С причом о животу и љубави светог Петра и Февронији можете се упознати прочитавши „Повест о Петру и Февронији из Мурома“. Ово је књижевна обрада омиљене легенде руског народа коју је по налогу митрополита Макарија саставио писац и публициста Јермолај-Јеразм за московски црквени сабор 1574. године. Свети муромски брачни пар је канонизован на овом сабору.
„Повест о Петру и Февронији из Мурома“ која говори о животу кнеза Петра и његове жене кнегиње Февроније представља химну брачној љубави и верности. Руски народ веома воли да чита повест о светим чудотворцима из Мурома – о популарности дела Јермолаја-Јеразма говори на стотине преписа овога дела у XVI-XVII веку. Међутим, ова љубавна прича је занимљива и нашим савременицима, посебно данас кад се у Русији Дан Петра и Февроније из Мурома (8. јул) од 2008. године обележава као Дан породице, љубави и верности.
У наставку наводимо савремену верзију „Повести о Петру и Февронији из Мурома“ на руском (оригинал је написан на староруском језику).
Јермолај-Јеразм
Повест о Петру и Февронији из Мурома
Повест и житије нових муромских светих чудотвораца, благоверног и преподобног и хвале достојног кнеза Петра, у монаштву Давида, и његове супруге, благоверне и преподобне и хвале достојне Февроније, у монаштву Ефросиније. Благослови, оче.
I
Има у руској земљи један град који се зове Муром. У њему је некада владао благоверни кнез по имену Павле. А ђаво, који од искона омрзну људски род, учини тако, те крилати змај поче да долеће код жене овога кнеза наводећи је на блуд. И чаробњаштвом учини тако да јој долажаше у обличју самога кнеза. Ова је опсена дуго трајала. А жена кнежева то не кријаше, већ све што јој се деси каза кнезу, мужу своме, јер ју је зли змај на силу запосео.
Стаде кнез размишљати шта му је чинити са змајем, али га опхрва недоумица. Стога рече жени: „Мислим, жено, али не могу да смислим како тога змаја да савладам. Не знам како бих му главе дошао. Кад заподене разговор с тобом, а ти га намами, па га упитај следећу ствар: зна ли овај злочинац од чега му смрт прети. Ако ли то сазнаш и то нам испричаш, нећеш се само у овоме животу ослободити смрдљивога даха и сиктања његовога, и све бестидности, о којој је срамота и говорити, него ћеш и у будућем животу стећи милост од неподмитљивог судије, Христа.“ Мужевљеве речи се урезаше у срцу супруге му, те она одлучи: „Свакако ћу то учинити.“
И једне прилике, кад ју је походио зли змај, она се, чувајући чврсто у срцу мужевљеве речи, обрати овоме злочинцу ласкавим речима, говорећи му ово и оно, а на крају с поштовањем и хвалећи га упита: „Много свега знаш, а знаш ли за своју смрт – каква ће бити и од чега?“ А он, зли преварант, би преварен обманом верне жене, која се може опростити, те јој и нехотице одаде тајну и рече: „Смрт ми је суђена од Петрова рамена и од Агриковог мача.“ А жена, чувши ове речи, добро их запамти у срцу свом, и кад овај злочинац отиде, исприча кнезу, мужу свом, шта јој змај рече. Кад то чу, кнез паде у недоумицу – шта ли то значи: смрт од Петрова рамена и од Агриковог мача?
А кнез имађаше рођенога брата по имену Петар. Једном га Павле позва у госте и поче му казивати о змајевим речима које овај повери његовој жени. Кад кнез Петар чу од свог брата да је змај навео име онога од чије руке ће умрети, а то би његово име, поче да размишља без колебања и сумње како да убије змаја. Само га је једно збуњивало – ништа не знађаше о Агриковом мачу.
Петар имађаше обичај да сам обилази цркве. А ван града у женском манастиру беше црква посвећена празнику часног и животворног крста (Крстовдану, прим. прев.). И он једне прилике дође у њу да се помоли. Изађе пред њега момче говорећи: „Кнеже! Хоћеш ли да ти покажем Агриков мач?“ А он, хитајући да испуни што је намислио, одговори: „Да видим где је он!“ Момче рече: „Хајде за мном.“ И показа кнезу у зиду олтара пукотину између плоча у којој је стајао мач. Онда благоверни кнез Петар узе овај мач, отиде код брата и све му каза. Од тога дана вребаше прилику да убије змаја.
