Духовна мисија је наставила да ради у августу 1906. године кад је у Кореју годину дана након завршетка Руско-јапанског рата допутовао нови састав мисионара на челу са архимандритом Павлом (Ивановским). Без обзира на то што се у Корејска мисија у то време још увек налазила у директном надлештву Светог синода и петроградског митрополита, време кад је Мисију предводио архимандрит Павле умесније је сврстати у следећи период, кад је њом почео да управља владивосточки владика у чију јурисдикцију је прешла 1908. године. Овај период је трајао до 1921. године и падао је у период пре и после револуције у Русији. За Мисију која је обновила своју делатност овај период је представљао време процвата – архимандрит Павле је за кратко време успео не само да настави оно што је отац Хрисант започео, већ и да у знатној мери активира мисионарски рад чији резултат је представљала појава нових мисионарских база и присаједињење Цркви неколико стотина Корејаца.
Нови начелник Мисије за њу није био нов човек. Архимандрит Павле, у свету Николај Иванович Ивановски потицао је из свештеничке породице из Тулске епархије. Он је убрзо након завршетка Тулске богословске школе замонашен у узрасту од 22 године, рукоположен је за јеромонаха и именован за мисионара-свештеника у Иргенској бази Забајкалске епархије. Тамо је започео просветитељски рад међу монголским племенима. Године 1900. пребачен је на службу у Владивосточки архијерејски дом Владивосточко-камчатске епархије. Истовремено се уписао на Институт за оријенталистику на кинеско-корејско одељење. Још као студент Владивосточког института јеромонах Павле је два пута посетио Кореју. За време ових путовања отац Павле је имао прилике да се упозна са радом Мисије и њеног начелника архимандрита Хрисанта, да вежба корејски језик и да стекне знања о корејском народу. Из писма упућеног архимандриту Хрисанту које је јеромонах Павле написао из базе Мунсанпо у којој је боравио два месеца види се да се свесно припремао за проповедање Јеванђеља страним народима. „Од свег срца Вам благодарим на томе, – пише он, – што сте ми обезбедили просторију у селу Мунсанпо. Самим тим сте ми омогућили и да се темељно бавим својим послом и да макар мало крочим на пут за који се припремам. Код нас се свакодневно служе часови и обедница на коју стално долази десетак Корејаца... Постепено уводимо корејски језик у службу. После службе Корејац Хан-сандар на корејском чита поуке за оглашене...“[1] „Кратки есеј о развоју мисионарског дела међу Корејцима Јужноусуријске покрајине“ који је 1904. године издат у Владивостоку који је написао јеромонах Павле такође сведочи о томе да се озбиљно припремао за мисионарски рад. Јеромонах Павле је 1904. године као начелник мисије унапређен у звање архимандрита. Међутим, у току 1904-1905. године служио је као пастир при управи Црвеног крста у Манџурији, што је очигледно било повезано с немогућношћу руских свештенослужитеља да дођу у Кореју због ратних дејстава између Русије и Јапана.
Архимандрит Павле (Ивановски)
У време доласка новог састава Мисије политичка ситуација у Кореји се умногоме разликовала од оне која је владала у време њеног отварања 1900. године. Због Руско-јапанског рата који је завршен 5. септембра 1905. године и потписивања Портсмутског мировног споразума у САД, којим је правно уобличена победа Јапана у рату, Русија је изгубила утицај у региону. Кореја је практично изгубила независност и све више се потчињавала Јапану. Дана 22. августа 1904. године потписан је јапанско-корејски споразум по којем је Јапан стекао право на финансијску контролу у Кореји. По њему је Кореји приликом закључивања уговора са страним државама била потребна обавезна сагласност Јапана. Одмах по завршетку рата Јапан је још више учврстио своју владавину у Кореји потписивањем новог јапанско-корејског споразума од 18. новембра 1905. године о протекторату Јапана над Корејом. У складу с њим Јапан је почео да контролише спољашње односе и послове Кореје, а такође је уводио одредбу о свом заступништву при корејском краљевском двору у виду генералног резидента у Сеулу. Он је почео да се именује од јануара 1906. године и у његовим рукама је била концентрисана реална власт, без обзира на то што се сачувала формална институција корејског краља. То је практично значило да је Кореја изгубила статус независне државе и да је постала колонија Јапанске империје. Земљом су почели да управљају јапански чиновници.
Западне велесиле су одбиле да Кореји пруже помоћ и подршку признавши услове јапанског протектората и већ крајем новембра 1905. године су опозвале своје дипломатске представнике из Сеула. Русија која испрва није признавала протекторат Јапана над Корејом, била је приморана да пристане да у Кореју пошаље само свог конзуларног агента. У јануару 1906. године за генералног конзула Русије у Кореји постављен је Г. А. Плансон који је, без обзира на покушаје да добије конзуларну акредитациију од корејског краља на крају био приморан да је добије од јапанске владе. Руско-корејски односи су се свели на трговину у близини границе са северним провинцијама Кореје и Јужноусуријске покрајине и на наставак долазака корејског становништва у Русију у привремену печалбу или на стално настањивање или на обраћање дела корејске заједнице Русији за помоћ у делу одбране независности Кореје.
После краљевог неуспешног покушаја да се обрати светској заједници упутивши јој молбу за обнову независности Кореје Јапанци су 19. јула 1907. године приморали краља Коџона да се одрекне престола у корист свог сина Лија Чхока који је постао последњи владар династије Ли. И Кореја је већ 24. јула 1907. године била приморана да потпише такозвани Уговор од седам чланова који јој је Јапан наметнуо и по којем је у руке генералног резидента Јапана у Кореји прелазило право да контролише сва питања административне управе. То је практично значило да је Кореја изгубила државност, што се огледало у каснијим поступцима јапанске власти. Извршена је реформа армије, корејски судови су замењени јапанским, а функције полиције почела је да врши јапанска жандармерија. Правно оформљење успостављања јапанског колонијалистичког режима у Кореји остварило се 22. августа 1910. године кад су јапанске власти у Сеулу приморале краља Сунџона (Ли Чхока) да пристане на споразум о анексији Корејске државе од стране Јапанског царства. Кореји је враћен стари назив – Чосон (Јутарња свежина) и дат јој је статус генерал-губернаторства. Након што је Јапан анектирао Кореју руско-корејски односи су прешли у област руско-јапанских, премда је Генерални конзулат Русије радио све до 1925. године.
