Дана 26. јула Црква слави Сабор литванских светаца. За дан спомена на ове угоднике Божије одређен је датум свечаног преноса моштију виљнуских мученика Јована, Антонија и Евстатија. Њихова имена су уврштена у Сабор белоруских светаца и спомен на њих се слави и 27. априла.
Много пута сам имала прилике да одлазим на срцу драга ходочашћа из Минска у древни манастир града Виљнуса где почивају мошти ове тројице светаца који се овде поштују. Међутим, једно од њих ми се највише урезало у сећање кад сам у саставу сниматељске групе Информационе агенције Белоруске Православне Цркве имала могућност да као новинар разговарам са свештеницима Виљнуско-литванске епархије. На крају није настао само материјал о подвигу Јована, Антонија и Евстатија, већ и о историји православља у Литванији.
Икона „Сабор светаца литванске земље“
Православље или католицизам?
У старом Виљнусу има много хришћанских храмова и манастира, светиња које поштују и православци и католици. Многи од њих су саграђени у време кад је град био престоница Велике литванске кнежевине (ВЛК). То је држава чији процес формирања је трајао више од једног столећа и која је својевремено обједињавала људе различитих националности и вероисповести.
Историјске околности су биле такве да се ВЛК нашла између православне Русије и католичке Пољске и Ливоније. То је понекад изазивало болне сукобе.
Кад човек проучава историју православља у Литванији лако се може уверити у то да оно овде није наметано на силу
Узгред речено, литвански народ је последњи европски народ који је из паганства прешао у хришћанство. Међутим, док су крсташи тежили ка томе да међу паганима-Литванцима католицизам шире на силу, Русија је прва почела да шаље у Литванију проповеднике Христовог учења, испуњене духом кротости и смирења. И кад човек проучава историју православља у Литванији лако се може уверити у то да оно овде није наметано на силу.
Јеванђељске речи које су се шириле мирно, лакше су налазиле пут до срца људи и источно хришћанство је од самог почетка овде имало великог успеха. И хришћанско присуство у Великој литванској кнежевини, у Виљнусу, огледало се управо у православљу – све до XV века.
Митрофорни протојереј Василије Новински (аутор књиге „Есеј о историји православља у Литванији“) је писао:
„Отприлике 1994. године у Карнаву, старој престоници литванске државе вршила су се ископавања и пронађено је гробље на којем су људи били сахрањени по православном обичају. Ово гробље потиче из времена великог кнеза Миндаугаса. Значи, већ у то време су постојали православни хришћани који су по истеку живота били сахрањени на овом гробљу.“
После 1596. године становници ових земаља су прошли кроз 250-годишње искушење унијом, кад су власти Пољског царства прибегавајући суровим мерама хтеле да потпуно искорене православље... Али прошли су векови, а Виљнус са својим православним светињама, међу којима се као најзначајније могу навести мошти мученика Јована, Антонија и Евстатија и манастир Светог Духа, још увек представља центар града и сликовито говорећи, срце православља у Литванији.
Икона виљнуских мученика Јована, Антонија и Евстатија
Свети Антоније и Јован
Покрштавање кијевске Русије оживљавало је православном вером и подручје на којем се данас налазе Литванија и Белорусија. Овде три века није било сведочанстава о свецима који су претрпели мучеништво за веру. И тек у XIV веку на територији Велике литванске кнежевине у збору светаца су се прославили виљнуски мученици који су својим подвигом и смело посведочили православну веру међу паганима. Као што је познато, велики кнез Владимир је имао могућост да бира веру и он је изабрао православље. Кнежеви Велике литванске кнежевине су такође имали овај избор. И једни су бирали паганство, други католицизам, а трећи православље. Међутим, запањује то у којој мери су лако мењали своју вероисповест. И судећи по томе православље за њих није било нешто од изузетног значаја, а паганство је чврсто ушло у њихов свакодневни живот.
Први православни храм у новој престоници Велике литванске кнежевине, у граду Виљнусу, саградио је кнез Гедимин почетком XIV века. Међутим, паганска традиција је у то време још увек била врло снажна и литвански поклоници огња су пружали озбиљан отпор хришћанству.
Убрзо после Гедимина, 1345. године, на престо великог кнеза дошао је његов син Олгерд, чија је мајка била руског порекла. Пошто је био паганин ожењен православном кнегињом из Витебска, био је благонаклон према хришћанству. У његово време је у Виљнусу подигнута православна црква у част Свете Петке. Овај храм се сачувао до данас.
