О браћи из лавре преподобног Сергија која су се борила на фронту

Поштовање преподобног и богоносног оца нашег Сергија, игумана радоњешког и чудотворца, оснивача Свето-Тројичке Сергијеве лавре, од давнина није повезано само с његовим житијем, подвизима и пожртвованом помоћи ближњима, већ и са његовим посебним заступништвом за нашу отаџбину. Ово заступништво је забележено у различитим рукописним, штампаним и усменим сведочанствима. Због њиховог броја, разноврсности по времену и садржају, не можемо да сумњамо у непоколебљивост народне вере: за наше сународнике је очигледна и неоспорна чињеница да преподобни пружа помоћ у борби против непријатеља. Игуман руске земље је активно учествовао у одбрани домовине од непријатеља за свог живота, а то чини и после свог упокојења до данашњег дана.

За наше сународнике је очигледна и неоспорна чињеница да преподобни пружа помоћ у борби против непријатеља

До ХХ века се усталила традиција поштовања преподобног Сергија као покровитеља руске војске и као помоћника у ратовању. И међу зидинама лавре су се у прошлом столећу под његовим светим предводништвом подвизавали монаси који су бранили домовину – између осталог, у годинама Другог светског рата. Међу њима су и познати подвижници као што су Његова светост патријарх Пимен (Извеков), архиепископ Михеј (Хархаров), велики старци – архимандрит Кирил (Павлов), Тихон (Агриков; у схими отац Пантелејмон) и Наум (Бајбородин). То су духовници достојни сећања, али поред њих има и имена која су позната малом броју људи. Подвиг ових монаха је остао скривен од људских очију. Историји Тројице-Сергијеве обитељи у годинама Великог отаџбиског рата посвећен је низ радова који су се издавали на ову тему. На пример, 2021. године светлост је угледало издање „Тројице-Сергијева лавра и Велики отаџбински рат“ 1). Међутим, до данас нису вршена истраживања и нису прикупљени материјали о сабраћи која су се борила на фронту са поименичним списком и описом њиховог живота и великих дела. А подвиг отаца из лавре који нису приближавали победу само молитвама, већ и служећи на фронту, не сме пасти у заборав. Стекавши драгоцено искуство активног служења ближњима у рату, истинског смирења и спремности да „положе свој живот за своје другове“ (Јн. 15: 13) братија су са фронта ово специфично искуство донела у Сергијеву обитељ и за многе су постала пример стрпљења, кротости, молитве и пожртвоване љубави.

Преподобни Сергије Радоњешки се вековима поштовао као покровитељ руске војске. Његова духовна снага и молитвено заступништво су више пута представљали ослонац за браниоце отаџбине у најсудбоноснијим тренуцима у историји. Уочи Куликовске битке 1380. године преподобни Сергије је благословио благоверног кнеза Димитрија Донског за борбу против Мамаја, предсказао му је победу и дао му је у помоћ двојицу монаха – Александра Пересвета и Андреја Ослабју. Од XV века Тројице-Сергијев манастир је постао главни објекат поштовања московских владара. Унук Димитрија Донског, велики кнез Василије II Тамни је поставио темељ за традицију одласка на богомоље код моштију преподобног уочи војних похода. Цар Иван IV Грози је поштовао Сергија као свог небеског заступника. Уочи освајања Казана монарх се три пута молио пред иконом преподобног, а после победе је у Свијашку подигао цркву Светог Сергија. У годинама смуте преподобни Сергије је чинио много чуда. Он је три пута надахњивао Кузму Мињина да окупи добровољце, а за време тешке опсаде манастира Свете Тројице монаси су видели чудотворца како обилази зидине. Добровољачка војска Мињина и Пожарског је 1612. године, добивши благослов код моштију преподобног, ослободила Москву, а светитељ Арсеније Еласонски се удостојио да му се светац укаже у Кремљу. Од XVII века икона „Јављање Богородице преподобном Сергију“ представља духовни штит руске армије. Вера у његову помоћ обасјавала је ратне кампање, а молитве упућене „игуману руске земље“ звучале су у најкрвавијим биткама. До ХХ века поштовање преподобног Сергија је постало непоколебљиво. Његове иконе су пратиле војнике у походима, а војници су га у молитвама молили за снагу и заштиту. Посебну љубав према свецу су гајили артиљерци: од 1803. године главни храм овог рода војске у Санкт Петербургу носио је име радоњешког чудотворца. Дан кад се слави спомен на њега (25. септембар) постао је њихов професионални празник, а црква Свтог Сергија у Москви у Пушкарима (1662. год.) подсећала је на стално заступништво свеца.