Руска духовна мисија је наставила са радом у потпуно новим условима који би се тешко могли назвати повољним. Као што је писао архимандит Теодосије који је у Мисији тада обављао дужност диригента „само име ‘Рус’ постало је предмет срамоте, не само међу Јапанцима, већ и међу локалним становништвом... И ако је отац Павле послове мисије обављао мање-више успешно, то је чинио само захваљујући свом урођеном такту и опрезу, иначе би они закржљали већ у право време.“[2]
Корејска царска породица чији је статус умањен до вазалне краљевске породице Ли за време јапанског колонијализма (други с леве стране је последњи цар Сунџон, а четврти је његов отац – цар Коџон)
По завршетку Руско-јапанског рата поново именовани састав мисионара био је спреман да крене на одредиште, али су представници руског МИП-а одлучили да прво ступе у контакт са конзулатом у Сеулу због питања односа јапанских власти према Православној мисији. Генерални конзул Плансон је у одговор на упит министра иностраних послова Извољског од 12. августа 1906. године написао да не треба очекивати никакве нарочите проблеме, јер Православна Црква у Кореји „представља установу која је потпуно независна од дипломатског представништва“ и има „искључиво мировни задатак, што је Јапанцима добро познато“[3]. Највероватније је тако и било, јер је Јапанцима православље било добро познато захваљујући светитељу Николају (Касаткину) који у годинама Руско-јапанског рата боравећи у Јапану није напустио своју паству, већ је чак православним Јапанцима дао благослов да се моле за победу своје војске, при чему је сам престао да служи и узносио је Богу молитве за своју отаџбину Русију.
Убрзо, почевши од августа 1906. године нови чланови Мисије су почели да долазе у Сеул и Мисија је до почетка 1907. године била у пуном саставу који је био многобројнији од претходног. За поглавара Мисије постављен је архимандрит Павле. За његовог помоћника је одређен јеромонах Владимир (Скрижалин), за црквењака – јерођакон Вартоломеј (Селезњов), за учитеља школе – Константин Зигрфид, а за хоровођу – Фјодор Перевалов. Осим њих специјално су за појање у црквеном хору из Владивосточког архијерејског дома узета двојица дечака Руса – сирочади. Начелник Мисије архимандрит Павле и јерођакон Вартоломеј су имали искуство служења у претходном саставу Мисије, те би се с пуним правом могло говорити о наследности између старог и новог састава свештенослужитеља.
Фјодор Перевалов, Константин Зигфрид и јеромонах Владимир (Скрижалин) у Руском генералном конзулату
Дана 15. августа 1906. године служењем Свете литургије и освештањем зграде Мисије њен рад се наставио. За време принудног затварања Мисије њена имовина је била знатно оштећена: нешто је изгубљено, зграде су потребовале хитну поправку, а свештеничке одежде се више нису могле користити. Све ово је постепено морало да се обнавља и живот Мисије се прилично брзо вратио у уобичајени колосек. По сведочанству архимандрита Теодосија (Перевалова) живот у Мисији је био строго уређен у току свег времена управе архимандрита Павла. Поредак који је увео начелник Мисије био је сличан манастирском. Свакодневно су служени јутарање и вечерња богослужењење и сваки члан Мисије је имао своје послушање. У време слободно од вршења обавеза чланови Мисије су учили корејски језик ради чега су позвани учитељи-мештани. Изузетак од уобичајеног распореда представљале су недеље и дани празика кад се време пре свега посвећивало празничним богослужењима и одмору.
У свом мисионарском раду нови начелник Мисије архимандрит Павле је наставио рад који је започео архимандрит Хрисант, пре свега на превођењу богослужбених текстова и катихетских материјала. Отац Павле је, за разлику од мисионара из прве групе, у Кореју допутовао с већ солидним знањем корејског језика. За рад на превођењу текстова ангажовао је учитеља школе Мисије, Корејца Јована Кана који је добро знао руски језик. Рад на превођењу текстова одвијао се непрекидно у току пет-шест година. Исправљен је део превода који је обавио отац Хрисант, а такође су начињени нови: кратки молитвеник, Часослов, зборник паримеја, Служебник, Требник, изабране песме из Октоиха, Цветног и Посног Триода, празничног Минеја, правило пред Свето Причешће, чин молебана и парастоса, кратка Свештена историја, катихизис и друге од којих је део штампан. Јеванђеље, апостолске посланице и Псалтир користили су се у преводу Британског библијског друштва.
Посебна пажња приликом богослужења посвећивана је организацији црквеног хора. Обавезе хоровође поверене су Фјодору Перевалову који је неколико година неуморно радио с децом ученика из школе Мисије и који их је учио музичкој писмености и партесном појању које је у то време у Кореји било практично непознато. Он је такође направио нотне аранжмане поново преведених црквених песама на корејски језик. За основу су узети московски и кијевски напеви, као и дела црквених композитора из XIX века: Бортњанског, Ломакина, Бахметјева, Виноградова, Алеманова, Соловјова и других. Направљени су аранжмани за песме свеноћног бденија и литургије, стихире, тропаре и кондаке за недељне и празничне дане.