Црква у част Свете Петке
Међутим, у виљнуском манастиру Светог Духа и данас почивају мошти мученика који су пострадали управо за време кнеза Олгерда. Да, он је био толерантан према хришћанима, али је стабилност његовог престола умногоме зависила од пагана и кнез је задовољивши захтев жречева усмртио тројицу угледних дворана који су се крстили у православну веру добивши имена Антоније, Јован и Евстатије.
Протојереј Сергије Нејфах:
„Кнез Алгердас (Олгерд – Ј. Н.) је узео за жену једну од руских кнегиња – Марију Витебску, која у литвански крај доноси црквено неимарство и иконопис. Међутим, владавина кнеза Алгердаса је била врло противречна, зато што овај човек у својој души још није пронашао Христа. И чак и кад је у извесном смислу примио хришћанство захваљујући својој жени Марији Витебској, имао је извесних сумњи.“
Кнегиња Марија је у Виљнус довела свог духовника – свештеника Нестора. Кад су Кумец и Нежло чули од њега проповед о Христу, свом душом су заволели нову веру. Отац Нестор је ускоро крстио браћу наденувши им имена Јован и Антоније.
Прво су браћа држала у тајности да су постала хришћани. Међутим, то није дуго трајало... Људи из околине су почели да примећују да они држе постове и да не приносе жртве.
Протојереј Сергије Нејфах:
„При паганском двору великог кнеза Алгердаса приређивано је много помпезних пријема. Ипак, двојица браће – Антоније и Јован – су увек кад би им се указала прилика, сведочили о томе да су православни хришћани. Наравно, ово сведочаство вере у свести паганског становништва је изазивало гнев и разноразне противречности. И кнез Алгердас је томе подлегао, те је побожну браћу заточио у тамницу.
Провевши две године у тамници, пошто још није имао чврсту веру, један од браће, Јован, подлеже искушењу, саблазни, и саопштава кнезу Алердасу да пристаје да испуни све обреде паганског живота.“
Олгерд се томе веома обрадовао и заповедио је да се ослободи, не само Јован, већ и Антоније, зато што је мислио да дели братовљеве мисли и осећања. Притом су обојици браће враћене раније дужности на двору.
Да би угодио кнезу Јован је почео да испуњава паганске обреде, премда се у свом срцу и даље тајно молио Спаситељу. А Антоније није променио начин живота и отворено је говорио да је хришћани.
Једном приликом обојица браће су се у посни дан налазила за кнежевском трпезом. Јован је, без обзира на то што је био пост, јео месо. А Антоније је одбио да једе мрсно, отворено и чврсто исповедајући да је хришћанин. Кнез је пао у јарост и заповедио је да се Антоније поново баци у тамницу. А његов брат Јован је остао при двору.
Мноштво становника Виљнуса се окупљало да види мученика и да чује његову проповед о Исусу Христу за Којег је страдао
Антоније је ново искушење прихватио са смирењем и духовном радошћу. А мноштво становника Виљуса се окупљало да види мученика непоколебљиве вере и да чује његову задивљујућу проповед о Исусу Христу за Којег је страдао.
С Јованом је било другачије. Хришћани су снажно осуђивали његово одступништво, а пагани су га презирали као малодушног и непостојаног човека.
Протојереј Сергије Нејфах:
„Међутим, Господ му је по Антонијевим молитвама помогао да очврсне. Антоније вели брату: ‘Да би се поново обновило наше братско општење треба чврсто да се држимо Христове вере и да горимо као свећа која се пали у храму Божијем.’ И ова искра Антонијеве братске молитве је помогла Јовану – и он је поново, захваљујући томе што га је Христос крепио, сведочио Христову веру на кнежевом паганском двору.“
Јован, којег су сви презирали због издаје, искрено се покајао и почео је да тражи како да се помири с братом. А крају је отворено изјавио да је хришћанин. И то није учинио само пред Олгердом, већ и у присуству свих дворана. Гневни кнез је заповедио да се Јован баци у исти казамат у којем се налазио Антоније.
Вест о томе да је Јован поново бачен у тамницу привукла је локалне житеље који су желели да виде и да чују свету браћу. Антоније и Јован су многе пагане тада обратили у хришћанску веру. Сазнавши за то жречеви су захтевали да Олгерд погуби Антонија и Јована.