Говорећи о сабраћи лавре која су се борила на фронту, наравно, пре свега се помињу већ поменути подвижници из ХХ века.

Натпоручник Радничко-сељачке Црвене армије Сергеј Михајлович Извеков Његова светост патријарх московски и целе Русије Пимен (Извеков; 1910-1990), свештеноархимандрит Свето-Тројичке Сергијеве лавре регрутован је 1932. године – на две године, како би служио редован војни рок у Црвној армији у једном делу Белорусије. Већ тада је био јеромонах и уочи мобилизације је био ухапшен у току масовног хапшења свештенослужитеља у Москви која су вршена у циљу ликвидације илегалних монашких заједница. Он се 1934. године вратио у Москву и почео је да служи у Богојављенском храму у Дорогомилову и да управља црквеним хоровима. Поново је ухапшен због оптужбе да је прекршио закон о одвајању Цркве од државе и осуђен је на три године затвора. Робијао је у Дмитровлагу на изградњи канала Москва-Волга у граду Химки у Московској области, а 1937. године, по истеку затворске казне, прогнан је у град Андижан у Узбечкој ССР. Почетком 1940. године је истекао рок прогонства и јеромонах Пимен је успео да се упише на Андижански учитељски институт, на факултет руког језика и књижевности. Истовремено је радио као професор руског језика у средњој школи.

Његова светост патријарх московски и целе Русије Пимен (Извеков) Он је 9. августа 1941. године отишао на фронт као добровољац. Фрунзенску пешадијску школу је завршио 1942. године. Борио се у саставу 702. стрељачког пука на јужном и степском фронту. У пролеће 1943. године поручник С. М. Извеков је контузован, 30. септембра 1943. године је тешко рањен у борбама код Харкова. Болничари су га спасили и послали у московску војну болницу.

Кад је изашао из болнице постао је клирик који званично није припадао ниједном храму и у Москви је живео без пријаве боравка. У новембру 1944. године је ухапшен по трећи пут и осуђен на 10 година затвора. Казну је издржавао у комбинату „Воркута-угаљ“ иза северног поларног круга. Амнестиран је 18. септембра 1945. године. Дана 20. марта 1946. године именован је за старешину храма Благовести Пресвете Богородице у Мурому. Од августа 1946. године наставио је да служи Одеској епархији на дужности помоћника намесника епархијских манастира и предавао је у Одеској богословији. У јесен 1949. године постављен је за намесника Успењског Псковопечерског манастира, а у јануару 1954. године архимандрит Пимен је постао намесник Тројице-Сергијеве лавре. Захваљујући његовом труду у лаври су обављени велики радови на рестаурацији и грађевински радови. Од 1970. године па све до смрти 3. маја 1990. године носио је тешки крст служења поглавара.

Редов Хархаров, 1943. година Архиепископ Михеј (Хархаров; 1921-2005) се после завршетка средње школе уписао на Ташкентски медицински факултет на којем је студирао годину дана после чега је био мобилисан и након неколико месеци обуке у школи за везисте послат је на фронт. У звању редова служио је као везиста у 963. засебном батаљону за везу 118. стрељачког корпуса. На фронт је отишао са намером да касније постане свештеник.

Међу личним стварима Александра Хархарова увек су се налазили Јеванђеље и молитвеник. Једном је на обуци, да би допузао до одредишта оставио по страни ранац са стварима. Одједном је наступила провера и заменик комадира за политичка питања је открио књиге. Хархаров је позван и саслушан, али су били снисходљиви према њему – вратили су му књиге и није добио укор.

