како је писао, „да се упозна са сеоским народом и да упозна народ с ‘руском’ вером.“[21] Путовање је почело у априлу 1903. године и трајало је око месец дана. Отац Хрисант је са својим сапутником, црквењаком Мојсијем Ланом коњима превалио велико растојање: кренувши из Сеула и прошавши Дијамантске планине Кимгансан, он је преко западне обале Јапанског мора стигао до Владивостовка, прешавши притом границу и посетивши мисонарске базе за Корејце који су живели у Русији у Усуријској покрајини. Отац Хрисант је своје путовање описао у књизи „Од Сеула до Владивостока“ која је у Москви издата две године касније. Књига осим детаљног описа самог путовања садржи драгоцени етнографски материјал: наводи се много података о животу и свакодневици корејског народа с почетка ХХ века. Аутор детаљно описује локалитете које је обилазио, уређење и локацију градова и села, људе које је сретао и њихов свакодневни живот. Приликом обиласка будистичких манастира отац Хрисант је описивао њихову историју и начин живота сабраће. Такође је велику пажњу посвећивао корејској националној традицији, као што су, на пример, обреди сахране и помен покојника, као и народној уметности и празницима. Притом је свуда где се задржавао, укључујући и будистичке манастире, говорио о основама православног вероучења и позивао је саговорнике да посете православну Мисију у Сеулу. Не може се рећи да је проповед налазила на жив одазив локалног становништва, али то није поколебало оца Хрисанта који је био свестан, како чврстог утицаја будизма и шаманизма, тако и неукости обичног народа. Наду у просвећење корејског народа полагао је у Бога, као што се види из његових речи: „...чврсто царство је сковао себи сатана и само Господ на начин који сам зна може да га уништи...“[22] Притом је за време путовања отац Хрисант у северним деловима Кореје запажао већу наклоност за примање православља код мештана него у јужним, а и сам приступ вери људи на северу био је свеснији, због чега је по његовом мишљењу, „тло за ширење речи Божије међу северним становницима много боље и плодније него међу Корејцима у средишњим областима.“[23] У целини путовање је начелнику Мисије било од велике користи, а сама чињеница да га је обавио и темељан приступ говоре о искреној жељи оца Хрисанта да проникне у живот мештана, као и о његовом мисионарском жару, што су његови савременици више пута истицали.
Средином 1903. године у Мисији су остала само двојица људи: отац Хрисант и отац Вартоломеј. Јеромонах Николај и тројица искушеника који су служили у Мисији отишли су из ње и ступили на службу у Пекиншку мисију где су биле потребне нове снаге после разорног боксерског устанка. Без обзира на тако честе промене запослених у Мисији њен начелник, архимандрит Хрисант је имао велике планове за блиску будућност које је омео започети Руско-јапански рат услед којег је Мисија привремено била затворена.
Руско-јапански рат чији је узрок била борба за владавину у северној Кини и Кореји почео је нападом јапанских разарача на руску Тихоокеанску флоту у лукама Порт Артур (Манџурија) и Чемулпо (Кореја) 26. и 27. јануара 1904. године. Херојски подвиг посаде крстарице „Варјаг“ која није желела да се преда противнику и која је изашла у неравноправну борбу с њим заувек је ушао у историју Руске флоте као истакнути пример храбрости и одважности руских морнара. На самом „Варјагу“ служио је бродски свештеник М. И. Рудњев. Нису остали по страни ни чланови Руске духовне мисије у Кореји. „Грување топова допирало је до Сеула, – пише отац Хрисант, – цела руска колонија на челу са амбасадором окупила се у храму мисије на молебан и сви су се ватрено и са сузама молили Господу Богу за даровање победе над непријатељима, који су тако сурово и вероломно напали незаштићене.“[24] Неколико дана касније, кад је већ био на француској крстарици „Паскал“ где се налазио део људи који су рањени за време битке, отац Хрисант им је пружао потребну пастирску помоћ: „Чим смо дошли на крстарицу одмах сам се посветио рањеницима: све сам исповедио и причестио Светим Тајнама...“[25]
После битке у Чемулпоу јапанска војска која се искрцала у разним лукама корејског приобаља кренула је на север Кореје, а затим у јужну Манџурију. Освојени су Сеул и Пјонгјанг. И већ 10. фебруара 1904. године јапански изасланик је сугерисао руском амбасадору А. И. Павлову да одмах напусти Кореју. Цела руска колонија, укључујући и дипломатску и духовну Мисију је била приморана да се евакуише из Кореје. У саставу Духовне мисије отпутовало је осморо људи: архимандрит Хрисант, јерођакон Вартоломеј, двојица учитеља и тројица дечака из школе мисије. Сви црквени предмети и драгоцености били су упаковани у сандуке и заједно с кључевима затворених просторија Мисије предати су на чување француском амбасадору. Чланови Мисије су с великом тугом напуштали Кореју коју су већ навикли да сматрају својим другим домом: „Тужно, врло тужно ми је било да напустим место где сам се већ одомаћио, посебно под притиском тако жалосне нужности, али ни за тренутак не сумњам у то да нам је Господ тако тешко искушење послао на нашу корист: да би подстакао у нама љубав према овом несрећном народу који трпи притисак са свих страна, како би уселио у нас наду у бољу светлу будућност и како би појачао у нама енергију и ревност за служење...“[26] Дипломате и свештенослужитељи су заједно с делом рањених морнара 5. фебруара 1904. године француским бродом испловили из Сеула и довезени су у Шангај. Чланови Духовне мисије су нашли привремено уточиште у Кинеској духовној мисији[27].