Протојереј Сергије Нејфах:
„Прво је погубљен свети Антоније: обешен је на храсту који је растао насред паганског идолишта. Међутим, без обзира на мучења која је свети мученик претрпео пред своју страдалничку смрт, крепио је срца људи и говорио да не тугују за њим, већ да траже снагу да сачувају Христову веру у својим срцима. Затим је мученичку смрт претрпео и свети Јован.“
Свети Антоније је погубљен 27. априла 1347. године, а 10 дана касније његов брат је обешен на истом храсту
Историја је за нас сачувала тачне датуме ових догађаја: свети Антоније је погубљен 27. априла 1347. године, а 10 дана касније је његов брат обешен на истом храсту.
Свети Евстатије
Паганин по имену Круглец је био млад и леп и без обзира на своју младост одликовао се храброшћу, памећу и душевном добротом. Чувши проповед о Христу, он је свом снагом свог младалачког жара одбацио паганску нечастивост и свим срцем је примио хришћанску веру. Свештеник Нестор је постао наставник младића и на крштењу му је дао ме Јевстатије.
Млади хришћанин је био један од људи блиских кнезу Олгерду. И наравно, није могао дуго да крије промену која се десила у његовом животу. Кад га је кнез позвао да га испита младић је неустрашиво изјавио да је постао хришћанин. Гневни Олгерд је покушао да примора Евстатија да се одрекне вере, али је младић био несаломив.
Три дана касније свети Евстатије је обешен на истом храсту као и свети Антоније и Јован
Онда су свеца почели да муче. Евстатијева храброст је изазивала још већу јарост пагана који су за њега смишљали све теже муке. На пример, на жестокој студени су му сипали хладну воду у уста... Међутим, свети страдалник је и ове муке поднео са запањујућим стрпљењем. Никакве муке светог Евстатија нису натерале да се одрекне вере. Три дана касније свети Евстатије је обешен на истом храсту као и свети Антоније и Јован.
Канонизација и поштовање
Поштовање светих виљнуских мученика почело је одмах након њихове страдалничке смрти. Нетрулежност тела, као и многа чуда и исцељења, која су се дешавала на гробу мученика првлачили су мноштво богомолника.
Протојереј Сергије Нејфах:
„Православни хришћани су замолили московског митрополита Алексија (московског светитеља и чудотворца целе Русије – Ј. Н.) да цариградском патријарху упути молбу да прослави виљнуске мученике у збору светаца. Митрополит се обратио и они су 1364. године били прослављени.“
Касније су написани акатист и служба свецима. О томе такође сведочи чињеница да је митрополит Алексије преподобном Сергију Радоњешком поклонио свети крст с честицом моштију светих виљнуских мученика.
Ово је крајње редак случају историји Цркви кад су мученици толико брзо после смрти прибројани збору светаца
Ово је крајње редак случају историји Цркви кад су мученици толико брзо после смрти прибројани збору светаца. На месту погубљења светих страдалника православцима је дозвољено да изграде храм у име Свете Живоначалне Тројице. Нетрулежна тела мученика су се дуго времена налазила управо у овој цркви.
Три века касније, 1655. године, свете мошти су пренете у храм манастира Светог Духа у Виљнусу. Нису увек овде почивале отворене, али до ХХ века никад нису напуштале зидине обитељи.
Мошти светих виљнуских мученика у храму Светог Духа
За време Првог светског рата, кад се линија фронта ближила Виљнусу, виљнуски и литвански архиепископ Тихон (потоњи патријарх московски и целе Русије) издао је налог да се мошти виљнуских мученика пренесу у Москву. Тако су се обреле у Донском манастиру.
Догађаји 1917. године омели су повратак светиње у Виљнус. Све до почетка следећег, Другог светског рата, свети остаци виљнуских мученика су се чували у Москви, али не међу манастирским зидинама, већ као експонат у Музеју атеистичке пропаганде.
Тек 26. јула 1946. године, на молбу верника и на захтев патријарха Алексија I мошти виљнуских мученика су враћене у Виљнус специјалним авионским летом. У свечаној литији су допремљене у цркву Светог Духа.
Од тада се сваке године заједно са споменом на мученике, 27. априла у виљнуском манастиру свечано слави пренос моштију светих Антонија, Јована и Евстатија у Виљнус.
Протојереј Сергије Нејфах:
„Сваки човек читајући житија светих виљнуских мученика поново и опет долази у додир са историјом православља у Литванији. И овај додир је за сваког дубоко индивдуалан. Он у њему открива историјске тајне које му, по молитвама светих Антонија, Јована и Евстатија, помажу да се без обзира на све околности, креће по узбурканом мору свог животног пута и да јача.“