Тако је до 1910. године главни део богослужења почео да се обавља на корејском језику који је био матерњи за локално становништво, што је наравно, помогло у мисији. Добру оцену о томе како су протицала богослужења у Мисији дао је архиепископ Сергије (Тихомиров) кад је посетио Мисију у Сеулу 1923. године: „У 19:30 сам стигао у храм, управо кад је почињало бденије. Две ноћи сам провео на путу и било ми је тешко да стојим на служби. Међутим, захваљујући свему што сам видео и чуо у храму, умор је био као руком однет. У храму се налазило више од 30 Корејаца, око 15 Руса и Петар Утијама. У хору су певали Корејци. Од појаца је било: 3 девојчице 7 или 8 дечака и 4 или 5 млађих људи. Звучало је дивно појање на четири гласа. Чак нисам могао да поверујем у то да чујем појање корејског хора. Напеви се нису могли разликовати од словенских, као и од наших у Суругадају. Богослужење је било темељније него код нас. Певали су стихире на ‘Господи, возвах’ које се у нашем храму поју само за Божић. Читање у храму је било величанствено. Катизме су прочитали у потпуности (код нас се скраћују). Канон је такође изванредно прочитан. После сваког ирмоса читали су се одговарајући тропари. Као чтечеви су се наизменично смењивали појци хора. У олтару су двојица младића врло побожно прислуживала као црквењаци. И појање и читање у храму се одвијало на корејском. Ђакон је јектеније читао на корејском, а архимандрит Теодосије је гласно изговарао возгласе на корејском и на руском. Служба се завршила у 9 увече. Било је врло вруће, али сам у срцу осећао зачуђујућу радост. Како је дивну црквену традицију овде утемељио покојни епископ Павле! За време дугачке службе нисам осећао умор... Сутрадан, у недељу, 15. јула, било је још више парохијана у храму него на вечерњем богослужењу. Температура је износила 88 степени[4], али су Корејци и Руси палили свеће испред разних икона и ревносно су се молили у храму без обзира на врућину... Слушајући појање антифона у храму у извесном тренутку сам посумњао: да ли сад заиста поју Корејци? Јер, православље је у Кореју донето пре само 25 година.“[5]
Отац Павле је наставио и дело које је започео отац Хрисант – отварање мисионарских база у провинцијама и обављање мисионарских путовања по Кореји. Прво је начелник Мисије обилазећи провинције разговарао с локалним становништвом у кућама у којима је одседао или у другим случајним просторијама. Касније је Мисија почела да купује мање парцеле, да на њима гради молитвене домове и да организује мисионарске базе. Поред мисионарске базе у Мунсанпоу отворене су нове у оближњим насељима: Кјоха, Карагај, Сончон, Иљсан и Марисим.
Иконостас у капели у мисионарској бази Кјоха. Фотографија 1908-1910. године
При свакој бази су се постепено отварале школе у које су позивани учитељи и катихете Корејци. Прво је отворена школа за дечаке у Сеулу, у самој Мисији; ова школа је ускоро претворена у нижу гимназију са шестогодишњом наставом. После тога је отворена школа за двојчице од једног одељења у близини Мисије на парцели коју је поклонио преводилац руског конзулата Н. С. Сењко-Булан. Остале школе које су отворене у базама имале су по једно одељење и трајале су по четири године. Отворено је укупно седам школа у којима је радило 20 наставника. Укупан број ученика износио је 250-260 ђака. Наставни програм је обухватао елементарну писменост, веронауку, руски и енглески језик факултативно. Настава се у прво време одвијала на корејском језику, а касније, кад је Јапан анектирао Кореју – на јапанском као државном језику у целој земљи. Катихете су се бавиле мисионарским радом и оглашавањем. Већина наставника и катихета није имала високо образовање и како истиче архимандрит Теодосије (Перевалов), отац Павле је „видео некомпетентност својих штићеника, видео је да нису за мисионарење...“[6], али је полагао наду у то да ће се поправити захваљујући самообразовању. Отац Павле је често лично посећивао отворене базе и разговарао је с мештанима, а касније, кад се број верника повећао, у насељу Кјоха је постављен корејски свештеник Јован Кан, који је пре тога био учитељ у школи Мисије. Оцу Јовану и црквењаку А. Г. Киму је поверено да управљају базама и да у њима редовно служе. Мисионарски рад који је био уређен на овај начин морао је донети плод и, како сведочи архимандрит Теодосије, у базама је „број оних који су примили православље био прилично значајан“[7].
Наставници и ђаци школе у мисионарској бази у Илсану. Фотографија 1908-1910. године
Једна од иницијатива архимандрита Павла била је организација метоха Руске духовне мисије у Владивостоку. Главна функција овог подворја је по замисли оца Павла требало да буде могућност да сарадници Мисије ту могу да коначе у случају доласка у Владивосток, као и финансијска помоћ за Мисију од прихода метоха. Отац Павле је почео да уређује ово подворје и пре одласка у Кореју, кад је већ именован на дужност начелника Мисије. Ради тога је покренуо идеју изградње за овековечавање спомена на пале војнике у Руско-јапанском рату 1904-1905. године. При храму је требало отворити и школу коју би могла да похађају деца простијих људи. Градска дума Владивостока је 3. децембра 1905. годне донела одлуку о додели земљишне парцеле у Манџуријској улици за изградњу школе-цркве. Цела 1906. година је протекла у прикупљању средстава, а почетком 1907. године су започети грађевинскии радови. У недељу, 9. децембра 1907. године цркву је свечано освештао преосвећени Јевсевије, архиепископ владивосточки и камчатски, а саслуживали су му архимандрит Павле и градски клир. Престо храам освештан је у частиконе Мајке Божије „Всјех скорбјашчих Радосте“.
Храм у част иконе Мајке Божије „Всјех скорбјашчих Радосте“ (данас храм Светитеља Николаја Чудотворца)
За првог свештеника и вероучитеља цркве-школе одређен је члан Сеулске мисије јеромонах Вартоломеј (Селезњов) који је рукоположен за дан освећења храма. Дана 16. септембра почела је редовна настава. Већ 1909. године школу је похађало 77 деце из Радничког и Морнарског насеља. Школа је била мешовита, имала је једно одељење са четворогодишњом наставом. Јеромонах Вартоломеј је у подворју служио до 1909. године кад је премештен у Камчатску мисију. Уместо њега за начелника подворја именован је јеромонах Владимир (Скрижалин) који је овде служио до 1911. године. Трећи и последњи старешина подворја до 1913. године био је јеромонах Теодосије (Перевалов). На његово инсистирање црква-школа и цео метох и персонал из надлештва Мисије су прешли у надлештво Владивосточке епархије. Разлог за ово било је то што Мисија није била у стању да од својих средстава издржава подворје, школу и храм[8].