Владика је у сећањима говорио да се највише плашио да ће убити човека. „Увек сам молио Бога да никога не погодим, да никога не убијем. Ни у кога нисам пуцао и мене нико није погодио. Бог ме је сачувао.“

Архиепископ јарославски и ростовски Михеј (Хархаров) У време од септембра 1941. године до јануара 1994. године борбене јединице 42. армије у чији састав је улазио батаљон за везу у којем је служио редов Хархаров, држале су одбрану на Пулковској линији обезбеђујући заштиту Лењинграда – родног града владике. У јануару 1943. године армија је учествовала у операцији на пробоју блокаде. Редов Александар Хархаров је добио медаљу „За пробој блокаде Лењинграда“. У саставу 963. засебног батаљона за везу борио се у Естонији и Чехословачкој, дошао је до главног града Немачке и награђен је медаљом „За освајање Берлина“.

У сећањима владике о фронту сачувала се прича о командиру батаљона који је одлазећи у борбену операцију увек са уздахом говорио: „Па, с Богом!“ С Богом је владика у суровој и страшној ратној свакодневици обављао сваки посао. Прилично често су му се обраћали другови из пука – да би добили савет или просто олакшали душу. Већ тада је имао дар смиреноумља, утехе и расуђивања.

„Захвалан сам Богу на томе што сам остао жив у овом страшном рату,“ – говорио је касније владика Михеј сећајући се ратних година.

Након демобилизације 1946. године Александар Хархаров је дошао у Загорск код оца Гурија (Јегорова) који је у то време био намесник поново отворене Тројице-Сергијеве лавре и постао је један од првих искушеника. После епископске хиротоније свог духовног оца заједно с њим је отишао у Ташкентску епархију и од 1946. године је служио код њега као ипођакон. Тако је почела светитељска служба потоњег старца.

„Нашао сам Јеванђеље на рушевинама једне куће и почео сам да га читам...“ – сећао се архимандрит Кирил (Павлов)

Истакнути подвижник ХХ столећа архимандрит Кирил (Павлов; 1919-2017) добио је позив за војску 1938. године. На служење војног рока је послат на Далеки исток у град Барабаш. За време отпуста с другом је ишао на обалу залива Петра Великог да гледа величанствену плиму осеку. Тако је било и у недељу, 22. јуна 1941. године: Иван Павлов и његов друг су на отпусту седели на обали залива и одједном ду видели како су људи почели да трче тамо-овамо, тамо-овамо... Попели су се на кеј и чули су како неко виче: „Рат, рат!“ Иван је требало да се демобилише у октобру 1941. године, али је уместо тога послат на фронт. Први пут је рањен у борбама код козачког села Болого, после чега је хоспитализован. Након оздрављења учествовао је у борбама за Вороњеж, Тамбов, Липецк и Стаљинград. Наредник Павлов је у Стаљинградској бици учествовао у саставу 10. моторизоване бригаде. Сећајући се Стаљинграда отац је говорио да не зна „да ли је то био пакао или огњена пећ“...

„На првој борбеној линији смо седели у рововима – чуо се немачки језик. Храну смо добијали једном дневно: пољска кухиња је могла да дође само ноћу. Спасавала нас је немачка ћебад коју смо освојили као трофеје. Почела је артиљеријска припрема. Колико је било ватре! Од Стаљинграда ништа није остало. Није се сачувала ниједна зграда, све је било у рушевинама. После завршетка битке завладала би мртва тишина. ...Стражарили смо и прегледали лешеве – одвајали смо Немце од наших и сахрањивали смо их у братским гробницама. Тада сам на рушевинама једне куће пронашао Јеванђеље и почео сам да га читам...“

Наредник Иван Павлов са сестрама Маријом и Аном. 1943. година     

Као што се види, Господ је према будућем старцу показао Своју милост и позвао га је на посебну службу. Отац Кирил је о томе говорио на следећи начин:

