Отац Антоније Савченко је јуначки погинуо у зони СВО. Фотографија: Псковска епархија РПЦ / лична страница на vk.com
Огромна саборна црква Свете Тројице која се налази у средишту древног Псковског кремља једва је могла да прими све оне који су желели да се опросте од војног свештеника Антонија Савченка. Он је служио у храму локалне бригаде гардиста-специјалаца. Отац Антоније је погинуо за време службеног пута у зону СВО 12. маја, скоро недељу дана пре Васкрса. О његовом подвигу парохијанима је нешто рекао митрополит симферопољски и кримски Тихон који је раније служио у Пскову. Дошао је специјално да би се опростио од свештеника пука.
- У близини Белгорода је, што би рекли војници, „долетео пројектил“. Многи су погинули; многи су рањени, међу њима и отац Антоније. Међутим, он је још увек могао да се држи на ногама и почео је да износи на безбедно место рањене борце који нису могли сами да ходају. Свештеник је једног за другим изнео четворицу људи. Рекли су му: „Искрварићеш. Треба сам да се спасаваш и да одеш одавде! На погођено место обично долети још један пројектил....“
Међутим, отац Антоније се вратио у погођену зону. У том тренутку је долетео још један пројектил „хајмарса“. Свештеник је својим телом заштитио официра и примио је неколико гелера уместо њега. Рањени војник је преживео. Владимир Путин је свештенику ових дана доделио звање Хероја Русије. Постхумно.
На опроштај са свештеником дошло је више стотина људи. Фотографија: Псковска епархија РПЦ
Сањао је о томе да има четворо деце
Свештеник-херој је имао 32 године. Он је из војне породице и отац је хтео да пошаље сина у Суворовљеву школу. Међутим, Антон Савченко је још као дете одлучио да свој живот посвети служењу Богу и није размишљао о томе да ће ипак морати да постане војник. Ово је испричао у свом последњем интервјуу за псковску телевизију који је снимљен неколико недеља пре трагедије.
- Ја сам био улични момак, волео сам да излазим и да правим несташлуке. Мама је говорила да сам био истеран из свих секција због непримерног понашања. Међутим, једном је улицом бициклом пролазио наш свештеник који ми је рекао: „Има један православни камп. Да нећеш можда да одеш?“ Тада сам ишао у трећи разред. Тамо је душа почела да тежи служењу Богу, – причао је отац Антоније о себи. – Мој тата је 32 године служио у поморској авијацији и припремао ме је за Суворовљеву школу. Положио сам нормативе, учио сам да се обучем док не изгори шибица. У деветом разреду сам рекао оцу да желим да идем на богословију. Одговорио је: „То је твој избор. Значи, бићеш војни свештеник.“ Тако се и десило.
Своју будућу супругу свештеник је срео на богословији. У браку су живели 11 година и гајили двоје деце.
После оца Антонија су остали жена и двоје деце. Фотографија: лична страница vk.com
- Кад се родио млађи био сам у Сирији, – сећао се свештеник. – За то сам сазнао за време пријема код митрополита Василија тартуског. Питао ме је: „Колико имаш деце.“ Одговарам: „Сад ми се родило друго.“ А он показује четири прста. Можда ће по благослову Божијем бити четворо... У зони СВО сам много размишљао. Кад је човек далеко од куће снажније воли и цени породицу. Схватио сам да треба више да се молим и да не обраћам пажњу на ситнице.
„Моли се Богу, Он даје победу.“
Отац Антоније је 2015. године постао војни свештеник. Признао је да је прави посао за њега почео после фебруара 2022. године. У храм су долазили људи наклоњени молитви и вери. А војници су специфична паства. Много тога су видели у животу и могу да поставе тешка питања. Требало је да се потруди да га прихвате. Свештеник је причао како људи у екстремним ситуацијама почињу да теже Богу: за 7 година пре специјалне операције је венчао максимум десет парова, а за три године СВО је венчао преко 20 бораца.
- Војни свештеник има огромну одговорност. Људи који служе у армији су много тога искусили, а наша судбина у СВО је иста као и војника. Увек има ризика, - признао је отац Антоније. – Сад је у току тежак период за сваког о нас. Нека би Бог свем нашем војном клиру дао снаге за то да раде и да буду истински са сваким војником. Што је говорио Суворов: „Моли се Богу. Он даје победу.“ Мислим да је снага руског човека у томе што уме да прашта. Погледајте карту и видећете да имамо седмину копна. То нам је дато због наше кротости и способности да праштамо.
Свештеник је постао близак и обичним парохијанима и војницима. Фотографија: Псковска епархија РПЦ / лична страница vk.com
По речима митрополита Тихона службени путеви у зону борбених дејстава су свештенику тешко падали, али је поново и изнова одлазио тамо. Зато што је то била његова дужност. Борци су му писали: „Оче, потребан си нам.“
- Сећам се: кад су почела ратна дејства отац Антоније се после 3 месеца службеног пута враћа са фронта. Није говорио како је било тешко и како је било опасно. Он је међу блиским људима просто ридао. Крупан, снажан и храбар човек је ридао и молио се због губитака који су за њега били неиздрживи, - рекао је у надгробном говору митрополит Тихон. - Данас смо бескрајно захвални оцу Антонију. Део његовог духа заувек ће остати с петоро људи које је спасио од смрти.
Отац Антоније је сахрањен на обали реке Велика на црквеном гробљу у малом селу Вибут. У непосредној близини се налази споменик јунацима – браниоцима отаџбине.