Попут свог претходника, архимандрита Хрисанта, начелник Мисије отац Павле је улагао напоре у то да се у Сеулу подигне засебан храм. Богослужења су се као и пре обављала у привременој просторији у школској згради и жеља мисионара да имају храм је била природна. Идеја оца Павла за коју је покушао да пронађе средства за изградњу храма била је да се овековечи спомен на војнике који су погинули за време Руско-јапанског рата у Чемулпоу и другим местама у Кореји тако што би се подигли храм-споменик и крипта за војнике. Отац Павле се надао да ће за храм добити празан део парцеле конзулата које се налазило поред Мисије. На основу сачуваних докумената може се видети да је своје предлоге начелник Мисије прво упутио генералном конзулу у Кореји Плансону, а затим А. С. Сомову који га је заменио 1908. године због чега су они, са своје стране, ступали у везу с МИП-ом. Тако је у марту 1907. године министар иностраних послова Извољски саопштио Плансону да је обавестио цара о пројекту изградње спомен-капеле за хероје „Варјага“ и да је цар дао пристанак, те да је чак изразио жељу да овај подухват финансира „од својих средстава“. Међутим, „даље напредовање овог подухвата и његово објављивање одложени су до завршетка преговора с Јапаном који су у току“[9].
Касније су начелник Духовне мисије и генерални конзул поново молили цара за дозволу да се у пројектовани спомен-храм пренесе прах војнка који су погинули у Кореји. На реферате од 15. августа 1909. године донета је резолуција императора: „Исправно“. У предрачун Синода за 1909. и 1910. годину унет је износ за изградњу спомен-храма у Сеулу. Међутим, овај износ је касније због непознатих разлога избрисан из предрачуна Светог синода.
У мају 1909. године генерални конзул А. С. Сомов је МИП-у упутио молбу за 40.000 јена које је конзулат добио за парцелу Министарсва поморства у корејском насељу Мосампо која је продата Јапанцима. Планирао је да овај новац употреби за изградњу спомен-храма, али је наведени износ на захтев Министарства поморства послат у Петербург. После тога је архимандрит Павле молбу за издвајање истог овог новчаног износа упутио Комитету за овековечавање сећања на руске војнике који су погинули у годинама Руско-јапанског рата који се налазио у Петрограду под преседавањем велике кнегиње Олге Александровне. Ни овај покушај није био успешан и мисионарима није преостало ништа друго до да се и даље задовоље храмовном просторијом у школској згради.
Од других значајнијих догађаја који су се десили у животу Мисије за време док је њом управљао архимандрит Павле може се издвојити рукополагање првог клирика Корејца, Јована Кана који је био учитељ школе Мисије. Он је рођен у Сеулу 1877. године и похађао је локалну владину школу за стране језике на руском одељењу 1896-1903. године. О трошку корејске владе 1903. године је упућен у Русију на усавршавање и то у Курску реалну школу. На захтев исте ове владе 1906. године је напустио школу и вратио се у Кореју. Исте године је ступио у Мисију на службу као преводилац и учитељ школе Мисије. Свето крштење је примио 1907. године. Јован Кан је у чин ђакона рукоположен 1. јануара 1912. године у Токију, о чему сведочи забелешка епископа Сергија (Тихомирова)[10]. Исте 1912. године рукоположен је за јереја како би обављао пастирску дужност у базама.
Још 1908. године искушенике Фјодора Перевалова и Константина Зигфрида по налогу Светог синода начелник Мисије је замонашио давши им имена Теодосије и Кирил. Отац Кирил је ускоро рукоположен за јерођакона и служио је у Мисији до 1911. године кад је прибројан братству усуријског манастира Свете Тројице у Владивосточкој епархији. Отац Теодосије је рукоположен у чин јерођакона, а затим и јеромонаха 1910. године. Од 1911. до 1913. године управљао је подворјем Мисије у Владивостоку, а након предаје метоха Владивосточој епархији прибројан је Владивосточком епархијскм надлештву. Око годину дана од 1910. до 1911. године у Мисији је служио јеромонах Николај (Алексејев) из првог састава Мисије.
Монах Теодосије (Перевалов) и јерођакон Кирил (Зигфрид). Фотографија 1908. год.
Посебну страницу у историји православља на Корејском полуострву представљао је мисионарски и пастирски рад свештенослужитеља Православне Цркве у Јапану. Притом је рад јапанских свештенослужитеља претежно био усмерен на Јапанце који су радили у Кореји. Јапанци међу којима је било и православаца у Кореју су долазили на рад и пре почетка Руско-јапанског рата. По његовом завршетку 1905. године, посебно после анексије Кореје од стране Јапана 1910. године бујица Јапанаца који су долазили у Кореју се вишеструко повећала. Међу њима је било и оних који су исповедали православну веру. Из забелешки часописа годишњих седница Сабора клира и мирјана Јапанске Цркве, издања часописа Јапанске Цркве „Православни весник“, као и дневничких забелешки светитеља Николаја Јапанског могу се преузети неки подаци о раду јапанских свештенослужитеља у Кореји. Тако је у извештају Сабора за 1907. годину међу парохијама које су се налазиле у надлежности старешина храма у Нагоји јереја Петра Сибајаме наведено „мисионарско намесништво у Кореји“. Он је 1906. године први пут посетио православне Јапанце у Кореји и крстио је извесног господина Исаију – заменика начелника железничког магацина. Корејско намесништво се и даље наводило међу парохијама оца Петра Сибајаме у забелешкама јапанских сабора од 1908. до 1911. године.