„Био је април, већ је изгревало сунце. Једном сам на рушевинама куће из гомиле шута подигао књигу. Почео сам да читам и осетио сам нешто тако рођено и души мило. То је било Јеванђеље. Пронашао сам такво благо, такву утеху! Сакупио сам све листове – књига је била раскупусана. И ово Јеванђеље је све време било са мном. Пре тога сам осећао такво негодовање: зашто је рат, зашто ратујемо? Много тога нисам могао да схватим зато што је у нашој земљи владао атеизам, лаж, човек није могао да сазна истину. А кад сам почео да читам Јеванђеље, просто су ми се отвориле очи да видим све догађаје око себе. Било ми је као мелем за душу. Ишао сам носећи Јеванђеље и нисам се плашио. Никад. Толико надахнуће сам осећао! Просто, Господ је био поред мене и ничега се нисам плашио...“

Архимандрит Кирил (Павлов)     

После заврштка Стаљинградске битке наредник Иван Павлов је кандидован за награду. Поставило се питање уласка у Комунистичку партију: херој је морао бити члан партије. Пре Стаљинграда Иван Дмитријевич је био кандидат за члана партије, а сад, након што је пронашао Јеванђеље, одбио је. Отац је говорио да су га дуго наговарали и да су му претили, после су га од наредника ражаловали у војника и послали у казнени батаљон. Довели су га код командира батаљона који је питао: „Због чега?“ Пратиоци су одговорили: „Па он је верник, верује у Бога, одрекао се партије!“ Командир је рекао: „Водите га назад, и сами имамо много таквих!“ У то време је формирана 254. тенковска бригада и редов Иван Павлов је одређен за писара у бригади.

Пред јесен 1943. године његова војна јединица се нашла на подручју Павлограда у Дњепропетровској области. Војници су на молбу колхозника послати да помогну у прикупљању летине: лубенице и друге плодове из породице тикава. Отац се сећао: „Уместо у казнени батаљон доспео сам у башту с тиквама.“ Тамо су провели око месец ана, а затим је њихова јединица у саставу 3. украјинског фронта ослобађала Румунију, Мађарску и Аустрију.

„Наш самоходни пук је прошао кроз Румунију и доспео је у Мађарску, – сећао се отац Кирил – јаке борбе су се одвијале код језера Балатон. Изгубили смо 20 хаубица, али сам имао Јеванђеље и нисам се плашио... Дошао сам до Аустрије.“

Иван Павлов је 1944. године у Мађарској, код језера Балатон, задобио другу рану – у руку. Лечио се у Тамбову. Отац Кирил се сетио како је док је био у Тамбову у недељу свратио у једини отворених рам:

„Храм је био потпуно го, само зидови... Препун народа. Ја сам био у војничкој униформи, у шињелу. Свештеник, отац Јован, који је касније постао епископ Инокентије Калињински 2), одржао је тако дирљиву проповед да је цео народ, колико год га је било у храму, плакао. Сви одреда су јецали... Стојим и обузима ме и нехотице, толико су биле дирљиве речи које је свештеник изговарао.“

По речима старца Бог је допустио да избије рат како би призвао народ на покајање и кад су се људи поново окренули вери, у рату је дошло до преокрета у нашу корист.

У јединицу је требало да се врати преко Москве. Отац је успут на један дан свратио у Маково код родитеља.

У џепу војничке блузе потоњи архимандрит је чувао иконицу Мајке Божије „Казанска“ – мајчин благослов

Крај рата Ивана Павлова је затекао у Аустрији. Радост је била велика, али у пролеће 1945. године још увек није био демобилисан. Њихова јединица је послата у западну Украјину да чува магацине муниције с провизијом. По очевим речима, тамо је погинуло још много наших војника. Бандеровци су се прикрадали ноћу и клали читаве страже. Отац је демобилисан тек у октобру. После демобилизације је отишао да се упише у Московску богословију и заувек је повезао свој живот с Тројице-Сергијевим манастиром поставши један од његових духовника.