Свакога дана Петар иђаше код свога брата и снахе да их поздрави. Једном се деси да дође у одаје свога брата и одмах код њега отиде код снахе у друге одаје и виде брата како крај ње седи. И вративши се, срете једног од слугу брата свога, те му рече: „Изашао сам од мога брата код снахе, а мој брат остаде у својим одајама, и ја, нигде се не задржавајући, брзо дођох у одаје снахе своје и не схватам како мој брат пре мене дође у одаје снахе моје?“ А човек му каза: „Господару, никуда после твог одласка твој брат није излазио из одаја својих!“ Онда Петар разумеде да су то сплетке лукавога змаја. И дође код свога брата, те му каза: „Кад си дошао овамо? Јер кад отидох од тебе из одаја твојих, нигде се не задржавајући, дођох у одаје жене твоје, видех како седиш с њом и много се зачудих како си дошао пре мене. И поново дођох овамо нигде се не задржавајући, а ти си ме, не знам како, престигао и пре мене си се овде обрео?“ А Павле одговори: „Никуда, брате нисам излазио из ових одаја кад ти оде, и нисам био код своје жене.“ Онда кнез Петар рече: „То су, брате, чари лукавога змаја – приказује ми се у твоме обличју да га не бих убио мислећи да си то ти – брат мој. Него, брате, никуд одавде не излази, а ја идем са змајем на мегдан и надам се да ћу му уз Божју помоћ главе доћи.“
И узевши мач, прозвани Агриков, он дође у одаје снахе своје и угледа змаја у обличју брата свог, али чврсто се уверивши у то да то није његов брат, већ подли змај, посече га мачем. А змај, попримивши своје природно обличје задрхта, те издахну покропивши блаженога кнеза Петра крвљу својом. Од ове опаке крви Петрово тело покрише чиреви и на његовом телу се појавише ране, тешка га болест задеси. Код многих лекара у својој кнежевини исцељење тражаше, али га ниједан не излечи.
II
Чу Петар да у рјазанском крају има много лекара и заповеди да га тамо одвезу – због тешке болести није могао сам коња јахати. А кад га довезоше у рјазански крај, он посла сву своју дружину да тражи лекаре.
Један од кнежевих момака набаса на село које се зваше Ласково. Дође на капију неке куће и никога не виде. Уђе у кућу, али му нико у сусрет не изађе. Онда уђе у горњу одају и пред њим се указа диван призор: за разбојем седи девојка и тка платно, а испред ње зец скаче.
Девојка рече: „Није добро кад је кућа без ушију, а горња одаја без очију!“ Младић не схвативши те речи, пак упита девојку: „Где је домаћин куће ове?“ Она на то одговори: „Моји мати и отац одоше да плачу на зајам, а мој брат оде да кроз ноге смрт у очи гледа.“
Младић не схвати девојчине речи, него стаде да се диви гледајући и слушајући оваква чудеса, па упита девојку: „Уђох код тебе и видех да ткаш, а пред тобом зец скаче, па чух из уста твојих чудновате неке речи и не могу разабрати шта ми збориш. Прво си казала: није добро кад је кућа без ушију, а горња одаја без очију. А за оца и матер си казала да су отишли да плачу на зајам, а за брата си рекла да „кроз ноге смрт у очи гледа“. Ниједну твоју реч не схватих!“
А она му рече: „Ни то не можеш да схватиш! Дошао си у ову кућу и ушао у моју горњу одају, те си ме затекао неспремну. Да имамо пса у кући он би осетио да се кући приближаваш, пак би почео на тебе лајати: то су уши куће. А да је у горњој одаји моје дете, видећи како идеш у собу рекло би ми: дете је као очи куће. А што сам ти рекла за оца и мајку и брата да су отац и мати моја отишли да плачу на зајам – то значи да су отишли на сахрану да оплакују покојника. А кад смрт дође по њих, други ће их оплакивати: то је плач на зајам. А за брата сам ти тако казала зато што се мој брат пење на дрвеће, у шуми сакупља мед на дрвећу. И данас је отишао да сакупља мед, па кад се попне горе на дрво, гледаће у земљу кроз ноге да не падне са висине. Ако неко падне, растаје се од живота. Зато сам ти рекла да је отишао да кроз ноге смрт у очи гледа.“
