Декретом Светог синода у Москви од 4/17. новембра 1921. године бр. 1571. Мисија у Сеулу је изузета из надлежности владивосточког епархијског руководства и предата је у надлежност јапанског владике[1]. Отац Теодосије је у личном писму обавестио митрополита Јевсевија о тешкој ситуацији у којој се Мисија налазила, што је одиграло улогу у доношењу ове одлуке. Као што се види из декрета, владика Јевсевије је упознао патријарха са садржином писма и Свети синод га је размотрио. По благослову Његове светости патријарха Тихона Синод је донео одлуку о предаји Мисије у надлежност јапанског архипастира. Треба признати да је одлука донета благовремено имајући у виду тадашње околности и могуће је да је захваљујући њој Мисија после овога постојала још прилично дуго. О могућој предаји Сеулске мисије у надлежност јапанског преосвећеног епископ Павле (Ивановски) је говорио још 1917. године. У условима кад је веза с Москвом и Владивостоком била крање отежана, а Кореја се налазила под јапанском анексијом, потчињавање Сеулске мисије Јапанској било је неопходно и оправдано. Токијски архиепископ Сергије (Тихомиров) у то време је био најближи руски православни епископ који је остао веран Московској патријаршији.
Сергије (Тихомиров), јапански архиепископ (у трећем реду шести слева), архимандрит Теодосије (Перевалов) (осми) и руски, корејски и јапански парохијани за време архипастирске посете Сеулу. Кореја. 1923. године
Дана 5. марта 1923. године јапански архиепископ Сергије је у токијској саборној цркви начелника Мисије јеромонаха Теодосија унапредио у звање архимандрита, а 1. јула 1923. године архиепископ Сергије је допутовао у Кореју у једнонедељну посету како би се боље упознао са Сеулском мисијом. За то време је посетио Мисију и конзулат, срео се с начелником Англиканске мисије Марком Тролопом. Владика Сергије је истакао да се богослужења у Мисији служе са побожношћу и истовремено је изразио жаљење због тога што нема јапанских парохијана чији је велики број живео у Сеулу. Архиепископ Сергије је 30. децембра још једном посетио Мисију, овога пута на путовању за Харбин у који је кренуо ради прикупљања средстава за обнову токијске саборне цркве која је веома оштећена у земљотресу. У Сеулу је провео два-три дана, а затим је наставио пут.
Саборна црква Васкрсења Господњег у Токију, настрадала за време великог земљотреса Канто. Фотографија из 1923. године
Због опасности да ће совјетска влада запосести црквену имовину и раскола обновљенаца начелник Мисије је 1924. године извршио промену у укњижавању имовине. До тада то није учињено без обзира на објаву јапанске владе о томе да треба укњижити непокретну имовину. Имовина Мисије је делимично била укњижена на физичка лица – Корејце или умрле Русе, а делимично није била ваљано укњижена. Све је то требало довести у ред и укњижити. Ради избегавања евентуалног губитка имовине у случају укњижавања на име Руске Цркве и великог пореза у случају регистрације на приватно лице, донета је одлука да се имовина Мисије укључи у Имовинско друштво Јапанске Православне Цркве (Нихон сејкјојај идзи-дзајдан), које су јапанске власти признавале као правно лице (Мисија се није признавала за правно лице.) Председник Имовинског друштва Јапанске Православне Цркве био је руски епископ у Јапану и зато се могло рачунати на релативну безбедност кад је реч о очувању имовине. Архимандрит Теодосије се у вези с овим питањем обратио јапанском архиепископу Сергију који је дао благослов да се укњижење изврши на овај начин и послао је из Токија ђакона М. Кавамуру ради решавања правних питања. Ђакон Кавамура се бавио укњижавањем имовине Мисије од 3. до 25. јула 1924. године. Владика Сергије је у одговор на обавештење оца Теодосија о завршетку процедуре укњижавања написао: „Искрено и срдачно се радујем што је обављање посла на укњижавању земљишта и објеката мисије које је у први мах изгледало мало могуће и скоро безнадежно на крају сјајно завршено, премда и с великим трудом, али с минималним трошковима. Да, управо је отац Кавамура ‘искушаван на све начине’ приликом свих ових операција у Токију, и – више – само је Кавамура могао да прескочи све ове препреке које су неочекивано са свих страна ‘врцале’ и да на крају однесе потпуни тријумф...“[2]
Садашњи изглед саборне цркве Васкрсења Господњег у Токију која је саграђена после великог земљотреса Канто
Владика Сергије је после тога још најмање два пута долазио у Кореју – у јесен 1929. године и у пролеће 1930. године. У „Православном веснику“ се наводи да је владика Сергије 1929. године посетио Манџурију и Кореју. Главни циљ путовања било је прикупљање средстава за обнову токијског храма који је настрадао у земљотрсу, те се он за време путовања углавном сретао с православним Јапанцима.