Архимандрит Тихон (Агриков)     

Његов пријатељ и школски друг, старац архимандрит Тихон, у схими – Пантелејмон (Агриков; 1916-2000) борио се као редов, био је возач у тенековским јединицама на 1. украјинском фронту. Пре него што је отишао на фронт, његова мама, Матрона Јаковљевна, дала је сину иконицу Мајке Божије „Казаска“ од које се није растајао у току целог рата. Отац Тихон је причао да га је Мајка Божија чувала по молитвама његове маме. Тако је једном превозио пројектиле на прву борбену линију. Кад се приближио пољском граду Ченстохова камионом почео да се пење планинским путем. Дошавши до средине нагиба одједном је видео како возило огромно, као вагон, у којем се налазила читава војна болница – рањеници и медицински персонал – јури низбрдо и приближава му се у пуној брзини! Пут је био врло узак, с леве и с десне стране су биле провалије. Војник није успео да се прибере, а аутомобил је већ налетео на његов камион, преврнуо га је и претворио у аморфнну гомилу старог гвожђа, али је од ударца изгубио брзину и зауставио се на ивици провалије. Возач је из смрсканих кола извучен без повреда. Само му је лице било огребано поломљеним стаклом. Сви су били запањени: како је могао да преживи и да не буде повређен?! И још је тако постао „случајни“ спасилац толиког броја људи. А радило се о томе да је у џепу војничке блузе чувао иконицу Мајке Божије „Казанска“ – мајчин благослов.

Други пут се једног магловитог јутра с командиром возио путничким колима с искљученим фаровима (да би били неприметни). Кола су јурила пуом брзином и одједоном, више је осетио, него што је чуо – неки глас је почео да му говори: „Смањи брзину, успори.“ Креће се полако, а глас му по други пут каже: „Спорије, најспорије што можеш.“ Наставио је да се креће. Глас му трећи пут каже: „Стани!“ Возач је и нехотице успорио, закочио и... замро је од страха: у мраку је тик испред точкова зјапила мрачна провалија од које му се завртело у глави. Огромни мост који се раније ту налазио био је миниран, а доле су се видели слаби обриси уништених аутомобила. И његов пут је водио туда... Али се у војничкој блузи налазила иконица...

Василије је демобилисан у мају 1946. године и почео је да ради далеко од своје породице, на узјагалишту риба у граду Астрахану, али је тамо радио краће време и исте године је отишао да се упише у Московску богословску школу.

Архимандрит Наум (Байбородин)     

Архимандрит Наум (Бајбородин; 1927-2017) је добио позив за војску 1944. године. Војни рок је служио у ваздухопловно-техничкој јединици: прво у ваздухопловној радиотехничкој школи у граду Фрунзе, а затим је премештен у Ригу (Летонија) и служио је у војним јединицама бр. 49722 (град Калињинград) и бр. 53972 (град Шјауљај). Његова јединица је обезбеђивала узлетање и слетање авиона у владином коридору. Касније је награђен медаљом „За победу над Немачком“ и медаљом „30 година Совјетске армије“. У новембру 1952. године се демобилисао у звању наредника. После завршетка службе уочи демобилизације Николај Бајбородин је награђен спомен-фотографијом код заставе јединице 3). Вративши се кући Николај је наставио прекинуто школовање похађајући 1952-1953. године вечерњу средњу школу бр. 26 на станици Пишпек (град Фрунзе) на Туркестанско-сибирској железиици у Киргиској ССР. Исте године се уписао на Факултет физике на Киргиском државном универзитету (данас је то КДТУ „И. Разаков“).

Николај Алексадрович се 1957. године уписао у Московску богословску школу и исте године је постао сабрат обитељи као искушеник. Господ га је касније благословио да обавља служење старца што је отац Наум чинио дуги низ година, духовно руководећи великим бројем верника. Пало му је у удео да обнавља разорене манастире у периоду 1990-2010-их година.

Архимандрит Наум је постао одани и самопрегорни служитељ Цркве који је све своје снаге посвећивао раду у славу Божију. Бујица народа који је долазио код оца није пресушивала: код њега су долазили људи из свих крајева Русије и других земаља и отац Наум их је примао нештедећи себе и превладавајући немоћ и болести. Његово неуморно молитвено делање и ревност за служење представљали су узвишени пример за сабраћу манастира.