У Јапану је 1911. године одржан Свејапански сабор на чијим седницама је учествовао начелник Корејске мисије архимандрит Павле. Првог дана рада сабора његови учесници су разматрали питање „О упућивању свештеника на службени пут у Кореју“. Саслушана су излагања епископа Сергија (Тихомирова), свештенослужитеља и катихета из разних намесништава у Јапану у којима се говорило о томе да се много православних Јапанаца преселило у различите корејске градове – Сеул, Инчон, Пусан, Мокпо и Пјонгјанг. Укупан број православних Јапанаца у Кореји премашио је сто људи. Њима је био неопходан свештеник, јер неки Јапанци, чак и ако су долазили у храм Мисије у Сеулу и добијали у њему извесну духовну утеху, нису могли да учествују у исповести и у другим тајнама пошто нису знали језик. За учестовање у тајнама православни Јапанци у Кореји су били приморани да путују у Јапан или у Манџурију где је повремено долазио јапански свештеник. Начелник Корејске мисије, отац Павле који је такође говорио на сабору био је потпуно солидаран са мишљењем учесника у сабору. Тако је у извештају сабора предвиђено оснивање Корејског намесништва које је остало у надлежности намесника Нагоје јереја Петра Сибајаме који је већ четири године пре тога водио духовну бригу о верницима Кореје. Почетком октобра 1911. године отац Петар Сибајама је поново допутовао у Кореју. Он је посетио православне Јапанце у Пусану и околини, затим у Сеулу, Пјонгјангу, Јонсану и Инчону. Пастирско путовање оца Петра трајало је 40 дана у току којих је обишао мноштво православних породица и крстио је 32 људи – 23 одраслих и деветоро деце. Свуда је обављао богослужења, причешћивао, исповедао и вршио катихизацију. У Сеулу, у храму Мисије, он је служио литургију за Јапанце и Корејце, при чему је служби присуствовало око 90 људи. Отац Петар Сибајама је водио духовну бригу о православним Јапанцима у Кореји до 1913. године, кад су тамо именовани други свештенослужитељи[11].
Јереј Петар Сибајама (трећи слева) и руски заробљеници. Фотографија у сећање на освештање иконостаса у концентрационом логору у Хигасибецуин у граду Нагоји 1905. године
Архимандрит Павле је шест година био на челу Корејске мисије – од 1906. до 1912. године. У току овог кратког периода, без обзира на неповољну политичку ситуацију у Кореји, учињено је много тога: отворено је неколико мисионарских база уз које су основане школе, вршено је превођење текстова главних богослужења на корејски језик и отворен је метох Мисије у Владивостоку. Док је отац Павле служио као начелник Мисије у Кореји је крштено 322 људи, а то није мала бројка ако се узму у обзир малобројни састав Мисије и понекад дуготрајне припреме за тајну светог крштења. Међутим, како је исправно истицао генерални конзул Д. С. Сомов: „...наша Духовна мисија не може да се такмичи с католичком Мисијом и са протестантским мисионарима који располажу милионским средствима... Наше снаге су превише неравноправне.“[12] Сам Сомов је песимистички гледао на будућност Сеулске мисије указујући на њену неуређеност, често смењивање мисионара и тешкоће у учењу корејског језика. Он је предлагао да се снаге мисионара не усредсреде на проповед у самој Кореји, већ на оне Корејце који су се селили на руски Далеки исток, где су у то време међу њима активнјије радили протестантски проповедници[13]. Сомов је своја размишљања изложио у депеши на коју је руски цар 27. октобра донео резолуцију: „Тачно. Треба ступити у везу с оберпрокурором Светог синода.“[14] После овога је уследила преписка између МИП-а и оберпрокурора Синода. С. М. Лукјанов који је тада био вршилац дужности оберпрокурора Синода овим поводом је ступио у везу с владивосточким и камчатским архиепископом Јевсевијем. Преосвећени Јевсевије у свом одговору дао оцену рада протестантских мисија, као и предлоге за јачање проповеди православља међу Корејцима. Он је, као прво, предлагао да се „уједини рад Сеулске мисије и Корејске мисије на подручју Владивосточке епархије и да се на чело ове мисије постави епископ с правом викарног епископа наведене епархије“[15]. Поред тога, владика Јевсевије је предлагао да се оснују нове мисионарске базе за Корејце у епархији и да се у њих поставе катихете, као и да се оснује посебна мисионарска дужност у Владивостоку. Он није предлагао да се Сеулска мисија затвори већ напротив, да се појача. У свом одговору владика Јевсевије је такође изразио мишљење о томе да треба олакшати процедуру за то да Корејци добију руско држављанство. С предлозима владивосточког архијереја потпуно су се сложили учесници на Иркутском мисионарском конгресу који је одржан 1910. године. На посебном саветовању у вези са питањима унутрашње и спољне мисије при Светом синоду, размотривши предлоге владике Јевсевија и одлуке Иркутског мисионарског конгреса проглашене су за потребне и сврсисходне.
Свети синод је такође делио мишељење о предлозима архиепископа Јевсевија и предложио је МИП-у да преко оберпрокурора В. К. Саблера појача рад Сеулске мисије ширењем запослених у Мисији и побољшавањем њеног материјалног стања. Није познато како је МИП тачно реаговао на одлуке Синода, а нема података о повећању новчаног износа за издржавање Мисије 1912. године. Синод је по највишој дозволи основао нову дужност викарног епископа Владивосточко-камчатске епархије и поставио је новог епископа Никољско-Усуријског одредивши Владивосток као место његовог боравка. У исто време, 14. јуна 1912. године цар је на највишем нивоу одобрио реферат Светог синода о томе да се за епископа никољско-усуријског, викарног епископа Владивосточке епархије именује начелник Сеулске духовне мисије у Кореји архимандрит Павле (Ивановски), а 22. јуна исте године у сали за седнице Синода обављен је чин његовог наречења за епископа.