Оцењујући вршење дужности оца Хрисанта на дужности начелника Духовне мисије у Кореји које је трајало нешто мало више од четири године, са сигурношћу можемо рећи да је у овом кратком периоду захваљујући раду мисионара много тога урађено: уређена је парцела Мисије и подигнути су потребни објекти, отворени су школа за дечаке и мисионарска база у Мунсанпоу, завршени су први преводи најважнијих молитава и богослужења на корејски језик и обављено је неколико крштења мештана. Без обзира на то што овај број крштења у поређењу са западним мисијама није било велик – 14 људи – ова бројка нимало не умањује заслуге мисионара. Као што је писао сам архимандрит – „да смо тежили ка томе да крстимо много људи, за три године боравка у Кореји смо могли да крстимо десетине хиљада, јер је било много оних који су желели да приме ‘руску веру’, али се после брижљивог разматрања и строгог испитивања увек испостављало да сви они не траже веру и да се не брину за спасење душе, већ за то да у мисионару стекну заштитника својих незаконитих дејстава у односима с ближњима или надређенима...“ Међу крштенима су били и високи чиновници од којих је један био помоћник градоначелника Сеула Чо Пхил Хен – деда најстаријег данашњег корејског православног свештеника оца Данила. Други православни угледни чиновник био је Кирил Ко – заменик министра иностраних послова у првој влади Републике Кореје који је погинуо у годинама Корејског рата. Последње крштење је обављено два дана пре битке код Чемулпоа: „Дана 25. јануара пре литургије смо крстили једну жену-Корејку која је тачно четири године стално долазила у цркву и ја нимало не сумњам у искреност њене жеље и дубину вере...“ Главна ствар коју су учинили отац Хрисант и његови саборци састојала се у томе што су створили темељ за будући мисионарски рад у Кореји. И сам отац Хрисант је био свестан тога. Размишљајући о крштењу жене-Корејке коју је крстио пред одлазак писао је: „Господ је уредио тако да се први краткотрајни период постојања наше Мисије завршио тако значајним догађајем који се с правом може сматрати тек почетком мисионарског рада. И ја дубоко верујем да је управо тако.“ Промисао Божији није судио да се епископ Хрисант врати у Кореју како би наставио започети рад. Међутим, ускоро су његово дело наставили следбеници.
***
[1] Цит. по: Августин (Никитин), архим. Россия и Корея: обзор церковных связей // Миссионерское обозрение. 2004. № 2. С. 29.
[2] Исто.
[3] Архимандрит (Гудко) је касније, 1904. године рукоположен за кременецког епископа, викарног епископа Волинске епархије (од 1916. године – епископ сарапуљски и јелабушки, викарни епископ Вјатске епархије) и остао је исто тако ревностан проповедник и разобличитељ тадашњих обичаја. У време прогона који су наступили саветовао је народ следећим речима: „Треба да се радујемо што је Господ учинио да живимо у време кад можемо да пострадамо за Њега. Свако од нас греши целог живота, а кратко страдање и венац мучеништва ће искупити све грехове и даће вечно блаженство које никакви чланови Ванредне комисије неће моћи да нам одузму.“ Епископ Арсеније је мученички окончао живот. Црвеноармејци су га ухапсили 8. августа 1918. године, а следећег дана је стрељан. По речима очевидаца епископ је клечао на коленима подигнутх руку и молио се Богу док су му копали плитак гроб. Затим су уследили пуцњи. Неколико сати касније келејник је пронашао тело владике бачено лицем наниже потпуно избодено бајонетима с обема рукама које су ишчашене за живота. Келејник га је сахранио на месту где је стрељан. Године 1999. канонизован је као локално поштовани светац Казанске епархије. Архијерејски сабор Руске Православне Цркве га је 2000. године прибројао збору новомученика и исповедника руских.
[4] АВПРИ. Ф. Японский стол. Оп. 493. Д. 216. Л. 144.
[5] Исто. Л. 145.