Мисија је 1925. године обележила 25. годишњицу почетка рада у Кореји. Због тешке ситуације у којој се налазила Црква у отаџбини одлучено је да се прослава јубиларног датума ограничи на служење Свете литургије и благодарственог молебана. Прослава је пренета на 2. март – недељу Победе православља, пошто је 17. фебруар 1925. године пао у прву недељу Великог поста. Богослужење је обавио начелник Мисије архимандрит Теодосије, а саслуживао му је свештеник Лука Ким, док је певао хор Корејаца и Руса. Двадесетпетогодишњем јубилеју Мисије посвећен је историјски есеј оца Теодосија „Руска духовна мисија у Кореји (1900-1925)“[3]. Приликом писања отац Теодосије је користио архив Мисије и руског конзултата у Кореји и овај рад и данас остаје важан извор за сазнања о раду Руске духовне мисије у Кореји за првих 25 година њеног постојања. Отац Теодосије се потрудио да у свом раду забележи чињенице које су му биле познате у вези с историјом оснивања Мисије и њеним даљим радом. Он је на крају есеја навео опис светиња, ризнице и библиотеке Мисије, а такође је прикупио разне статистичке податке који су одражавали живот Мисије у наведеном периоду. Од светиња које су се чувале у Мисији и које је отац Теодосије описао један део је изгубљен, а један се и данас налази у храму Светитеља Николаја у Сеулу и у малом музеју у храму преподобног Максима Грка у Сеулу. Међу њима су Тихвинска икона Мајке Божије „Сузоточива“, коју је као прилог дао монах манастира Светог Пантелејмона на Светој Гори Дионисије[4]; икона преподобног Серафима Саровског освештана у Саровској пустињи на дан обретења његових моштију; икона светитеља Николаја Чудотворца у металној посребреној ризи коју је поклонила бака архимандрита Павла (Ивановског); свештеничке одежде – поклон светог праведног Јована Кронштатског. У музеју су такође изложени богослужбени предмети Мисије – престони крст богослужбено Јеванђеље, сасуди који су у Кореју донели још први чланови Мисије. Отац Теодосије такође наводи опис ковчежића с моштима разних светаца, али се он, нажалост, није сачувао.
Архимандрит Теодосије је наставио да управља мисијом до 1930. године кад је архиепскоп Сергије прихватио његову молбу да га ослободи дужности начелника Сеулске мисије. Након пресељења у Токијо отац Теодосије је и тамо наставио да служи. У Харбину је 1931. године издат његов рад „Црквени енциклопедијски речник: приручник за изучавање веронауке и црквене историје“, који је садржао око три хиљаде одредница о црквеној терминологији Старог и Новог завета, историји Цркве и о богослужењу. Он се средином 1932. године тешко разболео и упокојио се у Господу неколико месеци касније, 23. јануара 1933. године. Митрополит Сергије (Тихомиров) је 25. јануара уз саслуживање јапанских клирика служио опело новопрестављеном архимандриту. Архимандрит Теодосије је сахрањен на православној парцели јапанског гробља Дзосигаја у Токију.
Архимандрит Теодосије је већи део свог живота посветио мисионарској служби. Мисија се умногоме захваљујући његовом самопрегорном труду сачувала у врло тешком периоду кад је Црква у Русији била изложена страшним прогонима од стране нове власти. Сачувала се традиција коју су уткали претходни оснивачи Мисије и без обзира на тешкоће, настављен је мисионарски рад међу мештанима.
После одласка оца Теодосија у лето 1930. године Мисија у Сеулу је неко време остала без свештеника. У пролеће 1931. године по благослову архиепископа Сергија у Кореју је упућен свештеник Александар Чистјаков. О овоме се говори у априлском броју „Сејко дзихо“ за 1931. године: „Руски свештеник из Харбина јереј Чистјаков, који је крајем марта послат у Сеул, успут је свратио у Токио где га је примио архиепископ [Сергије], учествовао је у богослужењу 22. фебруара и кренуо је за Кореју. Откако је архимандрит Теодосије напустио Кореју тамо није било руског свештеника.“[5] Исто издање је годину дана касније саопштило да је митрополит Сергије оца Александра унапредио у звање протојереја у Токију. Отац Александар је служио у Сеулу и око два пута годишње је обилазио базе у провинцији. У Кореји је живео до јуна 1935. године и за то време је крштено 87 Корејаца[6].