После хиротоније епископ Павле је наставио да се активно бави делом благовести међу корејским становништвом на Далеком истоку. На његову иницијативу је 1913. године у Владивостоку одржан први епархијски мисионарски конгрес на којем је донет низ одлука усмерених на побољшање мисионарске делатности у епархији. Основан је преводилачки комитет који је превео и издао скоро потпуни Служебник и Требник на корејском језику, који је поново размотрио претходна издања и саставио духовне листиће с проповедима. Епископ Павле је велику пажњу посвећивао развоју школског образовања корејске деце. За њих су отворене школе у којима се пружало елементарно образовање. Ако деца нису знала или ако су лоше знала руски језик настава се у току првих година одвијала на њиховом матерњем језику.
Активни помоћници владике Павла били су његови ученици-катихете који су касније постали свештеници-мисионари, Корејци по националности: Роман Ким, Василије Огај, Василије Лан, Методије Хван, Николај Цој и др. О успесима мисионарског рада владике Павла више пута су писале „Владивосточке епархијске новости“. Ево једног од таквих сведочанстава: „...православљу је присаједињен старешина локалних Корејаца-презвитеријанаца господин Цој који је добио име Инокентије. Захваљујући његовом раду (пре присаједињења Православној Цркви) у покрајини је основана заједница презвитеријанаца. Он се овде срео с младим и енергичним православним катихетом, садашњим мисионаром-свештеником, оцем Василијем Огајем. Њихов сусрет и разговори довели су до потпуне промене ставова презвитера Цоја. Доласци на богослужења православне цркве у светлу недељу на њега су оставили такав утисак да је одлучио да пређе у православље. Чин присаједињења православљу обавио је преосвећени епископ Павле. Цој скоро да уопште није говорио руски и владика му је питања постављао и потребне молитве је читао на корејском језику.“[16]
Унапређење архимандрита Павла у чин епископа никољско-усуријског подразумевало је да ће објединити рад корејске мисије на подручју Владивосточке епархије с радом Сеулске мисије. Зато је владика Павле и даље посвећивао пажњу Сеулској мисији и њеним начелницима је издавао директне налоге који су се односили на послове Мисије. Епископ Павле је 1913-1914. године неколико пута долазио у Сеул ради рада на превођењу богослужбених књига с руског језика на корејски и притом је сваки пут у Мисији проводио по месец и више дана. Он је практично управљао Корејском мисијом све до 1918. године кад је именован за епископа вјаземског, викарног владику Смоленске епархије[17].
Подређивање Мисије епископу који је добро познавао корејски народ и који је много снаге посветио проповедању православља у њему, који је одлично знао корејски језик, било је боље него да њом управљају петроградски митрополит и Синод који су били далеки од реалија локалног живота у азијској држави. Многа питања сад су могла брже да се решавају и с повољнијим резултатом. Испоставило се да је ово изузетно актуелно у годинама после револуције у Русији кад је веза с централним органима управљања Црквом била отежана.
На челу Мисије од 1912. до 1917. године сукцесивно су били следећи свештнослужитељи: архимандрит Иринарх (Шемановски) од 1912. до 1914. године, игуман Владимир (Скрижалин) од 1914. до 1917. године у току неколико месеци 1917. године јеромонах Паладије (Селецки). За ово време у животу Мисије није било значајнијих догађаја. Рад њених начелника се сводио на одржавање живота и рада Мисије на начин који су утемељили претходни начелници Мисије – отац Хрисант и отац Павле.
Архимандрит Иринарх (Шемановски) је за начелника Мисије именован средином 1912. године кад су у њеном саставу остала двојица свештенослужитеља – јеромонах Владимир (Скрижалин) и јереј Јован Кан. Свештеноначалије је полагало велике наде у новог начелника Мисије. Пре него што је именован за Кореју прилично добро се показао на мисионарском попришту. Више од дванаест година, од 1989. до 1910. године отац Иринарх је био на челу Обдорске мисије. За ово време је стигао да обави знатна етнографска истраживања, утемељио је пансионат за децу других народа при Обдорској мисији, основао је и стално је обнављао велику библиотеку и музеј који су били посвећени етнографији народа крајњег Севера, објављивао је књиге и чланке на разне теме, био је оснивач мисионарског братства у име светитеља Гурија, архиепископа казанског и свијашког чудотворца. Мисионарски рад је наставио у Тверској епархији, а кад се већ налазио у Кореји за свој мисионарски рад је награђен орденом Свете Ане III степена. Њему је 1912. године предложено да дође на чело Мисије у Сеулу. По доласку у Кореју архимандрит Иринарх је почео да учи корејски језик, али му то, по сведочанству архимандрита Теодосија, није пошло за руком. Занимање оца Иринарха за етнографију испољило се и у Кореји: сакупљао је старинске корејске предмете за домаћинство и одећу за мањи музеј који је хтео да отвори у Мисији. Прикупљена је прилично значајна колекција, али је касније због опасности да ће бити оштећене по налогу владике Павла предата у својину владивосточког Института за оријенталистику. Очигледно је да се архимандрит Иринарх на мисионарском попришту није показао онако као што је то од њега очекивало владивосточко епархијско началство, па је већ 1914. године враћен у Владивосток и постављен на дужност начелника црквено-учитељске богословске школе. За време док је архимандрит Иринарх управљао Сеулском мисијом наставник школе мисије, руски поданик Корејац Лука Ким је 1913. године рукоположен за ђакона. То је била друга хиротонија корејског свештенослужитеља од отварања Мисије у Кореји.
Група верника Руске Православне Цркве у Кјонсону (Сеулу). Кореја. 1. јун 1913. године (у другом реду седми слева – јереј Јован Кан, осми је архимандрит Иринарх (Шемановски) и једанаести је јеромонах Владимир (Скрижалин)
После одласка архимандрита Иринарха на чело Мисије је дошао отац Владимир (Скрижалин) који је унапређен у чин игумана. Међутим, он је именован као привремени вршилац дужности начелника Мисије и то док не буде пронађена замена у виду боље припремљеног свештенослужитеља. О томе га ја свештеноначалије одмах обавестило. Очигледно је да отац Владимир, без обзира на то што је већ прилично дуго служио у Мисији, није разматран као човек који је у стању да дође на чело Селуске мисије. У помоћ оцу Владимиру на дужност црквењака је послат П. А. Афанасјев који је недавно завршио школовање у богословској школи. За време револуције у Русији 1917. године кад је у Мисију већ требало да дође нови начелник, отац Владимир је поднео молбу за изузимање из састава Мисије и истовремено је молио протопрезвитера војног и поморског клира да га прими у активну војску. Обе његове молбе су задовољене и отац Владимир је ускоро постављен за свештеника у један од пукова активне војске на западном фронту. Он је у Мисији служио укупно десет година, од тога три године на дужности начелника.