[6] Хрисант Шчетковски (Шчетковски Христофор Петрович; 1869-1906) – епископ јелисаветградски, викарни епископ Херсонске епархије. Рођен је 19. априла 1869. године у породици ђакона козачког села у Великокњажевској области у Донској епархији Петра Шчетковског. Духовно образовање је стекао у Донској богословској школи коју је завршио 1890. године. По завршетку школовања у њему је сазрела жеља да посвети живот мисионарском раду, те је поднео молбу за дозволу да настави школовање на мисионарским курсевима Казанске духовне академије. Његова молба је одбијена јер је „...у свом понашању више показао световни правац“. Уместо њега руководство богословије је на школовање на Казанску духовну академију послало студента Јону Левченка који је касније постао саподвижник архимандрита Хрисанта у мисионарском труду у Кореји. Христофор Шчетковски је добио дужност црквењака, а ускоро, 1891. године је рукоположен за јереја и именован за једну од цркава у Донској епархији. Кад је постао удовац 1895. године отац Христофор се уписао на Казанску духовну академију и још као студент, 1898. године се замонашио. Завршивши Академију 1899. године у звању магистра теологије именован је за начелника отворене Корејске мисије и унапређен је у чин архимандрита.
[7] Хрисанф (Щетковский), еп. Еще к вопросу о переводах на инородные языки. Казань, 1904. С. 5.
[8] Исти аутор. Православная Корейская духовная миссия. СПб., 1902. С. 5.
[9] Исто, ср. 6.
[10] Овде и у даљем тексту цит. по: Бесстремянная Г. Е. Контакты Русской Духовной миссии в Корее и Японской Православной Церкви в 1896.1946 гг. по японским источникам // Церковь и время. 2009. № 2 (47). С. 128-130.
[11] Дневники святителя Николая Японского. Т. 4. СПб., 2004. С. 279ю
[12] Исто.
[13] В.: Феодосий (Перевалов), архим. Наведено дело, стр. 42.
[14] Исто, стр. 43.
[15] Хрисанф (Щетковский), еп. Еще к вопросу о переводах на инородные языки. С. 6.
[16] Феодосий (Перевалов), архим. Наведено дело, стр. 45.
[17] АВПРИ. Ф. Японский стол. Оп. 493. Д. 37. Л. 161.
[18] Феодосий (Перевалов), архим. Наведено дело, стр. 46.
[19] Хрисанф (Щетковский), архим. Православная корейская (в Сеуле) духовная миссия. С. 6.
[20] Исти аутор. Еще к вопросу о переводах на инородческие языки. С. 4.
[21] Хрисанф (Щетковский), еп. Из писем корейского миссионера. Казань, 1904. С. 3.
[22] Исти аутор. От Сеула до Владивостока // История Российской духовной миссии в Корее. М., 1999. С. 91.
[23] Хрисанф (Щетковский), еп. От Сеула до Владивостока // История Российской духовной миссии в Корее. М., 1999. С. 83.
[24] Исти аутор. Из писем корейского миссионера. С. 37.
[25] Исто, стр. 38.
[26] Хрисанф (Щетковский), еп. Из писем корейского миссионера. С. 41.
[27] За време боравка у Кини архимандрит Хрисант се упознао с Пекиншком духовном мисијом и посетио је Шангај, Пекинг, Манџурију и друга места. Дошавши до Петрограда исте ове 1904. године архимандрит Хрисант је добио друго послушање. Он је 17. маја 1904. године у Александро-Невској лаври рукоположен за епископа чебоксарског, викарног епископа Казанске епархије. Међутим, живот младог епископа је прекинут изненада у напону животне снаге. О последњим данима његовог живота говори кратки некролог који је објављен у „Донским војним вестима“ од 9. новембра 1906. године. „...Убрзо после хиротоније млади епископ који је тада имао 34 године је занемоћао. Била је успостављена погрешна дијагноза и епископ је лечен од маларије док је боловао од шећерне болести. Претпостављајући да ће то за њега бити благотворно преосвећени Хрисант је по налогу високопреосвећеног Димитрија тражио да оде у Одесу у Херсонску епархију... Дана 27. августа 1905. године преосвћени Хрисант је премештен на Јелисаветградску викарну катедру. Болест је у међувремену попримала све акутнији облик... Међутим, ово лечење му је мало било од користи. Предосећајући смрт преосвећени Хрисант је позвао мајку, брата, пуковника Ф. П. Шчетковског и сина Николаја од 13 година који похађа Новочеркаску мушку гимназију. Последњи дани су му били најтежи. Влажно и магловито време је коначно уништило његово здравље. Уследио је напад крварења у грлу и преосвећени Хрисант се угасио у 37. години живота... Остаци почившег епископа Хрисанта су из његових одаја пренети у Успењски храм манастира где је по жељи покојника коју је изразио за живота ископан гроб и направљена је крипта поред гроба његовог претходника преосвећеног Тихона, епископа јелисаветградског. Овде је 24. октобра после литургије за покој душе коју је служио преосвећени Димитрије, епископ новомиргородски, уследио чин погребења.“