После одласка оца Александра у Мисији од свештенослужитеља је остао само ђакон Алексије Ким. У децембру 1935. године митрополит Сергије се обратио свештенику Јовану Оно[7] с молбом да посети Кореју и да обави божићна богослужења у Сеулу, што је било учињено.
У марту 1936. године митрополит Сергије (Тихомиров) је у Кореју упутио недавно рукоположеног јеромонаха Поликарпа (Пријмака). Јеромонах Поликарп, у свету Георгије Кондратјевич Пријмак, рођен је 1912. године у Владивостоку. Затим се његова породица преселила у Манџурију где је Георгије стекао средње образовање. Кад му је било 20 година заједно с мајком се преселио у Јапан. Још у току школовања у Харбину у младићу је сазрела жеља да постане монах и да служи Цркви. Митрополит Сергије је сазнао за његову жељу и младић је позван у Токијску мисију. Митрополит Сергије је Георгија Пријмака 8. марта 1936. године рукоположио у чин ђакона, а 13. марта га је замонашио давши му име Поликарп. Дана 15. марта, у Крстопоклону недељу јерођакон Поликарп је био рукоположен за јеромонаха и одређен је за свештеника Мисије у Сеулу. Већ 30. марта је из Токија отпутовао у Сеул на одредиште.
Отац Поликарп је служио у тешким условима. Кореју која је до тада претворена у колонију јапански колонизатори су користили само као минерално-сировинску и пољопривредну базу. Већина корејског становништва је живела у крајњој беди. Јапан је све активније спроводио политику тоталне асимилације корејске нације. У скаду са декретом из 1937. године Корејцима је на свим јавним местима без изузетка било наложено да говоре на јапанском језику, а од 1942. године јапански језик је био обавезан за школске установе. Ђаци и студенти су могли да разговарају само на јапанском језику. Крајем 1930-их година јапанска власт је постепено развијала кампању против било ког страног утицаја у Кореји. Пошто су неопрезна дејства запослених у Духовној мисији могла довести до њеног затварања јапански митрополит Сергије (Тихомиров) је благословио да се ради избегавања провокација власти рад Мисије ограничи на вођење духовне бриге о руским парохијанима. Отац Поликарп је водио духовну бригу о Русима у Сеулу и у другим градовима Кореје. Међутим, православни Корејци такође нису престајали да долазе на богослужења. Отац Поликарп је избројао да има свега 150 православних Корејаца. У Мисију је редовно долазило тридесетак људи. Задатак оца Поликарпа у овим условима био је да сачува мало стадо. Он је обавезно служио недељом и празником. Отац Поликарп је ређе одлазио у Јапан и учествовао је у богослужењима Токијске мисије.
У самом Јапану су у ово време расла националистичка расположења. У земљи је 1939. године усвојен закон по којем су само рођени Јапанци могли да стоје на челу верских заједница. У тим условима је токијски митрополит Сергије 1940. године био приморан да се одрекне управљања Јапанском Црквом[8]. Митрополит Сергије се преселио у мали стан у предграђу Токија где је наставио да служи. Међутим, напустивши катедру митрополит се није одрекао обавеза архипастрског руковођења Руском духовном мисијом у Кореји. Ипак, под притиском јапанских власти владика Сергије је 8. октобра 1941. године био приморан да се одрекне управљања Корејском мисијом. За начелника Руске духовне мисије у Кореји именовао је оца Поликарпа унапредивши га у звање архимандрита. Тако је након декрета митрополита Сергија Корејска мисија привремено постала самостална и њом је непосредно управљао начелник Мисије.
****
[1] Практично, од добијања декрета – 26. јануара 1922. године.
[2] Феодосий (Перевалов), архим. Наведено дело, стр. 147.
[3] Издат је 1926. године у Харбину.
[4] Спомен на икону се слави 17. фебруара, што се по Промислу подударило с даном отварања Мисије у Сеулу.
[5] Цит. по: Бесстремянная Г. Е. Наведено дело, стр. 185.
[6] В.: Анисимов Л. Православная миссия в Корее // Журнал Московской Патриархии. 1991. № 5. С. 58.
[7] Потоњи епископ Николај (Оно) – први јапански православни архијереј.
[8] Привремена управа пословима Цркве предата је мирјанину Арсенију Исавави. У Харбину су 1941. године архијереји који су се налазили под управом Карловачког синода хиротонисали архимандрита Николаја (Оно) за токијског и јапанског епископа. Он се одмах после хиротоније вратио под јурисдикцију Московске патријаршије. Многи јапански верници су се противили новом епископу, али је на ванредном црквеном сабору који је одржан 18. јуна 1941. године под присмотром јапанских власти епископ Николај признат за јапанског поглавара.