Војници су видели како је изнад врхова дрвећа ишла жена у дугачкој хаљини и руком им је показивала пут

Међу сабраћом која су се раније борила на фронту били су и будући схимници. Тако је схиархимандрит Михаил (Балајев; 1924-2009) мобилисан на фронт кад је имао 18 година. У марту 1943. године он је у саставу једне стрељачке јединице 33. армије учествовао у борбама за ослобођење Вјазме од немачко-фашистичких освајача. На овим местима су се одвијале најжешће битке и буквално сваки педаљ земље је био наквашен крвљу војника. Неколико совјетских војних групација нашло се у такозваном „Вјаземском котлу“ и доспело је под масовну паљбу фашистичке авијације и артиљерије. Историчари сматрају да је у „Вјаземском котлу“ погинуло и нетрагом нестало око милион људи. Покушај пробоја обруча предузет је 14. октобра 1941. године – на празник Покрова Пресвете Богородице. Једна група војника који су успели да се извуку имала је визију Царице Небеске.

Схиархимандрит Михаил (Балајев)     

Отац Михаил се касније сећао:

„Кад су одређена места за пробој, било је неколико пунктова: на подручју села Мартјухи где се сад налази манастирски скит, на подручју села Доманово, још дуж реке Курјаовке, тамо где се гради манастир и код села Маркова. Задатак је био да се непријатељу расеје пажња тако да бар један пробој успе.

Пробоји су почели истовремено. Војник-колега је рекао да су кад су излазили из села Богородицко дуж реке Курјановке сви видели како изнад врхова дрвећа иде жена у дугачкој хаљини и гестом руке им показује да иду за њом, како их води и показује пут. Они који су ово видели схватили су да то није нико други до Мајка Божија, јер се недалеко одатле налазила црква у част Њене иконе ‘Одигитрија’.“

Данас се на овом месту, у шумама код Вјазме где се одиграла једна од најтрагичнијих битака у Великом отаџбинском рату налази Спасо-Богородичин манастир у част иконе „Одигитрија“. Основан је 2014. године у знак сећања на совјетске војнике и официре који су погинули у „Вјаземском котлу“. Овде се помињу десетине хиљада палих војника, подижу се крстови за поклоњење на местима битака и служи се опело за војике које су спасиоци пронашли.

„У себи сам тада рекао да ћу ако останем жив отићи у манастир,“ – сећао се о.Михаил

Отац Михаил се сећао своје одлуке да се замонаши:

„Ишли смо преко Сичевке ка Вјазми. Пролеће 1943. године, блато, мочвара. Било је врло тешко. Практично све време смо ишли пешке. Кад смо се приближили Вјазми требало је да форсирамо реку. Изнад реке је на гори стајала мала црква. Тамо се учврстио немачки митраљезац. Неколико напада није успело. Дошао је наш ред да идемо по танком делу покривеном водом. Тада сам рекао у себи да ћу отићи у манастир ако преживим. Наша чета је кренула у напад. Претрчао сам реку. Легао сам у ров. Осврнуо сам се на обе стране. До обале смо дотрчала само нас двојица од сто. Тако ме је Господ спасио.“

Виктор Балајев је рањен у овој борби. Освестио се тек неколико дана касније у војној болници. Неколико деценија касније, кад је отац Михаил сазнао да је планирано да код Вјазме буде основан женски манастир у сећање на војнике који су пали за отаџбину испричао је причу о томе како се 1941. године јавила Пресвета Богородица и дао је благослов да се наслика икона с условним називом „Вјаземска-Ратна“. Икона је насликана у радионици Валерија и Наталије Колтов у Тверу. На њој је Мајка Божија приказана с Божанским Младенцем, а испод Ње су реке: земаљска и небеска која односи душе погинулих војика. Ово је једна од првих икона на којима су црвеноармејци приказани као мученици који су положили живот за домовину. Дана 22. фебруара 2014. године, за време богослужења за покој душа на месопусним задушницама у храму Светог Јована Претече у граду Зарајску освештана је икона Мајке Божије „Одигитрија Вјаземска-Ратна“ која је до тада већ била завршена.

Виктор Балајев се вратио кући 1947. године са звањем наредника. Неколико година после завршетка рата Виктор Фјодорович Белајев је испунио обећање које је дао Богу. Дана 12. јуна 1959. године као искушеник је примљен у Тројице-Сергијеву лавру. А следеће године је на име намесника лавре, архимандрита Пимена (Извекова), потоњег патријарха московског и целе Русије, поднео молбу за монашки постриг.