На то ће младић: „Видим, девојко, да си мудра. Кажи ми како се зовеш.“ Она му одговори: „Февронија ми је име.“ Онда јој младић каза: „Ја сам слуга муромскога кнеза Петра. Кнез је мој тешко болестан, сав у чиревима. Изранављен је од крви злога крилатога змаја којег је својом руком убио. У својој кнежевини је тражио исцељење код многих лекара, али ниједан не могаше да га излечи. Зато је заповедио да га овамо довеземо, јер је чуо да овде има много лекара. Али ми ни имена њихова не знамо, ни где живе и стога се за њих распитујемо.“ Она на то одговори: „Кад би неко тражио себи твога кнеза, могао би га излечити.“ А младић рече: „Шта то збориш – ко може себи мога кнеза затражити! Ако ли неко кнеза излечи, кнез ће га богато наградити. Али ми реци име тога лекара, ко је и где је кућа његова.“ Она му одговори: „Доведи овамо твога кнеза. Ако буде чиста срца и смеран у речима својим, оздравиће!“
Младић похита код својега кнеза и потанко му исприча све што виде и чу. А благоверни кнез Петар заповеди: „Возите ме код те девојке.“ И довезоше га у кућу у којој живљаше ова девојка. Он посла једног од својих слугу да упита: „Реци ми, девојко, ко хоће да ме излечи? Нека ме излечи, па ће богату награду добити.“ Она му без околишања одговори: „Ја хоћу да га излечим, али не тражим од њега никакву награду. Ево му речи моје: ако му не будем супруга, не доличи ми да га лечим.“ Овај човек се врати, те пренесе своме кнезу шта му девојка рече.
А кнез Петар надмено њене речи прими, па помисли: „Како то може бити – да се кнез ожени кћерком скупљача меда!“ И посла човека код ње казавши: „Реците јој – нека лечи како зна и уме. Ако ли ме излечи, узећу је за жену.“ Људи дођоше код ње, па јој пренеше речи ове. Она, узевши мали чанак захвати уквашени хлеб, дуну у њега и рече: „Нека вашем кнезу подложе ватру у парном купатилу, па нека овим намаже цело тело где год су му ране и чиреви. А један чир нека остави ненамазан. И оздравиће тако!“
Па донесоше кнезу овај мелем и он заповеди да се ватра у парном купатилу подложи. А девојку хтеде да куша питањима, да види је ли мудра као што је чуо од свога момчета да о њеним речима говори. Стога посла једног од слугу својих да јој однесе један сноп лана говорећи јој: „Ова девојка жели да постане моја супруга због мудрости своје. Ако је тако мудра, нека ми од овога лана направи кошуљу, и одећу и марамицу докле будем у парном купатилу.“ Слуга донесе Февронији сноп лана, даде јој то и пренесе кнежеву заповест. Она ће на то слузи: „Уђи у нашу пећ, скини цепаницу и донеси овамо.“ Он је послуша и донесе цепаницу. Одмеривши педаљ, она рече: „Одсеци ово од цепанице.“ Он одсече. На то му она рече: „Узми овај комад цепанице, отиђи и подај свом кнезу од мене па му реци: док ја очешем овај сноп лана, нека ми твој кнез направи од овога комада разбој и остале алатке на којима ћу му изаткати платно.“ Слуга однесе своме кнезу комад цепанице и пренесе девојчине речи. На то ће кнез: „Иди, реци девојци да није могуће од тако малога комада за тако мало времена направити оно што тражи!“ Слуга дође и пренесе јој кнежеве речи. Девојка на то одговори: „А зар је могуће одрасломе човеку од једног снопа лана за кратко време док се буде купао, направити кошуљу, и хаљине, и марамицу?“ Слуга отиде, те пренесе кнезу ове речи. Кнез се зачуди њеном одговору.