После оца Владимира Мисијом је почео да управља свршени студент владивосточког Института за оријенталистику јеромонах Паладије (Селецки). Могуће је да је управо њега епископ Павле припремао за управљање Мисијом, јер му је за време школовања на институту пружао моралну и материјалну помоћ. Међутим, без обзира на наде које су у њега полагане јеромонах Паладије је на дужности начелника Мисије провео само три и по месеца, јер је из Сеула враћен за Владивосток. Ово је било повезано с тим што се он за кратко време није показао с најбоље стране, испољавао је непослушање и непоштовање према свештеноначалију и подређени су се прилично брзо окренули против њега. За кратко време док је отац Паладије управљао Сеулском мисијом морале су бити затворене школе Мисије, а ђаци и наставници су били распуштени. Ово је учињено на инсистурање епископа Павла који је свој налог објаснио променом политичке ситуације у Русији у вези с револуционарним дејствима, услед којоих се убудуће није могло рачунати на добијање средстава за издржавање Мисије.
Дана 1. октобра 1917. године на чело Мисије је дошао јеромонах Теодосије (Перевалов) који је упућен из Владивостока и који је постављен за начелника (вршиоца дужности). Он је у Мисији боравио од 1906. године и зато је био добро упознат с поретком који је у њој увео архимандрит Павле. Практично од самог почетка служења јеромонаха Теодосија у Кореји Мисија се суочила с многим тешкоћама. Отац Теодосије је почео да управља Мисијом кад су се у Русији великом брзином рушиле некадашње структуре. Одвајање Цркве од државе убрзо после револуције у Русији довело је до обустављања финансијске помоћи Мисији. Док је Мисија 1917. године још увек имала средства која је добила раније, с доласком 1918. године је остала без износа који су јој били уплаћивани сваке године. Отац Теодосије је упућивао молбе за помоћ архиепископу Јевсевију и епископу Павлу који су у то време учествовали у Помесном сабору Руске Православне Цркве 1917-1198. године. У узвратним писмима из Москве владика Павле је писао: „Чиним све што могу на сабору како бих што пре добио помоћ за Сеулску мисију, међутим, тешко је да ће помоћ тако брзо доћи... сви дижу руке од нас. Сви су до грла у нужди. Америчка мисија не прима средства од августа 1917. године. Неки мисионари су се запослили на приватним пословима. Кинеска мисија је већ почела да продаје неке некретнине. Толико су сви осиромашили!“[18] Пошто у овим условима није рачунао ни на какву помоћ владика Павле је предложио оцу Теодосију да просторије Мисије изда у закуп. Такође је препоручио да се максимално смањи број службеника и да се продају непотребне школске зграде у базама. Архиепиксоп Јевсевије је налазећи се на сабору такође где је то било могуће, залагао за Сеулску мисију. Оцу Теодосију је саветовао да остане на лицу места и писао му је: „...надам се да садашње крајње тешко време за Мисију неће дуго трајати. Мисионарско друштво обећава да ће јој помоћи и мислим да ће у сваком случају добијати исто колико је добијала раније“, а затим у истом писму: „...патријарх је изразио одлучну намеру да подржи Сеулску мисију“[19]. Архијереји су се трудили да морално подрже оца Павла: „...шаљем поздрав и најлепше жеље. Трпите колико можете имајући у виду да је нама много теже него у Сеулу. Продајте шта можете. У крајњем случају биће вам дозвољено да продате и бившу женску школу. Помолите се. Епископ Павле који вас воли.“[20] Као што је касније писао архимандрит Теодосије, Мисија није затворена „једино и искључиво захваљујући подршци горе поменутих владивосточких архипастира који су нас очински саветовали да се држимо до последњег“[21].
Међутим, Мисија је ускоро лишена и ове моралне подршке. Архиепископ Јевсевије је 1919. године именован за привременог управника Смоленске губерније, а 1920. године за намесника патријарха у Москви с унапређењем у звање митрополита крутицког[22]. Епископ Павле је 1918. године именован за вјаземског епископа, викарног епископа Смоленске епархије. Упокојио се 1919. године на путу за Новочеркаск. Тако је Мисија практично била отргнута од највише црквене власти и њен начелник је само ретко успевао да ступи у везу с Владивосточком епархијском управом.
Без обзира на добијени благослов да се зграде Мисије издају, њеним члановима то није пошло за руком, јер нико није желео да их изнајми. Корејци су више волели куће изграђене у националном стилу, а странци су имали своје. Мисија је била приморана да самостално проналази средства и да смањује трошокове. Чланови сеулске пастве су претежно били сиромашни људи који нису могли да помогну својим мисионарима. Зачуђујућа је чињеница да су у најтежем тренутку финансијског стања Мисије кад се чинило да више ниоткуда нема наде, у помоћ притекли припадници других вера. Први је значајну помоћ Мисији пружио начелник Корејске англиканске мисије бискуп Тролоп. Он је 19 месеци, од јуна 1918. до децембра 1919. године месечно издавао по 250-300 јена не захтевајући притом да му се новац обавезно врати. Крајем 1918. године Јеврејин М. А. Гинзбург који је живео у Јокохами за потребе Мисије је дао једнократни прилог од 10.000 рубаља (по тадашњем курсу 2.100 јена). Јеромонах Теодосије није одустајао од покушаја да прибави средства обраћајући се свештеноначалију у Москви и у Владивостоку, али ови покушаји нису крунисани успехом. Руски агент за трговину и индустрију у Јапану, Милер, који је управљао новчаним износима од којих су се издржавала руска дипломатска и конзуларна представништва у Јапану и Кореји је 1920. године на молбу оца Теодосија за Мисију извојио 3.500 јена. Касније је такође издвајао износе у висини од 1.200 јена 1922, 1924. и 1925. године. Од 1922. године начелник Мисије је почео да издаје слободне просторије за станове приватним лицима, као и део парцеле за башту убирући од тога мањи приход. Станове су углавном изнајмљивали Руси који су привремено боравили у Сеулу.