Схиигумана Селафаила (Мигачова; 1898-1992), а тада просто Данила Никитича, Други светски рат је затекао у Ставропољској покрајини. Тамо је његов посао био повезан са снабдевањем фронта намирницама. Једном му се десила следећа ствар: немачки официр је уперио аутомат у њега и хтео је да га упуца. Данило је почео ватрено да се моли Богу. Немац се зачудио видевши да руски војник верује у Бога и да се моли и није га убио. Другом приликом је непријатељски пројектил погодио коња упрегнутог у кола којима је Мигачов ишао. Био је тешко рањен у главу и пао је у канал. Данило је три године лежао у војној болници, а затим је пензионисан као инвалид.

На фронту се борио и јеросхимонах Мојсије (Богољубов; 1915-1992) – угледни руски научник, доктор техничких наука, истакнути стручњак за теорију нелинеарних ланаца. Кад је почео Велики отаџбински рат Валентин Јевгенијевч Богољубов је одмах, као и све његове колеге, хтео да иде у војску као добровољац, али је због послушања према мами сачекао позив за редовну војску. Послат је у школу за митраљесце, за време напада немачке авијацје је снажно контузован, обрео се у војној болници и ускоро је демобилисан како би наставио да се бави науком. Касније је сазнао да је практично цела добровољачка војска у коју је хтео да иде изгинула код Москве...

Занимљива је ратна прича игумана Силвестера (Ворова; 1924-2007). Пре него што је добио позив за војску у мају 1944. године радио је као мајстор у школи за обуку за раднике у фабрикама и заводима у Караганди, приближавајући победу тешким подвигом у позадни. Од 31. маја 1944. године до јуна 1946. године Сергеј Воров је био командир минобацачке групе 340. стрељачког пука 46. стрељачке дивизије. Наизглед, провео је свега годину дана на фронту, а он је за ових годину дана испољио право јунаштво о којем сведоче наградна документа са описом ратиних подвига 4). Отац Силвестар је удостојен ордена „Другог светског рата II степена“, две медаље „За храброст“ и медаље „За борбене заслуге“. За време 40 година колико је провео у обитељи преподобног Сергија само једном је изашао из манастира на лечење 2002. године.

***

Нажалост, списак имена сабраће која су се борила на фронту засад се не може сматрати потпуним. Тражење и прикупљање материјала се наставља и ми ћемо бити захвални за све нове податке који ће помоћи да се осветли мало проучена страна служења монаха обитељи преподобног Сергија у ХХ веку.

Међу браћом која су се борила на фронту позната су нам следећа имена:

• патријарх Пимен (Извеков),

• архиепископ Михеј (Хархаров),

• архиепископ Сергије (Голупцов),

• схиархимандрит Михаил (Балајев),

• схиархимандрит Пантелејмон (Агриков),

• схиархимандрит Серафим (Блохин),

• архимандрит Августин (Судоплатов),

• архимандрит Алипије (Воронов),

• архимандрит Андреј (Крјачко),

• архимандрит Кирил (Павлов),

• архимандрит Клавдијан (Моденов),

• архимандрит Наум (Бајбородин),

• архимандрит Пимен (Никитенко),

• схиигуман Гаврило (Смирнов),

• схиигуман Селафило (Мигачов),

• игумен Висарион (Велики-Остапенко),

• игумен Григорије (Васиљев),

• игумен Никифор (Ртишчев),

• игумен Силвестер (Воров),

• игумен Филип (Лапин),

• јеросхимонах Мојсие (Богољбов),

• јеромонах Поликарп (Мељјанцев),

• јерођакон Пахомије (Смирнов),

• јерођакон Софроније (Кузин),

• монах Анатолије (Рождественски),

• монах Јосиф (Губин)

Упокој, Господи, душе уснулих слугу Твојих – монаха Тројице-Сергијеве лавре који су се подвизавали на бојном пољу и на монашком попришту, опрости им сва сагрешења хотимична и нехотична и даруј им Царство Небеско.