Онда кнез отиде у парно купатило да се опере као што му девојка заповеди, намаза мелемом чиреве и ране своје. А један чир остави ненамазан, као што девојка наложи. А чим изађе из купатила одмах осети како га болест остави. Сутрадан ујутру гледа – све му је тело здраво и чисто, само један чир остаде који није намазао, као што му девојка заповеди. Зачуди се тако брзом исцељењу. Међутим, не хтеде да је узме за жену због порекла њезина, него јој посла дарове. Она их не прими.
Кнез Петар отиде у своју очевину, у град Муром, и би здрав. Остаде му само један чир који не беше намазан по девојчиној заповести. И од овога чира кренуше нови чиреви по читавоме телу од онога дана кад стиже у очевину своју. И опет га покрише чиреви и ране, као и првога пута.
Кнез се опет врати код девојке да га излечи као пре. И кад дође до њене куће, постиде се и посла људе код ње да моли за исцељење. Она, пак, нимало се не гневећи, рече: „Ако ми буде супруг, исцелиће се.“ Он јој даде тврду веру да ће је узети за жену. И она поново, као пре, одреди му исто лечење о којем сам раније писао. А он је, брзо се исцеливши, узе за жену. И тако Февронија постаде кнегиња.
И они дођоше на своје поседе, у град Муром, и почеше да живе побожно, ни у чему не преступајући Божје заповести.
III
А кад прође мало времена упокоји се кнез Павле. Благоверни кнез Петар после смрти брата свога постаде самодржац у свом граду.
Бољари, по наговору својих жена, нису волели кнегињу Февронију, јер не постаде кнегиња по своме пореклу, него је Бог прослави због њенога доброга живота.
Једном неко од слугу дође код благоверног кнеза Петра и оклевета је: „Сваки пут, – рече, – кад заврши јело, не устаје од трпезе по чину: пре него што устане, сакупља у руку мрвице као да је гладна!“ И благоверни кнез Петар, желећи да је искуша, заповеди да једе за истом трпезом с њим. А кад се ручак заврши она по свом обичају, сакупи мрвице у руку своју. Онда кнез Петар узе Февронију за руку, отвори је и угледа миомирисни тамјан. Од тога дана више је никад није кушао.
Прође мало времена и опет једном бољари дођоше код кнеза и гневно му рекоше: „Кнеже, сви смо спремни да ти верно служимо и да нам будеш самодржац, али нећемо да кнегиња Февронија заповеда нашим женама. Ако хоћеш да останеш самодржац, нађи другу кнегињу, а Февронија нека узме богатства колико јој душа иште, па нека иде куд јој душа жели!“ А блажени Петар који није имао обичај да се гневи, кротко одговори: „Реците то Февронији, па да чујемо шта вели.“
Изгубивши и разум и стид, бољари намислише да приреде гозбу. Почеше да пирују и кад се опише, стадоше да говоре своје бестидне речи, као пси који лају, одричући Божји дар свете Февроније да исцељује, којим је Бог награди и после смрти. И говораху: „Госпођо кнегињо Февронија! Цео град и бољари те моле: дај нам онога за кога те замолимо!“ Она им одговори: „Узмите онога за кога молите!“ А они, као једним устима прозборише: „Ми, госпођо, сви хоћемо да кнез Петар влада нама, а наше жене неће да ти владаш њима. Него узми богатства колико ти драго, па иди куд хоћеш!“ Онда она рече: „Обећала сам вам да ћете добити све што год заиштете. Сад вам велим: обећајте ми да ћете ми дати кога год да вам затражим.“ А они се, злочинци, обрадоваше, не знајући шта их чека, па се заклеше: „Шта год да рекнеш, одмах ћеш добити засигурно.“ Она рече: „Ништа друго не тражим до супруга мога, кнеза Петра!“ А они одговорише: „Ако ли сам пожели, реч ти нећемо рећи.“ Непријатељ им је помутио разум – свако је помислио да ће ако не буде кнеза Петра морати да поставе другога самодршца, а сваки се бољар у души надао да ће постати самодржац.