Од 1. јануара 1918. године због недостатка средстава у Мисији плата је свим запосленим смањена за 30%, а од 1. маја исте године је исплаћивање плате потпуно обустављено, изузев за три лица: начелника Мисије јеромонаха Теодосија, ђакона Луку Кима и црквењака А. Г. Кима. Остали радници Мисије – катихете и црквењак – били су приморани да напусте службу. Свештеник Јован Кан је изјавио да жели да се одрекне свештеничког чина и ускоро је отишао за Владивосток. Црквењак П. А. Афанасјев је такође отишао у Владивосток како би се уписао на Институт за оријенталистику. Мисија је од тада неколико година наставила да ради у овом малом саставу: начелник Мисије јеромонах Теодосије, ђакон Лука Ким[23] и црквењак. Осим њих од незнатне плате издржавао се хор деце-Корејаца којих је било 10-12.
Рад Мисије се са затварањем школе и отпуштањем катихета 1917. године свео на одржавање онога што је постигнуто у току претходних година. Затварање школе је довело до опадања броја људи који су се крштавали, али су крштења ипак обављана. За време док је Мисијом управљао отац Теодосије крштено је око 46 људи[24]. У Мисији су се обавезно обављала богослужења сваке недеље и о празницима служене су требе. С времена на време су чланови одлазили на путовања у базе и друга места у провинцији. По статистици коју је отац Теодосије навео за почетак 1925. године у целој Кореји је било око 60 православних Корејаца који су живели у Сеулу, Кјоху, Каругају, Сончону, Илсану и Марисими[25]. Осим њих, у Кореји је живело неколико Руса, као и православних Јапанаца. Јеромонах Теодосије је 1920. године у складу са декретом епархијског савета од 2. новембра 1920. године био постављен на сталну дужност начелника Мисије.
***
[1] Хрисанф (Щепковский), еп. Из писем корейского миссионера. С. 31.
[2] Феодосий (Перевалов), архим. Наведено дело, стр. 63.
[3] АВПРИ. Ф: 191. Оп. 768. Д. 241. Л. 80.
[4] 88 степени по Фаренхајту износи 31,1 степени по Целијусу.
[5] Цит. по: Бесстремянная Г. Е. Контакты Русской духовной миссии в Корее и Японской Православной Церкви в 1896.1946 гг. по японским источникам. С. 168-169.
[6] Феодосий (Перевалов), архим. Наведено дело, стр. 81.
[7] Исто.
[8] Храм бившег метоха Руске духовне мисије сачувао се до данас. Школа при храму је затворена 1923. године. Храм је био отворен до 1927. године. Техничка комисија је прегледала здање цркве 1927. године и под изговором да треба извршити капитални ремонт донела је одлуку о затварању храма. После тога су се у згради цркве-школе више од пола века налазили дечји дом, фабрика играчака и станови. Црква-школа у спомен на погинуле руске војнике верницима је враћена 1972. године и овде су после реконструкције 1976. године поново почела да се обављају богослужења. Главни олтар је освештан у име светитеља Николаја Мирликијског Чудотворца, а други олтар у част иконе Мајке Божије „Всјех скорбјашчих Радосте“. Од 1991. године са обновом Владивосточко-приморске епархије храм је добио статус саборне цркве епархије који има и данас.
[9] АВПРИ. Ф. 283. Оп. 766. Д. 154. Л. 7.
[10] В.: Бесстремянная Г. Е. Наведено дело, стр. 154.
[11] В.: Бесстремянная Г. Е. Наведено дело, стр. 148-154.
[12] АВПРИ. Ф. Японский стол. Оп. 493. Д. 38. Л. 40.
[13] Након што је 1905. године успостављен јапански протекторат и кад је Јапан анектирао Кореју, бујица досељеника на руски Далеки исток се повећала. Укупан број само пријављених Корејаца порастао је са 34.399 људи 1906. године на 50.965 људи 1910. године. Још једна трећина више од наведеног броја Корејаца живела је нелегално на територији Руске империје. Почетком 1915. године број Корејаца у Приамурју достигао је 72.600 људи, а претпоставља се да их је до 1918. године било више од 100.000 људи.
[14] АВПРИ. Ф. Японский стол. Оп. 493. Д. 38. Л. 37.
[15] Исто. Л. 54-59.
[16] Прозорова Г. Викарий епископ Павел. URL.: https://www.vladivostok-eparhia.ru/synodal/upravl/pvanovskii/ (датум последњег прегледа: 27.06.2024).
[17] Епископ Павле је 1917-1918. године учествовао у Помесном сабору Руске Православне Цркве. Он је 1918. године именован за вјаземског епископа, викарног епископа Смоленске епархије. Упокојио се 1919. године на путу за Новочеркаск од трбушног тифуса и сахрањен је у Новочеркаску. Оставио је иза себе научна и књижевна дела од којих се „Кратки типик живота православног хришћанина“ издаје и дан-данас.
[18] Феодосий (Перевалов), архим. Наведено дело, стр. 121.
[19] Исто, стр. 124.
[20] Феодосий (Перевалов), архим. Наведено дело, стр. 126.
[21] Исто, стр. 128.
[22] Митрополит Јевсевије се упокојио 1922. године у Москви и сахрањен је у Новодевичјем манастиру.
[23] Дана 31. марта 1924. године је рукоположен за јереја, упокојио се 1930. године.
[24] Феодосий (Перевалов), архим. Наведено дело, стр. 162.
[25] Исто, стр. 163.