Блажени, пак, кнез Петар не хтеде да прекрши Божје заповести због царевања у овоме животу, а живео је по Божјим заповестима, поштујући их као што богогласни Матеј у своме Јеванђељу објави. Јер речено је да, ако ли неко истера жену своју, а да није крива за прељубу, и ожени се другом, сам прељубу чини. Овај пак блажени кнез поступи по Јеванђељу: остави своју кнежевину како заповест Божју не би прекршио.
Злочестиви пак ови бољари припремише им лађе на реци – покрај овог града тече река по имену Ока. И они запловише реком лађама. У лађи којом је пловила Февронија беше неки човек чија жена беше на истом броду. И овај човек, којег лукави демон кушаше, погледа светицу с неком помисли. А она, одмах погодивши његове рђаве мисли, разобличи га, рекавши: „Захвати воде из ове реке с ове стране лађе.“ Он захвати. Она му заповеди да попије. Он попи. Онда му поново рече: „А сад захвати воде с друге стране ове лађе.“ Он захвати. И опет му заповеди да попије. Он попи. Онда га упита: „Је ли вода иста или је једна слађа од друге?“ Он одговори: „Господарице, вода је иста.“ Она ће на то: „Тако је и женска природа иста. Зашто, заборавивши на своју жену помишљаш на другу?“ Схвативши да кнегиња поседује дар прозорљивости овај човек више не смеде да се одаје таквим мислима.
Кад паде вече пристадоше уз обалу и почеше да се спремају на конак. Блажени кнез Петар се замисли: „Шта ће сада бити кад сам се по својој вољи одрекао кнежевине?“ Дивна Февронија му рече: „Не тугуј, кнеже, милостиви Бог, творац и заступник свих, неће нас оставити у невољи!“
На обали су у међувремену спремали вечеру за кнеза Петра. И његов кувар посече мала стабла како би на њих окачио котлове. А кад се вечера заврши света кнегиња Февронија која је ишла обалом и видела пањиће, благослови их рекавши: „Нека ујутру буду велико дрвеће с гранама и лишћем.“ Тако и би: устадоше ујутру и уместо пањића затекоше велико дрвеће све разгранато и олистало.
И кад се људи спремаху да натоваре ствари с обале, дођоше велможе из града Мурома говорећи: „Господару наш, кнеже! У име свих велможа и свих грађана дођосмо код тебе, не остављај нас, сирочад своју, врати се у кнежевину своју. Јер много је велможа у граду погинуло од мача. Сваки од њих хтеде да господари и у распри се поубијаше. А сви остали у животу заједно са свим народом моле те: господару наш, кнеже, иако смо те прогневили и увредили, јер не хтедосмо да кнегиња Февронија заповеда нашим женама, сад смо са свим укућанима слуге твоје и желимо да дођете, и љубимо вас, и молимо да не напуштате нас, слуге своје!“
Блажени кнез Петар и блажена кнегиња Февронија се вратише у свој град. И владаху овим градом, све заповести Господње и поуке беспрекорно штујући, молећи се непрестано и милостињу творећи свима људима под својом влашћу, као чедољубиви отац и мати. Према свима су гајили исту љубав, нису волели окрутност и похлепу, нису жалили трулежно богатство, него су се богатили Божјим богатством. И бејаху за свој град истински пастири, а не као најамници. А својим људима управљаху праведно и кротко, а не с јарошћу. Путнике примаху, гладне храњаху, наге одеваху, а сироте од напасти избављаху.
IV
Кад се приближи време њиховога благочестивога упокојења, они умолише Бога да умру у исто време. И оставише завештање да обоје буду положени у један ковчег, те заповедише да се од једнога камена два ковчега направе, само с једном танком преградом. У исто време примише монаштво и обукоше калуђерске ризе. Блажени кнез Петар у монашком чину би наречен Давид, а преподобна Февронија у монашком чину би наречена Ефросинија.
У време кад је преподобна и блажена Февронија, наречена Ефросинија, везла зборове светаца на плштаници за саборну цркву пречисте Богородице, преподобни и блажени кнез Петар, наречени Давид, посла људе да јој кажу: „О, сестро Ефросинија! Дошло је време упокојења, али чекам те да се заједно преставимо Богу.“ Она пак одговори: „Причекај, господару, док завршим плаштаницу за свету цркву.“ Он по други пут посла људе да јој кажу: „Не могу те још много чекати.“ И по трећи пут их посла: „Већ умирем и не могу више чекати!“ Она је пак у то време завршавала вез на светој плаштаници: само још не заврши мантију једног свеца, а лице је већ извезла; и заустави се, и убоде иглу своју у плаштаницу, и замота око ње нит којом је везла. Па посла људе код блаженога Петра нареченога Давида, да му рекну како заједно с њим умире. И помоливши се, обоје светаца предадоше душе своје у руке Божје дана двадесет петога, месеца јуна.
Кад се упокојише, људи одлучише да тело блаженога Петра сахране у граду, у саборној цркви пречисте Богородице, а Февронијино у женском манастиру ван града, покрај Крстовданске цркве, говорећи да пошто калуђери постадоше, не могу у једноме ковчегу почивати. Стога им направише засебне ковчеге у које положише њихова тела: тело светога Петра, нареченога Давида, положише у ковчег и оставише до јутра у градској цркви свете Богородице, а тело свете Февроније, наречене Ефросиније, положише у њен ковчег и ставише у цркву ван града посвећену часном и животворном крсту. А заједнички ковчег који су заповедили да им се исклеше од једнога камена остаде празан у истој градској саборној цркви пречисте Богородице. Али сутрадан ујутру људи видеше да су појединачни ковчези у које их положише празни, а света њихова тела нађоше у градској саборној цркви пречисте Богородице у њиховом заједничком ковчегу који заповедише да им се направи још за живота. А неразумни људи, како за живота, тако и после часног упокојења Петра и Февроније покушаше да их раздвоје, те их опет преместише у засебне ковчеге и поново одвојише. И опет се свеци ујутру нађоше у истоме ковчегу. После тога више нису смели да дирају њихова света тела него их погребоше покрај градске саборне цркве Рођења свете Богородице, као што и сами заповедише – у једноме ковчегу који је Бог даровао на просвећење и на спасење овога града: они који с вером притичу ћивоту с моштима обилато добијају исцељење.
А ми им, колико можемо, узнесимо хвалу.
Радуј се, Петре, јер ти од Бога би дата благодат да убијеш крилатог свирепог змаја! Радуј се, Февронијо, јер се у женској глави твојој мудрост светих људи налазила! Радуј се, Петре, јер си чиреве и ране на телу свом носећи све муке храбро претрпео! Радуј се, Февронијо, јер си још у девојаштву имала дар од Бога ти дат да болести исцељујеш! Радуј се, славни Петре, јер си се ради заповести Божје да не остављаш супругу своју добровољно власти одрекао! Радуј се, дивна Февронијо, јер су по твом благослову за једну ноћ мала стабла постала велика, покривена гранама и лишћем! Радујте се, часни предводници, јер сте у владавини својој са смирењем, у молитвама, чинећи милостињу, не узносећи се, проживели; зато вас је Христос осенио својом благодаћу, тако да тела ваша и после смрти нераздвојно у једној гробници почивају, а духом стојите пред владиком Христом! Радујте се, преподобни и преблажени, јер и после смрти невидљиво исцељујете оне који вам с вером долазе!
А ми вас молимо, о преблажени супружници, да се помолите и за нас, који с вером поштујемо сећање на вас!
Помените и мене, многогрешног, који написах све ово што чух о вама, не знајући да ли су о вама писали други, који знају више од мене или нису. Иако сам грешан и неук, уздајући се у Божју благодат и милост, и уздајући се у ваше молитве Христу, надајући се, трудио сам над овим делом. Желећи да вам узнесем хвалу на земљи, праве се хвале нисам ни дотакао. Хтео сам да вам због ваше кротке владавине и праведног живота исплетем похвални венац после упокојења вашег, али се заправо нисам тога ни дотакао. Јер сте прослављени и венчани на небесима истинским нетрулежним венцима, што учини владика свих, Христос. Њему, са беспочетним Оцем његовим и с Пресветим и благим и животворним Духом доликује свака слава, част и поклоњење, сада и увек, и у векове векова. Амин.